Екипа Телеграфа је била у гостима код Звездана Терзића који је за тај портал ексклузивно говорио о својој фудбалској каријери и као играча и као функционера. Од првих корака уз бубамару, стасању на Карабурми, доласку на место директора ОФК Београда, борби са ауторитетима као што су били Жељко Ражнатовић Аркан и остали функционери из тог времена, ренесанси Романтичара, доласку у ФСС, бекству, предаји, лежању у притвору, ко му је сместио и зашто, па све до бајковитих дана у Црвеној звезди и како је уопште завршио на Маракани.

Мишљења смо да је ово најбољи интервју урађен у скоријеве време и из тог разлога преносимо га у целости, уз захвалност и честитке екипи из Телеграфа. 

Примио је новинаре Телеграфа у свој дом и “задржао“ тамо пуна три сата. Премало за разговор са човеком из чије реченице, али буквално сваке, човек нешто ново може да научи. Они који су седели с њим “за истим столом“ вероватно знају о чему говоримо.

Ово је његова животна исповест…

– Ја сам рођен у Ловћенцу 1966. године и некако су сва деца тада била предодређена да играју фудбал. Тамо је било неко школско двориште где смо сви пикали фудбал. Сећам се да у мом разреду није било дечака који није био заинтересован за фудбал и који није знао да га игра. Фудбал је био саставни део живота и културе тог поднебља. А и игралиште ФК Његош ми је било на 1о0 метара од куће. Ту сам се фактички и родио фудбалски. Мислим да сам имао девет или десет година када сам се први пут регистровао, када ми је тренер рекао да донесем крштеницу и две слике. Све утакмице су тада биле финале Лиге шампиона за мене. Када изађеш на терен и видиш судију, противника, мирис свлачионице и лимунаде после… То је било нешто посебно. Та прва искуства никада неће моћи да се забораве – почео је Терзић своју исповест за Телеграф:

– Са 13 година сам прешао да играм за АИК из Бачке Тополе, где сам са 17 ушао у први тим. Рано сам почео да зарађујем и био сам уверен да ћу живети од фудбала. Просто нисам остављао дилему или алтернативу шта ћу дуго радити. Ето, поклопиле су се коцкице. Имао сам доста среће, али и праве људе око себе. Довели су ме као клинца у ОФК Београд.

Према Терзићевим речима, сасвим случајно је те 1987. године завршио на Карабурми.

– Илија Петковић је тада био тренер ОФК Београда и дошао је на нашу утакмицу да гледа једног другог играча. А видео је мене. Ето, тако се наместило. Треба у животу коцкице да се поклопе и ја сам Илији и те како захвалан за развој. Био ми је као фудбалски отац и никада му то не могу заборавити. С друге стране, било је ту још људи у ОФК који су били повезани са неким мојим пријатељима. Рекли су: “Имамо тамо у АИК-у неког нашег малог, ‘ајде доведите га“. Сећам се свог првог тренинга на Карабурми. Сви отишли, а ја остао да се истежем. Гледам онај велики и моћан стадион, који је и тада био оронуо, и питам се: “Боже, да ли је могуће да ја играм овде?“ Било је то некако остварење мојих дечачких снова, јер је ОФК био респектабилан клуб у бившој Југославији.

Присетио се Терзић и свог првог хонорара, још из времена када је играо за АИК.

– Нас тројица смо сели у аутомобил и отишли у Трст који је у то време био центар света за нас са овог простора. Да купимо, фармерке, ципеле и гардеробу. Сада се баш и не сећам колико је износио тај хонорар, али је дефинитивно био велики за клинца од 17 година. Био сам поносан што не морам да узме од оца и мајке паре. И мислим да тада, од те 17. године, никада нисам дошао у ситуацију да од родитеља узимам новац.

Терзић је од првог дана био лидер у свлачионици ОФК Београда. 
А да би у животу зарађивао новац, Терзић је схватио да му је за то потребан и факултет. С обзиром на то да су му и отац и мајка факултетски образовани, код њега није постојала никаква дилема хоће ли кренути њиховим стопама.

– Упркос томе што сам се бавио фудбалом, био сам један од ретких који није запостављао и школовање. Иако нисам био цвећка у основној и средњој школи, одувек сам био одличан ученик. Једноставно, књига ми је ишла од руке. Тако сам на крају и завршио државни Економски факултет – рекао је Терзић и признао да му школа није реметила фудбал и обрнуто:

– Мени није било тешко. Мислим да је то алиби или недостатак жеље да се истраје у циљевима. У првој и другој години сам био редовији на предавањима, после нисам могао због обавеза. Није ми било тешко да читам, учим и полажем испите. У читаоницу, на пример, нисам ишао. Нисам знао ни како изгледа због обавеза. Међутим, времена за учење је увек било. Пазите, ОФК Београд је у то време био сиротињски клуб. На утакмице нисмо ишли авионом, него возом и аутобусом по старој Југославији. Замислите сада када кренете у Тузлу, Мостар, Ријеку, Далмацију возом или аутобусом. Колико времена се проведе на путу? Фактички или сте на припремама или карантину или тим путовањима, Дакле, време за учење је постојало.

Данас би “тај Терзић“ вероватно био “идеално тле“ за шалу, узимајући у обзир другачије “навике“ спортиста данас. Међутим, тада…

– Нису се шалили, јер сам рано постао капитен. Ја сам био тај који је одређивао правила понашања и у ОФК Београду. Они су више играли карте. Ја у то време нисам био заинтересован за тај вид забаве и време сам проводио уз књигу. Шах сам, на пример, играо и играм га и дан-данас.

ШАЈБЕРОВО КОЛО, АНЕГДОТА СА РОНАЛДОМ И ВЕОЛУЦИЈА ФУДБАЛА: МИ СМО РАНИЈЕ, НА ДАН УТАКМИЦЕ, ЈЕЛИ ПАСУЉ!

С обзиром на то да је Терзић 1986. и 1987. године јурио лопту по југословенском теренима у дресу АИК-а, интересовало нас је његово виђење тадашње афере са намештањем утакмица – афере познатије као “Шајберово коло“.

