Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiАнализеБлоговиВажноМоја Црвена звездаНајновијеФудбал

Борба са ветрењачама Звездиног дискретног хероја

,Политичка шема из Ниша.“  ,,Пеналџија.“   ,,Аматер. “  ,,Нешколован и лимитиран играч.“ ,,Дете среће, знам ја такве. “

,,Није? Како није? Па сви знамо да јесте. То је опште познато, то сви знају.“

Од најстаријих времена у развитку цивилизације, почевши од прародитељског греха, свет није место у којем (увек) побеђују најбољи. И вековима иза нас, многи несхваћени генијалци, знани и незнани, продефиловали су овим тлом.

Неки од њих су од друштва прихваћени тек у годинама, деценијама, па и вековима након своје смрти. Такав је био и наш Божа Грујовић, један од, објективно гледано, најчистијих изданака природноправне школе – човек чије револуционарне и друштвено корисне идеје нису схваћене ни у доба Устаничке, а рекло би се, ни у доба постмодерне Србије. Па ипак, без обзира на његову генијалност и напредност, Божа је остао несхваћен. Историја га је готово прогутала. Његова интелигенција и стручност потиснуте су туђом харизмом, а његов стручни глас потиснут је гласовима полуписмених политичких моћника, чија су себичност и арогантност однели победу над колективним друштвеним добрима.

Није Божа једини несхваћени, дискретни херој, човек који је био вековима испред свог времена, нити је политика једина област у којој паметнији не успева да однесе победу, једина у којој неправда долази до изражаја.

Истовремено, има и оних који су, за разлику од Грујовића, уз Божију помоћ, успевали да се изборе за име у својим пољима деловања… Без обзира на то колико трновити њихови путеви били.

Један од њих такође потиче из Србије – одрастао на северу државе, а ухлебљење нашао у активности која представља најпопуларнију споредну ствар модерног доба. Његово име је Милан Павков.

Од самог пробијања на велику сцену, Милану Павкову у односу са навијачима и јавношћу у прилог није ишло – ништа. Спутавало га је све, почевши од политичких околности и каријерног тока, па до унутрашњих потешкоћа с којима се његов нови клуб суочавао.

Сезона 2016-2017, прекретница у новој Звездиној историји. Након већ виђеног искорака, Црвена звезда је налетела на нову, наизглед неотклоњиву препреку. Срчаност је потиснута недостатком храбрости, лепршавост стањем издисаја, а самопоуздање тинејџерском несигурношћу. Навијачи су се поделили. Неки су кривца видели у генералном, а неки у спортском директору. Неки у тренеру, а неки у играчима.

Неслагања су била крупна. Ипак, без обзира на различита мишљења, звездашка јавност била је сложна у једној констатацији – Нешто мора да се мења!

Црвена звезда је на историјском испиту. Улог је велики, а ризик – обнављање године. Резултат свега јесте архаични прелазни рок. Рок испод свих очекивања навијача. Реакција је била бурна, а криваца много. Ипак, као што то обично бива, сав терет је, испоставиће се данас, пао на оне најмање криве и највише вредне: на леђа Звездана Терзића и његовог најдражег фудбалског сина – Милана Павкова.

Посматрајући Павкова, навијачи Звезде видели су Терзића, све оно што у њему презиру. Вођени великом заблудом, видели су дух старе, не толико успешне Звезде. Тог десетог јануара, посматрајући момка из Бегеча, момка неугледног држања и не нарочито завидне харизме, видели су све оно што је Црвену звезду од редовног учесника европског такмичења спустило на само дно. У Павкову су видели још један фијаско. Видели су играча у којем се, по њиховом мишљењу, акумулирао дух свих дотадашњих контроверзних појачања. Видели су фудбалера који ће из Црвене звезде, уз компензацију дугова, отићи и пре него што је за њу заиграо. Још једно слово на папиру које ће прогутати историја.

Опште је познат значај првог утиска, а у Милановом случају, први утисак био је најгори могући… Барем када говоримо о највећем проценту навијача Црвене звезде.

Предстојао му је тежак задатак исправљања истог. Знао је да га чека невероватно захтеван посао и да му је Божија помоћ била потребна више него икад. Био је свестан тога да ће му за демонстрирање својих квалитета и позитивно трансформисање бити неопходно нешто велико, историјско. Нешто више од унутрашњих успеха, па и од  великих фудбалских потеза ипак невидљивих просечном љубитељу фудбала. Павков је знао да ће његова каријера достићи крајње границе својих лимита једино уколико максимално материјализује сопствени потенцијал и то учини на великој сцени. У супротном, неће имати подршку навијача, као ни подршку медија.

