Недељни рапорт
Сваке недеље у новој рубрици МЦЗ-а дајемо коментар на 5 актуелних тема из претходних 7 дана
- Мала очекивања, али храброст…
Али храброст велика? Вероватно тренутно не постоји навијач Црвене звезде који, са сигурношћу може да каже да наш тим побеђује у Паризу, није мали број и оних који мисле и да је реми резултат раван чуду. Да се разумемо играчи ПСЖ-а нису надљудска бића и свакако имају своје мане, али смо сви некако скептични у прогнози знајући да је то екипа способна да уколико добро отвори меч и далеко јачим екипама спакује 3, 4 гола. Милојевић и остатак стручног штаба ће имати паклено тежак задатак, јер и поред скаутирања и анализе, нападачки арсенал којим располаже француски тим је толико широк, да се не зна од кога прети већа опасност. Таман када мислите да сте зауставили Нејмара и Каванија, Мбапе подивља. Зауставиш и њега? Нема проблема ту су Ди Марија и Дракслер. Па шта нам онда преостаје да урадимо? Па неке магичне тактике нема. Просто је потребно да сви као тим одиграмо маскимално одговорно и компактно, те да се надамо да ће већина њивих звезда имати лош дан. Постоји и онај други мало рискантнији приступ, који би навијачи желели да виде, ту пре свега мислим на директнији приступ и нападање њихове последње линије. Јасно је свима да ПСЖ у суштини има веома мали број изразито дефанзивних фудбалера у стартних 11, али је врло тешко то искористити, када знате да вам је њихов бек више игра као крило. Наравно мислим да је јасно да Марин нема шта да тражи на крилу, јер ем је греота тавког фудбалера трошити за дефанзиву, ем онда учинак у нападу долази у питање услед превеликог оптерећења. У сваком случају од овог меча не треба имати велика очекивања у смислу позитивног резултата, али борбеност, залагање и храбра игра су нешто неизбежно, уколико желе да се из Париза врате издигнуте главе.
2. Ако је Мажић најбољи, какви су онда остали?
Старе дисциплине у склопу српског фудбала већ дуже су пљување судија у даљ (преко медија) или с мотком (блиски сусрет у свлачионици). Из неког разлога сваки појединац у овој напаћеној лиги, даје себи за право да на све могуће начине испрозива било ког судију, који му се учини као крвни непријатељ, јер није судио на његову воденицу. Али константно кукање и помињање судија и пре самих утакмица, постала је посебна дисциплина у којој су шампиони челници преко брда. Сценарио изгледа отприлике овако – пре великог и важног меча, без обзира на резултат и приказано на терену, мора се искористити прилика да кроз конференцију за медије после меча што директно, што индиректно судијама пошаље јасна порука и направи што већи притисак. У томе им помажу наравно лажни новинари, постављајући тенденциозна питања, како не би изгледало да тренер сам покреће причу око суђења јер је то КАЖЊИВО. Након тога следе изјаве у којима се стаје на страну судија и исказује поштовање, са наводним циљем да се спусте тензије. Дакле прво га доведеш у нелагодну ситуацију, а онда му наводно понудиш уточиште и поставиш се заштитнички. Судија и његови помоћници на дербију чак и пре самог почетка налазе се по толиким притиском да је питање момента када ће доћи до грешке, па је онда питање због чега се стварала атмосфера линча пред сам меч и коме то помаже, а коме одмаже? Одмаже свима, а помаже мало више Партизану, јер исти тај судија заузео прилично нелогичан критеријум и дозволио општу тучу, без одговарајућих санкција. Кукали су данима пред меч зашто суди декларисани навијач групе из Чокота, а не онај који је још увек наводно неутралан и важи за најбољег у земљи. Мажић је већ одавно један од највећих пројеката ФСС, представљен често као једина светла тачка у моментима тоталног распада репрезентативног фудбала. На све могуће начине и уз све могуће конекције, Мажић је вештачки гуран у крем европског фудбала, где је некако опстао и поред неких катастрофалних мечева. Сада је тај „крем“ судија од пожељног постао, велики противник комшија, јер ни он није задовољио њихове критеријуме у судару са екипом Ненада Лалатовића у Нишу. Остаје да се види да ли уопште постоји судија који је по њиховој вољи, мада је то изгледа немогуће.
3. И Јовичић ор’о, ал џабе кад је Крстајић коп’о
Чисто сумњам да постоји навијач Звезде који не би волео да види што већи број играча нашег клуба у репрезентацији. То је просто природан процес одувек био, јер је по правилу Звезда увек тежила да у свом погону има најбоље што наша земља нуди, било да се ради о периоду Југославије, Србије и Црне горе, а онда и само Србије. А није само Звезда томе тежила, већ и сами играчи, знајући да је то одлична прилика за управо улазак у нацинални тим. Али да ли је данас из угла Звездаша, пожељно играти за екипу коју предовди Младен Крстајић? Из пословног угла, сваки играч који заигра за национални тим би по правило у будућности могао да донесе мого већи профит самом клубу, а и себи да обезбеди одличне услове кроз уносан уговор. Међутим поставља се питање да ли је морално исправно, ради потенцијалног профита, бити учесник лакрдије ФСС-а? Фудбалски савез је годинама свој кредибилитет тотално урушио, сопственим грешкама и махинацијама. Довољно је само погледати званичне спискове из претходног периода и уочљиво је да нема апсолутно никаквог континуитета, већ да се екипа саставља исључиво на основу жеља појединаца. Да ствар буде гора ти појединци не спадају чак ни у фудбалске раднике, већ су више робовласници савременог фудбалског тржишта. Такве људе апсолтуно не занима да ли су играчи са списка комаптибилни, да ли је могуће од тога саставити тим или још горе какве су жеље селектора. Селектор је у овом случају само статиста, који ради братских и кумовских комбинација глуми случајног пролазника на бензинској пумпи и чита неки списак, који је ту пронашао. Јефтина сценографија, али су улоге итекако добро плаћене. За климање главом и потурање својих леђа, тај случајни пролазник добија одређени део колача. У зависности од цене коју играч може да достигне, тај део може бити и више него пристојна цифра за једног статисту. Мало је једино незгодно, када му постављају питања у вези тактике, јер је у томе тотални дудук, али шта да се ради.
