Љубомир Георгијевић

У суботу 26.јануара Хокејашки клуб Црвена звезда и српски хокеј изгубили су вероватно највећу легенду овог спорта на подручју Београда, Србије, али и цеокупне некадашње државе. Љубомир Георгијевић се преселио у легенду, а за све младе који нису упознати са делима овог великог човека мора се истаћи да је чика Љуба према доступним хокејашким монографијама најуспешнији хокејаш свих времена на подручју некадашње СФР Југославије. Више од 15 година био је голман Црвене звезде и националне селекције Југославије све док се 1975. године повукао из хокеја. На светском првенству 1962. је у најјачој селекцији свих светских играча проглашен за трећег голмана света. Играо је небројено много утакмица у земљи и иностранству, а један детаљ га је издвајао од многих – бранио је без икакве заштите за главу и лице.

Захваљујући колегама са портала czbgtv.com који су пре нешто више од годину дана имали прилике да разговарају са великим чика Љубом, преносимо вам његова сећања на почетак хокејашког спорта у Београду и Југославији, као и сећања на славне дане овог спорта. Нека све изговорено остане у аманет свим љубитељима најбрже колективне игре на свету.

– „Непосредно по завршеном другом светском рату 1946. године, стање је било „као после рата“. Није било ничега. Несташица свега је била почев од хране, па преко одевања и обуће – до свега што би данас човек могао да себи приушти. Играли смо фудбал тзв. „крпењачама“. Правили смо лопте, како и сам назив каже, од старих крпа угураних у старе чарапе. Техника је била да у чарапу угураш крпе и добро их набијеш, затим ту масу уврћеш док се не добије округласта лопта, па се онда још једном угура у исту чарапу и потом заврши са још једним увртањем, да би на крају остатак чарапе равномерно био раширен, а добрим концем се ушивао крај чарапе. И утакмица је могла да почне. Ето, први контакт са спортом и такмичењем је дошао одатле.”

– „Како сам волео спорт, у летњим месецима играо сам фудбал, као и сви момци мојих година тада. Бранио сам по „пољанама“. На тим утакмицама, које су се одигравале недељом у 10 часова на највећем „пољанчету“ у крају (у Милешевској улици), своју фудбалску каријеру су започели многи каснији првотимци прволигашких клубова и државне репрезентације у фудбалу: Шекуларац, Топлак, Милутиновић (голман Партизана) и многи други. Тако сам прво почео да тренирам фудбал (као голман) да бих убрзо био примећен од стране људи који су водили хокејашки клуб због добрих рефлекса и моторике, те ми је било понуђено да пређем на хокеј.”

Љубомир Георгијевић на голу Црвене звезде

– „Зиме су биле дуге са пуно снега, а Милешевска улица је била као клизалиште. Коловоз није чишћен већ само утабан од ретких моторних возила, а више од сељачких која су већ заменила дрвене точкове опшивене гвозденим шинама новим гуменим аутомобилским точковима. Тако припремљено “клизалиште” је било идеално за вожњу сличуга ”гвинтерица”. Није их било много, свега неколико пари и користили смо их на смену, један након другог. Но, морао си да имаш добре гојзерице – дубоке ципеле са јаким ђоном, на које се причвршћују сличуге. Један пар гвинтова на средини табанског дела, а други на средину пете. То се постизало кључем који је био цеваст и квадратне форме. Сличуга је било по облику: “Српске”- које су се напред завршавале благо повијеним клизајућим делом нагоре и правим делом од газне плоче правећи шпиц (личиле су на опанке). Друге смо звали „Турске“ чији је клизајући део био повијен пун круг правећи благу форму пужа и “Француске”- које су биле напред полулучне и имале су десетак ситних зубаца у предњем делу.”

– „Нисам имао гојзерице већ знатно слабије дубоке ципеле на које нисам смео ни да помислим да монтирам сличуге, али сам имао више среће него било ко од мојих другара. На нашем спрату живела је госпођа Машановић, удовица чији је муж негде страдао у вихору рата. Госпођа Машановић је била Францускиња и удала се за г-дина Машановића који је у Француској студирао грађевину. Имали су ћерку која је овде ишла у нашу школу. Била је мало старија од мене. Како је мој отац био у заробљеништву у Немачкој током рата, тако су моја мајка и г-ђа Машановић постале врло присне пријатељице. Госпођа Машановић је одмах поднела захтев амбасади Француске да се врати у своју земљу, који су јој убрзо прихватили. На растанку њена ћерка ми је поклонила праве клизаљке за уметничко клизање причвршћене на специјалну обућу сличну данашњим клизаљкама за уметничко клизање. Врло брзо сам постао најбољи клизач у крају.”

– „Зимски период је за мене започео да бива посебно интересантан после 1952. године. Прво је основан ХК Партизан 1949. године, док је ХК Црвена звезда основан званично 1946. године, али заправо тек 1953. године. Партизан је имао свој природни лед на тениским теренима у Калемегданској тврђави. Црвена звезда прави свој хокејашки терен на теренима БТК (Београдског тениског клуба), на месту сада отвореног базена „Ташмајдан“. Банда (ограда) је била одлично направљена, али је висина банде била само иза голова и кривине углова терена висине 120 цм. По боковима висина јој је била око 30 цм као некада давно, давно пре рата у свету. Лед је прављен у току ноћи, а чишћење су обављали сами играчи бацајући снег са стране преко ниских банди на коме је касније стајала публика као на трибинама. Ту прву банду су правили људи који очигледно никада нису видели прави хокејашки терен. Сматрали су да се плочица за игру хокеја (пак) гура искључиво по леду и да нема потребе да бочне стране банде буду више од 30 цм.”

