Само велики устају након пада

Иако смо сви ми Звездаши, а то са собом носи и обавезу да никада, нигде и никоме не признајемо да је бољи од нас док то не докаже на терену, морамо сада признати да је у овом моменту све виђено на терену стадиона „Парк принчева“ реалност из које морамо извући поуке и много јачи кренути у наставак такмичења.

Да ли овај пораз боли? Да, али једноставно сви морамо бити свесни да је фудбал који је противник приказао ипак за нас у овом моменту нека друга димензија коју морамо користити као школу, јер након две и по деценије током којих нисмо били у прилици ни да играмо на овом нивоу не може се очекивати да таквим тимовима и играчима будемо конкурентни. Многи ће рећи да је ових 1:6 велика срамота, али да ли би нешто било боље да смо примили „само“ три или четири гола, а сходно дешавањима на терену могли смо видети и седам, осам лопти у мрежи Милана Борјана. Ипак, морамо се мало окренути и ка историји јер су се овакве ствари већ догађале, а Звезда не би била велики клуб да није увек из сличних ситуација излазила још јача.

Остварено у Паризу свакако ће ући у историју нашег клуба, на жалост биће уписано у онај неславни део. Ово је укупно пети најубедљивији пораз у историји нашег клуба, а ако гледамо само европске мечеве изједначен је досадашњи неславни рекорд из сада већ давне 1963. године.

Те 1963. године, 20. јула у оквиру 5. кола групе „Ц3“ Рапан купа у Хорзову наш тим је савладан резултатом 6:1 од екипе Полонија Битом. Пред 11.000 навијача једини стрелац за нашу екипу био је Зоран Прљинчевић у 44. минуту сусрета, а наш тим је наступио у следећем саставу: П. Ћосић (Р. Дујковић), Т. Милићевић, Ж. Јевтић, Д. Радоњић, М. Чоп, Б. Митић, М. Шекуларац, С. Шкрбић, З. Прљинчевић, М. Живадиновић и Д. Џајић.

Поред овог дебакла црвено-бели су у Евро такмичењима тешке поразе доживели и 2004. године у квалификацијама за Лигу шампиона у Ајндховену од ПСВ-а 5:0, као и у Купу европских шампиона 1968. године у Глазгову од Селтика 5:1 и 1977. у Менхенгладбаху од Борусије такође 5:1.

И у домаћим оквирима наши фудбалери су знали да непријатно изненаде навијаче. У државном првенству ФНР Југославије, вечити ривал нам је нанео најтежи пораз у историји клуба у званичним мечевима. Тог 6. децембра 1953. године црвено-бели су на стадиону „ЈНА“ поражени резултатом 7:1. Са по 6:0 поражени смо од сплитског Хајдука 2. марта 1952, затим у финалу Купа Маршала Тита 29. новембра исте године од Партизана и у Загребу од Динама 2. априла 1966. године. Још два понижења доживели смо од Партизана 17. јуна `56. и Хајдука из Сплита 5. августа 1970. године када смо поражени резултатом 6:1.

Из свих тих пораза Црвена звезда је умела да изуче поуке и да још јача настави путевима успеха и славе. Ових шест погодака из Париза морају се схватити као неопходна лекција у одрастању, јер хтели ми то да признамо или не, у данашњим оквирима европског елитног фудбала ми ни дечије болести још увек нисмо прележали. (Не)очекивани реми на старту такмичења против Наполија можда нас је све заварао да већ сада можемо да станемо у гард пред великанима данашњег фудбала. Али морамо храбро да наступимо и у Ливерпулу па и да без обзира на резултат сами пред собом будемо задовољни јер смо приказали све што можемо у датом тренутку.

Звезда је губила и губиће, али увек морамо давати све што можемо и увек морамо знати који грб на грудима носимо и да након оваквих не тако честих катаклизмичних резултата устанемо, подигнемо главу и кренемо даље у нове успехе.