– То је био доказ да тада нису живели неки други људи на овим просторима, него Срби са истим навикама и етичким кодексом. То је само био доказ да су се и за време Комунистичке партије и Централног комитета људи на разне неспортске начине довијали да дођу до својих циљева. Ко год данас каже “ех, она стара добра времена“, ја ћу да га питам – А која то стара времена? Не памти се икад више да је после тога читаво коло било намештено. Сви клубови су били укључени у “тамо нешто“. Завршило се како се завршило, али та прича је још увек отворена. Питање је какав ће крајњи исход бити. Јер, тренутно је финални исход тај да је Партизан узео две титуле на основу пресуде Суда удруженог рада што је ван сваке памети. Ето, то је једна епизода која осликава реално стање фудбала и у оном периоду – присетио се Терзић тог периода и наставио:

– Шајбер је тада, као председник Савеза, хтео да рашчисти неке ствари и све казни, али је било очигледно да је Партизан имао јачи утицај. Поменути суд је одузео титуле Звезди и Вардару, а дао Партизану, мада видим да Вардар и даље пише ту своју титулу из 1987. године. Звезда, с друге стране, није покренула поступак за враћање те титуле, али хоће сигурно. Звезда је ту титулу заслужила на основу својих игара на терену, што је потврдио и ФСЈ. Али и УЕФА, јер су Звезда и Вардар играли КЕШ. А Партизану су је признали на основу одлука суда.

Када смо већ код Звезде, интересовало нас је и то да ли се Терзић дружио са оном шампионском генерацијом црвено-белих.

– Јесмо, дружили смо се. Ми смо у то време излазили на Новом Београду. Била су нека два кафића – Храм и Пикасо – а у то време су скоро сви играчи шампионске Звезде живели тамо, јер су добили станове од Звезде. Миодраг Белодедић, када је стигао у Београд, највише времена је проводио са мном. Генерално, читава та генерација.

Један од оних који је био познат по ноћном животу у том периоду био је Драгиша Бинић.

– Бинић је био познат по томе што је волео ноћу да излази, а дању да спава. Али му то није сметало на терену. У то време је био вероватно и најбржи играч у Европи. Ипак, чињеница је да је волео ноћни живот и ноћни живот је волео њега. Те 1990. или 1991. године је можда могло да се тако живи, јер је све било на нижем нивоу. Сада је све толико напредовало.

– Данас то не може да прође. Другачији су захтеви, већа је конкуренција. Ја морам сада да испричам једну причу, када су Анћелотија, као тренера Бајерна, питали ко је најбољи играч света. Он им је одговорио да је то Кристијано Роналдо. И то пред свим немачким новинарима који су одмах тражили објашњење. Он каже: “У Шпанији се релативно касно играју утакмице. Док се заврши, док се истуширамо, кренемо са гостовања и дођемо у Мадрид у три или четири ујутру. Сви играчи иду кућама, осим Роналда. Роналдо иде у базу на опоравак, у крио комору, а кући га чека Ирина Шејк, најлепша жена на свету. То је доказ колико је он спреман на одрицања да би био најбоји. То је доказ да без огромног одрицања не можеш да будеш добар фудбалер. Није ту у питању само одрицање од ноћног живота.

Наставио је Терзић у истом тону.

– Ја сам био пре неколико месеци у Манчестер Ситију. Они су роботи. Ујутру у девет дођу у базу и тамо су цели дан. До 19 или 20 часова. Невероватно. Имају персоналне тренер, нутриционисте, тренинге, одморе пре и после. Ако хоћеш да издржиш и играш на високом и захтевном нивоу, једностано мораш да се одрекнеш неких ствари и све ставиш у функцију да твоје тело буде што спремније.

– Данашњи фудбал захтева квалитетан опоравак. Мораш да одмориш тело од напора који ти је донела утакмица. Поготово се то односи кад играш сваки трећи дан. Мораш своје тело и организам да спремиш за следећи напор. Ако немаш времена да регенеришеш своје тело између два меча, тебе брзо стиже умор и падаш. Пуцају мишићи, ткива и влакна, немаш ту шта да тражиш.

Наравно, логично питање било је да ли су фудбалери Звезде тога свесни.

– Јесу, јесу! Али, питање је да ли је њихово тело генетски спремно на велики број утакмица и физичке напоре које смо ми имали ове јесени? Зато смо у ростеру имали толики број играча. Свесни смо да би Звезда могла да има играче који би могли да одговоре таквом ритму у наредном перидоу и зато смо одлучили да градимо медико блок који ће се састојати од најмодернијих апарата за рехабилитацију и опоравак играча. Хипербазична комора, крио комора…

– Онај ко не може да идржи, тај није за врхунске домете. Врабац лети на 20 метара, Соко иде на 2.000 метара. Врапца када попнете горе њему ће пући плућа, јер није за ту висину. У Манчестер Ситију не можеш да играш ако немаш генетски код. Такође, таленат је само предуслов за надоградњу, а без квалитетне надоградње немаш шта да тражиш.

Поновио је Терзић још једном да је у његово време то било другачије, а затим открио један занимљив детаљ везан за то зашто мали број бивших фудбалера на крају успеју да буду добри функционери.Терзић је открио један занимљив детаљ везан за Митра Мркелу.

– Опет вам кажем, све је то другачије тада било. Другачија је била и методологија тренера. Онда су ту исхрана и живот. Ми смо јели пасуљ на дан утакмице. Међутим, данас је све напредовало. Све је отишло далеко испред него како је било пре 25 или 30 година. Што је и нормално. Данас кад гледате те старе утакмице, то је као успорени снимак. Све је еволуирало, па и тај приступ професионалном фудбалу. Људи у свету бизниса морају да схвате да је ово 2019. година и да не причају о тим прошлим временима. Закуцај то иза себе и не причај ништа – рекао је Терзић и наставио:

– Пазите, сад ћу вам дати једна пример. Пре неколико дана седим са Митром Мркелом и кажем му да “нисам видео бољег бившег играча да мање прича о фудбалу него ти.“ Ми стварно проводимо доста времена заједно током дана. Никад из његових уста нисам чуо да је рекао “ех, када сам ја издриблао оног или овог. Или играо против Милана, за репрезентацију…“ Ништа, ништа. Стичете утисак да он никада није играо фудбал.

– А Мркела ми каже: “Када сам завршио каријеру, Иван Ћурковић ми је рекао да, ако хоћу да будем неки успешан функционер или фудбалски радник, заборавим да сам икада играо фудбал.

– Некада је Звезди била потребна твоја брзина или центаршут. То Звезди више не треба. Имаш ли ти нешто ново да понудиш Звезди или немаш? Неку визију, неку идеју, креативност, неког играча? Да допринесеш Звезди на други начин?

