Када говоримо о неким људима, често изгледа да је свака реч којом их описујемо деминутив и да неће успети да дочара и представи њихову личност у пуном сјају и онако како су заслужили. Постоје они чије је име синоним за врлину, скромност, храброст, обожаваност и поштење.

Рајко Митић био је, јесте и биће симбол витештва, морала, фер плеја, спортске части. Рајко Митић био је, јесте и биће симбол Црвене звезде. Клуба чији је један од утемељивача, клуба који је стварао, гледао га како расте, уживао у његовом врхунцу и непролазној слави. Највеће име које се може повезати са Црвеном звездом. Био је старији од Звезде. Звезда га је надживела, као што ће и све нас, али су његово име и дух наставили да живе, наравно, раме уз раме са клубом.

Његов живот био је борба. Од тридесетих година, када је као чувар једине лопте у крају, крпењаче, морао да призна пораз. Мајка је желела да мали Рајко учи школу, а његове мисли биле су усмерене ка другој страни. Крпењача је поново постала гомила крпа, а образложење мајке да је за то крив њихов пас дечак је прихватио, иако је знао да је истина другачија. Правда га није пратила ни неколико година касније. Од трчања за лоптом по Кошутњаку до трчања на фронту прошло је свега неколико година. Рат је прекидао детињства и животе. Рајко, рођени победник, и из те борбе је изашао успешнији од противника. Неких седамдесет година касније појавиће се информације да је био део четничког покрета, заједно са легендама наше кошарке, Бором Станковићем и Александром Николићем, те великанима српског филма, Жиком Миленковићем, Мијом Алексићем и Новаком Новаком.

Судбина је желела да се против партизана борио и у годинама рата, али и након његовог завршетка, у много другачијим, витешкијим и племенитијим условима, на фудбалском терену. Остаје у Рајковој биографији и податак који нико, па ни он сам, није сакривао, нити за тим има потребе, да је наступио на турнеји Партизана за црно-беле. Никада званично, већ искључиво као гост. Исто као што ће Стјепан Бобек и Марко Валок, који је присуствовао и откривању Рајкове бисте, заиграти као гости у дресу Црвене звезде.

Наиме, крајем 1945. године, ЦСКА (совјетски пандан Партизану, као клуб који је формирала армија) је гостовао у Југославији и лако изашао на крај са Звездом и Партизаном (не и са Динамом). Светозар Вукмановић Темпо, један од оснивача и „кум“ СД Партизан и један од водећих људи нове комунистичке творевине (уз Пенезића, Капичића, Тодоровића тик иза велике четворке – Броз, Кардељ, Ранковић, Ђилас), желео је да се реваншира Русима, турнејом, већ лета 1946. Од краја јула до краја августа, Партизан је гостовао у СССР-у и одмерио снаге са ЦСКА (нови пораз, 0:1), московским Динамом (1:4), репрезентацијом Лењинграда (2:1) и Динамом из Тбилисија (2:1). Као гост, испоставиће се и најбољи играч, уз Чајковског и Бобека, у дресу Партизана наступио је и Рајко Митић. Са те четири утакмице, завршава се читава прича око Рајка и Партизана.

Поређења ради, на Звездиној турнеји по Јужној Америци, 1955. године, и легенда црно-белих, Марко Валок заиграће у црвено-белом као гост. Највећа легенда Партизана, Стјепан Бобек, заиграла је за Звезду 1947. године против Ујпешта, у победи од 2:0.

По повратку из Совјетског Савеза, уследила је велика битка за превођење Рајка у Партизан, а потом и чувена полемика партијских другова и сабораца из доба револуције: Владимира Дедијера и Светозара Вукмановића Темпа, у коју је морао да се укључи и недодирљиви Јосип Броз… Дедијер је о томе сведочио у својим делима.