– „Касније, 1954. године, прави хокејашки терен на „Ташмајдану“ добија све по светским прописима – дужину терена од 60 метара и ширину од 30 метара, са бандом висине 120 цм у целом обиму, а иза голова високу заштитну мрежу која од банде у висини достиже 6 метара. У новије време бочне стране су заштићене плочама плексигласа, што се данас може видети у свим халама.”

– „Пре те 1954. године, Руда Рено, заљубљеник у хокеј на леду и касније, дуго, играч Партизана, проналази компресоре у депоу Белог Двора. Организује тим за изградњу стадиона и бира место где већ постоји „Ледара“. Није било електричних фрижидера и замрзивача, већ „Ладњаци“ (како су се тада називали) од дрвета – одозго су имали поклопац и простор опшивен поцинкованим лимом. Кориштени су да би ту биле складиштене само најосетљивије намирнице – путер, кајмак, свеже месо итд. Лед се купцима разносио по граду, а касније се показало да је локација за стадион ове намене идеална. Али, авај, не може све бити идеално. Пројекат ради арх. Мита Јанковић који, како се испоставило, или никада није видео хокејашки терен или халу, или је имао другачије “директиве” у то време. У пројекту прави неколико кардиналних грешака – копира фудбалски стадион, па на трибине ставља мермерне плоче тако да се у комбинацији са снегом добија права погибија за гледаоце. Осветљење не поставља дифузно изнад терена, него гради три монументална стуба висока око 50 метара (копирајући рефлекторе на фудбалском стадиону). Такво осветљење прави сенке по терену, а сваки шут из сенке претствљао је опасност за голмана, па чак и за играче. Никада касније није дозволио да се постави дифузно светло изнад терена. Подови у свлачионицама су били бетонирани, као и ходници до самог терена. Да је бар негде отишао да види како други и искуснији свет ради. У то време, подови у свлачионицама и ходници су патосани храстовим коцкама (као некада трг испред Народног позоришта), и то због смањења буке од колских гвоздених точкова, а у хокејашким халама због клизаљки које су морале бити заштићене од оштећења (тупљења оштрих ивица) при ходу по бетонској подлози. Због тога су касније ти подови морали бити прекривани пластичним подовима које би клизаљке исекле доста брзо у то време.”

Неустрашив без заштите за главу и лице

– „Стадион „Ташмајдан“, каквог данас познајемо, отворен је, дакле, и постављен први вештачки лед октобра 1953. године, а отварање је било око два месеца касније. Господин Руда Рено је постављен за директора „Ташмајдана“. То је било златно доба за развој хокејашког спорта у нашој земљи. Шта је то што је Руда Рено волшебно учинио за развој хокеја? Једну трећину терена је одвојио дебелим конопцем везаним за врх банде, тај део терена је проглашен „пољанчетом“ за слободно играње хокеја на „мале голове“. Ту су стасали најбољи играчи касније сва три Београдска клуба, а једно време и четири: Шишић, Костић (Чачана), Манић, Мићовић, Михаљевић, Илић, многи други играчи Партизана ,ОХК-а Београд, Авале. Касније је то укинуто, формира се предузеће „Ташмајдан“ које добија директора који се никада није бавио никаквим спортом. Уводи комерцијални систем вредновања. За њега је слободно клизање било чист приход, никакво „одузимање“ простора за играње хокеја на „пољанчету“ није долазило у обзир, па су и та деца редовно морала да плате улазницу. Клубови су узимали у закуп термине за тренинге што је прекинуло традицију „пољанчета“ и потпуно променило систем рада клубова. Нови нараштај је препуштен да се ствара у професионалним односима. То је значило да родитељ доведе дете на термин заказан за тренинг, што је било два пута недељно и то у терминима после тренинга првих екипа, а то су термини од 23 часа па надаље. Родитељи који су желели да одвоје време за тренинге своје деце у тим позним сатима, одрицали су се времена за лични одмор или свој рад. У Канади, колевци хокеја, поред Русије, постоји обрађен статистички податак који говори: “Да бисмо добили два играча НХЛ лиге (најјаче професионалне лиге у хокеју на леду) мора започети играње хокеја у било каквим условима, па и условима „пољанчета“ 600 малишана од око 6 година старости”. Уосталом, као и кошарка и сви други мали спортови. Фудбал нам је такође пропао из истих или сличних разлога. Многе тате и маме су одвеле своју децу и уписале на медицину, завршили су, али је мали број правих лекара. Народни лекари, травари и сл. не преносе своја знања најстаријем сину или ћерки, већ траже шире у породици дете које: воли људе, које је васпитано добро, које има смисла за бављење народном медицином и на крају дете које би се одлучило да се посвети том позиву. Исто је и у спорту, мора дете само да започне и развије љубав према некој спортској дициплини, а затим да потражи свој пут, а за то одрасли треба само да пруже услове, не да диктирају.”

