Moja Crvena Zvezda
БлоговиТекстови корисника

Срж Црвене звезде

Већ дуго нисам спавао, скоро да сам се навикао сасвим на неспавање. Био сам уморан али су се и тело и нерви помирили са том чињеницом. Радио сам на три клипа, како би рекао Саша.
‘Радиш на три клипа, пролуп’о си… али можеш тако привремено док се не развалиш сасвим… Отерај то на сервис… Зрео си за генералку или ћеш на килу да то продаш…
Јасно ми је било да се не може дуго али претходна три дана и предстојећи нису могли другачије да се преживе. Морао сам још један дан да се провозам на три клипа.

Био је уторак. У 04 и 15, првим градским превозом отишао сам на аутобуску станицу да ухватим први аутобус за Београд. У 07 сам морао да будем на Славији. Мислио сам да ће ме дремеж држати док сам преваљивао тих 55 км до престонице. Али не, нервоза ме је тресла изнутра и ја сам бројао бандере, множио их са 50 метара. Тако сам убијао време и нервозу али и проверавао километре пређеног пута упоређујући добијени резултат са километрима исписаним на  знацима обавештења који су се периодично појављивали на надвожњацима. Стигао сам око пола 6 и Немањином, пешке и по обичају, кренуо узбрдо. На Славији нисам смотао десно ка Маракани већ сам се спустио пар степеника ниже, преко пута данашњег Мекдоналдса, у кафаницу на стојећки, мислим да се звала ‘Алексинац’. Попио сам две стомаклије, смерно се претходно прекрстио, пожелео свима нама који крећемо у мисију добро море и ветар у леђа. Београд се будио, учестали су аутомобили, градски превоз је постао пунији па сам схватао да се приближава и седми откуцај сата унутар 28. маја. Погледах преко, на плато и узбуђење које се малко разводњило под дејством ракијице поново се покренуло па скоро успаничен да не закасним на један од најбитнијих аутобуса запуцах неком од тетива великог круга око Димитрија. Кршио сам саобраћајне прописе али мој корак је био спортски и полетан а саобраћај још неужарен ни приближно како ће то бити свега десетак минута касније. На платоу је било… не знам… 50…100… 1000 аутобуса… Београд – Бари!

Звезда је увек играла храбро. И заиста сасвим другачије од осталих тимова. Био сам дечак а тата ме је већ доста пута водио на стадион. Са наших трибина исијавало је много осећања али најјаче, онај водилац емоција била је љубав ка грбу и бојама, љубав и према продавцу карата, и редару, и према економу, и према управи, према тренерима и играчима, према свему што је имало икаквог додира са клубом. Ми смо волели и наше трибине и нашу траву, ми смо волели рефлекторе и семафор. Наша атлетска стаза и наше помоћно игралиште, наш кров… нашу улицу Љутице Богдана. Наш број. Један па А! Има ли броја који више доликује нама звездашима! Звезда је играла храбро и тада, када се Борусија из Менхенгладбаха кочоперно загревала. Звиждали смо им, добацивали Фоксу да се сети шта му је радио Џаја… али смо највећи део снаге и енергије просипали на наше љубимце, на црвено-беле. Тамо је фокус и сврха нашег боравка на трибинама. Ми смо пре свега њих волели а потом се долазило до духовитих опаски на рачун противника и њихових навијача.

Ни данас неће да зафали. Ни нас ни Звезде. Та хемија је неугасива, то је процес, то је природа и космос.

‘Видиш, сине… Мало смо уморни… Али нам треба победа. И Звезда ће је освојити. Ми увек освајамо победе, некада полетно и лако, некада тешко. Нама се не поклања. Данас је можда тај тешки рад. Али, зато смо, сине, ми овде, да помогнемо Звезди нашој… И мене је твој деда а мој тата овако доводио. На семафору није увек писао повољан резултат али је Звезда увек победила! Увек, сине, запамти, Звезда побеђује. И побеђиваће. Разумећеш, већ разумеш, већ осећаш тај талас и трне ти уз кичму, је ли тако, чим се од Славије поред храма Светога Саве, Карађорђа и Народне библиотеке спуштамо… је ли да осећаш… Е, ту је снага, сине… нека те никада не обузме гнев који ће да буде јачи од љубави. Никада немој да будеш љут па да увредиш своје играче. Са Звездом има радости и туге, и биће увек тако. Тако мора да буде… једино никада не сме да кипти бес и нетрпељивост. То онда није Звезда, ти онда ниси Звездаш. Упамти, дете моје… Љубав нас је и довела у небо, где Звезда органски и космички припада. Ми смо краљеви ове игре, крунисани и несвргнути… заувек смо ту, на небу, изнад… не осврћи се на досадне мушице и отровне комарце. Они су то. И увек ће то да буду. Пусти њих. Звезда и љубав, то је једно са другим везано. Ту нема места за друго…’

