Moja Crvena Zvezda
Featured Važne vesti Александар Блогови Важно Најновије

Шеста Звездина звезда

Када се у јавности и међу навијачима нашег клуба поведе дискусија о томе да ли је и ко требало да понесе титулу „Шеста Звездина звезда“ (а веома често је то случај, готово на годишњем нивоу), најчешће се помињу имена Дејана Савићевића, Дарка Панчева, Милета Белодедића или Роберта Просинечког. Црногорац, Македонац, Румун и Хрват по мишљењу многих навијача, у зависности од укуса и личних афинитета, морали су бити у најужој конкуренцији за то признање, по којем је наш клуб јединствен у фудбалском свету. Конкуренција и није нарочито велика, колико год то чудно звучало. Осим играча из те генерације, којој би хронолошки припало право да конкурише за тај статус, до данашњих дана, осим Дејана Миловановића и Ненада Милијаша, практично и није било играча који су по броју утакмица, стажу, освојеним трофејима, али и још једном битном фактору – Звездиној капитенској траци током каријере, могли уопште да уђу у ужи избор.

Можда и погрешно или субјективно, мишљење аутора овог текста је да читава генерација из 1991. године није могла бити проглашена шестом Звездином звездом, што је учињено у време владавине Горана Весића и Владана Лукиће (случајно или не, не претерано истакнутог члана те генерације). Уз дужно поштовање сваком од тих момака, значај Дарка Панчева, Дике Стојановића или Дејана Савићевића за тај успех немерљиво је већи од неких играча који су били у другом плану или чак нису ни заиграли у тој сезони Купа Шампиона. С друге стране, нешто што нема везе са субјективношћу је чињеница да је готово пола века статус Звездине звезде стицао искључиво одређени појединац, капитен Црвене звезде, који је са тим звањем подизао трофеје које је њиме предвођен освајао наш клуб.

Људима који су водили клуб у одређеном тренутку свакако нису забрањивани оригиналност и иновативност, па се могло увести и ново признање, које би било додељено одређеним генерацијама, значајним за развој клуба, попут оне која је освојила прву титулу, прва дошла до финала европског такмичења или, на крају, оне која је и била најуспешнија у историји клуба.

Ако смо с тим начисто, у даљој полемици нећемо се вратити у 1991. годину, 27 година, већ читавих пола века уназад, у средину шездесетих година.

У време прецењивања сасвим просечних фудбалера одлучио сам да се присетим својеврсног потцењивања једног вансеријског. Временски размак између ове две појаве већи је од пола века, али је једна одлука и даље подложна дискусијама. И биће, све док је Црвене звезде. То је одлука о којој сте читали и у уводу у овај текст.

У свету фудбала најчешће срећемо ситуације да се играчи који су за одређени клуб одиграли историјски значајан број сезона и утакмица и(ли) постизали голове који су их сврстали међу најефикасније појединце у историји једног фудбалског колектива, сматрају и највећим играчима тих клубова. Наравно, ни то не мора бити правило.

Црвена звезда, клуб који се ближи 350. званичној међународној фудбалској утакмици, шампион Европе и света, клуб који се налази у првих 30 клубова Европе по резултатима у УЕФА такмичењима од њихових оснивања, и поред практично занемарљивих резултата у протеклих 25 година, имала је оригиналан начин да своје највеће легенде издвоји од осталих. Клуб са таквом репутацијом и историјом дугом преко 70 година имао је прегршт легендарних фудбалера, који су градили име Црвене звезде и од ње стварали великана. Та јединствена синтагма, игра речи која подразумева у себи име нашег клуба својеврсна је институција по својој оригиналности и значају.

Петорица њих подигнута су за степеник више од осталих. Петорица њих сматрају се највећима у историји овог клуба и тај статус од њега самог су званично и добили.

Да ли постоје фудбалери који су поред Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, Драгана Џајића, Владимира Петровића и Драгана Стојковића заслужили да понесу епитет Звездине звезде?

Један човек прећутно је деценијама сматран оштећеним када је реч о (не)додељивању овог признања. Један човек сматран је незванично шестом Звездином звездом, још пре додељивања тог статуса читавој једној генерацији, које никада није заживело ни у јавности ни међу навијачима.

Рајко Митић је, по мишљењу аутора ових редова, личност која је најближа идентификацији са самим клубом. Симбол, један од оснивача клуба, родоначелник једног обрасца понашања на терену и ван њега, капитен, велики играч. Драгослав Шекуларац био је за играчких дана аутентична појава. Мајстор какав се не рађа, фудбалски Моцарт, фантастичан дриблер, али и човек ћудљиве нарави. Његови наследници, Драган Џајић, Владимир Петровић и Драган Стојковић, који су обележили шездесете, седамдесете и осамдесете године, остали су, свако на свој начин, упамћени и златним словима уписани у историју Црвене звезде и фудбала на овим просторима, својим мајсторствима, учешћима у великим победама и трофејима. Све то са капитенском траком на руци.

