Странци који су мењали историју Црвене звезде

Није ништа необично то што се за фудбалски клуб који је кроз историју освојио троцифрен број разних трофеја, међу њима и оне највеће на планети, често везују имена великана фудбалске игре који су протеклих деценија наступали у њему и мењали његову историју. О великанима и легендама Црвене звезде можете читати готово свакодневно, између осталог и на нашем сајту. Међутим, постоји и одређен број личности које су значајно утицале на историју нашег фудбалског клуба, а да врло често никада нису ни заиграли на Маракани, а неки чак ни посетили наш стадион. Наша тема због тога ће бити странци који су мењали историју Црвене звезде.

Када кажемо странци, у старту ћемо ући у проблем, пре свега због критеријума које постављамо приликом додељивања тог епитета некоме. Ситуација је специфична због броја држава у којима је Звезда од оснивања обитавала. За период од 1945. до 1991. године не бисмо могли сматрати странцима никога ко је имао југословенски пасош, а данас има хрватски, словеначки или македонски. Од 1991. до 2006. ни Црногорци нису били странци, мада је јасно да у многим сферама тај статус немају ни данас. Критеријум за улазак на наш списак биће поседовање пасоша државе којој, у тренутку који је за нас битан, Црвена звезда није припадала.

Богата Звездина историја омогућила нам је тај луксуз да из читаве плејаде странаца који су директно или индиректно утицали на развој нашег клуба, одаберемо њих десет које сматрамо да су на неки начин извршили велики утицај на историју Црвене звезде, у позитивном или негативном контексту.

Ево и наше листе.

СОРИН ВЛАЈКУ

Многи вероватно више и не памте партије Румуна који је заиграо за Црвене звезду сада већ давне 1992. године. Многима његово име не значи апсолутно ништа. Ни Звезди његови наступи нису донели ништа нарочито, док је у супротном смеру отишло неколико стотина хиљада марака. За наш клуб у то време не нарочито велики издатак. Био је један од ретких промашаја спортског сектора у то време, али и коначни крај одолевања тенденцији која је све више узимала маха у фудбалског свету, а то је довођење страних фудбалера. Не рачунајући Тодора Атанаскова из сезоне 1946/47, који је већи део живота провео под српским именом и заставом, те Панајота Панајотова, легенду бугарског фудбала, који је терао лопту у Звездином дресу почетком шездесетих (али ниједном у званичној утакмици, као ни син Франца Бекенбауера, покојни Штефан, 1990. године) или Миодрага Белодедића, који је био румунски Србин или српски Румун (и о којем ћете као таквом читати у редовима који следе), први „прави“, чистокрвни странац у историји црвено-белих био је управо Сорин Влајку.

То је и једини разлог због којег се нашао на нашој листи. Одиграо је својих 13 утакмица, нашао се на списку освајача Купа Југославије за сезону 1992/93. и нечујно отишао назад у Румунију, где је углавном у Политехници „убио“ још осам година каријере пре пензије.

МИТКО СТОЈКОВСКИ

За разлику од Румуна, овај Македонац, који је у црвено-белом играо од 1991. до 1995. године оставио је велики траг у Црвеној звезди. Тренутак који је битан за овај текст дешава се 1995. године, у време када је Стојковски био репрезентативац Македоније, па је због тога убројен у странце, иако је по доласку у Београд био само још један од домаћих, југословенских играча. Дошао је у тренутку који није био нимало једноставан. Требало је бити наследник фудбалера који су покорили Европу и доминирали југословенским фудбалом тих година. Стојковски није подлегао притиску и задржао се на Маракани чак четири године. Одиграо је 123 утакмице и постигао 2 поготка. Један од та два разлог је због којег се нашао на нашем списку. У време санкција, инфлације и ратова на Балкану, српски клубови нису могли у европска такмичења, па је ионако велики значај дербија био још већи за навијаче дојучерашњег првака Европе и света и његовог вечитог ривала. Шта тек рећи за јубиларни, 100. дерби, који је одигран на Ђурђевдан 1995. године? Дерби сам по себи носио је у себи те вечери још већу драж, у виду борбе за титулу шампиона, Звездину јубиларну двадесету, очување низа непобедивости црвено-белих у дербијима на Маракани, који је трајао пуних 18 година, а још више и због првог великог јубилеја највеће светковине српског фудбала. Иза је остало 99 утакмица током пола века надметања. Гости су повели голом Бјековића, Дарко Ковачевић изједначио… Затим је на сцену ступио наш јунак, постигао погодак за 2:1, практично оверио титулу свог клуба и пришивање друге звездице изнад грба, али и уписао своје име златним словима у историју дербија, чије је 100. издање одлучио.