– То је проблем бивших играча, не могу да се адаптирају на новонасталу ситуацију. Его говори из њих. Како сам ја ово, како сам ја оно, шта ћеш ти и тако даље. Зато их и нема на неким новим функцијама, јер не могу да преклопе да више нису играчи (част изузецима). Поједе их сопствени его. Остале су слике, успомене и медаље. Крај! Ништа друго. Можеш о томе само да причаш у кафани са неким својим бившим саиграчима.

ПОВРАТАК НА КАРАБУРМУ У НАЈТЕЖЕМ ТРЕНУТКУ, БОРБА СА ОПАСНИМ ЛИКОВИМА, КАКО ЈЕ РЕКАО “НЕ“ АРКАНУ, ПОЗИВИ ОД СУБОТЕ ДО СУБОТЕ: СТАЛНО САМ СЕ САГИЊАО ДА ВИДИМ ИМА ЛИ КАКВЕ “ПЛАСТИКЕ ИСПОД АУТОМОБИЛА“

Није било Терзићу лако по преузимању функције у ОФК Београду.
Међутим, Терзић је један од оних ретких који су успели да преклопе и после играчке каријере успешно уплове у “функцијске воде.“

– Ја сам из копачки одмах ускочио у одело. Неке две струје у ОФК Београду су се бориле. Буквално сам с тренинга дошао када су ме звали и рекли да ли хоћу да будем директор. Ја сам у том тренутку имао завршен факултет, високу стручну спрему, што је био предуслов по сваком статуту клуба. Генерално, ја сам се и спремао за то. Знао сам да ћу остати у фудбалу. Иако ми је директорско место у ОФК Београду било велика жеља, нисам баш тада очекивао позив. “Нека је фрка у клубу, хајде, ти ћеш успети да их помириш“. Упитао сам их кад, одговор је био – одмах вечерас! Тако сам ујутру обукао кравату и одело и заборавио да сам икада играо фудбал. Много проблема је било испред мене. Организациони, финансијски, инфраструктурни. Клуб је био у другој лиги, у невероватним проблемима.

– Било је тешко донети одлуку, али у животу сам увек имао ту обавезу и привилегију да доносим одлуке. Научио сам да сечем. Никад нисам имао неког да одлучује уместо мене. Увек сам био број један. Или сам био председник одељенске заједнице или капитен пионира и првог тима или директор. Навикао сам да сам доносим одлуке. Рано сам се одвојио од родитеља, рано се оженио, рано добио децу. Увек сам морао да сечем и доносим одлуке. Давно ми је један човек рекао: “Види, боље пресећи и донети погрешну одлуку, него ништа не одлучити.“ Онда сам сам себи рекао: Терза, то си одувек хтео!

– Видите, златна кочија једном стаје испред твоје куће. Не уђеш ли у њу, ући ће неко други. Прекинуо сам све у Грчкој и постао директор ОФК Београда који је у том тренутку стварно имао много проблема. Али што каже један мој пријатељ: “Да је добро, не би тебе звали.“ Сви ми мислимо да смо рођени за велике ствари. Онда треба нешто преузети и када је проблем. Преузми и покажи себи да си створен за то. То је био и мој лични изазов.

Терзићу су мисли врло брзо одлутале у тај период када се из Грчке вратио на Карабурму и преузео врућ кромпир.

– ОФК се тада спасио испадања у последњем колу. Имао је само четири регистрована играча, рачун је био у блокади, динара није било у каси, стадион разваљен… Кренули смо корак по корак и од ОФК Београда смо направили озбиљан клуб који се 20 година сам издржавао. Како? Просто! Завукао сам руку у свој џеп, донео у клуб 50.000 марака и довео десет играча. Направио сам тим који је одмах ушао у прву лигу. Нема, тако је то било. Када немаш пара, онда мало позајмиш од пријатеља. Некад чак и на камату. Имао сам срећу што сам окупио добру екипу људи око себе, у Управном одбору. Ту су били неки моји пријатељи из света бизниса који су доносили свој приватан новац у клуб и искључиво од тог новца се клуб финансирао. Посебно тадашњи председник УО покојни Мико Брашњовић.

Да је бирао, Терзић вероватно не би могао да изабере гори тренутак да преузме клуб. Не толико због проблема који је ОФК Београд имао, колико због чињенице да су опасни људи тада биле на челу фудбалских клубова. Као што сам Терзић каже – озбиљни ауторитети!

– Ја сам тад био млад. Клинац у том свету. И онда је неко мене 10, 15 година касније покушао да представи као великог играча у тим пероду. Али није Терза увек био Терза. Он је тада био мали Терза. Онда кажу да је Терза измислио три за три, а људи не схватају да сваки догађај посматран са неке временске дистанце има потпуно другачију конотацију.

– Сада, када 2019. посматраш нешто што се десило 1997. или 1998. године, ти не можеш да објасниш какво је реално стање било. Нису то само били опасни људи са асфалта, него су у фудбал тада ушли озбиљни ауторитети. Имали сте Звезду и Партизан где је врх државе седео и у једном и у другом клубу у тим годинама. Имали сте Сартид који је водио Душан Матковић, тадашњи потпредседник СПС-а.

– Имали сте Војводину коју је водио Живко Шоколовачки, први човек ЈУЛ-а, у Спартаку је седео Михаљ Кертес који је био директор царине. Сав новац у држави је био код њега. Имали сте Милиционар који су водили генерали Стојиљковић и Рођа, уз Будућност је била Влада Црне Горе, а онда долазимо и на моменат да је у Обилићу био Аркан, у Звездари Тројке, у Железнику Јуса Булић, у Зети Рајо Божовић, у Никшићу Брано Мићуновић… У сваком клубу су били неки ауторитети. Пословни, политички, полицијски, безбедоносни, криминални… Назовите то како хоћете.

– И сви су они волели своје клубове и мислили да неко треба да им се склони. И сви су за себе мислили да су највећи ауторитети. Који, бре, онај тамо? Ја играм против тебе и ти мораш да ми се склониш.

– И сад неки мали Терзић је водио ОФК Београд. Ко сам био ја наспрам њих? Ем сам по годинама млађи, ем реално ја нисам имао никакву моћ коју су имали они. Ово причамо апропро те неке емисије којој не желим ни име да поменем. Из угла неке новинарке која је паковала емисију када сам ја већ постао председник ФСС. Значи, 10 година касније. Када је Терза порастао.

Открио је Звездин директор колико је било стресно тада водити клуб, поготово када је од тих “ауторитета“ добијао позиве за ручак. Такође, признао је да се сагињао испод аутомобила како би проверио имали ли какве “пластике“ испод.