„Захваљујући“ овој петорици људи неколико имена и великих фудбалера остало је без признања које су, по свему што су урадили за овај клуб, и заслужили. Неписано је правило било да Звездина звезда буде капитен и играч који је у Звездином дресу обележио једну декаду. Управо је то случај са поменутим фудбалерима, који су током пет златних Звездиних деценија имали улогу у свакој од њих. Први међу једнакима били су баш они, а није да није било и оних који су могли такође постати носиоци ове титуле: у првом реду Боривоје Костић, Војин Лазаревић, Милош Шестић, Зоран Филиповић, Душан Савић, Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Дарко Панчев или Миодраг Белодедић.

Најчешће се помињу имена Дејана Савићевића, Дарка Панчева, Милета Белодедића или Роберта Просинечког. Црногорац, Македонац, Румун и Хрват по мишљењу многих навијача, у зависности од укуса и личних афинитета, морали су бити у најужој конкуренцији за то признање, по којем је наш клуб јединствен у фудбалском свету.

Ипак, уз дужно поштовање према набројаним легендама, о којима је на овом сајту писано много пута, мислим да је човек који би први требало да стане уз златну петорку неко други

Рођен осам година након Рајка Митића, а седам пре Драгослава Шекуларца, представљао је неку врсту везе међу генерацијама. Испоставиће се неколико деценија касније да је то био и један од разлога због којег није понео велико Звездино признање. Његов пут до Звезде и звезда није био посут ружама. Није као многе наше легенде и деца клуба почео сениорску каријеру као голобради младић. У клуб је дошао са 20 година, стандардан постао са 23. Толико је, примера ради, имао Драган Џајић када је увелико био капитен клуба. Са 23 Роберт Просинечки је већ био у Реалу, као шампион Европе са Звездом. Пикси је са којом више већ био Звездина звезда. Дејан Станковић већ годинама у иностранству. Он је тек тада почињао.

И утолико је његов подвиг већи и значајнији. Успео је да сакупи 580 утакмица, постигне невероватних 539 голова, освоји седам шампионских титула, три Купа и Дунавски куп. Када смо код статистике, најбољи је стрелац клуба у званичним такмичарским утакмицама са 230 погодака, као и у првенству (158), Купу (37), европским куповима (35). Рекордер је Црвене звезде по броју голова на једној званичној утакмици – шест против Загреба (7:2) 1956. године, као и по броју одиграних сезона (14). Овај рекорд дели са Драганом Џајићем. Такође држи рекорде Звезде по броју освојених шампионских титула (седам), броју голова у једној сезони у Купу – 11 (1958/59), заједно са Рајком Митићем. Чак педесет шест година био је рекордер када је реч о најбржем голу у дебитантском наступу за Звезду (3 минута и 40 секунди), док Душан Ђокић против Вождовца 2006. године (12 секунди), па и Филип Касалица против Смедерева 2012. (50 секунди) нису заузели место испред њега. Члан је чувене генерације, прве која је Црвеној звезди донела шампионску титулу. Одиграо је 23 „Вечита дербија“ и постигао 9 голова. Постигао је први гол у историји клуба у Купу шампиона. Најбољи је стрелац у историји велике Црвене звезде.

 

Колико светских клубова знате у којима најбољи стрелац, власник великог број рекорда, освајач двоцифреног броја трофеја није сматран и иконом клуба и највећим у историји?

Не да (званично) није најбољи, него није пронашао своје место ни међу пет најбољих. Није то нужно негативно. И то говори о величини Црвене звезде. И то показује какви су играчи носили црвено-бели дрес за више од седамдесет година историје.

Боривоје Бора Костић, легендарни фудбалер Црвене звезде, за аутора овог текста незванична је шеста Звездина звезда. 

Атипична прича коју смо поменули има и више него филмску предисторију…

Тек са 23 Костић је постао стандардни члан Црвене звезде. Међутим, прича о почетку његове каријере више подсећа на модернистички роман из друге деценије двадесетог века или филмски сценарио у којима се често нађе толико случајности којима ће просечном гледаоцу и читаоцу тешко бити задржана пажња, него на животну причу.