– „До 1953. године хокеј се играо у целој Југославији на природном леду. Сви смо имали сличне услове за бављење тим спортом. Тада је “београдски” хокеј доминирао у Југославији, “Јесенице”, каснији неприкосновени дугогодишњи прваци Југославије губили су од нас, “Црвене звезде”, са резултатом 10 до 12 према 2 или 3, слично као и од “Партизана”. Тако 1956. године “Јесенице” граде своје прво вештачко клизалиште. У климатским условима огранака Алпа, тако да лед постављају крајем септембра, а скидају га маја сваке године, у односу на нас који и даље због климатских услова (високе температуре већ крајем марта) играмо свега три месеца. Однос снага се брзо мења, па ми редовно губимо од “Јесеница” са сличним резултатима 10 до 12 разлике.”

– „Одлазимо на прву турнеју у иностранство. Пријатељска утакмица са ЦЕЛ-АМ ЗЕ-ом у аустријским Алпима на надморској висини од 3.300 метара. Терен је сличан као наш на некадашњем БТК –у. Ниска бочна банда, само иза голова висока по пропису. Поред терена за хокеј је терен за касачке трке на леду. Ту су се одржавале и мото трке по истим принципима. Сви ти терени су се налазили у ствари на леду језера Цел амЗе. Играли смо две утакмице у размаку од три дана. Смештени у један дивни мали пансион који смо врло брзо освојили и усвојили. Газда је често у доколици чупао косу са главе. У самом улазу, назовимо га „лоби хотела“, затекли смо постављен сто за стони тенис. Ми смо им показали како се игра „тур де франс“. Четворо узима рекет у руке и трчи се око стола да би стигао на претходно упућен ударац са супротне стране. Пролетали смо поред његове велике стаклене витрине за колаче. Но то није дуго трајало, газда је уклонио сто за стони тенис. Собе су биле вишекреветне, опет подесне за разне „соколане“. Када смо одлазили, газда се јако радовао и дуго нам махао. Путовали смо на колективни пасош. Изгледао је овако: Корице од пакпапира (грубља дебела хартија за паковање) као корице. Унутра на белом листу А4 формата уске рубрике са подацима: име и презиме, година рођења, град и улица и број, са десне стране при ивици мала слика. Па тако један испод другог. Прво место где смо стали и изашли из воза, да проведемо дан у граду, а увече наставимо пут кући, купимо нешто у “иностранству“ био је Филах, већ врло близу границе са Југославијом. Ствари остављамо у гардероби на станици, а ми ћемо у „град“. Сада тек настаје проблем, морамо сви заједно, јер код “Мунета” као капитена и најстаријег је колективни пасош. Ја се одвајам сам тихо од групе и крећем први пут у непознат град и то још у иностранству. Идем од излога до излога и бленем у сву робу које ни издалека нема код нас, иако су они у рату били као “губитници”, а ми као “победници”. Стојим пред излогом у коме су одела, зимски капути, кошуље у разним дезенима и бојама. Ођедном рука на мом рамену, окренем се, непознати човек: “Енсхулдигенси бите Пасспорт“. Јасно ми је било, човек је полицајац у цивилу и да ме је „препознао“ по оделу. Нисам знао језик, па нисам могао баш ништа да му објасним, али сам се сетио да у унутрашњем џепу сакоа имам чланску карту феријалног савеза. Кроз Југославију смо путовали као “Феријалци” због значајног попуста на возне карте. Извадио сам је из џепа и уљудно му је пружио на увид, била је исписана ћирилицом, али је у њој била и моја слика и на следећој страни сви месеци уредно испечатирани да је плаћена чланарина феријалном савезу. Забезекнуто је гледао у исправу и како је видео да постоји и моја слика, не знам шта је закључио, само ме је погледао поздравио и рекао „фил данке“ окренуо се и отишао. У ту исту радњу сам и ушао. Лако сам се споразумео показујући прстом шта желим. Углавном, купио сам све, па и ципеле. Круна свега је био један леп „иберцигер“ са ранглан рукавима. На крају сам замолио продавца да ми уредно спакује сву моју гардеробу у којој сам дошао у један пакет што је он љубазно и учинио. Дошао сам пред станицу у договорено време за полазак и затекао већ повећу групу мојих играча и вођу пута. Стао сам поред њих, али нико није обраћао пажњу на мене, нико ме скоро није препознао, а касније смо се сви слатко смејали због тога. Пакет са мојим старим стварима је био избачен из воза са свим почастима, на делу пута између Филаха и Јесеница, нашег пограничног места. Та дивна путовања на турнеје је нешто чега се врло често и сада сетим када помислим на целу моју каријеру која је трајала око 23 године.”

– „Нису сва путовања била лепа и без горчине и тежих тренутака. Нпр. Лајпциг са почетка шездесетих година, тада источна Немачка. Улице са срушеним зградама које спречавају саобраћај, јер им Совјети (Руси) нису дали да их рашчишћавају, већ да их стално подсећају на страхоте другог светског рата. Поред тога, по цео дан су руски војници имали вежбе уличних борби, пуцали су ћорцима, док су се грађани „нормално“ кретали улицама (суштина вежби је такође била да појача сећање на рат код народа). У исто време изнад града у бришућем лету надлетали су хеликоптери.”

