МЦЗ интервју: Милан Лешњак

МЦЗ интервју: Тренер омладинаца ФК Црвена звезда, Милан Лешњак.

ФК Црвена звезда је имала једну од најуспешнијих јесени у скоријој историји. Томе су допринели и резултати које је остварила Омладинска школа Црвене звезде.

Милан Лешњак је изданак Звездине омладинске школе, капитен омладинске селекције у време најславнијег периода клуба, а затим и једну сезону првотимац.

У Омладинској школи је радио као тренер у периоду од 2008. до 2011. године када је са кадетском селекцијом постао шампион Србије. Сада има прилику да то учини и са омладинцима. Осим по трофејима, памтиће се и колико нада ће заиграти за први тим, а у Дејану Јовељићу и Алекси Терзићу и Звезда има адуте.

Иако су учестале приче да ће Јовељић и Терзић на позајмицу на пролеће, ми се искрено надамо да до тог епилога неће доћи. Због Црвене звезде. Јер су то момци који праве разлику и заслужују трофеј са својом генерацијом, а затим и траву Маракане, а не дресове других клубова.

Сумирали смо први део сезоне, присетили се почетака и играчке каријере, причали о Дејану Јовељићу и дотакли се суштине фудбала – најмлађих.

Милан Лешњак, тренер Звездиних омладинаца.

На почетку да се присетимо играчке каријере. Рођени сте у Београду, прошли сте целу Омладинску школу Црвене звезде, били капитен омладинаца у периоду најславнијих дана клуба, 1991.

– Јесте, рођен сам у Београду, у Звезди сам од петлића. Тада се није почињало тако рано као данас. Прошао сам све млађе категорије, потписао професионални уговор са првим тимом, осам година сам провео у Звезди, такмичарских. И био сам члан свих млађих репрезентативних категорија старе Југославије, касније СР Југославије, још од пионирских дана. 

За први тим сте дебитовали у сезони 1993/94, у пролећном делу против Бечеја. Иако је то било три године после Барија, делује као да је прошло много више. Тада су у тиму били и Миодраг Божовић, Митко Стојковски, Ристо Видаковић, Горан Ђоровић, затим Рамбо Петковић, Анто Дробњак, Ивић, Масловар…

– Одлична генерација, проходност из Омладинске школе због самог квалитета играча у првом тиму је била мало тежа, да кажем. По један играч ако прође у први тим, то се сматрало успехом. Играчи које сте поменули су стварно били квалитетни и искусни. Велика већина њих је касније у каријери играла дуго у иностранству и у великим клубовима. Привилегија је била бити у тиму тада.

Након шест утакмица за први тим, уследио је одлазак у Обилић. Испоставило се да је то био добар период. Како се долазило до понуда тада?

– Ја сам играо за младу репрезентацију Југославије тада, до 21 године, као осамнаестогодишњак. Селектор је био Миле Томић у то време, који је преузео ФК Обилић и позвао ме да дођем. Мени је било најбитније да играм, у Црвеној звезди је тада то било јако тешко јер смо имали много озбиљних и квалитетних играча на свим позицијама. Обилић је тада играо Прву Б лигу, ја сам изабрао да будем у Београду, и прешао сам у Обилић. Београђанин сам, желео сам да останем овде.

Да ли сте имали неких других опција и понуда тада? Можда из иностранства?

– Нисам, нисам имао, нити сам размишљао тада о иностранству. Другачије је време било него сада, у то време је мени једини приоритет био да одем негде где ћу играти и да будем у Београду. Испоставило се да је Обилић био прави потез, чак су ми и гарантовали да ћу играти, па сам се определио за њих. 

Освајање титуле и Купа са Обилићем, четири године на Врачару и следи одлазак у Белгију. Клуб Бриж.

– Интересантно је да сам ја у каријери променио само четири клуба. Црвена звезда, Обилић, Бриж и на крају Сатурн. Сатурн је руски клуб, који је нажалост данас у нижим лигама, а био је јако добар у том периоду. Каријеру сам завршио са 30 година.

Нисам тип који лако мења средину, и везујем се за људе, то ми је битно. У свим клубовима, изузев Звезде наравно, сам био капитен бар на једној утакмици. Професионалац сам, и увек сам се трудио да будем тимски играч, пре свега.

У Сатурну сте били саиграч са Виктором Онопком, Андрејом Канчелскисом, Широковим… били су ту још неки играчи који су касније направили каријере у Русији.

Виктор Онопко је легенда руског фудбала, а данас је асистент ЦСКА из Москве, наредног противника Црвене звезде у Лиги Европе.