– Е сад, замислите како је било играти утакмице тада. Од суботе до суботе неко те зове на ручак. Еј, брате, де ово, де оно, Помози мало, ми смо пријатељски кљуб. И сад ти требаш да га не пустиш. Да амортизујеш његово незадовољство и гнев зато што му ниси учинио и што си га победио. Мораш да живиш у мноштву тих непријатеља које добијеш ако их не пушташ. А не пушташ их, јер ако би све пустио, онда би твој клуб испао из лиге. Мораш да побеђујеш, направиш неки динар кроз трансфер како би клуб нормално функционисао… А опет се стално сагињеш испод аутомобила и гледаш да ти неко није ставио какву “пластику“ током ноћи, јер си се замерио овом и оном. Те пошаљу ти финансијску контролу, те прете да ће те ухапсити…

– Била су то стварно нека луда луда времена и преживети такве ауторитете, који су трајали много година, било је много тешко. Од суботе до суботе ја сам био у проблему. На пример, зову ме Влајко и Рођа да дођем у Милиционар: “Еј мали, дођи мало код нас на Макиш да ручамо.“ Па онда креће: “Вама не треба, нама треба и тако“… Е, сад. Лако је то причати са ове временске дистанце. Тада одеш кући па размишљаш – шта ће бити ако прихватим, а шта ако одбијем њихову понуду? И тако сваке суботе. А онда, ако пустим њих који аргумент имам да одбијем овог другог наредне суботе, који није ништа мањи ауторитет од ове двојице?

– Опет, нико од њих више није у фудбалу осим мене. Већ годинама не постоји неко ко има овакав стаж на руководећим местима у фудбалу. Ови данас су “јуче рођени.“Онај ко је  прошао ту школу крајем 90-их, тај може да се игра данас водећи клубове.

Из ових речи јасно се види да је “не“ најтеже било изговорити.

– Најбољи показатељ свега је да је ОФК у конкуренцији таквих клубова и ауторитета константно био у врху. Трећи, четврти… Показивали смо једну, пре свега, доследност у ставу. За мене је ОФК био битнији него пријатељство с њима. И ако они не поштују тај мој став, онда ми нисмо имали шта да тражимо. Али, ево, преживео сам. Да не улазим превише у детаље. Срећом, кажем, преживео сам, а то огромно искуство које сам стекао у тим лудим годинама помогло ми је да данас водим Црвену звезду.

Управо између Звезде и тих времена Терзић је покушао да повуче паралелу.

– Ви и данас када водите клуб као што је Звезда, то је један галиматијас свега и свачега. Код Звезде се преклапају многи интереси. Многи, многи интереси. Не само спортски, већ и политички, привредни, економски, друштвени, социјални, финансијски…Сви имају неке своје интересе, делиће интереса преко Звезде. а ви морате то да избалансирате како би све било у интересу клуба. А притом да се не замерате и не правите много непријатеља. Као и да Звезда буде успешна. Да одолите неким захтевима и изазовима. Стварно је Звезда један компликовам систем где се преламају многи интереси и није је лако водити. Не постоји комплекснија организација у држави од Звезде.

– А при томе морате да будете успешни, да освајате шампионске титуле, обезбедите финансијску конструкцију, да зарадите паре… Све то требна ускладити. А знате како. Када сте толико година у епицентру збивања, нормално је да имате велики круг познаника. А сви ти људи онда кажу “А, имам ја тамо Терзу.“ Онда људи долазе са свакаквим захтевима и ја треба да им објасним да не могу да урадим ништа што није у интересу Црвене звезде. Ништа! Без обзира с које стране долазе захтеви.

Са проблема Црвене звезде поново се враћамо у те 90-године. Занимљиво, али Терзићев ОФК Београд је једини клуб који је Аркану и Обилићу тада рекао НЕ!

– То је био једини пораз Обилића у тој години. Победили смо Обилић са 4:2. Аркан је на тој утакмици седео на клупи и после ње је сменио тренера. Покојни Шекуларац је био тренер. Већ у 15. минуту смо водли са 3:0. Можете замислити Арканову рекацију када изгуби утакмицу. А био је четвртак, два или три дана пре утакмице, када смо имали разговор да смо пријатељи и да треба да се помажемо. Био је љут једно време, па се одљутио. А ја сам имао среће, јер сам уз себе имао пријатеље који су могли да разговарају са Арканом на квалитетан начин. Јесте му сујета била повређена, јесте да смо захладнели са односима, али се све испеглало на крају – рекао је Терзић и наставио:

– Аркан је био невероватно интелигентан човек и стварно се залудео тим фудбалом. Био је мангуп са улице, а такав човек кад постави свој циљ све ће урадити да до њега дође. И он је ушао у фудбал када је Обилић био друга лига. Рекао је: “Ове године ћу да уђем у лигу, следеће ћу да будем шампион.“

– И људи су мислили да је он неозбиљан. Где ће из друге лиге одмах да буде шампион. Али Аркан то није доживљавао као фудбалску арену, него као уличну. Цео живот је био такав какав јесте и тешко је да сада прихвати неки фер-плеј. Он је ствари гледао на другачији начин, типа: “Ти си дошао мени да се подсмеваш и да ме победиш, е сад ћу ја теби показати.“ И не само он, већ сви ти неки ауторитети.

Наставио је Терзић да говори о тим “ауторитетима“ који су ведрили српским фудбалом тада.

– То су били полицијски и политички ауторитети и ти си морао да играш по њиховим правилима. Нисам могао да очекујем да их ја образујем и едукујем и доведем да играмо у духу фер-плеја. Морао сам да читам између редова, размишљам њиховом главом како да преживим и да ми клуб преживи. Ето, преживели смо и клуб и ја. Али било је потребно много мудрости, лукавости, дипломатије и лудачке храбрости да све те људе преживим.

– Мени је било најважније било да ОФК функционише и не плати цех. Имао сам неки понос као мушкарац и нисам дозвољавао неке ствари. Не можеш ти да волиш свој клуб онако као што ја волим свој. Наравно, нисам то могао тако директно и безобразно да кажем, јер онда отвараш фронт и идеш у рат. Него мораш да се довијаш на разне начине да “исхендлујеш“ такве ситуације. А од суботе до суботе смо имали неки захтев од тих ауторитета. Клубове тада није могао да води било ко, да се однекуд појави и готово. Било да се ради и Спартаку, Чачку или Земуну, свуда су били неки ауторитети или људи који иза себе имају ауторитете.