Из личне архиве чика Љубе

– „Било је и много лепих доживљаја, нарочито са редовних припрема пред сезону. Редовно смо одлазили за Чехословачку у октобру и остајали око месец дана. Тако 1958. године одлазимо за Брно. Смештају нас у собе на самом стадиону. Собе имају по два кревета на спрат, тако да нас је у соби било по четворица. На стадиону је и ресторан у коме смо се хранили. То су били идеални услови за припреме, како смо били стационирани на самом стадиону. Тренинзи су били у свим временима када добијемо подесни термин, па није било одлазака и долазака на стадион. Све припремне утакмице „Руда Хвјезда“–е смо гледали и дружили се њиховим играчима. Тренинзи су били у каснијим сатима после тренинга “Р. Хвејзде”. Како сам успоставио добре односе са неколицином њихових играча, а тренинзи су нам се настављали један за другим, увек бих замолио неког од њих да остане и са мном ради како бих поправио ниво своје игре. Били су одлични шутери и врло прецизни. Из њихове перспективе гледано је било врло могуће да ме повреде, с обзиром да сам ја бранио целу каријеру без икакве заштите на глави, али сам их уверавао да не брину и опустили би се након кратког времена. Захтевао сам да играч стане на око четири метра испред мене и шутира из све снаге. Сваки од њих ми је говорио: “Па нећеш ниједан да одбраниш”. Одговорио бих му: “Само ти шутирај” и тако је и било. Прва два дана одбранио сам вероватно два или три шута. Али како су дани пролазили они су се све више знојили, јер су ми такорећи врло ретко давали голове. Нисам ни приметио да на банди свако вече стоји један човек увек сам и немо посматра тај мој додатни тренинг. Једне вечери када сам завршио комплетан тренинг, једва сам са пребацио преко банде и легао сам на бетон поред клизалишта. Притрчао ми је онај човек и подижући ме са земље рекао: „Устај, добићеш запаљење плућа“ и посадио ме је на једну од столица у првом реду трибина. Сео је поред мене и само ме немо гледао. Тихо је рекао : „Иди окупај се, пресвуци се и немој ићи са осталима на вечеру. Идемо код мене кући, моја жена је спремила вечеру за нас двојицу“. Одмах сам га замолио: „Молим Вас, немојте, уморан сам“. Одговорио ми је: „Е па онда морам да ти се представим. Ја сам Рихтер, бивши голман Руда Хвјезде и репрезентације Чехословачке, десет година. Пет година сам био најбољи голман на свету. Гледам данима како ти тренираш, сам, немаш тренера, исто као и ја. Као да ми неко пушта филм о мојим почецима“. Прихватио сам позив. Отишли смо код њега кући. Његова супруга се обрадовала када ме је видела и одмах упитала: „Да ли је то тај голман о коме ми причаш свако вече?“ Одговорио је кратко: „Јесте“. Вечерали смо и причали углавном о хокеју и перспективи хокеја код нас. Рекао сам да се убрзано развијамо и играмо све боље, али још увек имамо мали број клизалишта. Рекао је: “Наставите тако, све ће доћи у своје време.” Спремао сам се да пођем јер је већ било доста касно. Устао је од стола и пришао зиду где је висио један пар много мањих ножних штитника од мојих, који су били и већи и тежи бар десет пута. “Видео сам какве штитнике имаш”, рекао је, “ови овде стоје за украс, а боље би било да још једном прођу исти пут као на мојим ногама“. Скинуо сам сат са руке „Доџа“ (која је била појам у то време за Чехе). “Молим Те, не сматрај ово куповином и да желим да ти платим, већ то нека буде успомена на мене, као што ће ови штитници бити мени успомена на Тебе“. Годинама касније када год пролазим кроз Чехословачку, јавим се када ћу бити на пропутовању или боравити негде на другом месту у Чехословачкој. На мом пропутовању кроз Чехословачку био је у стању да ноћу на бициклу превали и 40 километара да бисмо се видели на станици на пар минута. Сјајан човек.”

– „Неколико година касније у Минхену, на Принц Еуген стадиону, играли смо (Црвена звезда) против репрезентације Баварске. То је требало да буде утакмица на којој би Баварци давали голове, а њихов савезни тренер вршио селекцију за репрезентацију СР Немачке. Утакмица се играла у поподневним сатима.Трибине су полупразне, али већа група хрватских навијача из емиграције, изузетно гласних, искључиво погрдним речима нас је дочекала са пуно вулгарних опаски у вези са Титом и Дражом Михајловићем. Поред њих смо прошли без већих проблема или било каквих покушаја физичког напада, што је било и нормално јер смо сви носили уз опрему и своје хокејашке штапове, који су им указивали на могућност њихове употребе и у друге сврхе. Силазимо у један ходник где постоје троја врата од свлачионица. У једну нас смештају. Пространа и дивно чиста, са комплетним садржајем вешалица и места за одлагање остатка опреме, а да један-другоме не сметамо. По мало коментаришемо “дочек” и започињемо припреме и облачење опреме за утакмицу. Ја сам имао за сваку утакмицу исти начин припреме. Нисам излазио на терен докле год ми све подкошуље не буду добро наквашене знојем. По облачењу голманског прслука излазио бих у ходник и трчао са једног краја на други где би урадио двадест склекова, а затим трком на супротни крај ходника понављајући исти поступак. Протрчавао сам поред отворених врата противничке „њихове“ свлачионице, репрезентације Баварске. Врата су била широм отворена, а ходник препун мириса камфора који су употребљавали њихови масери за загревање играча. Кад год бих протрчао поред њихових отворених врата неко од њихових играча је стајао у довратку и уз смешек ми махнуо руком што је код мене изазвало пркос, знао сам да смо доведени да би они давали голове, а њихов савезни тренер бележио најлепше суперлативе у своју бележницу. У мом животу, све што сам радио значајно је било подигнуто на виши ниво ако је „неко” успео да ме изпровоцира и унапред предвиди-одреди мој пораз. Изашли смо на терен, утакмица је била изузетно једноставна. Играло се само на један гол. Тај гол је био мој. Да вам не бих много приповедао о свему, рећи ћу вам само да је крајњи резултат гласио 1:1. Сутрадан кажу да ни о једном спортском догађају, мање важном, није толико написано. Цела страна на „Спорт Велте”. Новине је донео Урош Крајчић, иначе играч хокеј клуба Загреб. Случајно се нашао у Минхену, прочитао и исподвалачио хемијском оловком моје презиме, што је у суштини било у сваком другом реду текста.”