КАДУ МЕНДЕШ

Било је на стотину квалитетнијих играча од омаленог Бразилца који су носили Звездин дрес. Када боље размислимо, питање је да ли би, ако гледамо само квалитет, нашао место и међу најбољих 10 странаца у историји нашег клуба поред Кастиља, Гаја, Молине, Евандра, Боаћија, Доналда, Вијеире, Ле Талека, Ибањеза… Ипак, Мендеш де Фиори Каду вероватно је у самом врху листе странаца када је реч о утиску који је остављен на навијаче. Дошао је у свакако најтежем прелазном року у историји клуба, када су у клуб долазили тек просечни повратници из иностранства (или домаћих прволигаша), довођени играчи из треће лиге, промовисани омладинци који нису побегли главом без обзира и потписивани странци из Црне Горе.

У пакету са Оливеира Савиом дошао је из Зете као креативац који је требало да повеже везни ред Звезде, састављен од радника и тркача: Блажића, Богдановића, Николића, Исаха. Причало се и да је он повод одређених шамара у свлачионици, које је зарадила легенда клуба… Ипак, преживео је неколико генерација, тешке повреде, али и велики број тренера – Пижона, Достанића, Кристића, Просинечког, Јанковића, Пинта… На крају, сакупио је чак 103 утакмице у црвено-белом, и поред честих проблема са повредама. Постигао је и 26 голова и освојио 2 Купа.

Разлог због којег је заузео место на овом списку јесте податак да је у време ескалације потписивања страних фудбалера на Маракани он био први који је имао толики стаж да је успео да сакупи троцифрен број утакмица. Граница коју је померио Мендеш Каду касније су прешли и Мичел Доналд и Демијан Ле Талек, али омалени Бразилац остаје записан као први коме је то пошло за руком и због тога је ушао и у историју клуба.

КЕВИН ГАМЕИРО

Готово петнаест година од Барија и Токија Звезда није успевала да се домогне пролећа у Европи. Тачније, не рачунајући санкције и забрану учешћа (о чему ће такође бити речи у овом тексту), читаву деценију је бивши шампион Европе покушавао да се домогне пролећних искушења у европским такмичењима. Чинило се да ће у сезони 2005/06. и успети. Тог 15. децембра Црвена звезда је, предвођена са клупе Валтером Зенгом, а из председничке фотеље Драганом Стојковићем Пиксијем, отишла у Стразбур да победом обезбеди европско пролеће у УЕФА Купу. Након великог тријумфа против Роме и пораза од Тромса и Базела, три бода у Француској гарантовала су нашем клубу велики успех. Генерацији коју је лансирао Зоран Филиповић врхунац је требало да донесе Валтер Зенга. Класа ’84, предвођена Јанковићем, Бастом, Перовићем, Миловановићем, те нешто старијим голманом, Луковићем и Бишевцом и искуснијим Ковачевићем, Жигићем, Ђокајем, Дудићем, Младеновићем… дошла је на корак од циља.

У 62. минуту све је деловало бајковито. Баста је донео предност, Ђокај је мајсторијом дуплирао… А онда је уследило 15 минута за заборав. У игру је ушао омалени нападач Стразбура, голобради Кевин Гамеиро. Ненад Ковачевић је направио беспотребан фаул, уследио је центаршут, а осамнаестогодишњи нападач постигао јe први погодак у професионалној каријери. Да ту не буде крај, Звездин капитен је поново направио прекршај, а у готово пресликаној ситуацији, уз помоћ Милана Бишевца, Гамеиро поново погађа мрежу Звезде и шаље је на четврто место групе Е.