– Немам последњих година контакт са Виктором, али били смо јако блиски раније, дружили смо се у Москви. Виктор је изузетан професионалац, добар је човек, чуди ме да је у ЦСКА, он је каријеру градио у Спартаку из Москве. Био је капитен Русије, имао је преко 100 наступа за репрезентацију. Надам се да ћемо се видети сада, када будемо играли против ЦСКА. И наравно, да ћемо ми бити срећнији том приликом. 

Они су тада почињали, ви сте играли против њих, а Звезда ће играти против њих у фебруару. Браћа Березутски и Сергеј Игњашевич и голман Акинфејев.

– Поштују их и цене, мислим да су и даље репрезентативци. Чим трају 14 година на таквом нивоу. Имају и предности и мана, наравно. ЦСКА има предност у томе, у тој компактности, уиграности, 14 година играти заједно…

Каријеру сте завршили када сте имали 30 година. Због чега сте се одлучили да рано завршите каријеру, имали сте сигурно још пар година у којима сте могли да пружите много?

– Јако рано, али врло просто. Могао сам да наставим да играм, али сам са неких 27, 28 година, можда и раније, одлучио да ћу бити тренер. Имао сам изузетне тренере, али имао сам и доста тренера који ме нису претерано импресионирали. Одлучио сам да ће ми тренерски позив бити посао, и то сам желео. Почео сам одмах да радим са млађим категоријама.

Да ли је можда било позива из Црвене звезде у току каријере да се вратите на Маракану?

– Не, нисам ни имао контакт са људима из Црвене звезде. Али, тада када сам одлучио да ћу бити тренер сам себи сам и зацртао када ћу завршити каријеру.

Шта вас је привукло тренерском послу?

– Искрено, цео живот сам у овом спорту, и нисам сигуран да бих могао нешто друго да радим. Лепота овог посла је да у неком краткорочном периоду покажете своје врлине. Уопште тај изазов и комуникација, канцеларија вам је травнати терен. Рад са млађим људима и могућност да им пренесем неко своје искуство и знање.

Да ли сте имали или имате неког узора у тренерском послу?

– Немам узора, имао сам стварно добре тренере и гледао сам оно што је по мени било најприхватљивије. Скупљао сам неке ствари. Не бих могао једног да поменем и кажем то је то. Код неког ми се нешто допада, код другог нешто. Има ту пар варијанти.

Почели сте у млађим категоријама ОФК Београда, и након две и по године сте дошли у Црвену звезду. 2008.године сте постали тренер у Омладинској школи. У последњој години у клубу ви сте водили кадете, Владан Милојевић омладинце, и заједно сте донели Црвеној звезди шампионске титуле.

– Да, у ОФК Београду сам почео од најмлађих категорија, уписао лиценцу, и да кажем почео да учим овај посао. Јесте, у последњој години Влада је водио омладинце, ја кадете. Ја сам прво водио пионире када сам дошао, Влада је водио кадете. Били смо три године заједно у Омладинској школи.

Након одласка из Црвене звезде добили сте прилику да будете селектор кадетске репрезентације Србије, момци до 16 година. Немања Радоњић је био члан репрезентације, заједно са Вукашином Јовановићем, Луком Јовићем и Срђаном Бабићем.

Немања Радоњић је и тада важио за веома великог талента.

– Велики таленат и велики потенцијал. По мени је у том тренутку био међу четири, пет најталентованијих играча у Европи. Немања је изузетан потенцијал, изузетан капацитет. Мислим да није касно за њега, неке ствари и околности су криве што он данас није оно што је могао да буде, за неке ствари је и он крив. Он је млад и бистар момак, мислим да ће ускоро играти на нивоу на којем заслужује по свом потенцијалу. Немања је добар момак.

Сарађивали сте са њим и у Чукаричком.

– Он је дошао из Италије када сам ја био у Чукаричком. У том тренутку је био и мало запуштен, али вредно је радио, тренирао је да би се полако вратио на садашњи ниво. Наравно, може он то још боље.

Србија је тада несрећно испала у Елитној рунди квалификација. Срђан Бабић је зарадио црвени картон у одлучујућој утакмици против Ирске, управо је Радоњић био стрелац. Лука Јовић је био једини 1997.годиште на списку.

– Несрећно смо испали јер су нам играчи били прехлађени. 18 играча се пријављује, а у једном тренутку смо имали 6,7 играча под температуром. Мени је здравље на првом месту, ја сам био за то да они не играју. Нисам желео ни да размишљам о томе да доводим њихово здравље у питање зарад неког пласмана. Играли су само играчи који су били здрави. Завршили смо као други у групи, а тада је за разлику од данас само првопласирана екипа ишла даље, а не две репрезентације. Жал је остао због резултата, али приоритет је здравље наше деце.