„Дође код мене Рајко Митић једног дана и пожали ми се да је био позван у Политичку управу Генералштаба ЈНА, где му је наређено да пређе из Звезде у Партизан. Митић ми објасни да им је одговорио да не може да изда своје навијаче и свој клуб, сем у случају да га мобилишу. Позовем ја, и то специјалним телефоном, друга Темпа, кад он на мене осу ватру како ја не знам да Партизан треба да буде најбољи клуб у Европи, да најбољи играчи морају да буду у њему и да то није само његова жеља него постављени политички задатак. И ја планем с друге стране:

„Море, Темпо, није фудбал петогодишњи план нити битка на Сутјесци, него је то забава. Људи су ту потпуно ирационално опредељени за овај или онај тим. Ту је много емоције!“

Темпо онда дрекну на мене, а ја му сасух:

„Слушај, Темпо, ти си већ од треће године читао Капитал, а ја сам се родио близу фудбалског игралишта. Ако Митић пређе силом из Звезде у Партизан, направиће се право политичко питање. Народ то неће разумети.“

Ту се ми посвађасмо као никад у животу, али Митић није прешао у Партизан. Уместо Митића, у Партизан је прешао центарфор Језеркић. На утакмици баш између Звезде и Партизана, када је прешао Јерзеркић, дошло је до правих демонстрација и повика: „Уа Партизан!“ Чудо се створило. После неколико дана зове мене друг Тито и пита ме шта сам се ја то препирао с Темпом. Објасним му лепо ту ситуацију с Партизаном, да је то привилегован тим према другима, да његови играчи одмах постају војни чиновници, да примају плату, а не раде што би требало да раде…“

Прочитајте још  Одбојкаши дочекују Нишлије

Као што ни током ратних дана није приступио партизанима, тако ни после рата није желео приступити Партизану, по цену напуштања фудбала.

Наредних дванаест година (1946-1958) предводиће као капитен Црвену звезду. Често се Рајко помиње у контексту првог капитена Звезде, што није тачно и што прави познаваоци и поштоваоци Звезде морају знати. Траку je носиo Милован Ћирић, који клуб напушта у мају 1946, када је у клубу одлучено да једини прави капитен може бити Рајко Митић: синоним за врлину, скромност, храброст, обожаваност и поштење. Симбол витештва, морала, фер плеја, спортске части. Симбол Црвене звезде још од тих првих дана.

Капитен је био пуних 12 година, што вероватно више нико никада неће надмашити.

У ратом разрушеној земљи, народ је живео тешко. Комунистичка врхушка је користила бенефиције и купила кајмак који је стекла као победник у рату, а народ патио, градио и живео у страху. Једна од ствари које је власт могла да искористи да становништво умири и утиче на њега да бар на тренутак заборави на тешку реалност, био је спорт. Људи су се све више окупљали око спортских колектива, а Црвена звезда је предњачила.

Темпо и Крцун, црно и црвено, војска и полиција, власт и народ, Југословени и Срби, Бобек и Митић… Дистинкције које су неповратно раздвојиле два клуба са Топчидера створиле су једно од највећих спортских ривалстава на свету. Народ је могао (или морао) да бира коме ће се приклонити.

Рајко Митић био је један од најзначајнијих фактора који је утицао да гро тадашње омладине стане уз име Црвене звезде. 

У време када су комунисти пригрлили власт и обрачунавали се, не само са преосталим четницима, већ и са својим присталицама које су изгледале сумњиво, али често и неопредељенима, било је нелогично очекивати да било ко осим комунистичких функционера формира спортска друштва. Ипак, огромно присуство и утицај војске око Партизана, уз генетску предодређеност Срба да се увек и свуда деле, учинили су да Црвена звезда буде сматрана клубом народа, омладине, студената, бунтовника, а Партизан више буде посматран као клуб повезан са влашћу. Дедијер ће сведочити и да су играчи црно-белих тада примали плату и били део војске, као и да је држава желела да од њих формира пројекат великог европског клуба.

Ипак, нису се питали само они.