Од тог тренутка, путеви Кевина Гамеира и Црвене звезде постају потпуно различити. Наш тим освојиће те сезоне титулу шампиона Србије, некако ће се до ње дотетурати и наредне године, да би након тога уследио пост дуг готову читаву деценију. Дугови, године без титуле… О Европи не треба ни говорити. Многи су мишљења да је управо та елиминација значајно утицала на блиску будућност нашег клуба. Име Драгана Стојковића довело је тада у клуб спонзора у лику јапанске Тојоте, била су спремна и појачања за пролећни део сезоне и наставак борби у Европи… Ипак, све је пало у воду.

С друге стране, Гамеиро је два месеца касније постигао првенац и у француском шампионату против Ленса, па у Купу против Нансија, а противничке мреже наставио је да погађа и у наредним годинама, ево већ 13 година од тог за Звезду трагичног дуела. Прешао је потом у Лоријен, где је постигао 56 голова, па у ПСЖ, који је започео стварање моћног тима, где је у гол претворио 23 шансе. Уследио је трансфер у Севиљу и 67 голова на готово 150 утакмица, да би врхунац каријере остварио трансфером у Атлетиком, вредним 40 милиона евра. Постигао је и најбржи хет-трик у протекле 22 године. Годинама наступа и за репрезентацију Француске…

САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА – ФИФА – УЕФА

Тројни пакт у наведеном саставу значајно је изменио идентитет и историју Црвене звезде, непосредно пошто је она остварила највеће успехе. Апсурдно би било наводити појединце, као када је реч о осталим члановима овог текста, јер је питање ко је заправо иницијатор свега што се дешавало, али је забрана учешћа југословенским клубовима и спортистима у међународним такмичењима донета у оквирима УН, а спровели су је у својим областима и институције у оквиру ФИФА и УЕФА. Генерални секретар УН у тренутку који је за нас значајан – а то је 30. мај 1992. године – био је чувени Бутрос Бутрос Гали. Председник ФИФА био је др Жоао Авеланж, а УЕФА Ленарт Јохансон, који је само 366 дана раније доделио пехар Стевану Стојановићу у Барију.

Претпоследњег дана маја, непосредно пред почетак ЕП у Шведској, али и пред Олимпијске игре у Барселони, СБ УН донео је Резолуцију 757. Она је подразумевала захтев земаљама чланицама, у тачки 8Б, „да предузму неопходне кораке за спречавање учешћа у спортским догађајима на својој територији лица или група које представљају СР Југославију (Србију и Црну Гору)“. Први су то на својој кожи осетили југословенски фудбалери, који су враћени на нељудски начин из Шведске (у корист Данске, која ће исто и освојити), као и кошаркаши, који су играли квалификациони турнир за ОИ у Монпељеу.

За Звезду је то значило крај једне генерације, али и почетак једног неизвесног и турбулентног периода.

Од гола Славише Чуле у 80. минуту, у Лиги Шампиона, у Бриселу против Андерлехта 15. априла 1992. године до поготка Винка Мариновића у 59. минуту против Хартса 22. августа 1996. прошло је више од четири године. Између та два поготка Звезда је одиграла само две утакмице у Европи (против Ксамакса 1995, без постигнутог гола). За то време, неке друге земље и клубови дошли су у центар фудбалске пажње, а Звезда, не само што је због забране УН изгубила четири године и генерацију која је покорила Европу и свет, а не гарантујемо да то не би поново урадила (још који пут), већ никада у наредних четврт века није успела да дође ни близу оног нивоа на којем је била – ни организационо ни финансијски ни играчки ни резултатски. Сада већ деценије мучења, таворења и гушења у просеку прекинуте су пролећа 2018. пласманом у другу фазу Лиге Европе. Између тога, црвено-бели не само да нису били конкурентни у Европи, већ често нису играли значајну улогу ни у Србији.

За ретко ког појединца, организацију или колектив може се рећи да су променили историју Црвене звезде као за поменуте три организације, које су наредиле, односно спровеле наређење и резолуцију којом је и Црвена звезда знатно испаштала (и испашта и данас).