Прво тренерско искуство у сениорском фудбалу је било у Крушевцу, Напредак. Кренули сте добро, савладали Јагодину на гостовању, која је тада била освајач Купа и трећепласирана екипа Суперлиге.

– 2:0 смо победили у Јагодини. Напредак је у том тренутку ушао из Прве лиге у Суперлигу, сама размишљања су тада била везана да останемо у лиги и да промовишемо младе играче. Међутим, апетити су им нагло скочили после прве утакмице када смо Јагодину победили 2:0. Јагодина је у том тренутку играла и Европу. Мислили су да Напредак има тим за Европу, што се после мог одласка након два месеца, испоставило да су завршили на месту на којем су били када сам отишао, а наредне сезоне су испали из лиге. Негде су се преценили, да кажем.

Уследио је Чукарички. Прво сте били у Синђелићу, филијали Чукаричког, где сте провели пролећни део сезоне 2013/14.

– То је и ишло преко Чукаричког. Стигао је позив Чукаричког, власник клуба Обрадовић ме је позвао и договорили смо се о сарадњи. Тада је у клубу био и Влада Милојевић.

Након рада у Омладинској школи, преузели сте и први тим Чукаричког. Седам везаних победа, прекинули сте рекордни, победнички низ Црвене звезде, први славили на Маракани у шампионској сезони, три дана претходно победили и „вечитог ривала“, изборили пласман у Европу.

– Промена тренера увек нешто донесе. Седам везаних победа јесте успех за екипу Чукаричког. Не знам да ли је нека екипа у нашем првенству у року од три дана савладала Партизан на „ЈНА“ и Црвену звезду на Маракани. И то у плеј-офу, где су јако битни бодови. Оно што је зацртано, испунили смо – изборили смо пласман у Европу. Међутим, неким погрешним трансферима у следећу сезону смо кренули знатно ослабљени у односу на претходну. Отишли су и Жуле Стојковић, Андрија Павловић, Остојић, голман Стевановић… стандардни играчи који су правили разлику.

Често је питање како се мотивишу играчи против Црвене звезде, и да заправо ту посебна мотивација и није потребна.

– Јесте довољан мотив, али треба их каналисати и усмерити на праве ствари. Утакмице које долазе после Звезде су много теже. Нека екипа која дође на Маракану да све од себе, пружи максимум, изгуби 1:0 или 2:0, после игра против слабије пласиране екипе и изгуби. Треба каналисати играче да не уђу у аутодеструкцију тима.

Један од играча који је експлодирао у тој сезони, и био на мети Црвене звезде, постао и репрезентативац Србије је Андрија Павловић.

– Андрија је стварно одличан играч, моћан. Прави прототип шпиц играча. Способан, обучен нападач, прави разлику. Одличан је, заиста.

Зимус сте кратко били на клупи Рудара из Пљеваља.

– Јесам, лепо искуство, морам да кажем. Једноставно, неке ствари које сам покушао јако је тешко било променити у том тренутку. Нисам могао да променим, нисам хтео да трошим ни пуно енергије на то. Одлично искуство, упознао сам и црногорску лигу, играче који играју тамо. Колико сам времена провео тамо, било ми је лепо.

На дебију у Пљевљима сте савладали Будућност, били сте на корак од победе и у Подгорици. У првом мечу полуфинала Купа Рудар је играо 1:1, али сте отишли пред реванш.

– Прву утакмицу је решио момак који је 1999.годиште. У другој утакмици смо имали 0:2, али су кренуле неке ствари на које тренер не може да утиче, Будућност је победила 3:2.

Ја нисам једноставно могао више, ја сам рекао да не могу да променим неке ствари.

Након шест година сте се летос вратили у Црвену звезду.

– Након шест година сам се вратио. Морам да кажем да сам ја иначе био при томе да више не радим у Омладинској школи. Почео сам да гледам фудбал више такмичарски. Али, и тренери омладинаца морају да буду такви. Зашто? Зато што ти играче које покушавате да убаците у сениоре, у први тим, већ морају да буду спремни на такмичарски фудбал. Друга ствар јесте да ви играче до 19 година већ можете да пласирате као производ топ клубовима. Од играча који има 21, 22, 23 године се већ очекује да направи помак у екипи у коју долази. Самим тим је тешко одмах из српских клубова отићи у топ клубове. Играче који имају 19 година топ клубови могу да сачекају и да их надограде, ако препознају прави тренутак и потенцијал.