– „Када смо излазили са терена репрезентација Баварске је стајала у два реда пропуштајући нас да први прођемо поздрављајући нас типичним хокејашким поздравом, ударајући палицама о лед. Скидали смо опрему у свлачионици, када се на вратима појавио голман њихове репрезентације, сео је поред мене, прво ми је честитао на одбранама, а затим ме запитао да ли бих продао моје голманске штитнике? То су они штитници које ми је поклонио у Брну Вацлав Рихтер, насмејао сам се и рекао да ‘нису за продају’. Понудио ми је 500 ДМ и рекао: “За те паре можеш да купиш два пара нових штитника најбоље фирме ‘Кохо’“. Картко сам му објаснио да нема новца за који бих дао ове штитнике и рекао му како сам до њих дошао. Нисам пропустио да му кажем ‘да и медвед може да научи да вози бицикл, али не сваки’. Захвалио се и након поздрава свима отишао је из свлачионице.”

– „Испричаћу Вам само још један пример, такође врло драстичан. Било је то у време пред светско првенство 1963. године у фебруару. У Југославију је дошла репрезентација Румуније под именом клуба „Штинца” како би се избегле церемоније пред сваки сусрет. Како су нам били у истој „Б” групи и велики кандидати за пласман у „А” групу, поред Пољске и нас, Југославије, дошли су да одиграју пријатељске утакмице са свим нашим прволигашким величинама Јесенице, Олимпија и Медвешчак, с тим да турнеју заврше са утакмицом против Црвене звезде у Београду. Јесенице су победили са 12:2, Олимпију са 13:2, а Медвешчака са 14:1. Са таквим скором долазе у Београд на завршну утакмицу против Црвене звезде, која од ових наших клубова редовно губи са врло високим резултатом. Опет Вас нећу гњавити детаљима, само ћу напоменути да је неколико новинара долазило до мене, пре утакмице, да ме пита колико ћу отприлике ја примити голова? Са те утакмице имам три велике слике димезија 50×40 цм, донео ми је један од оних новинара који су ме пре утакмице питали о броју примљених голова. Главна слика на чијој и предњој и задњој страни све „пише“. На предњој свих пет играча румунске репрезентације је у ваздуху, скочили су да прославе победу у последњим скундама меча од 2:1. Можете замислити изразе њихових лица када смо се након кратког времена поново срели у Стокхолму, били смо чак у истом хотелу. Ми смо долазили и ушли у лоби док су они до тада безбрижно се излежевали по фотељама. Када су ме угледали не бих коментарисао њихове тренутне изразе на лицима.”

– „Не могу, а да не споменем и још један куриозитет. Новинар Тодор Буља, проверени Партизановац, пише у Спорту колумну, извештај са утакмице Јесенице – Црвена звезда. Ништа необично изузев што уместо класичног наслова за догађај између два клуба пише: ЈЕСЕНИЦЕ – ГЕОРГИЈЕВИЋ 9:2.”