ЈОРГОС ПАПАДОПУЛОС

Грк, учесник Другог светског рата, па оног грађанског крајем четрдесетих. Пуковник грчке војске повезан са САД и ЦИА, који је 1967. повео војни удар и преузео власт у Грчкој. До 1973. године ујединио је функције председника државе, премијера, министра више ресора и краљевог намесника. Судбина је учинила да са власти оде исто онако како је на њу дошао. Осуђен је на смрт 1974, али је казна преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору у 80. години живота, 1999.

Какве везе има са Црвеном звездом? Враћамо се у 1971. годину…

Црвена звезда има један од најбољих тимова у својој историји (не само дотадашњој). Четврт века историје стаје у 90 минута. Након 4:1 у Београду, Миљанићева екипа путује у Атину, где против себи недораслог Панатинаикоса треба да сачува залиху и овери финале КЕШ против Ајакса на великом Вемблију. Након неколико болних удараца у дотадашњој историји клуба, чини се да је било право време да се београдски великан попне на врх Европе. Пре полуфинала, елиминисани су Ујпешт Дожа, Арад и Карл Цајс Јена. Грци у Београду су савладани са 4:1, уз хет-трик Стевана Остојића, без суспендованог Драгана Џајића. А онда… Кленковски греши у 30. секунди утакмице и домаћин води са 1:0. Антонијадис други гол постиже у 55, а Камарадис трећи у 64. минуту. Истих 11 играча као у Београду доживело је дебакл у Атини. Кренуле су разне приче… И до данашњег дана шире се бројне легенде и теорије о овом мистериозном мечу. Почетком XXI века, супруга покојног грчког диктатора са почетка текста, Деспина Пападопулос, испричаће причу о овом контроверзном дуелу, пред утакмицу Звезде и Ариса у Солуну…

Према њеним речима, Звезда је за Грке изгледала непремостиво, посебно након првог меча. Ипак, у занимљивим разговорима у свечаној ложи стадиона у Атини, она је добила уверења председника Панатинаикоса (богати бродовласник, о чему ћемо писати касније), те свог супруга диктатора и југословенског амбасадора у Атини, Драгомира Вучинића, да је меч договорен на много битнијем месту од фудбалског терена…

Прва теорија била је она чувена прича да су играчи отровани супом у хотелу, да би Миле Новковић говорио и о несрећној лимунади која је играчима донета у свлачионицу на полувремену и после које сећање многих играча на Грчку те вечери стаје. Говорило се и да су играчи продали утакмицу, а ту причу поткрепљивала је чувена додела Филипс телевизора пре утакмице сваком од њих. Иначе, с тим у вези, на дан те утакмице, 28. априла, кренула је у Грчкој телевизија у боји. Говоркало се чак и да је Бранко Кленковски пронашао испод јастука у соби подебелу коверту.

Драган Џајић, који је меч посматрао са стране, тврди да тадашње руководство никада не би наместило утакмицу. Станислав Караси говорио је да је у 90. минуту, након што је његов ударац голман Константину скренуо у корнер, отишао да изведе ударац из угла, али није имао коме да центрира, јер су саиграчи стајали у месту. Судија је одсвирао крај. Иначе, Караси је због инфекције био у Атини изолован од остатка тима и болестан је одиграо боље од сваког свог саиграча. Он је приметио и да је корпулентног Антонијадиса чувао Новковић, а Кривокућа је остао на клупи. Тиме је можда желео да део одговорности пренесе и на Миљана Миљанића…

Када је намештање у питању, увек је у центру пажње и макар један од судија. Те вечери, меч је судио Шпанац, Хозе Ортис Де Мендебил. Да у овој филмској причи ништа не буде случајно или једноставно, побринуће се прст судбине који укључује у сценарио и шпанског судију. Тренер Грка тих сезона био је легендарни Ференц Пушкаш. Хозе Ортис Де Мендебил био је његов зет!