– Фудбал је увек био и биће рефлексија односа у друштву. И никад није фудбал био ни бољи ни лошији, него читава држава. Фудбал је био огледало тадашњег стања. И данас је тако. И данас фудбал није ни бољи ни гори него ситуација у друштву.

– Сад кад се сетим свега тога, то је било једно огромно искуство. Доживети то, па онда преживети. Такмичити се са таквим ауторитетаима и на крају победити. Лако сада може неко да се јуначи. ‘Ајде се јуначи тада. А ја са поносом могу да кажем да се ОФК Београд тада нигде није обрукао. Да се ја нисам обрукао, да сам држао до себе и да смо побеђивали највеће ауторитете. Ником се нисмо померили као девојчица.

ЖАЛИМ ШТО У ЗВЕЗДУ НИСАМ ДОВЕО КРУНИЋА И МАРУШИЋА, ТОШИЋА САМ СЛУЧАЈНО КУПИО, СВИ СУ БИЛИ ПРОТИВ ИВАНОВИЋА: ГОВОРИЛИ СУ ДА “ОД ОВЕ БУКВЕ НЕМА НИШТА“

Терзић признаје да Звезда тада није имала 230.000 за моћна појачања. Као што је сам рекао, “преживео“ је те тешке године и већ до 2001. успео је да препороди Романтичаре. Уследиле су европске квалификације, а на Карабурму су долазили један Атлетико, Галатасарај, Оксер…

– Ми смо стварно организовали ОФК Београд као модеран клуб са одрживим развојем, сами смо се финансирали и увек били при врху. Као и међу најмлађима у лиги. Ми смо први у Србији направили да омладинска школа има терен са вештачком травом и рефлекторе на том терену. Ми смо тада били један од првих клубова, после Звезде и Партизана, који је ставио столице на стадион. Затим ВИП ложу. Дошли смо до тога да 2004. године у финалу ЕП за младе од 11 играча на терену имамо чак петорицу стартера (Бане Ивановић, Баша, Јокић, Станчић, Игор Матић). А не заборавите да ја нисам тад био у Савезу. Просто, тада смо показали да знамо да радимо – јасан је био Терзић који је открио и како је тих година избацио толико талената са Карабурме и како их је доводио:

– Само добро око. Људи морају да схвате да не можеш да водиш клуб ако немаш доброг спортског директора или добре скауте. Џабе ти све остало. Ту се прави разлика између успешног и неуспешног – да доведеш квалитетног играча. А ја сам имао тај неки божји дар, имам га и даље, да могу да препознам доброг играча.

– Сећам се Баше, на пример. Био је међу 22 играча тамо на некој шљаци који су дошли на пробу. После пет минута сам рекао да га склоне одатле и прикључе првом тиму. А он дошао као шпиц из Трстеника код нас. И Баша је направио ту каријеру коју је направио. Жао ми је што није играо за репрезентацију Србије, јер људи у Србији нису свесни каква је то класа од играча. Најбољи штопер у последњих 20 година ког су Србија и Црна Гора имали.

Један од дефанзиваца који је продукт школе ОФК Београда, а који је с успехом играо по Европи и репрезентацији, јесте и Душко Тошић. Терзић је за Телеграф открио како је Тошића уопште и довео, али и то да поменути играч није баш био у Дому за незбринуту децу како се помињало.

– Мало је то искарикирано. То није био баш дом за незбринуту децу. Он је из Орловата, села код Зрењанина. Био је из једне сиромашне радничке породице и није могао да путује сваки дан, те су га онда сместили у интернат. Тамо је живео, спавао, хранио се и играо за Пролетер из Зрењанина. Ми смо њега довели, фактички, као привезак уз малог Михајловића који је у то време био најталентованије дете у Европи. Дали смо за њих 240.000 марака за обештећење. То је равно томе да данас даш милион евра. Обојица су тада били репрезентативци Југославије – рекао је Терзић и додао:

– Михајловић је био класична “десетка“ и доминирао је у репрезентацији. Кад смо дошли по њега, у Пролетеру су нам рекли: “Појачајте мало ту понуду, па узмите и Тошића.“ Тошића нисам ни знао, али сам се брзо распитао код тренера. Рекли су ми да је то један бик и да има невероватне физичке предиспозиције. Шпарта по левој страни, не може да се умори. Довели смо га без гледања, само на препоруку. Претходно смо имали један добар трансфер, па смо новац хтели да реинвестирамо у нове играче. У овом случају у Михајловића и Тошића. Михајловић се скроз изгубио, док је Тошић био упоран и посвећен. Врхунски професионалац.

Познато је и то да је Терзић открио Бранислава Ивановића и веровао у њега када нико није, али није то да су играчи ОФК Београда тражили да се Бане избаци из екипе.

– Говорили су: “Од ове букве, ништа! Само проблем. За шест месеци изгубили смо толико бодова због њега, то је страшно.“ Ја сам им рекао тада: “Момци, овај момак ће бити репрезентативац и биће бољи него сви ви заједно.“ Нисам их убедио речима, него их је Бане убедио играма. Сећам се да је тада десног бека играо неки Игор Радовић, миљеник навијача. Међутим, био је мангупчић и волео је неспортски да живи, тако да је Бане играо уместо њега – рекао је Терзић и додао:

– Ја сам Банета видео у Митровици. Видео сам физичке предиспозиције за које сам рекао да их нема ниједан бели играч. Само тамнопути играчи. Како скочи, како се загради, какву физичку моћ има, корак, стартну брзину… оно природно сељачко здраво дете. Довео сам га и истрпео.

– Бане је имао мало проблема на почетку. У Митровици је играо формацију 3-5-2, неког бочног играча, ми смо већ прешли на четворицу у линији. Није могао да се снађе. Али полако, за све је требало времена. Ако у неког верујеш, онда мораш да га истрпиш. И да прођу те неке дечје болести, а Бане их је прележао. Требало му је време да се навикне на нови клуб, град, систем… Он је сам по себи онако мало интровертан. Стидљив, не прича много. Нису га ни у свлачионици одмах добро прихватили, јер сам га одмах ставио у прву поставу и склонио Радовића. Можда је мало осећао и несигурност и недостатак самопоуздања. Много смо разговарали. Прича, прича, прича, али је на крају Бане показао какав је. На крају крајева, био је капитен у Челсију и репрезентацији.

Направили сте десног бека за Србију, али сте направили и левог – Александра Коларова. Познато је да је играо крило и да сте га узели Чукаричком?

