Мушема на Маракани! Владан Велики, Крајишници, црвено-бела крв и Звездин тихи убица

Јун 2017. Црвена звезда је на коленима. Већ виђена титула прешла је на другу страну Топчидера. Прешао је и куп. Снови о Лиги шампиона су распршени. Само годину дана раније, прича је била много лепша. Неки ће рећи да је тако морало, да се то зове судбина. Неки да је то спортска правда. Свиђало се то неком или не, необорива је чињеница да су рад, дисциплина и надљудска вера у сопствене способности однели победу у бици са нерадом и изостанком онога што називамо спортском дисциплином.

Нерад, како на терену, тако и ван њега, изостанак било каквог система и дебело потцењивање стручних критеријума – то је оно што је одликовало пред-Владанову Црвену звезду. Владан Милојевић дошао је тихо. Његов долазак није био испраћен адекватном атмосфером. Многи су, рекло би се, изгубили наду у боље сутра. Изгубили су, или никад нису ни имали, веру у сопствене способности и сазнање да непрестан и стручан рад гарантује остварење успеха. Ма шта се год налазило са друге стране. Колико год тај преко пута тебе био снажан. Преданим радом и безграничном вером у сопствене способности, све ће се кад тад поклопити. Јер рад, вера и успех представљају део јединственог бића.

Уз снажну подршку генералног директора клуба, Звездана Терзића, који је управо и био најгласнији заговорник Милојевићевог ангажовања, и Управе клуба, Црвена звезда је за свега неколико месеци прешла пут од Пакла до Раја. Након фантастично одрађених припрема, играчи су долазили као на траци. Захваљујући преданом раду и развијеним контактима, руководство Црвене звезде успешно је испунило све тренерове жеље – све до једне. Уз новопридошле фудбалере и базу играча наслеђену од Грофа Божовића, Црвена звезда је успела да комплетира тим. Да креира микс талента и борбености, лепоте и рударства. Редом су падали тимови широм Европе – много богатији, много искуснији и индивидуално неупоредиво квалитетнији од Црвене звезде.

Ипак, Црвена звезда имала је и има нешто што Европљани немају. Екстремно аналитичан и детаљан стручни штаб, предвођен тренером Милојевићем и помоћником Косановићем, савршено компактан скуп појединаца и предану управу која је утабала савршену подлогу за остваривање пројекта ,,Европска Звезда’’. И поред не толико широког играчког кадра, стручни штаб је успешно правио баланс на утакмицама против дијаметрално супротних ривала – почевши од елитних европских великана, па све до нејаких и сиромашних екипа Супер лиге Србије.

Након неочекиваних тријумфа над бројним европским великанима и дуго чеканог проласка у групну фазу Лиге Европе, а потом и нокаут фазу, ништа више није исто. Црвена звезда је дочекала повратак у сам европски крем. Тамо где заиста припада. Видело се то и по жељи играча да остану део нашег клуба и по спремности реномираних европских фудбалера да појачају Црвену звезду. Дало се закључити и по коментарима навијача. И поред реалистички опредељених коментара, коментара који прижељкују нов обилазак Лиге Европе, нити једно лице запослено у ФК Црвена звезда, нити један навијач ФК Црвена звезда не може оспорити да Лига шампиона, такмичење које смо пре толико година покорили, није нашло место у њиховим умовима.

Веровали смо, и поред знања да је Лига Европе, рекло би се, достижнији циљ. И поред рационалистичких погледа на свет и уверености у став да је Лига Европе реалније достигнуће, нико не може демантовати да улазак у најелитније европско клупско такмичење представља ЈЕДИНИ подухват који испуњава срца и измамљује осмехе на лица свих Звездаша – од 7 до 107 година. Србија и Београд су у диму. Ноћи 29. августа, дисфункционалност београдских друмова константно расте из минута у минут. Када је акценат на фудбалу, такво стање може изазвати искључиво Звезда. Звезда и нико осим ње.

Друштво најбољих и константно подизање критеријума – то је оно сто лежи у идентитету ФК Црвена звезда и то је оно на шта је ФК Црвена звезда деценијама навикавала своје навијаче. И поред вишедеценијског сна, пливања у мору медиокритета, борбе са креатурама које само на папиру носе назив људских бића, како са онима из наших редова, тако и са онима ван истих, Црвена звезда је још једном показала да је изнад свега. Уз Божију помоћ, мудро руковођење од стране управе предвођене Звезданом Терзићем, кључни допринос стручног штаба на челу са тренером Милојевићем, као и његових играча, а потом и допринос свих запослених у ФК Црвена звезда и њених навијача, наш клуб се вратио у друштво европских великана.

Више нема назад. Са поносом можемо истаћи да Фудбалски клуб Црвена звезда поново проживљава дане старе славе.