Знао је то и та га је мисао прогонила пуна 22 месеца. Био је свестан да велики или просечни успеси у малим срединама не доносе славу, барем не ону достојну његовог талента. Био је свестан да као играч који се релативно касно пробио и као играч недовољно угледне каријере мора пружити најмање три пута већи допринос од осталих како би задобио адекватну пажњу. Уосталом, емпиријски је доказано да фудбалери неугледног каријерног тока и слабијих контаката не уживају највећи могући углед.

Поред Павкова, који је на ,,велику сцену“ ступио са 21 годином, ту су још бројни фудбалери чији квалитети нису на време препознати од стране реномираних домаћих стручњака. Узмеђу осталих, Звездин Душан Јованчић, Павковљев саборац, шансу да заигра у највишем рангу такмичења добио је тек са 24 године. Најбољи стрелац Супер лиге Србије, Алекса Вукановић, своју шансу је дочекао такође у 24. години. Један од најквалитетнијих фудбалера домаће лиге добио је шансу да за Напредак заигра искључиво захваљујући помоћи великог и изузетно потцењеног фудбалског мудраца, Драгана Ивановића. Поред њих, ту је и сјајни Душан Мићић, узданица новосадског Пролетера. Фудбалер о чијим фудбалским квалитетима са изузетним похвалама говоре бројни истински фудбалски стручњаци, прилику да заигра у највишем рангу такмичења добио је тек са 29 година!

Упоредимо ли Павкова са поменутим играчима, рекло би се да је Звездина деветка у односу на њих имала среће у каријери. Једно је сигурно – поменути фудбалери располажу раскошним потенцијалом. Захваљујући животним и фудбалским неправдама, нити један од њих није имао прилике да у потпуности материјализује свој потенцијал. За остваривање поменутог циља било је потребно да се поклопе бројне коцкице, а пут до врха био је трновит. Ипак, рекло би се да је Милан Павков једини који је на самом крају, уз доста рада и доста Божије помоћи, успео да пробије границе.

Миланов пробој није био лак. Штавише, био је дуг и веома напоран. Импресивна сезона у Радничком из Ниша и фантастично отварање сезоне у Звезди такође нису били довољни да навијачи и струка коначно почну да му придају ону пажњу коју заслужује. Трагикомично је то што је било неопходно да својеручно реши дуел са вицешампионом Европе па да са себе коначно скине плашт подсмеха и покаже свима да се ради о одличном играчу, играчу који не треба и не сме бити предмет подсмеха, о једном од најталентованијих домаћих фудбалера који заслужује да се равноправно са осталима бори за место у националном тиму.

Није била довољна фантастична сезона 17-18, крунисана постизањем 23 поготка. Нашли су се неки који ће му спочитати слаб ниво такмичења и велики број погодака са беле тачке. Није било довољно постизање 6 постигнутих голова из 7 утакмица одиграних против вечитих. Мало ко је био упућен у тај податак. Мејнстрим медијима било је прече воздизање атрактивних голгетера и фантазиста који ће након једног успешног кључног паса нанизати серију од десет неуспешних. Историјске бројке Милана Павкова у дресу Радничког никога нису занимале.

Није их занимала ни челична психа овог суперталентованог фудбалера. Нико од њих није ни помишљао да се запита како је могуће стајати усправно и примати ударце у леђа од целе државе, како је бити изложен нерезонским и бесмисленим поругама и поврх свега остати на ногама? Многи то нису успели. Многи су у сузама примали безброј слабашних критика од стране лица скривених иза монитора у својим зонама конфора. Не и Павков. Павков није одустао, није допустио да га то поколеба, чак ни на моменат. Павков је наставио да корача сигурним кораком и изборио се за статус једног од најбољих стрелаца у историји ,,Реала са Нишаве“.

Међутим, ту није крај. Уследио је повратак у Звезду. Нова нада. Након одрађених припрема, ентузијазам је нагло спласнуо. Довођени су играчи, нападачи, један по један. Новим именима се свакодневно литицирало. Зашто? Логично, егзотична имена и домаћи фудбалери са иностраним искуством знатно су бољи избор од неког Милана Павкова, момка којем врхунац каријере представља играње за Раднички из Ниша у 24. години. Да ли је заиста тако? Да ли се Павковљев квалитет и потенцијал крећу у истој равни са његовим каријерним током? Да ли је каријерни ток нешто што савршено осликава играчке квалитете једног фудбалера или су то, пак, његови стварни и реални квалитети, до детаља и методолошки изанализирани?