Пуне четири године Звезда није могла да дође до трофеја, а онда је кренула жетва и стварање најтрофејнијег фудбалског клуба на овим просторима. Рајко је као капитен подигао пет шампионских пехара и четири намењена освајачу Купа Југославије. Шампионски пехар није подигао 1946. године, али би се веома брзо могло десити да неправда буде исправљена више од 70 година касније и титула из те сезоне буде додељена Звезди.

Фудбалско умеће, али пре свега утицај на омладину и народ, као и све већи значај и поштовање при помену његовог имена, вероватно су учинили да се не помиње много Рајково присуство у четничком покрету. Невероватно би звучало да тадашњи Ранковићев удбашки апарат није знао за Рајкову ратну прошлост. Ипак, те информације испливале су (јавно) на површину тек у наредном веку.

Колики је утицај Рајко Митић имао на народ који је требало да се определи за Звезду или Партизан, сведочи и изјава осведоченог партизановца, Душка Радовића, његовог комшије и пријатеља са Кошутњака.

„Навијао сам за Рајка Митића, а када се он повукао, могао сам у потпуности да се посветим Партизану.“

Управо ће Душко неколико година касније упознати свог пријатеља са академиком и књижевником, Матијом Бећковићем. На отварању споменика Рајку Митићу, Бећковић је изрекао неколико вредних реченица.

„За мој, не само звездашки нараштај, Рајко је био херојска личност и морални горостас. Он је фудбалски терен претворио у поље части. Био је не само велики играч, него и морални арбитар, судија над судијама, неугасива звезда Црвене звезде. Моје окружење нико није могао разуверити да Звезда није и последње утврђење српске демократије и слободе. Без обзира ко је њоме владао, Рајко Митић је био несавијана застава на Звездиној тврђави. То је било време кад се једино на фудбалским утакмицама резултат није знао унапред. Фудбалска лига је заменила вишепоартијски систем. У једнопартијском систему било је дозвољено имати различита мишљења и навијати за различите клубове. Ко се загледа у тадашње фотографије, лако ће уочити да се нико од комуниста није чешљао на раздељак. А како се чешљала врхушка, чешљали су се и остали. Али, није Рајко Митић! Десна полутка имала је раздељак на левој страни, а десна Србија је шапутала да се тако чешљао Краљ Петар Други. Капа доле бронзаном Рајку Митићу!“

Игром случаја, на стадиону који данас носи његово име никада није заиграо, јер ће он бити изграђен тек пет година након што је он завршио каријеру.

Када се говори о оваквим великанима, никакве бројке нису битне. Ипак, ако су и оне саме по себи импозантне, могу додатно истаћи величину онога уз чије се име наводе.

Од 12. марта 1945. до 29. новембра 1958. Рајко је одиграо 572 утакмице за Црвену звезду. Постигао је 262 гола. Ваљда је нека виша сила хтела да и његов опроштај буде шампионски – одиграо је финале Купа против Вележа и подигао свој четврти пехар у овом такмичењу. Од њега је кренула и традиција бирања Звездине звезде.  Родоначелник је те јединствене традиције у свету фудбала. Клуб који је освојио толико трофеја, одиграо толико великих утакмица изнедрио је троцифрен број истинских легенди. Њих пет (иако их сигурно још неколико у конкуренцији) учинио је бесмртнима. Први међу једнакима је Рајко Митић.

Прочитајте још  156. "Вечити дерби": Реми у дербију за крај 2017.године - 1:1!

Своју капитенску траку, тај најлепши могући украс за једног фудбалера и уз то човека који је клуб који је предводио као капитен и оснивао и стварао великим, није препустио преко новина, као што се то дешавало пре неколико година. Господски, како то приличи једној таквој личности и једном таквом клубу, предао ју је свом наследнику и другој Звездиној звезди.

Митић је рекордер Црвене звезде по броју утакмица у националном купу – 43, као и по броју голова у једној Куп сезони – 11 (1954. године). Тај рекорд дели са Бором Костићем, који је исти број голова постигао у сезони 1958/59. Славни капитен црвено-белих је шести на вечној листи клуба по броју одиграних утакмица (294), а други по броју голова за Звезду у националном купу (31).