У сезону 2018/2019, Црвена звезда је ушла амбициозно. И поред одласка неколицине носилаца тима, квалитетне замене експресно су доведене. Жреб нам је ишао на руку. Падали су редом Спартакс из Журмале, Судува и Спартак из Трнаве. На први поглед, агресивни и не превише квалитетни противници. Ипак, својом агресивношћу и челичном дисциплином успели су да до највећих могућих граница Црвеној звезди отежају пролаз у наредну фазу европског такмичења. Ту нас је дочекао Салцбург. Полуфиналиста Лиге Европе за сезону 2017/2018… Ту се сваки даљи коментар завршава!

Тог шестог августа, мисли навијача биле су расејане. Анксиозност се ширила из часа у час. Рекло би се да су готово сви били сложни у ставу –било ко сем Салцбурга! Навијачки табор преживео је разочарење, али једна је ствар уливала наду – дечачки осмех Владана Милојевића по извлачењу аустријског шампиона. Осмех испраћен коментаром: ,,Јесам вам рекао?!’’. Желео је Милојевић Салцбург. Дуго времена провео је изучавајуци немачку школу фудбала, школу фудбала коју РБ Салцбург савршено материјализује. Игру високог пресинга, организоване транзиције, савршено компактне последње линије. Био је Милојевић свестан свих врлина и мана РБ Салцбурга. Пали су му као шлаг на торту. Уосталом, негде је и било записано да четврто ,,С’’ на путу симболизује повратак балканског гиганта у елитно друштво Европе!

Утакмица са Салцбургом на Маракани дочекана је са великим ентузијазмом. Закључане трибине нису ишле у прилог тиму из Љутице Богдана. Изјаве клупских челника биле су пуне узајамног поштовања. И поред прикривене бојазни од стране великог броја навијача Звезде, утакмица је одиграна тактички перфектно. Баш онако како би требало. Снажан дефанзивни блок црвено-белих, отпочет од самог напада и потпомогнут изванредним деловањем везних фудбалера, али пре свега изузетно затегнутим линијама тима (што представља један од основних тренерових печата), у потпуности је блокирао све прилазе Аустријанаца нашем голу.
Након тога, Аустријанцима су неке ствари биле јасније. Увидели су све врлине, али и све мане нашег тима. Како недостатке инидвидуалне, тако и недостатке тактичке природе. Судећи по изјавама, првобитна резервисаност у потпуности је ишчезла. И поред увиђања праве слике ФК Црвена звезда, постали су свесни и њених недостатака… Уједно се и служили јефтиним провокаторским триковима, каква је изјава српског сина Цицана Станковића, који је, ако је веровати српским медијима, изјавио да Црвена звезда на Маракани није показала много и да Црвена звезда није јак тим. Веома непрофесионално. Наравно, под условом да српски медији још једном у низу, случајно или не, нису прибегли сензационализму.

Ослабљена (или не?) неиграњем Стојиљковића, Црвена звезда је кренула пут Салцбурга.

Пре свега, вреди истаћи да је Салцбург испуњен морем квалитетних техничара и играча којима су офанзивни квалитети знатно израженији од дефанзивних. Својом агресивношћу, физичком спремом и офанзивном организацијом, Салцбург је у стању да направи велике проблеме противнику. У првом мечу, стручни стаб је на савршен начин прочитао и путем организоване тимске одбране, удвајања и пресинга неутралисао главне адуте аустријског тима. Поред тога, индивидуалци су без већих осцилација привели утакмицу крају.

Још на том мечу дало се закључити да и поред свих својих квалитета Салцбург одликују одређени недостаци. Сама чињеница да располажу изузетно офанзивном екипом доста тога говори. На првом месту, прилично је лако било закључити да би, у случају да Црвена звезда Салцбургу препусти потпуну иницијативу и простор, места за контра нападе било знатно више. На прексиноћној утакмици, то се и обистинило. Црвена звезда је имала прегршт контранапада и доказала је да је Салцбург заправо противник као кројен по њеној мери. На нашу жалост, нити једна од поменутих контри није материјализована – како због индивидуалних грешака наших фудбалера, тако и због агресивности и паметних фаулова фудбалера аустријског тима.