Но, ништа од овога није натерало тврдоглавог Новосађанина да одустане, ништа од овога није пробудило његову сујету и его. А могло је. Могло је лицитирање истрошеним и(ли) просечним страним фудбалерима, а могло је и изостављање са дуела са словачким Спартаком у дуелу на Маракани. Ипак, виша сила пружила је Павкову шансу да покаже шта уме. Пружила му је шансу да балканског гиганта уведе у Европу и макар на 90 или 180 минута навијаче врати у дане славне прошлости. На жалост Стојиљковићеве и Милићеве каријере, Павков је на савршен начин успео да искористи здравствене пехове својих саиграча… И не само то. Успео је да Звезди, општи је утисак, пружи допринос какав је у стању пружити искључиво фудбалер вишег калибра, калибра који клуб нема на располагању.

Павков је на успешан начин разносио  и поигравао се са дефанзивцима противничких тимова. Захваљујући њему, Црвена звезда је решила многобројне енигме с којима се до тада мукотрпно борила. Пробијао је Павков својим асистенцијама и изнуђеним фауловима голове литванског и словачког Спартака, као и аустријског Салцбурга. Доминирао је у свим дуелима против најбољих дефанзиваца света, окупљених у тимове Наполија, ПСЖ-а и Ливерпула. Сам је разрушио зидине европског вицешампиона, баш као што је, како је и сам Јирген Клоп истакао, преокренуо историјску утакмицу у Салцбургу. О Милановом доприносу на европским утакмицама у прилог иде и чињеница да је, за време проведено на терену, Црвена звезда остварила гол разлику 7-2!

Ипак, поставља се питање да ли је Милан Павков много раније заслужио поштовање и углед који сада ужива? Да ли је целокупна домаћа фудбалска јавност раније требала и морала увидети његове фудбалске квалитете и играчку величину? Постизање голова представља најважнију ставку у фудбалу. Ипак, да би један фудбалер добио прилику да постигне погодак, преко му је потребна минутажа и безусловно поверење. Павков је тек ове сезоне добио прилику за подизање своје каријере на виши ниво, иако више сплетом околности него планском жељом да му се тај простор креира. Без обзира на сиромашну минутажу, кумовао је сваком Звездином успеху. Ипак, шансу да на јачој утакмици крене као почетна деветка добио је тек 6. новембра, након чак 4 месеца чекања!

Да ли је Павков морао срушити другу екипу Европе па да му стадион и целокупна звездашка јавност кличу? Да ли је и колико разуму пријемчив податак да је Павков све до утакмице са Ливерпулом, а пре тога до утакмица са Салцбургом, Наполијем и ПСЖ-ом, био јавни предмет спрдње и, како би то неки рекли, ,,прототип фудбалера који свој посао завршава искључиво на борбеност“? Да ли је нормално да фудбалска публика 21. века таленат види искључиво у брзим, полетним и технички атрактивним играчима? Шта ово говори о фудбалској култури наших простора?

Не, није. Милан Павков је своје квалитете доказао и доказивао месецима и годинама пре ноћи 6. новембра. Свој таленат доказивао је на терену у Челареву, под командом бриљантног Драгана Ивановића. Наставио је да се доказује у Војводини, да би се додатно испрофилисао под жезлом суперталентованог тренера Раставца. Своје гол квалитете и карактер челичио је код чувених тренера Милана Ђуричића и Драгана Антића, а виши степен развоја досегао је код Владана Милојевића. Верујемо да ту прича не стаје.

Павков је пре много година заслужио речи сличне онима које слуша током претходних месеци. А не би их слушао да није повреда саиграча, с једне, и неуспешних преговора са страним фудбалерима, с друге стране.

Голови нису његов једини квалитет. Павковљев смисао за игру лако је видљив и пријемчив очима свакога ко је то желео да види. Његов смисао за игру представља раритет. Миланови фудбалски квалитети не леже само у головима главом, шутевима са дистанце и хируршки прецизном реализацијом.

Миланов таленат видан је приликом сваког његовог додира с лоптом. Његови квалитети, али и квалитети модерних шпицева, не леже у пуком постизању голова. Задатак модерних шпицева све се више везује за тактичке квалитете и допринос игри. Томе у прилог иде и чињеница да је шпиц најбоље фудбалске нације света такмичење привео крају без иједног постигнутог поготка! Но, то је тема за себе.