Те вечери побеђен је Рудар из Велења а син и ја смо заједно певали на  Северу.

Нисам спавао, тек ових два сата. Могу да не идем на посао, узео сам од годишњег. Али како да пропустим овај петак, 31. мај је данас! Ноћас сам дошао преморен али усправан, прљав од хиљаду километара пута али блистав и ведар. Мог гласа нема, храпав је и тих. Али није нестао. Ено га тамо, у зидинама стадиона Свети Никола, хујаће тамо заувек, хујаће са милионима гласова навијача Црвене звезде. Имали смо мисију и урадили је. Сви заједно. Најпре они у црвено-белим дресовима на терену па од њих зракасто и у концентричним круговима сви који воле Црвену звезду. И они који са неба свој осмех шаљу, ми који ходамо и они који ће ходати после нас…

‘Здраво другари, ево ме… стигао сам ипак на посао… – смејао сам се весело. Јављао сам се свима, црвено-бели шал ми је давао још додатне ведрине. Јављали су се и они мени, неки саучеснички, неки, они из другог табора, са страхопоштовањем и завишћу. Једино је мајстор Јоја био мрк и гунђав. Нисам се освртао, није му дан можда. Знам да навија за онај мањи клуб из комшилука. Када сам трећи пут прошао поред њега, искочио је пред мене:
‘Стани! Стани, јебем ти!’
‘О, мајстор Јоја како је… кажи, шта те мучи… – релаксирао сам ситуацију. Немојте да помислите да је ту постојала могућност шамарања или туче! Ма јок, била су то друга времена. И ми другачији. И једни и други. Наравно, они увек злобни и закерала, пуцали су од очигледног комплекса омалих људи каквих је историја пуна. Али, Јоја и ја нисмо могли да дођемо до безумља физичког обрачуна.
‘Шта се правиш луд?! Што ти мене не зајебаваш?’
‘Ама зашто, мајстор Јоја? Зашто да те зајебавам? Шта се десило? – правио сам се невешт.
‘Ма шта зашто?! За Куп шампиона, не зајебавај! Још си и био тамо… и дошао данас на посао као да си морао… Јој! Јој,  да је обрнуто, ја бих те зајебавао, растурао бих те,  ма морао би отказ да даш, ма шта отказ, морао би да се одселиш одавде!
‘Али, мајстор Јоја… па што тебе да зајебавам? Шта ти имаш са тим Купом европских шампиона? Је ли тако да ништа немаш? И што да тебе зајебавам. Ја се зајебавам са навијачима Бајерна, Реала, Милана… Они знају о чему причам… А ви… у Доњој Пиносави што играте и побеђујете 17:0… ма ко сте ви, ја не знам стварно….
Покопао сам га, људи. Био сам гробаров гробар… На крају, случајно или намерно, мајстор Јоја је убрзо променио посао а потом се и одселио из мог града.

Повезане вести

15 comments

Boris дец 8, 2011 at 16:34

hahhahaha 😀 tekst je malo reci odlican..U tome i jeste fazon sto mi nemamo komplexe..:D

Reply
Стефана МЦЗ дец 7, 2011 at 23:45

Potvrđuje pretpostavku o postojanju bezuslovne ljubavi… Ne može se protiv gena, to je ljubav urođena – ZVEZDA! Sjajan tekst!

Reply
Драган дец 7, 2011 at 23:31

Aпсолутно феноменалан текст, обавезно штиво за сваког Звездаша.

Reply
Goran дец 7, 2011 at 20:26

Tekst je fenomenalan!!!! Sve cestitke.