Ток утакмице константно се мењао. Црвена звезда је током првих 35 минута била потпуно индиспонирана, да би се од уласка Јованчића у игру линије тима консолидовале и простор Салцбурга за комбиновање сузио. Уследио је релативно мирнији период, након којег је Салцбург дошао до предности.
Уследио је врхунски центаршут Улмера ка Дабуру, који је рутински реализовао акцију. Радило се о изванредном центаршуту изузетне прецизности. Центаршутеви такве оштрине и лета тешко се бране, поготово уколико лопта иде у зону која се налази на средини простора између централног бека и голмана. Говоримо о прототипу идеалног центаршута. Ипак, то не мења чињеницу да је Савић био у позицији да квалитетне одреагује, постави се на бољи начин и квалитетније процени целокупну ситуацију. Целокупна ситуација одисала је изостанком комуникације између наше одбране, али и индивидуалном грешком Савића. Такође, а не и најмање важно, нужно је изанализирати и то како је капитен Салцбурга дошао у позицију да из опасне зоне без икаквих сметњи упути центаршут. Наш стручни штаб потпуно је упућен у Улмерове основне квалитете и верујемо да су његове врлине и мане до детаља изанализиране, као и да се учинило све што је у нашој моћи да блокирамо његов офанзивни допринос. Ипак, мора се истаћи да је Улмер у овој ситуацији остао небрањен и неопходно је изанализирати целокупну ситуацију код нашег гола. Свакако да не треба заборавити Савићеву несигурну и дезоријентисану интервенцију, али с ума не треба сметнути ни чињеницу да је Улмер добио поклон простор за упућивање савршеног центаршута. Ни они просечни играчи такве поклоне неће бацити у воду, а камоли они натпросечни. Сетићемо се утакмице са Спартаком на Маракани из октобра 2017., када смо присуствовали и донекле комичним директним дуелима Хајдина И Стојковића. Било је видно да је одлични Александар Веселиновић својим играчима, а нарочито Хајдину, скренуо пажњу на центаршут Филипа Стојковића. Центаршут из дубине којим је правио чуда током његовог боравка у Чукаричком, центаршут који је прописно намучио европске великане попут Арсенала и ЦСКА. Хајдин је на веома квалитетан начин успео затворити популарног Жулета, иако је његово велико тело муке мучило у ситуацијама када би Стојковић располагао већим простором.

Све у свему, први гол последица је индивидуалне грешке Савића. Од лидера дефанзивне линије очекују се знатно ауторитативније реакције од поменуте. У континуитету. И поред великог броја круцијалних интервенција, остаје записано да је један од кључних играча нашег тима имао негативног доприноса код оба гола аустријске екипе. Ипак, поновићемо да не смемо заборавити ни чињеницу да је капитен Салцбурга остао небрањен у опасној зони, из које је послао готово савршен центаршут ка једном од најбољих играча свог тима.

Недуго по почетку другог полувремена уследио је и други гол. Изгубљена ничија лопта и контра Салцбурга. Дегенек је, рекло би се по обичају, решио да преузме одговорност и потпуно беспотребно излети на фудбалера с лоптом. Тиме се створила рупа на левој страни. У међувремену, неколико наших играча вратило се да покрије рупу насталу на позицији излетелог Дегенека. Таман када је Волфу отежана позиција за шут, на сцену је ступио Савић. Звездин капитен још једном је дискутабилно одреаговао.

Тајминг и квалитет његовог уклизавања није био на одговарајућем нивоу и у тој ситуацији Ред Бул Салцбург добио је поклон пенал. Може се дискутовати о томе да ли је прекршај био начињен унутар шеснаестерца или ван њега. Реч је о прилично натегутној ситуацији и рекло би се да судија не треба бити изложен драстичним критикама на рачун ове одлуке. Одговорност приликом извођења пенала преузео је сјајни Дабур, који је још једном рутински затресао мрежу Борјановог гола.

Црвена звезда нашла се у наизглед безизлазној позицији. Црвеној звезди било је неопходно чудо, Божија помоћ– постизање барем два поготка, под условом да притом не прими ниједан. И чудо се десило. Његово име је Милан Павков. Иако оспораван, критикован и неоправдано омаловажаван, Павков је током претходних сезона свим истинским познаваоцима фудбала који су имали прилике да га прате, а нарочито под палицом Милана Раставца током првог дела сезоне 2016/2017, доказао да поседује ,,оно нешто’’.

Његов микс сјајних физичких предиспозиција, бруталног одраза, осећаја за игру и координације чини га потпуно уникатним фудбалером за ово поднебље. Након што нас је својим директним доприносом код гола Спартакса из Журмале одвео у друго, а доприносом код гола Радоњића Словацима у четврто коло, Милан Павков је још једном одрадио лавовски посао. Подмукли фаул над доброћудним момком рођеним у Новом Саду разбудио је наше фудбалере. Одмах након те ситуације, постигнут је гол. Гол у којем је један од актера био управо играч који је претходно изнудио фаул – Милан Павков. Поред свог доприноса првом голу Звезде на мечу, Павков је добио скоро сваки, ако не и сваки ваздушни дуел. У више наврата је, по ко зна који пут, доказао да се вероватно ради о српском фудбалеру који поседује најбољи одраз. Није мала ствар, поготово кад говоримо о фудбалеру високом 189 центиметара.