– Кад процењујеш неког играча и пројектујеш га за велике ствари, он мора да има нешто што га издваја од осталих играча. Мора неким квалитетом да доноси предност и ствара разлику за своју екипу на терену. Пуна је Европа играча који имају свега помало. Бане Ивановић је имао вансеријске физичке предиспозиције. Та снага и офанзивни скок на прву стативу су га одржали у Челсију. Колико су Челси и репрезентација Србије дали голова захваљујући Банетовом скоку?

– Исто тако и са Салетом Коларовим. Сале је имао такву леву ногу. Такав прекид, корнер, слободан ударац… Он мора да направи каријеру само на левој нози. Све остало ћемо исправити и надоградити. И Коларов је направио велику каријеру на тој левој нози. Где год да је играо. Нема ништа, нема ништа, а онда се намести неки корнер или фаул и Сале реши.

– Знам да се Чукарички годинама љутио на мене, међутим, они су брљали. Коларов потписао бланко, они мењали избељивачем. Те потписао у јуну, па истиче у децембру… Онда су људи у Комисији за играче схватили о чему се ради. Знате како је данас у свету. Дођеш са два сведока који ће да посведоче да су се две стране договориле и то је валидно. А ми данас у све сумњамо. Ми смо једина земља у Европи која код нотара мораш да овериш уговор играча са клубом. Ко је тај паметњаковић који је то смислио? То је неуставно. Воља две стране се мора признати, макар се на салвети потписали. Или уз два сведока… Али тако је и код Коларова. једно је договорено, једно потписано, а после су нешто мењали. Сале је потом дошао у ОФК Београд и после направио велику каријеру.

Имао је Терзић и објашњење на питање како то да је Звезди промакао Коларов, односно да су га прогласили неталентованим.

– Можда га нису прогласили за неталентованог. Сваке године из омладинаца Звезде изађе 20 дечака који више немају право да играју. А нису сви за први тим. Има и оних играча који су “касна воћка“ који касније сазру, а Звезда је велики клуб који нема времена да чека. Зато је добро што сада имамо филијалу да све играче можемо да ставимо тамо и сачекамо.

За једног фудбалера ОФК Београда је мислио да ће направити велику каријеру, али…

– Мислио сам да ће Петар Дивић да направи велику каријеру. А није. Он је био невероватан, један од најбољих центарфора ОФК Београда у последњих 20 година. Међутим, у иностранству ништа није направио. Две године заредом је био први стрелац лиге. Интелигентан, у међукораку је све хватао, та техника, глава…Опет, могуће је да није имао физичке предиспозиције за “топ левел.“

Признао је и да му је драго што се бивши играчи ОФК Београда друже. Баш недавно је Терзић био на ручку с њима.

– Волим када видим да се бивши ОФК-овци друже. Имали су неки мали фдубал, па су ишли на вечеру у Мадеру. Звали су, ето, и мене. Многе играче нисам ни препознао. Доста година је прошло. И волим кад их видим. Сви су остварени људи, породични и ситуирани. Зарадили су новац у иностранству, инвестирали у неки бизнис. Пуно ми је срце када видим да су изашли на прави пут. И то сматрам неком својом животном сатисфакцијом када знам одакле сам их све довео. И дао им шансу.

Дотакли смо се и трансфера из периода када је Терзић био у ОФК Београду. Интересовало нас је који од њих је најслађи, да ли жали за неким кога није довео, али и зашто није толико продавао Звезди и Партизану.

– Најслађа продаја је она која се деси када су вам паре најпотребније. Дешавало се да чекамо последњи дан да неког продамо, Јер, ОФК Београд је живео искључиво од трансфера и за годишње функционисање нам је требало од 1.5 до 1.7 милиона. А ви ако се закуцате и две године не продате ништа, ви сте минимум три милиона у минусу. И то не као ови који су водили Звезду пре мене, па је Звезда била дужна. У случају ОФК Београда ја сам приватно био дужан. Јер, ја сам позајмиљивао новац да би се ОФК финансирао. Ови што су водили Звезду, они су задуживали Звезду. Нико није својом личном имовином гарантовао дугове.

– Док сам био у ОФК Београду, нисам имао пара да конкуришем Звезди и Партизану. Ја сам морао да будем бржи од њих. Да пре видим играча и то сам радио. Кад закасним, једноставно нисам финансијски могао да им конкуришем. Што се тиче Звезде, има пар играча за које ми је жао што их нисам довео на Маракану. Не могу да прежалим Адама Марушића што је играо у Вождовцу, а сада носи дрес Лација, као и Радета Крунића који је тренутно члан Емполија. То су два играча која су ми се јако свидела. То је као када у ергели видите квалитетно ждребе које се разликује од осталих. И како трчи и какву моћ има… Њих двојицу сам хтео да доведем чим сам дошао у Звезду. То су били играчи који су тада вредели 250 или 300.000 евра. То је ништа, јер сада вреде милионе. Међутим, Звезда је била у таквом каналу тада да ниси могао ништа да урадиш – рекао је Терзић, а потом се осврнуо на трансфере који су “заобилазили“ Аутокоманду:

– Нисам ја био против тога да играчи иду у Звезду или Партизан, али боље платише су биле у иностранству. Пјановића смо, ето, тада продали Звезди за милион и по марака што је био највећи трансфер у историји тадашње Југославије. Али једноставно – имао сам добре контакте у иностранству и имао сам квалитетну робу. Није било потребно да иду негде, него сам играче директно из ОФК Београда продавао.

ДОЛАЗАК НА ЧЕЛО ФСС, ПАРТИЗАНОВ АМИН, ЛОБИРАЊЕ ЗА ПЛАТИНИЈА И КАКО ЈЕ НА АЕРОДРОМУ ДОШАО ДО КЛЕМЕНТЕА

А управо су га Звезда и Партизан предложили за председника ФСС.

– То је било једно велико признање и лична сатисфакција. Једногласно сам изабран, што се није никада десило у историји савеза. Томислав Караџић и Небојша Лековић су се повукли када су ми Звезда и Партизан дали подршку. Нисам ја имао идеју да радим у Савезу, ја генерално волим клуб. То је динамичније и 24 сата си ангажован. У Савезу је то мало било пензионерски. Међутим… Била је то нека јесен 2004. године када се размишљало ко би могао да буде на челу Савеза. Ја сам био код Драгана Џајића кући. Он се у октобру те године повукао из Звезде после меча са Зенитом. Имао је неких проблема са леђима, а ја сам се са Џајом пре те утакмице договарао да дођем и будем директор Звезде. И тад сам био најближи да дођем у Звезду. И сећам се да ме је тад звао – “дођи, дођи…дођи код мене кући.’’ Сећам се да је био четвртак. И каже: “Ја се повлачим из Звезде, ти треба да је преузмеш.’’ Рекао сам му: ‘’Шта ћу ја у Звезди без тебе? Ти треба да будеш председник, ја директор.’’ И онда није било реално да дођем у Звезду, али тада се негде родила и идеја за место председника Савеза. Код њега кући.