Reply
dera дец 7, 2011 at 20:09

hahahahah grobarov grobar 😉

Reply
milos дец 7, 2011 at 19:56

Izvini, molim te, niko ocigledno ne moze da porekne tvoju ljubav, ali stvarno ne vidim poentu ovog teksta. Sve bi mi i bilo OK da nije bilo poslednjih pasusa. Ne razumem tu potrebu, ne samo tebe, vec vecine ljudi, da se osvrce na komsiju, sto onog iz zgrade, ulice, sto ovog iz Humske. Sta se time dobija, sta se od toga ima? Nasi rezultati su takvi kakvi jesu, imamo mnogo cime da se ponosimo, ali u poslednje vreme i mnogo cega da se postidimo, ne vezano za to da li je Partizan prvi ili treci.Mislim da je toga kod nas bilo mnogo manje u proslosti, bili smo iznad toga, a od devedesetih na ovamo sve je cesca ta pojava i kod nas da otprilike vise mrzim Partizan, nego sto volim Zvezdu. Ti sam sebe opovrgavas u poslednjim redovima upravo time sto ih spominjes, jer stvarno, kakve oni imaju veze sa nasim Kupom sampiona. Ali taj Kup sampiona nam ne daje za pravo da se ponasamo osiono ili da se jos mozda i gore uljuljkavamo u svojoj slavnoj proslosti, jer ona jeste za ponos, ali od nje se ocigledno ne zivi, mozda mogu da se samo malo vidaju rane. To mi sve lici na ono: dok smo mi jeli viljuskama, na Zapadu su jeli rukama! Ali mi i dalje jedemo viljuskama (mnogi i dalje rukama), a Amerika, koja u to vreme nije ni postojala, trenutno vlada svetom, a osvaja i svemir.
Nego daj da mi putem nasih glasova uticemo na to da u nasem klubu pocne da se radi valjano i pocnemo da se ponosimo danasnjicom i jos vise svetlom buducnoscu. Pa jedna Borusija iz Mehengladbaha je prosle godine i proteklih nekoliko stalno bila na ivici ambisa,a sada su u samom vrhu. Nije im to palo s Marsa, vec su radili kako treba, a ne verujem bas da su imali vetar u ledja od strane fudbalskog saveza i sudijske organizacije.

Reply
Sveta Predić дец 7, 2011 at 23:23

Ja takodje moram da kazem da ne razumem poentu tvog komentara sem da govori o tome koliko nisi shvatio tekst!

Reply
milos дец 8, 2011 at 01:33

Mozda i nisam shvatio tekst, ali poenta mog komentara je da je jadno i bedno lamentirati nad prosloscu, to rade samo oni koji su slabi

Reply
Sveta Predić дец 8, 2011 at 09:45

Bolje da ne komentarisem ovu recenicu!

Reply
Sveta Predić дец 7, 2011 at 19:34

Bravo za tekst!Svako ima deo koji mu se dopao!Meni se posebno dopala ova recenica. Ta hemija je neugasiva, to je proces, to je priroda i kosmos. Fantasticno!Bravo jos jednom!I ovo je nasa Zvezda!

Reply
Gvozden дец 8, 2011 at 11:51

Hvala, prijatelju. Svi smo mi u stalnoj akciji da ojačamo i narastemo našu Zvezdu. Svako onim putem koji poznaje, u kojem je riba u vodi. I, da ne bi tvojih, pre svega tvojih, gledišta, teško da bih se odlučio za akciju… :)…

Reply
Sveta Predić дец 8, 2011 at 11:58

I meni i svima drugima je ovaj tekst podstrek da nastavimo jos jace napred!

Reply
Raka Delija дец 7, 2011 at 18:18 Reply
Luka дец 7, 2011 at 17:45

Auuu fenomenalan tekst… posebno sam se ismejao na ovu poslednju recenicu. Svaka cast, ovo bas jeste srz Zvezde 🙂

Reply
dexy122 дец 7, 2011 at 17:27

ahahaha carski, ali realno. Milan, Bajern, Real su nase drustvo, a ne ovi kako ti kazes iz Donje Pinosave. 😀

Reply

Leave a Comment