Након уласка Звездине горостасне деветке у игру, Црвена звезда је добила драгоцену тактичку опцију. Милан Павков је у стању да понуди широк спектар квалитета, превасходно тактичке природе. О томе ће бити речи како у наставку овог, тако и у наредним текстовима. Ипак, у главама црвено-белих ситуација се нарочито преокренула након нељудског потеза хрватског интернационалца Погранчића. Звезда је одмах затим постигла два гола. Оба из прекида – у оба су актери били Милош Дегенек И Бен. Код првог не смемо заборавити ни Павковљев допринос, оличен како у изнуђивању фаула, тако и у освојеном скоку након самог прекида.

До самог краја, Црвена звезда је добрано успела да затвори меч. Салцбург је нападао, Звезда се тимски бранила и углавном успевала да одоли нападима аустријског шампиона. Вишак на средини присутан пред улазак Душана Јованчића више није постојао и рекло би се да је његов улазак на терен представљао један од преломних момената утакмице. Пред сам крај утакмице, а нароцито у периоду од 85. до 95. минута, видели смо неколико изванредних прилика Салцбурга. У тим моментима, последњи стуб Звездине одбране био је Милан Борјан. Вођен ауторитативним и максимално сталоженим одбранама, може се рећи да је Милан Борјан био један од најбитнијих играча Звезде на овој утакмици.

Након кратког хронолошког излагања догађаја са утакмице и спорадичне анализе одређених детаља, осврнућемо се на још неке занимљиве и за сплет утакмице релевантне детаље.

За разлику од утакмице у Београду, на претходном мечу Салцбург је на адекватан нацин успевао да створи бројчану предност на средини, а самим тим и да деформише Звездин средњи ред и константно се увлачи у простор између дефанзивног и везног реда. Звезда је била прилично растрзана и наша тимска одбрана била је на вероватно најгорем нивоу од доласка Милојевића у клуб.

Салцбург је наређао велики број конкретних прилика и доказао да је нашем тиму потребан већи број утакмица са квалитетним екипама. На тај начин ствара се искуство потребно за остварење великих дела, искуство нужно за излазак на крај са елитним европским клубовима. Салцбург се константно увлачио између наших линија. Савршеном офанзивном поставком и индивидуалним квалитетом, Салцбург је Милојевићев систем ставио на стуб срама као мало ко до тада. Вероватно у жељи да свом тиму креира већи простор приликом контранапада, тренер се одлучио на несто офанзивнији састав, уз везни ред организован по принципу 2-1, односно 4-2-3-1 формацију.

Убрзо се видело да то није добра идеја и да смо само уз Божију помоћ успели да мрежу сачувамо нетакнутом. Салцбург је, рекло би се, убедљиво најквалитетнију шансу направио у контри преко младог Даке. Звездина одбрана стајала је прилично високо и у том моменту подсетила на мандат Грофа Божовића, када тимска одбрана скоро да није ни постојала, када су офсајд замке представљале једно од кључних средстава за одбрану нашег гола. Када је, посредством овога, терет грешака падао на плећа самих индивидуалаца, а не тренерове одлуке да форсира систем дијаметрално супротан оном који одговара профилу расположивих снага.

Све у свему, код шансе Даке имали смо прилику да видимо ситуацију код које је била неопходна импровизација од стране наших централних бекова. Они се нису снашли, а рекло би се нарочито Дегенек, али као што смо већ истакли, не могу се истаћи као кривци. Голман Борјан је излетањем покушао да спреци зицер и изгледну прилику за Даку, али није био довољно брз и Дака је успео да настави кретњу с лопто. На самом крају, Савић је у маниру правог лидера спасао наш гол у последњем тренутку. Све у свему, поменута ситуација више представља системску грешку, а мање ситуацију у којој можемо уперити прст у одређеног индивидуалца. Без жеље да оспоримо необориву чињеницу да је већина наших фудбалера била у позицији да квалитетније интервенише, желимо истаћи да у оваквим ситуацијама кривица пада на целокупан систем.

Салцбург је, као што смо навели, константно пробијао простор између нашег дефанзивног и везног реда, непрестано правећи вишак са отварањем Дабура, па и Даке, ван казненог простора, као и увлачењем Волфа у простор између везног реда и одбране. Дабур, играч којег бројни стручњаци по стилу игре пореде са играћима попут Бенземе, радио је лавовски посао.