– Потом је звао Мишу Маринковића и Вујина да дођу код њега да се издоговарамо. Тад ми је рекао: ‘’Пођи код Зеке и Ненада у канцеларију и попричај с њима. Било би добро да не уђемо у неки ‘фајт’ безвезе.’’ Ја сам отишао код њих тада и добио сам подршку.

– Пазите, ја сам увек био свој. Нисам био ни Звездин ни Партизанов, иако сам одувек био звездаш. Мало ко зна, али први договор да преузмем Звезду био је 1999. године после Цветковића, али се нисмо договорили.

– Имао сам добре односе и са Звездом и са Партизаном. Ја сам крајем тих 90-их показао да сам свој. И као такав сам дошао у Савез. Имао сам 38 година. Био сам најмлађи председник у Европи. Брзо сам ушао у све структуре УЕФА и ФИФА. У марту 2008. био бих изабран за члана Извршног комитета УЕФА да ми се није издешавало то што ми се издешавало, када сам морао да одем из Србије. Направио сам добре односе са Платинијем и Сепом Блатером. Са Ђанијем Инфантином сам имао феноменалан однос. Он је тада био шеф правне службе тамо.

Кружила је прича да је управо Терзић био тај који је помогао Мишелу Платинију да постане први човек УЕФА.

– Па, јесте. Избори су били у Дизелдорфу, а ми смо неких 15 дана пре избора, Платини, Блатер и ја, били у Москви са руским блоком. Руски блок је тада носио 11 гласова, а гласале су 52 или 54 земље. Не могу сад да се сетим. Елем, 26 или 27 гласова је практично доносило победу, а руски блок је давао 11. Зато је било потребно да се излобира са простора Југославије, онда Грчка и Кипар и ти си ту – близу! Тајно гласање, а глас Малте и Лихтенштајна је исто као и глас Енглеске… Мислим да су се ови окупљени око Ленарта Јохансона мало успавали. Били су арогантни и препотентни. Сећам се, седимо Дејо Савићевић и ја, пијемо кафу после доручка и крећемо на гласање, а тадашњи генерални секретар Олсон нас види и само у пролазу каже ‘’Здраво момци.’’ Није нашао сходно ни да приђе, попије кафу и поразговара. Тада је лобирање играло улогу, али су они били убеђени да ће да победе. За њих је био шок тада што су изгубили. А све је било у два или три гласа. Мртва трка.

– Јохансон јесте тада био стар, али су сав посао за нега радили људи око њега. Мени су сва четири потпредседника послали писмо (молбу) да гласамо за Јохансона. Они су чували своје позиције тада, али се то не ради тако. Могли су да дођу па да видимо шта конкретно нуде. Платини је дошао. Он је своју кампању започео у Београду. И отворено ми је рекао: ‘’Терза, ако ја победим ти ћеш бити члан извршног комитета УЕФА! Молим те, подржи ме!’’

Једно од логичних питања јесте и оно где би данас био српски фудбал да је Терзић у марту 2008. упао у ИО УЕФА.

– Не бих то могао да вам кажем. Знате како. Када уђете у УЕФА, много тога може да се помогне са становишта инфраструктуре, пројеката, фондова који вуку паре. Не можеш да лобираш да репрезентацији буде боље или да имаш добро суђење – рекао је Терзић и потом се осврнуо на Зорана Лаковића:

– Данас имамо срећу да у УЕФА имамо Зорана Лаковића који је био мој генерални секретар. Он је мој продукт и веома сам поносан на то што је постао један озбиљан играч. Као што сам поносан на фудбалере ОФК Београда који су се остварили у животу. Лаковић је био веома млад и потпуно непознат спортској јавности када сам га поставио за генералног секретара. Али ми је одавао тај неки утисак да може од њега да се направи врхунски административац, као када сам као директор ОФК Београда препознао Банета Ивановића. Одавао ми је утисак квалитетног и паметног момка.

Присетио се Терзић дана када је обавио тај разговор са Лаковићем.

– Мислим да је пио петак 2. март 2007. године када је тадашњи генсек Милан Рајић преминуо. Одмах су кренула лобирања, свако је гурао свог кандидата. Мислим сам у себи – тај филм нећете гледати. У суботу поподне сам звао Лаковића на разговор. Висок, гледа те у очи кад прича. Конкретан, концизан, објаси ти све у три реченице. Добар оперативац.

– Ја сам га тада питао да ли је спреман да буде генерални секретар Савез, а он каже – јесам!

– Али да знаш, тежак сам за сарадњу. Није ме лако пратити. Опет је остао при свом ставу да је спреман и већ сутрадан сам га поставио на ту позицију. Зоран је постао најбољи спортски радник у Србији и мој пријатељ за цео живот. Има невероватну социјалну интелигенцију, има неку природну мудрост, а зна и да раздвоји битно од небитног.

– И данас је Зоран Лаковић реално трећи човек УЕФА. Много је утицајан. Утицајнији него било који члан Извршног комитета. Има добру намеру и жељу да помогне српском фудбалу. И млад је, тако да је пред њим једна сјајна каријера.

Осврнуо се Терзић генерално и на те дане у Савезу.

– Ми смо стварно тада модернизовали Савез. Компјутеризовали га. Реновирали канцеларије. Довели смо много младих и образованих кадрова који носе све то. Шта ћу ја као председник Савеза, ако немам квалитетне људе око себе да ме прате? Ја могу стратешки да размишљам и издајем наређења, али ако они то не могу касније да спроводе и да ми доносе прегршт идеја на сто, онда ја не могу напред. Јер, суштина доброг руковођења јесте да се окружиш паметнијим од себе. То ми је одувек била идеја, тога се држим сада и у Звезди.

– Савез је функционисао као најбоља машина. Имали смо врхунску администрацију, професионалце у њему. Лаковић се феноменално снашао и све је беспрекорно функционисало. И управо је Лаковић тај који је носио Савез на својим леђима када сам ја отишао. Велики хендикеп за српски фудбал је то што је Лаковић отишао.

Терзић је био на функцији у ФСС када је репрезентација Србије и Црне Горе доживела дебакл на СП у Немачакој, али није имао превише додирних тачака с националним тимом. Пре свега зато што је ФС СЦГ имао председника.

