Где смо ми у односу на стандард ЛШ?

Све ово што смо у квалификацијама приредили је за огроман респект, иако морамо признати да смо имали и мало среће у жребању ове године. Напокон и заслужено после силних малера. Пут је био трновит,  са неколико кругова селекције. Све са циљем одабира најбољих кандидата за оно главно, када се прикључују велики играчи и служе најбоље ствари. Сада нас ипак чека оно право, главни сто. Можда смо тренутно по репутацији и финансијама на самом дну листе тог одабраног друштва, али за квалитет још нико не може да гарантује. Јер ко би из наше групе смео са сигурношћу да планира 6 бодова против нас? Ако таквих и има, верујем да ће брло брзо схватити да греши. Нама управо таква улога аутсајдера и одговара, јер ће свакако бити екипа (или макар појединаца у тим екипама), који ће доћи у Београд са мишљењем: “Ма лако ћемо”. Тада на сцену ступа онај наш традиционални инат, зачињен поносом и пркосом! Јбг некад успе, некад не. И није проблем ако изгубимо, већ само ако не одиграмо храбро. Свако ко има велика очекивања од овог учешћа у резултатском смислу , вероватно ће бити разочаран. Некада је потребно годину, две, па чак и три спаринговати са јачима од себе, како би достигао њихов ниво. Сваки освојени бод, па чак и гол у овом тренутку је злата вредан. Следећи пут ће циљеви бити много већи, сада још увек растемо. Велика дела, а не велике речи.

Шта су нам примарни, а шта секундарни циљеви у овогодишњем наступу?

Па може се рећи да је примарни циљ подизање клуба на свим нивоима, пре свега организационо. А то се може управо организовањем великих мечева, скупљањем искуства у Ливерпулу, Паризу, Италији (где год да одиграва меч) и подизањем репутације. Сада је на челницима нашег клуба, да нас представе на најбољи начин, чак и на тим неформалним састанцима, вечерама и коктелима. Тамо се наравно не иде само због клопе и пића, већ се праве будући контакти, отвара тржиште, склапају важни послови и праве сарадње. Све оно што нама треба зар не? Уколико желимо да постанемо редовни члан тог друштва, а не само случајни пролазник једном у 10 година, морамо се борити за своју „коску“.

Секнударни циљ је иксључиво финансијски. И то не онај део колача који УЕФА додељује свим екипама на основу остварених резлтата. Него онај који се односи на вредност самог клуба и екипе на светском фудбалском тржишту. Сваки играч има простор да у наредних 6 месеци, подигне своју тржишну вредност и донесе клубу далеко већи приход од будућег трансфера, а и себи обезбеди врхунски уговор у врхунској лиги. Уколико свој посао на ових 6 утакмица, обави на пристојан начин, ми као клуб имамо у потпуности кредибилитет да одредимо високу цену за његов потпис. Јаки трансфери у зимском прелазном року, имају за циљ да пошаљу јасну поруку свима на тој модерној фудбалској пијаци колико ценимо своје играче. Са свега пар добрих послова, наша позиција на тржишту биће утемељена много јаче, па ће и вредност читавог тима бити већа. Након тога нам се више неће дешавати, да нам најбољи млади играчи одлазе за свега пар милиона, већ ће свако од њих желети да остане на окупу и редовно игра јаке мечеве. Напредоваће брже и боље, него било где преко, клуб ће бити стабилан, а играње у Црвеној звезди привлегија. Ово је прилика коју морамо искористити. Мада мало боде очи чињеница да тренутно прва постава за евро мечеве има у просеку 26,7 година. То мора се признати доноси резултат, али није баш добра прилика за зараду.

Исто жели и сами играчи зар не?

Жеља за доказивањем је нешто свакако пожељно код сваког играча у овој генерацији. Наравно то не сме да прерасте у себичност и на било који начин уруши колективну игру, која нас је красила до сада. Сваки појединац мора да себе додатно мотивише и извуче максимум у сваком проведеном минуту, јер ће само на тај начин проверити своје квалитете на Евро сцени. Када испред себе имаш најбоље на свету, тада се највише и испрсиш. Па нек победи бољи. Многима ће ово бити деби на овако великој сцени, док су неки имали већ прилику да играју у ЛШ, али никада на Рајку и никада уз Владана. Сада је другачије! Сваки дуел је битан, мери се сваки спринт, сваки пас додатно анализира, па и психолшки мораш бити стабилан за оно што те чека. То је више доказивање самом себи, него другима. Укључи ЛШ мод и покажи се у најбољем светлу. Можда више нећеш имати прилику? Можда након ове добијеш још бољу? На теби је који пут ћеш изабрати.

Звиждање химни и судијама као део катастрофалног фолклора

Ако се спопетљате на старту трке, а онда остатак трке проведете у теоријама завере и алиби причама, јер су сви други криви за ваш неуспех, онда сте у проблему. Директно радиш притив себе и здравог разума, зар не? Звиждати судијама, када први пут истрче из тунела на терен је саплитање нашег клуба, а да меч још није ни почео. Неко ко још увек ни са једним својим гестом није учинио ништа лоше нашем клубу, добиће своју порцију звиждука и увреда чисто реда ради? Е сад да ли ти који то раде мисле да ће тим постпуком направити притисак на судију или навући гнев? Па највероватније и једно и друго, а то је катастрофална комбинација. Онда се дешава да се свака нејасна ситуација пресуђује у корист противника, а критеријум суђења постаје далеко лошији по наше играче. Па шта је онда поента код звиждања? Мора се признати веома лош приступ, који је из неког разлога заживео на нашим мечевима (на кошаркашким тек), што се може окарактерисати и као наношење штете вољеном клубу. Нешто слично се дешава и са химном ЛШ, која уз популарну мушему представља симбол онога што жељно ишчекујемо на почетку сваке сезоне. Из неког разлога део навијача одлучио је да уђе у “сукоб” са УЕФА и истера своју “правду” онда када за то нема потребе. Да ли треба и помињати колико то звучи сулудо, када сви знамо колико нама значи та Лига шампиона и шта нам доноси? И због чега би неко из те организације сутра био благонаклон према нашем клубу, када трпи увреде? Можда је време да напокон престанемо да будемо себи највећи непријатељ. Нека запамте Рајка из других разлога!

Славни дани наше прошлости и феномен Маракане

А “Рајко Митић” је тек посебна прича. У данима и недељама који следе причаће се о новом стадиону, пројектима, шемама, великој лови, али кога брига. Tо и даље остати она наша Маракана до свог последњег меча, ма кад се то десило. Место које одише историјом и невероватном енергијом на сваком кораку. Иако смо сви свесни оронулог изгледа, техничких проблема и нефункционалности наше куће, она се и даље немерљиво воли. Многи су на том месту први пут осетили праву емоцију и љубав, па је и логично што постоји нелагодност на саму помисао да тог места више неће бити. Сада нам није циљ да се полемише о ономе што нас потенцијално чека у даљој будућности, већ о спектаклу који нас очекује у наредна три европска меча.  Ко зна, можда то буде и последња ЛШ на Рајку. Ово је сезона за памћење, па и атмосфера мора бити таква! Свако ко долази на стадион мора бити спреман да остави глас, одере дланове и понесе екипу у надолазеће изазове. И у домаћој лиги, што да не? Заслужује Маракана много већу посету у овом историјском тренутку за наш клуб. Нек нам је са срећом браћо цигани!

Коментари

avatar
  Subscribe  
Обавести ме о