На једном турниру у Новом Саду је проглашен за најбољег одбојкаша. Бавио се кошарком. Тек успут, његово интересовање био је и фудбал. Његов брат близанац Воја увелико је играо фудбал у обреновачком Радничком, у којем је за Бору било места „ако затреба“. Управо таква прилика указала се, ни мање ни више, него против београдског Партизана. Један играч био је болестан и на његово место ускочио је Боривоје Бора Костић. Моћни Партизан из пете деценије прошлог столећа дошао је у Обреновац у комплетном саставу: Бобек, Валок, Чајковски, Матекало, Атанацковић… Костић је заиграо на позицији центархалфа, био задужен за заустављање Бобека и Валока. Претпостављате шта се догодило на том мечу? Нисте ни близу! Бора је са позиције дефанзивца постигао три гола, Раднички је славио са 3:2, а Обреновац, Србија, Југославија и Црвена звезда добили момка који ће у годинама које долазе ући у историју и легенду по много чему…

Боривоје Бора Костић, легендарни фудбалер Црвене звезде, за аутора овог текста незванична је шеста Звездина звезда. 

Логично је било очекивати да после такве партије Партизан први „загризе“ и покуша да доведе у своје редове голобрадо чудо. И нису само црно-бели покушавали, већ и сви остали клубови пројектовани да постану велики у тадашњој држави. Бора је из једног јединог разлога изабрао.

„Са братом сам дошао на један дерби између Звезде и Партизана. Посматрао сам играче при изласку на стадион. Тамо сам увек био. И онај смешак Рајка Митића, његова сталоженост током игре, његово понашање и однос према противнику, толико су ме фасцинирали, да сам рекао брату: „Ако будемо постигли нешто у фудбалу, волео бих да то буде у Црвеној звезди.“

Светиславу Вуковићу је Бора у смирај осамдесетих година прошлог века говорио о својим почецима у Црвеној звезди. Чекао је своју прилику, свестан да поред таквих величина мора бити стрпљив. Када је видео да је далек пут од Обреновца до Звезда, отишао је и на одслужење војног рока. Након две године се вратио и у наредним годинама стигао до краја тога пута. Са обреновачке шљаке, на којој се једном недељно трчало три круга око игралишта, па затим играло на два гола, требало је времена прилагодити се правилима великог клуба. Чекао је, слушао, радио, упијао. Није условљавао клуб, тражио место у екипи и претио раскидима уговора.

„Играти у једном тако великом клубу, требало је научити и доучити, што није срамота. Прионуо сам на посао, постао првотимац. Одиграо 590 утакмица, а да ниједном нисам изостао.“

За неке ће бити довољне бројке. Они други лако могу сазнати колико је цењен био овај легендарни фудбалер. О јачини његовог ударца говори се и данас. Говорило се и пре пола века. А какве су тек личности из света фудбала о њему говориле!

За играча са топом у нози, разумљиво је, везују се бројне анегдоте. Једна каже да је на Убу на утакмици против Јединства у дресу Радничког ударцем поцепао мрежу, да су лопту која је завршила на улици његови суграђани гурали до Обреновца. Педесетих година, чувене су биле Звездине турнеје широм света у склопу припрема за сезону. Једном је домаћин био и Судан. Сиромашна земља, још сиромашнија фудбалским знањем дочекала је у то време већ великана. Бора је постигао гол са центра игралишта. Извештачи су јављали да су му се Суданци након клањали, подижући руке, а да је голман приликом једног слободног ударца након тога побегао са гола…

Костић је своје мајсторије коментарисао речима да је „лопта умела да га удари у ногу на неких 30 метара од гола и заврши у мрежи“.

Остаће упамћена и незаборавна надметања левице Боре Костића и рукавица чувеног голмана Манчестер Јунајтеда, Харија Грега, али и вероватно највећег чувара мреже у историји фудбала, Лава Јашина. Њихова сведочења о сусретима са Бором говоре доста тога.

Јашинову мрежу поцепао је у Београду са 30 метара. Руски голман био је искрен и на питање зашто није реаговао изјавио:

„Нисам одбранио, јер нисам видео лопту.“

Московски Динамо на крају је завршио меч са салдом од четири лопте у својој мрежи, од чега је Бора тамо сместио три.

Бора, увек скроман, говорио је:

„Ако се цени моја каријера само по оном голу који сам дао Јашину, ја бих био веома незадовољан. Могао бих да наведем 30-так голова, који су били много бољи од тог гола. Али сматрам да је то тако зато што је Јашин стајао на голу. Овако је било: наместио сам лопту и хтео да додам некоме. Међутим, видим да сви стоје и гледају јер знају да кад се одмакнем само корак од лопте, шутирам, да нећу лопту додати. Ја сам шутирао. Јашин, у то време најбољи голман на свету, није очекивао да ћу са толике раздаљине пуцати на гол. Изненадио сам га.“

На Грега се намерачио у чувеном реванш мечу Купа шампиона из 1958. који ће остати упамћен по минхенској трагедији. Након што је из тог дуела изашао као и Јашин, Ирац је констатовао:

„Само сам у једном тренутку осетио да ми је лопта иза леђа. Међутим, ја је нисам видео.“

