Анализа прве Робијеве године на клупи Црвене звезде

Недавно се навршило 365 дана од када је Роберт Просинечки поново дошао у свој клуб, након 20 година. Ипак, тренутак у којем се вратио није нимало обећавао. Звезда је полако, али сигурно ишла ка четвртој узастопној сезони без титуле првака Србије, финансијска ситуација је веома лоша, играчки кадар скроман. Од клуба из којег је отишао, пошто је покорио Европу остали су стадион, на којем је постизао евро-голове, навијачи са којима је те голове прослављао и историја коју је са својим саиграчима писао и позлатио.

Управа је у том моменту била састављена од бивших играча(Лукић, Аџић, Василијевић), па је и сличан потез направљен у са стручним штабом. Поред Роберта, на тренерску клупу нашег клуба дошли су и легендарни играчи – Слободан Маровић и Жарко Ђуровић. Био је то леп почетак, како смо се сви надали, једне добре и успешне приче у будућности.

Очекивања су била велика, можда и превише нереална, услед ситуације у којој се нашао наш клуб, али се Роби храбро ухватио у коштац са свим проблемима и јасно поручивао да ће Звезду вратити тамо где јој је место.

Негде у то време, тачније, пред почетак пролећног дела прошле сезоне, ја сам написао блог под називом „Где смо и колико можемо?“, а којег се вероватно сећају они који су тада били уз нас. Подсетићу вас на један део тог текста, а како би се уверили да сам га верно пренео, текст можете у целини прочитати на нашем сајту.

„Роби се одлучио за веома тежак посао који је немогуће одрадити за кратко време. Обећао је да ће филозофија његове Звезде подсећати на Барселонину. Али, никада није рекао да ће Звезда играти као Барса! И чини ми се да је ту највећа грешка навијача. Јер, током комплетних припрема, у различитим коментарима, читао сам како смо лоши, како никада нећемо бити као Барселона. Да ли је ико иоле паметан мислио да хоћемо? Да би играли као Барселона, морамо имати играче као они. А Короман није Меси, као што Исах није Ћави, нити ће Роби направити од ова два наша играча направити такве зналце. Не за два месеца, него ни за пет година. Једно је игра као Барсина, а друго филозофија игре попут њихове. Јер, немогуће је од групе играча који већ дуго имају мањак самопоуздања, који годинама раде у лошој атмосфери, са дискутабилним стручњацима у нездравим фудбалским условима направити екипу која ће деведесет минута да меље своје противнике. За то је потребно време.“

И данас, готово 12 месеци након овог текста, стојим при свом ставу. Нас су Звезда и исти овај Роби, док је играо невероватно размазили и учинили да знамо само за лепе ствари. Морамо схватити да је иза Звезде можда и најтежих неколико година у историји клуба. Да немамо резулате у евро-такмичењима, па у складу са тим тешко доводимо играче, а касније због недовољног квалитета не можемо да учинимо ништа више у Европи и дешавају нам се преране елиминације.

Колико год мислили да ја браним некога или да сам пристрасан, то није тачно. Ја нисам новинар, нити администратор овог сајта. Ја сам навијач Црвене звезде и човек који, као и сви који ово читају неизмерно воли свој клуб! Један једини, више од свега! И због тога желим да покушам да сваку пристрасност оставим по страни и објективно сагледам све оно позитивно и негативно што се у Звезди десило у протеклих 12 месеци.

Ако сте прочитали цитат који сам навео, јасно вам је једно. Роберт Просинечки је, као тренер са модерним схватањима фудала решио да форсира фудбалску филозофију која је фантастична, али која се не може „примити“ за 6 месеци или годину дана. Време је неопходно. Колико год то глупо звучало, након више од 4 године без славља, ми морамо да чекамо.

Размислите шта би било када би сада остали без Роберта Просинечког. Један покушај успостављања одређене концепције био би прекинут на пола. Дошао би неки други тренер, који би прво морао да адаптира играче који су више од годину дана прихватали схватања једног система, некој својој филозофији фудбала. Па би тај период адаптације потрајао као код Робија, а до тада би већ могло да буде касно за све.

Једноставно, знамо шта се дешавало последњих година са променама тренера. Па, чак ни ми сами више не знамо ко је водио наш клуб. Бајевић, Ђуровски, Косановић, Јанковић, Земан, Јаневски, Гогић, Пижон, Кристић, Достанић… Па, то је већ десет. И верујте да је и то један од разлога катастрофалних резултата. Да не бих више дужио причу, кренућу на конкретну анализу рада Роберта Просинечког. Све ово је наравно моје мишљење.