– „Било је таквих догађања и много касније. Три године нисам играо хокеј. Започео сам своју каријеру лекара на специјализацији из ортопедске хирургије и трауматологије. Одлазио сам повремено на Ташмајдан да посматрам тренинге мојих некадашњих другова. И те вечери стајао сам сам у једној од ложа поред леда. Две или три ложе даље стајала је целокупна управа хокејашког клуба Партизан. Била је тишина. Чуло се само шкрипање клизаљки по леду. Ненамерно чујем да управа Партизана слаже некакав телеграм. Сада већ обратим пажњу и схватим да је то одговор на добијен телеграм од ХК Цеља из Словеније. Основни разлог овакве преписке је био долазак ХК Цеља у суботу, за два дана, на прву утакмицу разигравања за проширење лиге. Проблем: ХК Партизан нема тим. Цео тим је суспендован због напуштања терена у Љубљани након масовне туче. Управа пише одговор да је сагласна да преда меч без игре јер нема тим. То би довело до испадања ХК Партизана из прве лиге. Више за себе, али довољно гласно да ме цела управа добро чује, кажем: “Идиоти, ко Вама даје за право да уништите хокеј у Београду”. Окрећу се према мени и питају: „Љубо, зашто смо идиоти?”. Рекох „Ви сте били победници Купа Србије, победили сте ОХК Београд са 4:3 и отишли за Љубљану да играте финале Купа. Приређена Вам је туча због које сте напустили терен и самим тим били суспендовани сви до једног играча. Ко је са неким од Вас разговарао из ХК Цеља о предаји утакмице?“ питао сам. „Па нико. Само је Тадија, секретар клуба, на кућу добио телеграм да не зовемо судије и да их плаћамо, као ни да узимамо терен у закуп из истих разлога“ рекоше. „И Ви пристајете на њихов захтев?“ зачудио сам се. „Па шта да радимо?“ питали су. Рекао сам: „Дајте оставке и пустите неке друге људе који би могли да нешто ураде.“ „Па ако имаш неку идеју, реци нам.“ рекли су. „Ево, као прво: Тадија је на службеном путу, тако да није примио телеграм који су послали из Цеља. Примила га је Тадијина жена и ставила га у кухињи, у чинију у коју обично ставља све дописе који стижу Тадији за хокеј клуб. Па, када се врати, наћи ће га. Друго, други тим се припрема и ништа се деци не говори до пред сам термин за одигравање утакмице. Закуп стадиона се уговара нормално, судије ће доћи у тачно одређено време, што је и нормално. Једино се за овај телеграм не зна, јер Тадија је на службеном путу. Последње, како три године нисам играо имам право играња за седам дана. Сада треба да ме питате да ли хоћу да се региструјем за ХК Партизан.“ Објаснио сам им и дао предлог. Зачуђени су рекли „Немој нас мучити.“ Наставио сам „Како је сада петак, идемо кући код Моше Атанасијевића, који је секретар Београдског подсавеза, да му најавимо регистрацију свих играча које будемо покупили ноћас под данашњим датумом како би сви могли да играмо у следећу суботу против ОХК Београда.“ Речено, учињено. Сакупили смо девет играча, Неки су одавно престали да играју, Миша “кер”, осам година био је наш амбасадор негде. Блажа Мијушковић, (Партизан) престао да игра пре око четири године. Мита Манић (Црвена звезда) око три године. Миле Ђокић (Црвена звезда) такође око три године. Остали су све бивши играчи Партизана. Од сутра дан започели су тренинзи, два термина дневно – и Звездин и Партизанов термин. Тадашњи тренер првог тима Партизана био је Пољак (крило пољске репрезентације), који није могао да ме се сети ван леда, а играо је против мене у Стокхолму 1963.г. Када ме је видео у голманској опреми, на првом тренингу, само је поскочио: „Ти си бранио за Југославију против нас у Стокхолму? И ми и Румуни више смо се плашили тебе него целе ваше репрезентације.“ Рекао сам му: „Сећаш се сигурно како се све завршило. Ставили сте Курека, вашег центра високог близу два метра са убитачним „бенди” ударцен, на око четири метра испред мога гола, није клизао, само је чекао чист пас и слагао са те удаљености бенди за бендијем. И поред тога дочекали смо 18 минут друге трећине са нерешеним резултатом 1:1. Курек прима идеалан пас, даје себи мали фор и замахне, ја му излазим један корак у сусрет, гађа ме под леви пазух, где је такорећи немогуће бранити са те дистанце, Чиним једини могући покрет да зауставим тај убитачни ударац, извијам тело у леву страну и успевам, али грудњак не прати тај мој очајнички покрет, остаје у месту и ја подмећем гола ребра, падам у несвест, Курек прилази и пак преко мене убацује у небрањену мрежу. Мене на носилима одвозе у болницу где констатују серијски прелом ребара са леве стране. Шта мислите ко ми је дошао први у посету у болницу? Репрезентација Румуније, јер сутра нећу бранити против њих.”