Играч таквог смисла за игру и кретњу ван 16, таквог рационализма и осећаја за асистенцију и гол ретко се виђа. Ради се о изузетно талентованом нападачу, фудбалеру који својим начином игре осваја сваког истинског познаваоца фудбалске игре. Поред својих тактичких квалитета и способности да таленат преточи у дело, мора се истаћи и податак да је Дабур познат и као веома квалитетан голгетер. Ове сезоне је у 10 одиграних утакмица постигао 9 голова, уз једну асистенцију. Претходне сезоне постигао је 29 голова и забележио 11 асистенција, при чему је пружио свој директан допринос постизању 8 голова у групној фази Лиге Европе.

На фотографијама испод можете видети неколико примера растрзаности наше одбране у формацији 4-2-3-1.

Након испадања Родића, који је остао на противничкој половини, Радоњић није стигао да на време затвори његову позицију. То је учинио Јовичић, а самим његовим покривањем Даке створио се велики простор за улетање Волфа у централну позицију. Једини централни везни фудбалер у тој ситуацији био је Ненад Крстичић. Везни ред Црвене звезде био је изложен ветрометини и препуштен на милост и немилост моћном Салцбургом. Црвена звезда изгледала је аматерски.

Још један пример потпуне дезорганизације и огромне рупе на централном делу терена.

Ствари су се у нашим редовима побољшале након ступања Јованчића на терен и промене формације у класичан 4-3-3 систем. По самом уласку Јованчића, снаге на централним деловима игралишта постале су уједначене и Салцбург је добио знатно мање простора него што је то раније био случај. Од тог момента, игра Салцбурга је стала и домаћи су врло ретко успевали да нас директно угрозе креирањем вишка. Треба похвалити спремност струке да призна грешку и у веома раној фази утакмице Симића замени Јованчићем. Овај потез испоставио се феноменалним и рекло би се да су од тог тренутка прилази нашем голу увелико сужени.
Јованчић је прилично стабилан играч. Ради се о избалансираном централном везном нешто јачих офанзивних карактеристика и играчу који је довољно школован да препозна своје место на терену и на квалитетан начин испуни додељене тактичке задатке. Без жеље да звући као изношење општих места, укратко ћемо истаћи да је овом тиму преко потребан био играч сличних карактеристика. Звезда се одлучила за несто екстремнију варијанту, али уједно и варијанту која је у потпуности уродила плодом. Изменом је добила офанзивно потентног фудбалера, али и школованог играча који је у стању да на адекватан начин испоштује кратка удвајања, играча који је свестан свог места на терену и играча квалитетног осећаја за старт на лопту.
Рекло би се да би нам у оваквим утакмицама савршено легао фудбалер попут Ебесилија, који поред својих физичких и офанзивних квалитета, као и високог коефицијента интелигенције и способности да стане на лопту, уједно располаже и завидном тактичком интелигенцијом, стартом на лопту и борбеношћу. Многи су сагласни да се ради о прототипу офанзивног везног играча који је Црвеној звезди неопходан у европским такмичењима.

Рекло би се да Црвеној звезди више лежи 4-3-3 формација и формација са Ебесилијом у тиму, барем када се ради о дуелима са снажнијим противницима. Кључ успеха на таквим мечевима лежи у челичној тимској одбрани и тактичкој дисциплини. Црвена звезда и даље није у позицији да уз помоћ технике и лепршавости константно угрожава знатно богатије од себе.

Једна од последњих ставки на које ћемо се осврнути јесте један од преломних момената утакмице – улазак Милана Павкова на терен. Звездина деветка, други стрелац Супер лиге Србије за сезону 2017/2018 и први фудбалер у историји нишког Радничког који је за једну сезону у највишем рангу такмичења успео да постигне 23 гола, на савршен начин је одрадио свој посао. Како онај више, тако и онај мање видљив. Послужио је као фантастична опција за дугу лопту. Освојио је сваки скок, а својом способношћу да изнуди фаул задавао је фаталне ране систему аустријског првака. Управо након прекршаја над Павковом пао је гол, при чему је он одиграо и запажену улогу код самог прекида. Као и сваки висок фудбалер, Павков такође представља непожељног противника готово свакој екипи света. С обзиром да је дуелима са тако корпулентним фудбалерима неопходно приступати са дупло више енергије него што је то иначе случај, над истима се константно прави велики број прекршаја. Поред тога, Павков поседује сјајан осећај за постављање у ситуацијама у којима је могуће изнудити фаул, као и осећај за правовремен пад. Само претходне сезоне овај момак је изнудио најмање 3 до 4 пенала (Земун ; Лучани ; Ивањица ….), а та способност пратила га је и у Војводини. Занимљиво да је и у дресу Војводине успео да изнуди пенал на гостовању у Лучанима, и то септембра 2015. године. О фауловима у опасној зони да и не говоримо. Видели смо неколико таквих, од чега један фаталан по тим Салцбурга. Виђали смо их и кроз целу његову каријеру. На дебију за Раднички против екипе Чукаричког, Павков је те вреле јулске ноћи 2016. на терен крочио као опција са клупе. Губио је његов тим резултатом 1-0. Раставчев систем нашао се на великом испиту. Павков улази на терен, долази до изједначења. Чаир је експлодирао. Свега десет минута након изједначујућег поготка, Раднички напада свим силама. Ломе зону Чукаричког. Павков прима лопту на 18 метара од гола и бива срушен од стране једва пунолетног Ерхана Машовића, сада играча Клуб Брижа. Популарни Цаки, мајстор са Паши Пољане, намешта се на шут. Слободни ударац завршио је у рашљама Стевановићевог гола.
https://youtu.be/XxYzeKvBOOM?t=332 5.32 клипа