Ипак, већина ових прича демантована је, или макар није потврђена, што од неких Звездиних фудбалера (Џајић, Ђорић, Филиповић) што од неких челника клуба (Бугарчић). Оно што остаје као извеснија верзија догађаја јесу договори на вишим инстанцама, о којима је говорила удовица предводника грчке војне хунте. А ту се укључује и богати грчки бродовласник, председник Панатинаикоса.

Разговори Деспине Пападопулос у свечаној ложи недвосмислено говоре о томе да је њен супруг, који је због тога сврстан на ову листу, био сигуран у оно што ради. Рекао јој је:

„Купили смо утакмицу. Зар мислиш да смо имали право да ствар од државног интереса препустимо случају?“

Нешто после атинске утакмице, Звезда ће од тадашњег председника своје државе добити пластични прекривач за терен, који није имало много клубова у то време, а Југославија од Грчке – депое за нафту у солунској луци, уз посредовање поменутог председника грчког клуба. Многи хроничари рећи ће – путем фудбала. Миша Кравцев у Саги о Звезди назваће утакмицу у Атини „последњим већим Звездиним данком комунистичкој власти“.

С друге стране, Станислав Караси сматра…

„Убеђен сам да бисмо ишли Ајаксовим путем. Они су у финалу те сезоне на Вемблију добили Панатинаикос лагано. Била им је то прва од три титуле првака Европе које ће везати. Рећи ћу још само да нас се Ајакс страшно плашио и да им је једина жеља била да ми не прођемо у финале.“

На свега 90 минута од великог финала, страшан тим, који би у финалу био предвођен Драганом Џајићем, заустављен је у Атини, сада је већ извесно, спрегом два диктатора – Јоргоса Пападопулоса и Јосипа Броза Тита. На тај начин се грчки вођа истакао као један од странаца (малициозни ће рећи да је и његов југословенски колега у тој групи) који су драстично утицали на историју Црвене зведе и зауставили је на путу ка европској круни.

АЛБЕРТО МИКЕЛОТИ 

Многи старији навијачи Црвене звезде и хроничари збивања везаних за клуб рећи ће вам да је генерација из сезоне 1990/91. „наплатила“ дугове неких претходних, које нису успеле да дођу до европских трофеја из ових или оних разлога.

Генерација из 1979. године била је вероватно најближа освајању међународног трофеја под покровитељством УЕФА. Екипа коју су предводили Владимир Петровић, Душан Савић, Милош Шестић, Цвијетин Благојевић, Михаљ Кери, Славољуб Муслин… рушила је пред собом немачке, шпанске и енглеске представнике у УЕФА Купу (Динамо, Херта, ВБА, Арсенал, Хихон), а онда је уследило и финале. Противници – Борусија из Менхенгладбаха и италијански судија, Алберто Микелоти.

Након 1:1 у Београду и несрећног аутогола Јуришића, Борусија и Звезда играли су реванш у Дизелдорфу. Правду је делио поменути Италијан. Тачније, требало је да дели правду, а поделио је неправду. Театралан пад најбољег фудбалера Европе за 1977. годину, Алана Симонсена, окарактерисан је као пенал, а Јуришић поново означен као трагичар. Данац је и извео једанаестерац и погодио за, испоставиће се, коначних 1:0, а пехар остао у Немачкој. Домаћи су се бранили до краја, a стање на терену у финалу најбоље илуструје и скандирање имена нашег клуба од стране домаћих навијача.

У Менхенгладбаху једна улица носи име по нашем главног граду, у част овог двобоја два клуба. Ни по свему томе, ни по Симонсену, Јуришићу, али нажалост ни по пехару УЕФА Купа у витринама Црвене звезде…

Памтиће се тај чувени 23. мај 1979. године по Алберту Микелотију, човеку који је онемогућио црвено-беле да дванаест година пре Барија дођу до првог међународног трофеја и на тај начин знатно утицао на историју београдског великана. Бар до 1991. Никада му то Звездаши нису заборавили.