O његовој скромности сведочи и мало позната анегдота. У питању је Митићева женидба.

„Пред ту женидбу било је разних комбинација. Између осталог, да се све то обави о трошку Црвене звезде, или да то буде јавна манифестација, да ту буде сва она публика која ме је бодрила на терену, и да се на тај начин спроведе чин венчања. Да буде пун стадион, као да је фудбалска утакмица. Да све то протекне у некој лепој и пријатној атмосфери. Међутим, ја сам се противио томе, јер сам сматрао да је то један чин који је нормалан у животу, који је приватан, да је то моја дискретна ствар, и да томе не треба придавати неку посебну пажњу, тако да сам то избегао, нормално се оженио и наставио да живим као и до тада.“

Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен. Никада није повукао противничког играча за дрес или подметнуо ногу. Једном приликом је искључио са терена саиграча Бранка Станковића због недоличног понашања. Када је 7. априла 1958. године, на мечу у Сплиту, Бора Костић погођен каменом са трибина у 72. минуту, Рајко Митић је повукао екипу са терена. Сви фудбалери Звезде, осим Костића и Беаре, кажњени су једномесечном суспензијом од стране фудбалског савеза.

Остаће упамћен и као део чувеног двојца Митић – Бебек. Оба играча представљају вероватно највеће легенде својих клубова, вечитих ривала. Ипак, то ривалство није утицало на њихов однос, који је развијан и током чувених акција репрезентанције. Занимљиво је да су пет пута наступали заједно и у клупском дресу: у поменутим гостовањима фудбалера другим клубовима у утакмицама против иностраних екипа. Тачно педесет година након што је завршио каријеру, Рајко је преминуо. Бобек је био уз њега све те године. Нешто касније придружио му се негде горе, на неком небеском терену.

„Рајко је био веома популаран као играч, а скроман и повучен као човек. У фудбалу је имао све квалитете. Игру је држао под контролом на великом делу терена. Био је врло одговоран, није се штедео ни у одбрани. Водио је целу Звездину игру. Имао је снажан шут. У државном тиму смо веома лепо сарађивали“, говорио је Бобек.

Постоји и удружење ветерана „Митић – Бобек“, које баш у новембру обележава званично и 16 година постојања.

Чувена је анегдота о путу Звезде возом ка Софији, када је на пролазној станици у Паланци 10 000 људи је сачекало екипу и скандирало „РАЈКО МАЈКО!“

Уместо времена када су играли за навијаче, престиж, радио апарат „Космај“ или књигу „Како се калио челик“, коју су играчи добијали за освојене титуле, дошло је време када је новац изашао у први план. Рајкове речи о новом добу из давне 1990. довољно су говориле о његовој фудбалској и животној филозофији, али и схватању морала.

„Много је прволигашких играча који мало знају. Зато и прибегавају насиљу на терену, саплићу противника, користе ђон, вуку, стартују са обе ноге. Превише се пренемажу и превијају на терену, неваспитани су према судијама. А да не говорим о публици.“

За 86 година живота и преко 60 проведених у Црвеној звезди, заслужио је својим понашањем, љубављу, приврженошћу, спортским успесима и врлинама статус симбола клуба. Заслужио је да стадион понесе његово име, као што је то случај са Сантијагом Бернабеуом у Мадриду или Ђузепе Меацом у Милану. Стадион, испред којег је сада и биста посвећена великану налази се иза улице која носи његово име. Да свуда око Звезде лебди Рајков дух и да Рајков дух буде тамо где је Звезде.

Овакав један текст завршио бих реченицом Миодрага Петровића Малише, живог сведока стварања Звезде и култа Рајка Митића, коју је изрекао на отварању бисте испред стадиона:

„Нека живи дух легенде Рајка Митића и нека живи наша Црвена звезда!“

Подели

Коментари

Буди први који ће оставити коментар!

Обавести ме о
avatar
 
smehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
wpDiscuz