Трудио се Павков. И поред крваве главе, није клонуо и константно је улазио у скокове са истом дозом самопоуздања(уз повремене падове концентрације), згромивши ,,колегу’’ родом из Хрватске и Бразилца Рамаља у свакој могућој ситуацији. Нарочито маркантан био је скок у периоду од 60. до 70. минута, када је буквално надскочио левог штопера аустријске екипе. Лепо би било чути став стручњака, али рекло би се да је Павков играч који поседује најбољи одраз од свих домаћих фудбалера. Синоћ није било изгубљеног скока за њега. Штавише, сваки је добио. О сликовитим примерима и анализи његове скок игре моћи ћете да читате у тексту који ће наредним данима осванути на нашем сајту. (колега Владимир је већ пробио лед, али ту прича не стаје!)

Данашњом партијом, као и партијама против Спартакса из Журмале И трнавског Спартака, Павков је нашао своје место међу неколицином играча који су својим директним доприносом омогућили Црвеној звезди да савлада своје европске препреке. Јер, да Стојиљковић, а потом и Милић, у одређеним периодима сезоне нису били повређени, сами Бог зна где би Звезда данас била. С обзиром да је Павков из одређених разлога у другом плану и не добија поштовање које заслужује, доводи се у питање његов потенцијални наступ на поменутим утакмицама. Између осталог, као доказ тога може се навести утакмица против Спартака из Трнаве на Маракани, када је уместо Павкова место на клупи добио Немања Милић.

Остаје записано да Звезда до уласка Милана Павкова на поменутим утакмицама није имала задовољавајући резултат и да је он имао директан допринос на свакој од њих. Против Спартакса се истакао врхунском асистенцијом за Бена, који је начео мрежу Летонаца. У Словачкој је на изузетан начин навукао већ измалтретираног штопера Спартака, фантастично скочио и окрзнуо лопту довољно да заврши у ногама Бена. Бен се изузетно школовано поставио и одиграо из прве ка Радоњићу, који је својим утрчавањем у празан простор, што веома ретко чини (а морао би) прелепо привео крају акцију. Остатак је историја.

Успомене на Салцбург? Оне су и даље свеже. Једно је сигурно – Милан је, поред Бена, један од играча који су урадили највећи део свима видљивог посла. Доказао је свој квалитет, свој таленат. Доказао да поседује снажан карактер. Карактер победника, личност за велика дела. Карактер несхватљив просечном човеку.

Поред тога сто је Црвену звезду увео у Лигу шампиона, вреди истаћи и податак да је Милан Павков у 7 мечева против Црвене звезде И Партизана постигао 6 голова! Добро сте прочитали. Ради се о веома високом проценту постигнутих голова против вечитих ривала и питање је да ли је то у последњих 15 година пошло за руком неком играчу из мањих клубова. И да јесте, Миланов учинак додатно добија на значају када узмемо у обзир да се ради о младом фудбалеру, старом свега 24 године. Фудбалеру који је тек са 21 годином заиграо у елитном домаћем шампионату, да би ншсто више од годину дана након тог момента, захваљујући оку соколовом и истанчаном смислу за фудбалску игру Звездана Терзића, добио прилику да се покаже и у највећем клубу са простора бивше Југославије.

Ако је то прави термин? Да ли је Павков у Црвеној звезди заиста добио одговарајућу прилику и пуну подршку? Шансу да се наметне једнаку шансама свих осталих колега у црвено-белом дресу – ни мању, ни већу? Код тренера Милојевића да. Донекле. Можда не онолико колико у складу са својим квалитетом заслужује, али да се разумети одлука патерфамилијаса нове Црвене звезде. Код његових претходника не. Нити код навијача. А медији? Модерни медији су још једном оправдали лош углед који уживају међу народом. Медији су љубитељи мејнстрим играча, раскошних и брзих техничара чије су квалитете у стању да виде сви. Баш сви. И не само њих, већ свакога ко располаже натпросечном харизмом. И свакога ко је спреман да понуди услугу за услугу.