Са ове тачке гледишта, омладинци морају да буду такмичари и тај процес сазревања мора да се скрати.

Како је дошло до сарадње и промене одлуке?

– На наговор једног пријатеља који је инсистирао, инсистирао и инсистирао да дођем, ја сам се и двоумио где ћу, шта ћу… назвао ме је и директор Омладинске школе Драган Младеновић. И Звезда је звала. Ја Звезду волим, одрастао сам на Маракани, то је и преломило, да кажем.

Наравно, и Влада Милојевић, шеф стручног штаба. 

У Србији је подељено мишљење о томе да ли Омладинска школа треба да буде фабрика за стварање играча за први тим или морају да се освајају титуле. У Звезди морају обе опције да се испуне. Какво је ваше мишљење и шта мислите о систему такмичења у млађим категоријама?

– Најбоље би било ако може и једно и друго. Када причамо о омладинцима, то су генерације које су искристалисане и селектиране године, од њих треба да се очекује резултат.

Е сада, да ли је начин нашег такмичења у Србији добар? То је под великим знаком питања. Ја лично мислим да није. Ја бих то решавао турнирима, турнирским такмичењима до пионирских, млађих кадетских селекција. На сваке две до три недеље би се окупљали и играли турнире, а имали би довољно простора и времена за рад где не би били оптерећени резултатима из кола у коло. И лакше би било за скаутинг самих играча, на једном месту је велики број талентоване деце.

Код нас се игра такмичарски фудбал већ од седме године. По балонима можете видети родитеље који вичу, дају команде деци, деца у страху реагују на овај или онај начин. Питање је колико уопште уживају у игри, колико се играју. То је дискутабилно.

Велики је проблем за само дете да у тим годинама има наметнути такмичарски набој и ритам.

– То родитељи обично сазнају када дете са 16, 17 година каже оцу и мајци да се заситило и да га то више не интересује. Родитељи су можда видели у детету и озбиљну инвестицију, тако да… ја мислим да је то погрешно. Систем је такав.

Поменули сте у неколико наврата да су белгијски клубови направили састанак и позајмили ствари које су потребне и позитивне из холандског фудбала. За систем.

– Тако је. Причао сам са човеком који је био селектор кадетске репрезентације Белгије, а игром случаја је сад био и предавач на профи лиценци. Док сам ја био селектор кадетске репрезентације Србије играли смо на турниру у Украјини против Белгије. Причали смо о начину на који су кренули, како. То је било пре неких 13, 14 година.

Мислим да никога не би требало да буде срамота да пита ако нешто не зна. Белгијанце није било срамота да оду код Холанђана и питају. Холанђани су им дали инструкције, начин на који треба да се ради, шта треба да се ради. Од базе фудбала до сениорског. Прошао је одређен број година и видимо резултате. Белгија има младу репрезентацију која је међу четири, пет у Европи и прави изузетне резултате. Играчи им играју у топ клубовима, и имају главне улоге у тим клубовима, што је јако битно. 

Део екипе коју сте селектирали као селектор кадетске репрезентације Србије је била светски шампион. Вукашин Јовановић, Андрија Живковић, Срђан Бабић…

– Бити првак света је свакако невероватан успех. Оно што је битно јесте како ће се деца касније развијати. Доста људи о томе не размишља. Игра у кадетима супер, игра у омладинцима супер, мисле да ће бити супер и у првом тиму. Велика је разлика између јуниорског и сениорског фудбала. Велика разлика.

Постоји једна јако битна ствар: можда за неке ствари правимо такмичаре сувише рано. Поставља се знак питања исто. Учесници смо кадетских европских првенстава, омладинских европских првенстава, константно. Причамо са Белгијанцима и Шпанцима. Белгијанци имају две селекције у том тренутку. У првој се води рачуна да играју на исти начин, то је такмичарска. Друга, која је у њиховим очима прва репрезентација, екипа која има више потенцијала. Хронолошки су исто годиште, биолошки је прва старија. 

Сврха млађих генерација, омладинских генерација је оно што ћемо имати у А тиму. То је оно што ће презентовати наш фудбал.

Какво је ваше мишљење о омладинском фудбалу у Србији?

– У односу на инфраструктуру и такве ствари, мислим да је фудбал као фудбал сасвим ок. Ми имамо срећу сад са теренима које смо реконструисали, то нам много значи. Ово што је урађено је права ствар. Али погледајте, Црвена звезда је до петлића, до базе тренирала на Ади Циганлији. То дете које је у Звезди мора да осети приврженост Звезди, клубу, да је ту на Маракани. Десило нам се у једном тренутку да смо у девет дана променили седам терена. Толики број терена да нисмо знали где смо, шта смо… да ли је вештачка трава, природна трава. Како доћи до терена?