Наравно да нам је драго што је Јовичић постао део нациналног тима, али би сигурно сви Звездаши више волели да је тај позив уследио од неке тренерске громаде, а не моралног патуљка, којим управља мутавац Кокеза. Остаје да се види колико ће стварно времена провести на терену Јовичић, али гледајући претходна окупљања на којима су чланови тима били Крстичић, Родић, па и Радоњић док је био наш играч, неће се наиграти. Родић је до сада сакупио 10 минута, док је Крстичић успео читавих 7 минута да проведе на терену. Радоњић има 95 минута, али из 5 наступа. Онда долазимо до дилеме, јер ако ти играчи уствари не добијају шансу, већ су само на папиру део националног тима, каква је корист од тога? Па ајде да будемо мало себични и кажемо да Звезда нема користи од тога, већ напротив више проблема. После окупљања репрезентације, они се враћају исцрпљени и емотивни исцеђени, али не због одиграних утакмица, већ од сувопарних тренинга и вишечасовних летова. Да се тренира може и у клубу, уз наравно много бољи третман. Можда је улазак на списак репрезентације само почетак једног процеса у којем ако желиш ВИП место, мораш да будеш део елитног тима једне агенције? Једно је сигурно, национални тим и савез више не могу да рачунају на подршку нације, бар не онолико колико је потребно. Својим мутним пословима, глупим одлукама и безобразлуком отерали су народ са трибина, успели да посвађају играче међусобно и уруше култ репрезентације. Браво! Бакула срећно ти било са таквима!
4. Сваки клуб има свог Пантића, али њихов је баш луд!
Ајде да будемо релани и признамо да смо скоро сви макар једном погледали неке кадрове емисије Милојка Пантића и помислили у себи или наглас – „Јбт овај је поблесавио.“ Али као што ми имамо нашег Пантића тако га имају и други клубови. Један такав лик се зове Жељко и поприлично је блесав, толико да чак прелази и границу прихватљивог, те више вуче на дијагнозу ЛУД! А због чега ти психички проблеми праве толико проблема овом човеку? Па највероватније је толико фрустрације доживео у животу, да постаје шизофрен и тежи да то своје лудило прошири даље. У томе је добио потпуну подршку једног клуба, који му је чак ставио на располагање и ТВ канал, преко којег своје теорије завере и поруке мржње лако може да пушта у етар. И ствар је врло проста, тај лик такву слободу добија искључиво јер одређеним структурама тог клуба одговара да се спинује и обмањује јавност, све са циљем прикривања неуспеха и криминалних активности. Уместо да се прича о лошој траснфер политици клуба, све већем дугу, неким срамним резултатима или никада горој подршци на трибинама, лакше је упирати прстом на свакога, ко да или не да повода за то. Да се разумемо и Милојко је често умео да застрани са својим теоријама завере, али је увек био обазрив у одабиру речи, јер је знао колику тежину имају, поготово на младе људе, склоне импулсивном реаговању.
Зато и јесте важно да та особа има изнад себе некога ко ће контролисати ситуацију и неће дозволити да дође до нежељених последица. А како то очекивати када су леђа лудом Жељку, људи са толико путера на глави, да није ни чудо што заједно са њим учествују у тим прљавим радњама. Један матора комуњара, режимски уредник новина и гњида у људском облику, док је други гмазура у нељудском облику, оперисан од спорта и муљатор левел про. Да ли нас то онда чуди? Не, али је на Звездашкој јавности да се супротстави промоцији лудила и мржње, које стиже из кухиње ментално оболелог Жељка. Лечење је једино решење, док још није касно!
5. Балон еуфорије
Из неког разлога се увукла неровоза међу навијаче Црвене звезде, иако за то не постоји ваљан разлог. Ок игра на дербију свакако није била на нивоу квалитета екипе и стручног штаба, али се понекад и то дешава. Да ли је то довољно да атмосфера за веома кратко време прерасте из еуфоричне у тоталну негативу? То јесте део обичаја у нашем народу, јер се лепи моменти и претходне заслуге врло лако заборављају, превише брзо. Довољно је било првих 45 минута на дербију да многи с гађењем причају о екипи која је до пре неколико дана била 5 класа изнад остатка лиге. Те нагле промене расположења, поред негативног утицаја на саме играче, шаљу и једну другу поруку конкурентима, којима такав развој догађаја изгледа као ветар у леђа. У овом тренутку наш ФК налази се у посебном циклусу, препуном тешких мечева и великих напора. Уколико ми као навијачи то не препознајемо на прави начин, већ се трудимо да чак и прекомерном критиком још више притиснемо играче, исход може бити непознат. Једноставно не уме свако да се носи са притиском и чињеницом да је у туђим очима разочарење, па је питање како ће из ове ситуације изаћи.
Црвена звезда игра своју историјску сезону и поједини мечеви могу својом тежином да усмере остатак сезоне у правцу који ће нам донети много радости. Можда би било фер затражити од стручног штаба и играча да преиспитају и анализирају дерби, али и да из тога иађу јачи и далеко спремнији у наредном. Критичарима је уста најбоље запушити контра аргументима, а у случају фудбала то је врхунска партија! Видимо се на наредном дербију, мада ће до тад доста тога већ бити познато.