– „Долази волшебни дан субота. Сви смо на Ташу у време заказано за одигравање утакмице Партизан-Цеље. Присутни су судије, делегати утакмице све је по пропису и правилима такмичења. Једино Словенаца нема. Неко саркастично постави питање “да им се није нешто десило”, али остаде без одговора. Прође и тих дугих пола сата које предвиђају правила и тада се судије сложише да гостујућег тима нема те се утакмица региструје 5:0 за домаћина. Када је записник стигао у Љубљану, одмах се огласио Савез и запитао господу из ХК Цеља да ли је неко водио било какав разговор око предаје утакмице, са било којим чланом управе Партизана? Одговорили су како је и било. Није било разговора већ је само упућен телеграм на кућу секретара Партизана, на Тадију. Савез прихвата записник са терена и региструје утакмицу са 5:0 за Партизан. Хокејашки Савез Југославије не решава суспензију Партизанових играча јер је пред њима утакмица против ОХК Београда, кога је Партизан победио у финалу купа Србије са 4:3, што значи да ови реконвалесценти, два играча која нису била у саставу тима за финале у Љубљани и неколико играча из омладинског погона против таквог ОХК Београда, немају неке објективне шансе и дају какву такву шансу Словеначким клубовима. Започињемо тренинге како смо се договорили, два термина дневно. Сада ступа на сцену тренер ОХК Београда Зоран Штајнер, иначе бивши дугогодишњи голман ОХК Београда. Налази се са управом Партизана и наговара их да пусте клинца из другог тима да брани за Партизан, а они ће за то да победе тако да не покваре гол разлику од 5:0 коју сада Партизан има. Говори им: „Не мислите да овако сложен тим од реконвалесцената и деце може да победи ОХК Београд у коме играју три репрезентативца. Даље, има играча у ОХК Београду који нису дали гол Љуби док је играо у Звезди, како да им сада кажем немојте да дате гол Љуби, да не би покварили гол разлику Партизану?“ Ја то сазнајем много касније, када је све већ било готово. Управа није смела да ми предложи такву погодбу. Долази субота и та утакмица против фаворизованог ОХК Београда. Сви смо у свлачионици, углавном је тишина и сви се концентришемо и спремамо за окршај. Ја сам се већ загрејао и зној ме је пробио, комплетно сам мокар. Улази управа Партизана. Након поздрава “добро вече момци” настављају са “само немојте да покварите гол разлику”. Максимално изнервиран обраћам се управи: “Да ли је то све што сте имали да нам кажете као подршку. Ја нисам дошао овде да изгубим меч пре него што је и почео. Момци, ко хоће да сада изађе са мном на терен и да игра до последњег атома снаге онда за мном. Ко није у стању да донесе такву одлуку и то заједно учинимо, поштеније је да остене овде у свлачионици, да не бисмо на њега рачунали на терену”. Управа је тихо изашла из свлачионице. Поновио сам исти текст: “Сада стварно кажем, сви који желе да играју до крајњих својих могућности излазимо на лед. Ко није у стању да тако игра неће му нико никада замерити”. Проломило се ис свих грла: “Идемо”. Изашли смо на лед. Мало највернијих навијача се окупило на трибинама. Мада и они нису веровали у чуда. Ипак је против нас био уиграни тим у пуној форми пред крај сезоне, са пар репрезентативаца. Коначно је почела, испоставило се, историјска утакмица по мени, борба за очување београског хокеја. Тако сам је ја доживљавао. Од самог почетка играло се у нашој трећини, ретки су били покушаји контра напада. И тада као гром из ведра неба неко је од мојих побегао успаваној одбрани ОХК Београда и један нула за нас. Тада њихови играчи “губе живце” и сада почињу да шутирају на мој гол из свих позиција не градећи нападе и не стварајући идеалне шансе. За мене је то била идеална шанса да ме још боље загреју и подигну ми концентрацију. Утакмицу из ложе, поред банде, посматрају сви чланови управе и комплетан први тим (још увек суспендованих) играча Партизана. Нећу Вас држати дуго у неизвесности. Играли су се последњи минути утакмице, по обичају були испред мог гола са моје леве стране, пак осваја играч ОХК Београда и враћа га свом беку, овај у налету шутира “бенди”, педаљ висине од леда у мој супротни десни доњи угао, пуна снага и пак ме погађа несрећно у сам врх ципеле испружене ноге у одбрани и одбија се и враћа пред гол. Ја, нормално, проклизавам на десну страну и излазим из оквира гола. Пак се зауставља на око 2,5 до 3 м од средине гола. Мацан Пунишић изванредно крило ОХК Београда доклиза до пака, укопава се и из све снаге замахне да бендијем “поцепа” мрежу, због највероватније претходно више неуспелих покушаја, јер сада на голу нема никога, јер сам ја исклизао. Искористим ту његову “страшну” жељу и прекрстим ноге, десну преко леве испружене по леду, одразим се према празном голу, он шутира и тачно како ми је лева рука са хватаљком ишла напред, ухватим пак са те дистанце, упућен брзином ко зна коликом. Мацан је застао и погледао ме је у неверици. Окренуо се и прескочио банду и отишао у свлачионицу. Никада више није изашао на лед. Завршио је своју каријеру. Касније у разговору ми је рекао: “Знаш свега сам свестан, да сам ти дао изванредну прилику да реагујеш и ти си то искористио, али да сам те погодио у тело, или у било који део тела, било би ми лакше, али ти си тај пак ухватио у хватаљку. Извини, али ту нису била чиста посла. Ту је био или Бог или ђаво на твојој страни”. Никада нисам успео да га убедим да је то све случајност и голманска срећа, а моје правило број један гласи: “ако као голман немаш среће, немој стати између статива”. Утакмица је одмах након овог дешавања завршена. Резултат је био 7:1 за нас. То је тако ођекнуло у хокејашким круговима, а нарочито у Хокејашком Савезу Југославије. Одмах након извештаја са те утакмице, где је било и људи из Словеније који су наводно требали да потајно контролишу и известе Савез о евентуалном намештању резултата, Савез у истој недељи повлачи суспензију са свих играча Партизана и одмах имају право да наставе са такмичењем, али са гол разликом 12:1. и две победе. Следећа утакмица треба да се игра у Јесеницама против Крањске Горе. Рекао сам им тада: “Момци, ја сам свој посао обавио, сада сте комплетни и напред на ‘крилима славе’”. Сви су повикали у глас :”Шта? Не идеш да браниш у Јесенице против Крањске Горе?”. Рекох: “Аман људи, ту је Рале Шемсединовић, актуелни репрезентативац.”, али није вредело. Рекоше: “Молимо те, ти си наша највећа наостварена жеља, сада ћеш да идеш са нама да браниш”. Тешко жабу натерати у воду, пристао сам. Одлазимо у Јесенице, сви нас дочекују са пуно хвале. Имали су директне извештаје са утакмице. Излазимо на лед и ја се загревам. Судија ми прилази и саопштава да ја не могу да браним за Партизан јер моје исказнице нема. “Нестала је” и нисам бранио. То је био мој званични крај каријере. Можда и најбољи начин.”

– „Опроштајну утакмицу за Црвену звезду нисам никада одиграо, а какав сам емотивац, сигурно бих плакао као мало дете. Овако је и најбоље.”