Павковљеви фудбалски квалитети леже у врхунском миксу смисла за игру, координације, одраза, физичких карактеристика и акробатских способности, осећаја за гол и бриљантног ударца. Његови гол квалитети и челична психа представљају огромне, али не и једине квалитете. Као што је Павков приликом потписивања за Звезду изјавио, а Звездан Терзић у бројним случајевима понављао, нека од најјачих оружја Звездине деветке леже у невероватној играчкој интелигенцији и смислу за фудбалску игру. Све ово огледа се у извлачењима у дубину и правовременим проигравањима саиграча, енергичним уласцима на лопту и у дуел, савршеним одигравању из прве у маниру ,,мартинеле“, извлачењу противничких дефанзиваца и креирању простора за утрчавање саиграча, клинички прецизним остављањима и одигравањима за саиграче грудима и главом, у способности извођења невероватних атлетских удараца из немогућих позиција, итд.

Павков своје квалитете доказује много пре Ливерпула и много пре сезоне 18-19. Заслужио је третман једнак свим осталим фудбалерима много пре ових догађаја, како од стране навијача и медија, тако и од стране свих осталих фудбалских структура. Павков је фудбалер sui generis.

У Павкова је мало њих веровало. Осим породице, пријатеља, фудбалских отаца, саиграча и малобројних фудбалских фанова, сви остали су били против њега. Полако их је придобијао, све до једног. Доказао је величину и материјализовао речи својих фудбалских отаца.

Речи Звездана Терзића морају послужити као узор. Речи које су Павкова пре много времена окарактерисале као изванредног фудбалера, фудбалера достојног звања најбољег резервног шпица Европе. Из ове перспективе – био је у праву!

На нама остаје важна лекција. Коментарисање на основу предрасуда и омаловажавање фудбалера Црвене звезде мора бити запечаћено једном за свагда. Пред нама је ера нове, европске Црвене звезде, ера у којој ће кроз наш клуб пролазити искључиво фудбалери високог квалитета. Неће свако од њих бити раскошан техничар, нити ће свако од њих иза себе имати 10 наступа за репрезентацију Немачке. Из тог разлога, морамо уважити специфичности и квалитете сваког могућег појединца, макар он и не био по нашој вољи.

Павков нам је показао прави пут. На нама је да ли ћемо се одлучити за њега или ћемо, као до сада, ићи странпутицама.

Текст ћемо закључити летошњим речима Звездана Терзића:

,,МОЖДА није тип играча за првог шпица у формацији са једним центарфором, а можда је квалитет и за боље клубове од Звезде. За мене је најбољи други шпиц у Европи, такве волим.“

Ова специфична појава домаћег фудбала има квалитет. Можда није прототип шпица погодног за играње у актуелном систему Црвене звезде, али… Квалитет је ту. Уосталом, можда ни Канга није био прототип везног погодног за Црвену звезду Владана Милојевића, па је Црвена звезда, без обзира на то, са Кангом у тиму остварила историјске резултате. Исто као што то данас чини са Миланом Павковом.

Да ли је време да Милан Павков добије већу минутажу у дресу Црвене звезде? Питање је за струку. Шта год да одлуче, биће исправно. Остаје записано да је Црвена звезда, предвођена Миланом Павковом са ,,деветком на леђима“, успела да покори вицешампиона Европе. Мало коме је ово пошло за руком.

Повезане вести

2 comments

зики нов 8, 2018 at 13:35

људи моји колико нам мало фали да прођемо и и ову тешку групу која је међу три најјаче,неки много скупљи клубови немају бодова ко ми.не знам какву је тактику припремио милоја за напуљу шта не сумљам само да сви буду здрави.глупост је била продаја радоњића јер има брзину ,може проћи двојицу ,изњети лопту .тешко нам је као екипи увијек играти против италијанских клубова .можда дугим лоптама да покушамо ,несмијемо пустити да противник преузме игру,прекршаје на средини терена правити.треба смањити еуфорију јер заиста нико није очекивао .за нешто више фале нам тројица правих играча ,а ако се у јуну продају родић,стојковић или бен опет јово наново

Reply
Раде Р.Српска нов 8, 2018 at 12:44

Свака част за текст и наравно свака част и браво за Павкова и цијели тим Звезде.

Reply

Leave a Comment