Костић је, попут Драгослава Шекуларца, истински жалио што Звезда није постигла и четврти гол за 38 минута које је имала на располагању при резултату 3:3, што би резултирало мајсторицом и можда спречило трагедију у Минхену…

„Имали смо несрећу да примимо три гола за петнаест минута. На крају смо имали шансу чак и да их победимо. Да смо победили, остали би да играмо трећу утакмицу, али видите, ту судбину режира живот. То је био један висок ниво, не само играња фудбала, већ и дружења. Банкети, ручкови и тако даље. И данас кад се сетим свега тога, сав се најежим. Просто не могу да верујем да су тако дивни момци заувек отишли, да су изгинули.“

Хари Грег је данас уз Бобија Чарлтона једини живи члан те екипе.

Локомотиви из Софије дао је четири гола, са удаљености од 30 до 40 метара. Саиграчи су касније преувеличали причу и говорили да је голман Бугара клечао пред Бором и молио га да стане. Костић је имао другачију верзију догађаја.

„Није баш клечао. Али када смо седели после на банкету, пошто сам му претходно дао четири гола, није могао просто да верује да сам их постигао све са 30 до 40 метара. Његови другари и публика нису му то могли опростити. Задиркивали су га, грдили. Човек седи поред мене, не може да једе и пије. Каже: „Како Ви то дајете голове. Шта имате то у нози?“

Своју фудбалску филозофију умео је у јавним наступима да изнесе кроз призму развијања младих фудбалера.

„Као што деца прво иду у основну школу, да би научили основне азбуке, тако и играчи најпре треба да савладају основне елементе игре: пријем, предаја, правилно ударање лопте и остало, а не да пионири у клубовима одмах играју пресинг и човек на човека, што је тотална декаденција фудбалске игре. Дечак мора да развије машту, мора да развија свој природан таленат. А тренер мора да уочи његова својства и да га усмерава.“

Судбина као режисер о којој је говорио у случају минхенске трагедије умешала је прсте и у његову каријеру. Право је чудо било да се за мање од петнаест година роде три фудбалска мајстора највишег реда: Митић – Костић – Шекуларац. Рајко средином друге декаде двадесетог века, што је било довољно да играчки обележи четврту и пету, Шеки средином треће, што је значило да је остао упамћен по играма крајем педесетих и почетком шездесетих. Бора је имао улогу медијатора између две велике генерације, две деценије, два мајстора. Допринео је и једној и другој страни. То је вероватно био и пресудан детаљ да остане без епитета Звездине звезде.

Најбољи стрелац велике Црвене звезде, стрелац више од 500 голова за клуб, рекордер по броју голова у првенству, Европи, Купу, броју сезона у клубу, броју титула… званично није убројен међу пет највећих имена у историји клуба.

Незванично, рећи ћемо да му је место макар у шест.

Незванично, Боривоје Бора Костић је несуђена Шеста Звездина звезда.

0 0 votes
Гласање за чланке

Повезане вести

Subscribe
Обавести ме о
guest
5 Коментари
најновијим
најстаријим највише гласова
Inline Feedbacks
View all comments
CIGANIN74

Hvala Bogu fk nam je pun zvezda bio i u svakoj generaciji do 90-ih imali smo istinske Zvezdine zvezde ali ima i onih kao i cika Bora koji to zvanje iz nekih objektivnih razloga nisu dobili ‚njih je na desetine.moj predlog je da sve te kao cika Bora svrstamo u novu grupu tipa Zvezdine legende a da ne diramo tih 5 sa kojima se na zalost krug i zatvara jer novu istinsku zvezdu ne verujem da cemo imati.dakle cika Bora,Kule Acimovic, Dule Savic,Sestic,BoskoDjurovski,Dejo,Robi,Pancev,Jugovic,Deki Stankovic nek budu proglaseni za eto recimo Zvezdine legende i jos naravno njih sigurno 10-ak koje sam… Опширније »

DeckyStrasni

bravo, puna podrska

Red

Bari. Tokio.
Stojanović, Marović, Šabanadžović, Jugović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Savićević, Binić, Mihajlović, Pančev, Radinović…

DeckyStrasni

mislim da je potez celu jednu generaciju proglasiti zvezdinom zvezdom absolutno pogresan. i da se treba ponistiti.

Vuk koji sjedi

Bravo za ovaj tekst. Zvezdaš sam od malih nogu, generacija Džajića, Bora je bio moj ljubimac.Zvezda mu se nije odužila onoliko koliko je on zaslužio. Trebao je bude zvezdina zvezda izmedju Rajka i Šekija. I Šeki ga je nedavno pomenuo u sličnom smislu. No nije to ni sada kasno, treba samo naći adekvatno rešenje.Podržavam autora teksta:Bora Kostić je bio zvezdina zvezda.

5
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x