Медији нису у стању да Вас известе о основним подацима везаним за фудбалере Црвене звезде. Уосталом, да ли се пре овог текста били упознати с податком о Павковљевом учинку против ,,Вечитих’’? Све су ово разлози због којих ће портал ,,Моја Црвена звезда’’ у наредним данима објавити већ започет текст о ,,случају Павков’’. Време је да се чује И друга страна. Време је да се чује истина. Колега је већ утабао стазу. Наставиће се у наредним данима..

Текст ћемо привести крају оценама играча. Свесни смо љубави коју читаоци гаје према истоврсним деловима текста и стога га нећемо заобићи. Иако је можда превазиђен, у највећем броју случајевима одише општим местима, из традиционалних разлога решили смо да остане саставни део нашег концепта… Уз напомену да је за израду квалитетне анализе појединаца неопходно знатно више уложеног времена од оног што смо спремни да утрошимо.

Милан Борјан – 8.5. Вече 29. августа 2018. године обележено је симболима Републике Српске Крајине. Њени синови вратили су Црвену звезду у сам крем Европе! Борјан је сјајним одбранама и ауторитативним интервенцијама по ко зна који пут у низу уливао мирноћу у Звездин тим. У првом полувремену одбранио је неколико зицера, да би пред крај меча још једном доказао лидерски карактер и натпросечне голманске способности, одбранивши већи број изгледних прилика играча Салцбурга. Несумњиво је реч о једном од предводника и неодвојивих делова нове Звезде. Укратко – голман којег ће Звезда тешко заменити. Надамо се да дан растанка још дуго времена неће наступити.

Филип Стојковић – 6.5. Борбен и агресиван у дефанзиви. Током пвог полувремена борио се са константним налетима Аустријанаца, да би услед тактичке консолидације тима добио прилику за предах. Вреди изанализирати то да ли је и колико боље могао реаговати приликом затварања Улмера код првог гола. У офанзиви не превише истакнут. Не кривимо га. Утакмица је била таква каква јесте.

Вујадин Савић – 7.0. У неколико наврата доказао због чега носи капитенску траку и спасао Звездин гол. Нарочито остаје записана одбрана Дакиног ударца. Блокирао ударце, квалитетно се постављао, командовао одбраном, као што то и увек чини. Утисак квари мање сигурна партија него раније. Могао је одреаговати знатно боље приликом првог гола Дабура. Код другог је веома трапавим стартом скривио пенал. Ни у једној ситуацији није искључиви кривац, али је популарни Гишка публику навикао на знатно сигурније партије у континуитету и од њега оцекујемо да размисли о свему И убрзо се врати на старе стазе. Имао је грешака, али је и спасавао нас гол. Није драстично пао након киксева. Отуда и јака оцена.

Милош Дегенек – 9.0. Није се надавао голова у сениорској каријери. Све је то надоместио овом историјском утакмицом и доказао да Звезда има још једног чврстог фудбалера који може бити од огромне користи приликом материјализовања прекида. Поред Бена и Павкова, играч утакмице. Решио Салцбург голом и асистенцијом. Поред одличног гола, код асистенције је учинио нешто што је често чинио у репрезентацији Аустралије, између осталог и током његовог сјајног издања против Колумбије – стајао на ивици казненог и купио одбијене лопте, које би потом центаршутевима транспортовао у казнени простор. У одбрани није блистао. Још једном показао да уз себе мора имати сувереног лидера који ће га дизати у круцијалним моментима утакмице. Изузетно талентован дефанзивац, изузетно брз. Поседује фантастичну дугу лопту. Ипак, мучи се са бројним детаљима дефанзивне природе и пред њим је период напорног рада. Верујемо да ће уз помоц стручног стаба своје дефанзивне квалитете подићи на највиши могући ниво.

Милан Родић – 6.5. Слично Стојковићу. Не превише активан у нападу, како због наше поставке и профила тима какав је Салцбург, тако и због сарадње са крилним играчем Радоњићевог типа, играчем који је стриктно ,,забоден’’ за аут линију и самим тим приморава стручни стаб да се импровизује са офанзивним налетима левог бека. У одбрани се мучио са вештим фудбалерима Салцбурга, али и имао неколико изванредних интервенција у последњем тренутку, попут оне испред Даке у другом полувремену.

Бранко Јовичић– 6.5. Учинио све што је до њега. Својом тактичком интелигенцијом и смислом за игру одрадио лавовоски посао карактеристичан за задњег везног играца. Узевши у обзир његов играчки профил и чињеницу да у тиму поред њега немамо везног фудбалера изразитих дефанзивних карактеристика, рекло би се да би изостанак Бранка Јовичића на једној од следећих битнијих утакмица представљао пуцањ у срце Звездином систему. Имао и неколико погрешних процена. Крпио рупе, нарочито током првих 40 минута, али су баш у тим моментима до изражаја дошли његови одређени недостаци.