МАНУЕЛ АМОРОС

Био је 29. мај. У 22 часа и 46 минута на стадиону „Свети Никола“ у Барију лопту на белу тачку поставио је Мануел Аморос. Дугогодишњи репрезентативац Француске и фудбалер Монака, освајач Европског првенства 1984, те најбољи млади играч Мундијала 1982, члан најбољег тима Светског првенства из 1986. и најбољи француски играч за ту годину био је са толиким искуством логичан избор за извођача првог пенала за Олимпик те вечери. Испред себе, Мануел Аморос је имао Стевана Стојановића. Стеван Стојановић испред себе је имао Мануела Амороса, а иза себе 46 година историје Црвене звезде, али и непристојне понуде пребогатог власника Марсеја, Бернара Тапија, које је добио неколико дана пре финала. Аморосов залет досезао је до „капице“ казненог простора. Растојање између њих двојице у том тренутку износило је неких 18 метара. Неколико тренутака касније, били су светлосним годинама удаљени један од другог. Један јунак, други трагичар финала Купа Шампиона. Један освајач, који ће подићи пехар, други у најнепопуларнијој улози, улози само финалисте истог такмичења. Макар до 1993. године, када је Аморос својој пребогатој ризници трофеја додао и „Ушати пехар“ у дресу Марсеја, а 17 година касније уврштен и у идеални тим у 110 година постојања клуба.

Те вечери, овај Француз је, не својом вољом, и уз неизмерну помоћ Стевана Стојановића ушао у историју Црвене звезде, као неко ко је значајно допринео да се наш клуб из Барија врати са штитом, а не на њему.

Финале Купа Шампиона је финале Купа Шампиона, пехар намењен победнику овог такмичења је највећи трофеј који клупски фудбал може донети. Самим тим, Мануел Аморос би можда требало да буде зацементиран на првој позицији наше листе. Ипак, узевши у обзир да ипак највеће заслуге за његов улазак на исту има Стеван Стојановић, који је једанаестерац одбранио, те да је у питању била прва серија, након које је изведено још седам пенала, који су изнедрили нове јунаке, Француз ће се задржати на трећем месту. Друго заузима један од играча који су извели пенал у чувеном финалу у Барију, иако је то само један од много разлога за његов боравак на списку странаца који су мењали историју Црвене звезде.

МИОДРАГ БЕЛОДЕДИЋ

Рођеног на самој граници Србије и Румуније, Миодрага Белодедића никада нико међу навијачима није, нити ће доживљавати као странца. Он је увек био наш, тада Југословен. Ипак, чак пет година пре него што ће заиграти за Звезду, Миле је дебитовао за репрезентацију Румуније. Као домаћи фудбалер освојио је са Стеауом Куп Шампиона, постигао и четири гола за репрезентацију пре доласка у Звезду, одигравши преко 30 утакмица за то време. И након распада Југославије на великим такмичењима је наступао за Румуне. Због свега тога, јасно је да га званично морамо посматрати као странца. Не „правог“, али странца.

Много пута су вођене дискусије око тога ко је најзаслужнији за Звездину титулу из 1991. године. Дарко Панчев је био најбољи стрелац и погодио одлучујући пенал у Барију, Дејан Савићевић, Роберт Просинечки и Драгиша Бинић маестрално су одиграли тај циклус КЕШ и постигли веома битне голове. Стеван Стојановић одбранио је пенал Аморосу и бранио утакмицу живота на стадиону Свети Никола. Синиша Михајловић је у реваншу против Бајерна отплатио сваку од милион марака колико је плаћен те зиме. Дефанзивци су били војници и подређени екипи и колективу, заједно са Рефиком Шабанаџовићем и Владимиром Југовићем. Ипак, многи ће рећи да је та екипа претходних сезона са великим Пиксијем на све то била и офанзивно потентнија и јача, али да је шраф који је недостајао био Миодраг Белодедић.

Након што је освојио КЕШ са Стеауом и пребегао у Србију од Чаушескуове власти (о чему је писано много пута), било је потребно много времена, утицаја и умешности да један од најбољих либера света тога времена заигра на званичним утакмицама у црвено-белом. Предвођен Пижоном Петровићем, други тим Звезде путовао је по Југославији и играо ревијалне утакмице по разним градовима и селима, остајући касније и на трећим полувременима, готово по правилу. Део те екипе био је и Белодедић, који је о томе отворено говорио касније. Иако му нико није гарантовао да ће уопште добити могућност да заигра за први тим, он је тренирао – два пута са екипом, а између тога самостално, на Ади. Звезда му се одужила платом, изнајмљеним станом и свим оним што му следује као делу екипе, и поред велике неизвесности.