Друга ствар је да сада нећемо бити лимитирани временом. Имаш термин од тада до тада, ако хоћеш да останеш да покажеш нешто након тренинга – не можеш. Долази друга екипа и ти мораш да напустиш терен. 

Незгодно је да јавност очекује да ће се после десет, петнаест дана, месец дана видети огроман помак. То је процес. То су ствари за које је потребно одређено време. 

Резултати Омладинске школе су се поклопили са резултатима првог тима ове јесени. Црвена звезда је доминантна.

– Први тим је бољи, свака част. Беже Партизану девет бодова, а ми осам. Скидамо капу. – уз осмех константује тренер Звездиних нада.

– Ми поред тога што дајемо пуно голова, ми и примамо. Сви играчи морају да буду способни да бране један на један на великом простору, то се од Звездиних играча очекује, у првом тиму Звезде се очекује. Ако то не знају, не могу ни да играју у Звезди. Ако штопер не може да одбрани један на један, онда то није штопер за Звезду. То су ствари које су требали раније да прођу, али вероватно нису. Никад није касно.

Дејан Јовељић је вођа, лидер генерације. Звездина будућност. Неко ко је скренуо пажњу на себе и поред Звездиних јесењих почасти и успеха. Неко ко прави разлику. Некако се код вас нападачи брзо пронађу и искристалишу.

– Ту нема приче, Јовеља је дечко који је јако вредан, велики професионалац.

Да ли може већ сада да игра на професионалном, сениорском нивоу? Или му је потребна цела сезона омладинског стажа? Имао је и дугу паузу због мононуклеозе.

– Још је рано да од њега очекујемо много. То је све што је нормално. Имао је дугу паузу од шест месеци, релативно скоро, и ту су успорене неке ствари. Јако је битно да дете ради фантастично. Једноставно, не смемо да будемо брзи у неким стварима, није природно.

Мислим да ће ускоро бити спреман да буде озбиљан првотимац, не причам о томе да уђе на пет или седам минута. Неко на кога ће клуб моћи да се ослони.

Дејан Јовељић је вођа генерације, ту је и леви бек Алекса Терзић.

– Имамо талентовану децу, велика већина је прошла пар година у омладинској школи Звезде. Наравно да имамо будућност, Јовељић и Терзић су 1999.годиште, имамо и децу 2000. и 2001.годиште. Ми смо већи део сезоне играли са децом 2000. и 2001.годиште. Генерација 1999. је имала репрезентативне обавезе. Морамо да будемо паметни да би их на прави начин профилисали. Не смемо да грешимо у тајмингу: ко се прикључује у први тим, када се дебитује, ко дебитује, на који начин. Ако се иде на позајмицу: ко иде, где иде, кад иде… то су јако битне ствари, и ту можемо да изгубимо талентовано дете.

Када смо код успеха немогуће је не поменути шта је успео Владан Милојевић ове јесени са Црвеном звездом. Провели сте већи део каријере заједно. Неко ко је „довео“ озбиљан фудбал у Звезду, такмичарски. Направио је највећи успех у претходних 25 година, и уз све то комбиновао младе играче.

– О Влади не треба трошити речи, прво као о човеку. Ми смо пријатељи приватно, јако се добро знамо. Друго, као о тренеру. Било је само битно да дође у Црвену звезду и да почне да ради. Можда је мало грубо, али… Црвена звезда треба да се потруди да га задржи што је дуже могуће.

Причам из моје перспективе, како ја видим, и јер га познајем. Нема везе са местом на табели и успехом. Као човек и тренер.

ЦСКА. Какво је ваше виђење?

– Искрено, мало ме брине само што прву играмо код куће. Само ме то брине. Мислим да су шансе 50-50. 

Да ли имате неку поруку за навијаче за крај?

– Да се не брину за будућност. То је део мог посла у овом тренутку. Имамо доста талентоване и квалитетне деце. Ја сам поборник тога да буде што више Звездине деце и звездаша у првом тиму. Нисам против тога да дође странац, али тај странац стварно мора да прави разлику. 

Срећна Вам Нова Година!

Искрено се надамо ће на крају сезоне Милан Лешњак бити тренер омладинског шампиона Србије ФК Црвена звезда, а пехар подићи капитен Дејан Јовељић. И тиме наговестити снове у првом тиму. У дресу Црвене звезде, не на позајмици.