Ненад Крстичић – 8.0. Попут Јовичића, одрадио огроман посао тактичке природе. Био од великог значаја како у дефанзиви, тако и у офанзиви, приликом преноса лопте и повезивања линија. Одрадио сјајан посао код прекида. Више држао позицију, за разлику од Јовичића, који је максимално користио своје тркачке способности и крпио рупе произашле из погрешног система коришћеног током већег дела првог полувремена.

Бен – 9.0. Постигао водећи гол, константно се увлачио између линија противничког тима и демонстрирао изузетну тактичку интелигенцију. Стандардно добар приликом преноса лопте, иако је јасно да се не ради о типичном офанзивном везном играчу. Веома флексибилан фудбалер, изузетног смисла за игру. Без њега, Звезда би тешко извукла квалитетан резултат. Имао одређених грешака, превасходно техничке природе, а ни у одбрани није бриљирао… Што се и не очекује од њега. Барем не у класичном погледу, када је акценат о одбрани зоне и индивидуалној процени ситуације, а не о пресингу.

Вељко Симић – 5.0. Није урадио пуно изданак Звездине школе. Звезда је желела још једног тактички интелигентног, брзински и технички изванредног фудбалера који ће пружити огроман допринос приликом транзиције. Аустријанци га изузетно добро затворили, он није имао превише самопоуздања, а стручни штаб правовремено признао грешку и заменио га стабилизатором наше игре – Душаном Јованчићем. И поред ниске оцене, рекло би се да се испоставио као жртва тактике. Не треба истицати да његова лоша партија у Салцбургу нема додирних тачака са реалним способностима Вељка Симића – најталентованијег изданка Звездине генерације ’95.

Немања Радоњић– 6.0. Помагао у одбрани, док у нападу није пружио огроман допринос. Неколико пута квалитетно истрчао контру, али саиграчи га нису испоштовали како доликује. По обичају помагао беку и доста претрчао. Имао неколико истакнутих дефанзивних интервенција. Квалитетно изводио прекиде. Уз наду да ће наставити са радом на себи, најбржем фудбалеру Балкана желимо угодан боравак у Марсеју!

Немања Милић – 6.0. Није учинио превише. Замишљен као замена за Стојиљковића, при чему ће донети квалитет више у скоку и транзицији, као и сличан учинак приликом високог пресинга. У скок игри био знатно доминантнији него Стојиљковић пре 9 дана. Уништио једну контру лошим решењем. Учинио је солидан посао, али може Немања много боље. Поготово у дуелима против противника који више пасују профилу играча какав је он.

Душан Јованчић – 7.0. Стабилизовао везни ред. Није учинио ништа што је миљама изнад способности осталих присутних на терену, али вреди истаћи да је Звезди баш такав профил играча био преко потребан. Одрадио велики посао тактичке природе и пружио разноврстан офанзивни допринос. Навијачи га цесто погрешно пореде са Мичелом Доналдом. Ради се о суштински другачијем профилу играча.

Милан Павков – 9.0. Звездин тихи убица! Чим је крочио на терен, Звезда је продисала! Надмашио партије против Спартакса и Трнаве. Учествовао код првог гола – изнудио прекршај, надскочио фудбалера аустријске екипе и подигао тимски морал. Након тога ништа више није било исто. Звезда је поново продисала као једно биће. Подсетила на славна прошлосезонска европска издања, издања која ће се годинама препричавати.

Одмах по уласку на терен разнео Рамаља у дуелу, а потом нешто слабије шутнуо из тешке позиције. Добио готово сваки скок и у том погледу представљао потпуни апгрејд у односу на Милића, а нарочито у односу на потпуно индиспонираног Стојиљковића. Чинио све што је до њега. Да челници више верују у његове способности и таленат, био би још много бољи. Инвестиција коју вреди додатно тесати. Надамо се да ће остати! И да ће се радити с њим! Много је изнад тимова попут Ерзурумспора, који је у последњих месец дана озбиљно загризао за њега.

Марко Гобељић – 7.0. Одрадио златан посао тактичке природе. Као и увек, борбен, агресиван, оставља срце на терену. Спреман да одговори на свакој могућој позицији. Звездин златни џокер!

Владан Милојевић и стручни штаб – 8.5. Од почетка до краја бодрили тим и непрекидно учествовали у игри. Погрешне одлуке правовремено су кориговане. Тим је показао снажан карактер и одличну организацију. Верујемо да ће струка изанализирати све релевантне аспекте и да неће дозволити да нам се сличне ствари понављају. Звезда мора наставити на разрађивању прошлосезонског менталитета. У томе лежи кључ европског успеха.

 

МЦЗ ПРИЈАТЕЉИ