Звезда му је била суђена. Румунска па југословенска. Миле је формално, са регуларним папирима, за црвено-беле дебитовао управо против Стеауе. Са обе звезде је покорио Европу. И постао први човек који је то учинио са два различита клуба. Вероватно ће остати и једини који је то учинио са клубова из овог дела Европе. Да утисак буде јачи, титулу са Звездом је јавно најавио…

О периоду који је провео у Београду, а посебно о сезони 1990/91. све је испричано. Имала је Звезда атомских навала и сасвим добрих центархалфова у својој историји. И много пута је застајала на корак од великих дела. Било је потребно да се појави вођа, лидер, командант (иако је у Румунији био официр), који ће испред себе постројити екипу за велика дела. А поред тога и реализовати пенал, један од пет најбитнијих у историји Црвене звезде.

То је наш клуб добио са Миодрагом Белодедићем. Због тога је он, званично странац, а суштински само наш, један од оних који су променили историју Црвене звезде.

КЛАУС АУГЕНТАЛЕР

На врху наше листе налази се човек који ни готово три деценије од подухвата који је извео на нашем стадиону не губи на популарности међу навијачима Црвене звезде. Једна од највећих легенди у историји Бајерна из Минхена, који је ушао и у Кућу славних немачког клуба (која броји укупно 17 чланова), где се налази заједно са Гердом Милером, Францом Бекенбауером, Полом Брајтнером, Лотаром Матеусом, Меметом Шолом, Штефаном Ефенбергом (још један члан генерације која се намерила на Звезду 1991. године), Ули Хенесом, Оливером Каном, Биксентом Лизаразуом… Аугенталер је рекордер Бајерна, са чак 7 освојених шампионских титула и 3 Купа, уз светску титулу са Немцима 1990. Одиграо је преко 500 мечева за Баварце.

У историју Бајерна ушао је захваљујући свему набројаном, а у историју Црвене звезде потезом који је извео 24. априла 1991. године подно северне трибине Маракане. Иако ће сам годинама касније рећи да је кривац за гол у најмању руку исто колико и он и голман Бајерна, Рајмонд Ауман, Звездини навијачи неће бити цепидлаке и ситничарити око детаље. И Аугенталер и Ауман заслужили су те вечери епитет људи који су променили историју нашег клуба.

Није Аугенталер славио победу на Маракани ни дванаест година раније, када је такође са бројем 5 на леђима командовао одбраном Немаца против Звездиног тима, којем је неколико месеци раније отет европски трофеј, о чему смо већ писали. Екипа Бајерна која је наследила и у себи још носила дух троструког узастопног шампиона Европе поражена је у Београду са 3:2 (нажалост, довољно за пролаз Немаца), у једној од вечери каријере Сребренка Репчића.

Ипак, јасно је да ће Аугенталер више памтити оно што се десило 12 година касније. Оптуживан је касније да је као капитен „бушио“ тренера Јупа Хајнкеса, сазивајући скуп играча пре утакмице у једном подруму. Демантовао је било какве негативне намере. Помињао је и Волфартову стативу неколико минута пре оног убачаја Михајловића у средину… Све је то остало у сенци оног клизећег старта, после којег је, чинило се, лопта путовала читаву вечност ка голу Аумана, а пола стадиона на смену узвикивало „ајде“ и „уђи“. Ауман је само потврдио улазак лопте у мрежу, Звезда завршила у Барију, а оно што се тамо десило – делом уз помоћ још једног странца, о којем смо писали који ред изнад – исписало је историју нашег клуба.

Стога, чини се да нема странца који је више директно утицао на историју Црвене звезде од Клауса Аугенталера. У то име, његово име пласираћемо на сам врх наше листе и још једном рећи: хвала Вам, господине Аугенталер.

Ко је од поменутих 10 странаца највише променио историју Црвене звезде?

[totalpoll id=“173988″]