– „Нисам Вам причао о нашим турнејама, све су биле испуњене дивним доживљајима. Главни козер и творац доброг расположења био је наш резервни голман Велибор Веља Белевић. На опаске које су му упућивали многи ”Вељо ти си стварно добар голман, али поред Љубе немаш никакве шансе да постанеш први голман”, одговарао је са „Ко Вама каже да ја то и желим? Свуда путујем, уживам у дружењу са целим тимом што ме чини изузетно срећним”. Како смо по целој Европи путовали углавном возовима то је време требало скратити читајући “Икс сто” романе, обично крминалне. Свако од нас је носио по неки и касније смо се мењали. Али када роман доспе Вељи у руке, прочита га и онда на почетку, одмах након десетак страна, напише хемијском оловком “келнер је убица”, тако да даље читање тог романа постаје неинтересантно. Или другу ствар коју је умео да уради…исцепао би неколико последњих страна, где је смештен расплет свих догађаја, и те стране је продавао за пар дојче марака. Вељини се нису баш слагали са чињеницом што се он бакће хокејом, а не даје бар уредно испите на Правном факултету који је студирао. Отац, правник, био је шеф Пореског одељења у Општини Палилилула. Једног лета Веља саопштава да га је отац запослио у Општини, у Пореском одељењу, на дисдтрибуцији позива пореским обвезницима.”Па добро Вељо, како ћеш сада са нама на припреме у Чехословачку месец дана?” “Не брините. Пред одлазак на припреме општина ће да ми уручи отказ”. Стварно, долазимо на железничку станицу, крећемо на пут, ево га и Веља са свим стварима, опрема и кофер са личним пртљагом. Сви смо га запитали: “Шта се десило?” “Па ништа посебно. Јуче ујутру је изнад мог шалтера, Пореске управе, освануо на чистом белом папиру, формата А4, фломатсером исписан текст ‘ПРИМАМ МИТО’. Последице предпостављате. Отац је био много љут. Одмах ми је уручен отказ”. Становао је у Далматинској улици, преко пута стационара студентског дома ‘Вера Благојевић’. Једне вечери, касно, ситна киша је падала, а он се враћао кући. Улаз је кроз зграду са великом капијом. Ушавши у мрачни хол пружио је руку да упали светло. Напипао је у мраку некога. Није му било пријатно и одмах је почео да виче: “Хајде напоље, морам да закључам капију”. Ту су се склонили од кише младић и девојка. “Јао, буразеру само још пар минута молим те видиш да пада киша”. “Добро, али када будете кретали дођи доле до краја дворишта и лупни ми у прозор и реци: ‘Богдане хајде да закључаш капију’”. Богдан је био зли комшија који се није сложио да се Вељи додели једна празна собица на тавану зграде, што нормално никада није опроштено. Седео је код себе у кухињи и у мраку тихо вечерао са отшкринутим улазним вратима, очекујући момка из улаза који ће Богдана да буди да закључа капију која се узгред никада није закључавала. После извесног времена чују се кораци по дворишту и тихо куцање у прозор: “Богдане хајде да закључаш капију” и одмах затим урлик: “Жено, дај ми пушку сад ћу скота да убијем”. Момак препозна да то није исти глас и брзо побегне. Мене је једном насамарио. Имали смо кондициони тренинг у лето једне године. Кренули смо кућама и тада ми је рекао: “Немој да идеш кући да би јео, хајде самном. Код мене ћемо појести по сендвич. Нема никога од мојих, па идемо да се нађемо код биоскопа Јадран са Жућком, Сијом Николићем, Гордићем, који су већ тамо.” Насео сам на позив. Стигли смо код њега кући, а он одмах са врата виче мајци: “Спреми нам по сендвич да поједемо, гладни смо као вуци.” “Немојте госпођо, ја нисам гладан”, покушавам да се избавим, али он наставља: “Знаш, код нас се сендвичи праве са кајмаком и прашком шунком”. Ја и даље покушаван да се избавим. Одбијам понуду. Међутим, мајка ко свака мајка каже: “Љубо, па ти га бар знаш. Што слушаш магарца?” Жена направи сендвиче и ја се ухватих за један. Веља устаде и отвори врата од суседне собе у којој је његова сестра седела са другарицама. Оне све погледаше према нама, а Веља рече: “Ево, довео сам једног да га нахраним”. Оне прснуше у смех, мени преседе сендвич и појео сам га страховито брзо, само да се бламажа заврши што пре. Рекох: “Вељо, хајдемо у варош”. Кратко ми је одговорио: !Ја вечерас не излазим”. Ипак смо остали пријатељи.”

– „На путовањима увек нека досетка и шала која се памти. Између мањих места, по Намчкој, ишли смо локалним возовима, који су обично стајали у сваком насељеном месту. На перонима обично је било врло мало путника који су брзо улазили или излазили из воза. Стајање у тим местима је било два до три минута. Тада би Веља и Миле Ђокић, бек, изашли на перон и почели страховито емотивно да се као опраштају, грлећи се. Одмах би кондуктер дошао до њих и започео да их опомиње да то обаве што брже. “Шнел, шнеел”, орило се пероном. И када је воз већ кретао лагано, обојца ускоче у воз, а кондуктер обично остане на прагу вагона и гледа нас који све то пратимо кроз прозор воза. Кондуктер почиње да се крсти. Улази у воз не схватајући ништа.”

И тако је господин Љуба завршио своје мемоаре које оставља млађима да читају и пробају да барем на тренутак отпутују у прошлост и виде како је то некада изгледало.

Хвала вам чика Љубо!!!

(извор: czbgtv.com)

Коментари

avatar
  Subscribe  
Обавести ме о