Робијеви погоци:

1) Успостављање система

Систем… Реч коју смо толико пута чули у последње време. И оно што у нашем клубу дуго није постојало. Роберт Просинечки је велико име европског фудбала и човек који је у животу стекао велику славу и новац, па је просто наивно мислити да је у клуб дошао зарад новца или неког другог интереса. Верујте да му ово што ради у оваквој ситуацији у клубу не треба у том смислу. Он је у Звезду дошао јер је то његов клуб. Јер Звезду зна само као најбољу и жели да она то опет постане. У његово време знало се ко шта ради и ствари су биле на свом месту. Систем који он жели да успостави за мене је много више од учења играча да се прилагоде формацији 4-3-3. Он се за мене успоставља и на много ширим клупским нивоима. Исто тако је било и са Фергусоном, који је дошао у велики клуб са идејом. И завршио је на 10. месту(и словима – десетом месту) првенствене табеле. И био је пред отказом, али је добио меч у Купу и задржао се на клупи. А могао је Манчестер да га отпусти и доведе неког енглеског Ђорића и све у круг. Видите где је он данас. Иста је ствар и са Барселоном. И они су дуго таворили, Антић их је вадио са дна табеле, мучили су се… Ипак, нико не тражи да Звезда игра као Барса или Манчестер, већ да у нашем фудбалу буде оно што су Шпанци и Енглези у свом, конкретно – доминантна, ефикасна, успешна и да врати ауторитет који има. Да се тим формира из својих редова, за шта није потребно ни приближно много новца као када би се куповало са стране. Видите где је сада Барселона, као и Енглези.

Од самог доласка, Роби је најавио да ће играти само најбољи. Да није битно ко колико има година, већ само суви квалитет. Управо то избацило је малог Мићка у први план са 17 година. Његовим стопама кренули су и Чаушић, Дмитровић, Јанковић, Стојковић, а током сезоне шансу су добили и Ожеговић, Чикић, Савићевић… Већ на зиму, нови омладинци, управо неки од поменутих и званично ће се прикључити првом тиму и почети своју каријеру у црвено-белом дресу. А то је оно што је деценијама уназад доносило резултате Звезди.

3) „Оживљавање“ готово заборављених и фудбалски изгубљених играча

Оно што је веома карактеристично за Робија је то што је шансу дао неким играчима који су били потпуно у другом плану пре његовог доласка или се никако нису проналазили. Бајковић, Каду, Лазовић, па и Вешовић у последње време само су неки од њих. Сада су то играчи на којима се заснива игра нашег тима и који ће бити веома битни за функционисање клуба у тренутку када дође време за њихову продају.

4) Еманципованост и однос према јавности

Жути је показао током протеклих годину дана да није био велики само на терену, већ и ван њега. На терену, али и на конференцијама за штампу и у својим изјавама, увек је(за разлику од неких) показивао достојанство, искреност и господство. Упркос лошим резултатима, понашање и однос према медијима  није мењао.

5) Враћање Звездаша у клуб

Стручни штаб у овом моменту чине, уз Робија и друге легенде клуба – Жарко Ђуровић, Слободан Маровић. Уз Лукића, који је у председничкој фотељи, Василијевића, који такође има функцију у управи, те Рамба, који је уз клуб и Џаје који се враћа, ово може бити веома добра ствар за Црвену звезду.

6) Љубав према клубу

За разлику од неких тренера из претходних година, Роберт је показао да воли Звезду и да све што ради, ради са емоцијом. У више наврата је истицао то, а снимак изласка на терен на мечу против Борца и сузама напуњене очи након „Ужичког“ говори више о хиљаду речи. Такође, на више пута поменуту причу да Мамић жели да га одведе у Динамо, за много већу плату, одговарао је да га то не занима.

Изјављивао је, између осталог:

„Ово је мој клуб, немам други, остајем да се борим!“

„Играчима Црвене звезде не треба већи мотив од дреса који носе!“

„Радићу најбоље што знам. Од мене можете да очекујете поштен рад. Све ћу урадити да освојимо трофеје, јер је Звезда највећи клуб на овим просторима и то заслужује!“

Робијеве грешке:

1) Велике осцилације у игри

Звезда, посебно у овој сезони, нема континуитет добрих игара, а поред тога, често се дешава да након добре партије тим након само неколико дана одигра незаинтересовано и веома лоше. Пример је победа од 7:0 над Вентспилом, а недуго затим пораз у Суботици 2:0. Да ли је у питању недовољна психолошка припрема, питање је, али да нешто не штима, то је чињеница.

2) Лоше постављање екипе код прекида

Једна од ствари које су најуочљивије у систему Роберта Просинечког јесу прекиди. Мноштво голова примљено је тако, а и много бодови су изгубљени. Дефинитивно један од сегмената на којем ће током припрема морати да ради цео стручни штаб.

3) Упорно форсирање потпуно исте тактике

Још једна од замерки коју јавност упућује Робију. Наравно да систем о којем сам већ говорио мора и да истрпи, али, бар за мене, промена тактике не мора да значи одступање од система. Мислим да је било корисно у одређеним тренуцима кренути другачије, макар у току меча, ако не од самог почетка. Ово је једна од ствари коју је Роби признао претходних дана.

4) Трофеји

Оба прошлогодишња такмичења завршена су безуспешно, након пораза од Партизана, а ове године, како ствари стоје, остала је шанса за само један трофеј, и то Куп Србије. Наравно, титуле се нико не одриче, али у оваквом стању у фудбалској Србији, тешко да ће наш тим успети да надокнади -10.

Статистика Роберта Просинечког:

Јелен Супер лига:

30  21  4  5   58:22

Лав куп Србије:

5  4  0  1   8:3

Лига Европе:

4  2  0  2   10:7

Укупно:

39  26  4  9   76:30