– Ја сам 2005. у јануару изабран за председника ФСС. Дејо Савићевић је био прдседник ФС ЦГ, а Драган Стојковић Пикси је бо први човек ФС СЦГ. Избори за председника ФС СЦГ тада нису постојали него је Србија предлагала председника, а Црна Гора генералног секретара. Дејо, Пикси и ја смо добро функционисали заједно, све док Пикси није отишао да буде председник Звезде. И онда ја, иако је за место председника фигурирао велики број имена, предложим да то буде Томислав Караџић који је у то време био мој потпредседник у ФСС. Онда је Дејо имао ону саобраћајку са мотором и није баш тада функиционисао. У међувремену се наговештавао онај референдум и отцепљење Црне Горе, те је Дејо био и незаинтересован – рекао је Терзић и наставио:

– Илија Петковић је био тада селектор, а ја сам био на ЕП за младе у Португалији. Отишао сам тамо да водим, док су они били на припремама у Аустрији. Тек после СП смо се разишли са Црном Гором. Ја сам постао председник ФСС, а Толе је био мој заменик поново. Враћам се хронолошки како бих вам објаснио, а ја нисам ни био с њима када су се те ружне ствари дешавале. Они су већ отишли за Немачку када сам се ја вратио.

– Имали смо тада, руку на срце, тешку групу. А ни екипа није била нешто јака. Више је то Петко на свој ентузијазам водио на СП. Ја сам тада заговарао да се на СП води један број играча из младе репрезентације, јер сам се плашио да ће бити управо онако као што је било. Мој предлог није прошао зато што је Петковић имао обавезу према одређеним играчима с којима се пласирао на СП. Отишли у тамо, издешавало се то што се издешавало. Мало је и Петко погубио конце, можда изгубио и ауторитет…

Промена селектора пред квалификације за ЕП 2008 је био логичан след догађаја. Али, откуд баш Хавијер Клементе?

– Када смо примили шест голова од Аргентине, све је пукло. Десило се да ја сада треба да бирам селектора, али у том тренутку нисам видео никога у Србији који би имао ауторитет и који би донео неку нову енергију.

– И тражио сам нека решења. Размишљао сам о Манћинију и Синиши Михајловићу. Многа инострана имена су била у оптицају, а идеја за Клементеа се случајно јавила. Тачније, на аеродрому сам случајно срео једног агента чији пријатељ је био Клементеов агент. И он ми тада каже: ‘’Види, што не доведеш Клементеа?’’

– Ког Клементеа – упитао сам.

– Па оног Клементеа, бившег селектора Шпаније.

– Па што би он дошао у Србију? Био је селектор Шпаније, потукао све рекорде.

– А он ће ти мени: “Пази, Клементе је тренер Атлетика из Билбаа, али се посвађао са председником јер му је овај потрошио новац за буџет за једног играча. Напустио је припреме. Слободан је и интересује га да ради као селектор.“

– Ја сео на авион, отишао у Шпанију и договорио се с њим. Клементе је један сјајан тип. Добро смо почели. Од 12 бодова он је узео 10. Кикснули смо у Казахстану, то је била неопростива грешка која нас је коштала неодласка на ЕП. Али смо подмладили репрезентацију и тад су почели да играју сви ови који су одвели Србију на СП 2010. године. Имали смо 2007. првенство Европе у Холандији за младе и Клементе је полако увукао све те играче у А тим.

Међутим, пласман на ЕП није остварен. Кикс против Казахстана је и те како заболео.

– Клементе је мало потценио Казахстан. Против њих смо играли 24. марта чини ми се, а четири дана касније смо чекали Поругалију. И он је рекао тада: ‘’Ако без ових четири или пет играча не могу да добијем Казахстан, онда и не треба да идем на ЕП.’’ Хтео је да сачува екипу. Одмарао је Крстајића, Драгутиновића и још пар играча који су имали картоне и којима је претила суспензија за Португалију. А онда смо против те исте Португалије одиграли једну од најбољих утакмица репрезентације у последњих 15 или 20 година.

ХАЈКА, ХАПШЕЊЕ, КО ЈЕ КРИВ И КАКО ЈЕ ПРОВОДИО ДАНЕ У ЗАТВОРУ: ОСЕТИ МАЛО КАКО ЈЕ КАДА НЕМА СВЕТЛА, КАДА ЈЕ ХЛАДНО, А У САМИЦИ 10 ДАНА САМО ТИ И ПАЦОВИ

Од тог тренутка, за Звездана Терзића кола крећу низбрдо. Као што би рекли – од бајке до хајке! Звездин садашњи директор, а тада први човек Савеза, суочио се са озбиљним оптужбама, а за Телеграф је ексклузивно открио ко је стајао иза свега тога.

– То је била политички припремљена хајка. Ми смо шест месеци пре тога знали шта се спрема у случају да се репрезентација не пласира на ЕП. То је била хајка како би се скренула пажња са неких ствари које тадашња политичка гарнитура није успела да реши. Коштуница и ти људи око њега.

– Од три кључне ствари са политичке платформе, они су тада већ две изгубили – били су за то да се сачувају Србија и Црна Гора, а Црна Гора је прогласила независност, хтели су да се сачува Косово, а Косово се припрмало тада да прогласи независност и да изгласају двотрећинском већином преамбулу Устава. Они су хтели да скрену пажњу јавости са тих ствари и ми смо знали да од хајке нема ништа уколико се пласирамо на ЕП. Знали смо тада да ће се Коштуница, Тадић и та екипа тркати да се сликају са Ангелом Меркел, Саркозијем, Камероном, Берлусконијем…

– Знали смо од лета 2007. шта нас све чека. Да се пакују неке ТВ емисије, и то у кабинету директора УКП-а (Управа криминалистичке полиције). Знали смо, али нисмо могли да спречимо. Имали смо додатни притисак у тим квалификацијама управо због тога што смо знали шта нас чека. Али, то је Србија. То су испреплетани односи као што сам раније већ поменуо. Навикли смо на то.

– Све је то за живог човека. Ако мислиш да си предодређен за велике ствари, не може да иде све како треба. Цео живот је једна дугачка прича састављена од лепих и ружних епизода. После сунца дође киша, па онда опет сунце и тако. Једноставно, било је тада много лепих ствари и дошло је време за оне ружне. И ја сам то тако прихватио. Ништа, идемо даље. Проћи ће све.

Терзића је одлука о хапшењу дочекала у Загребу. Док се у разговору за Телеграф присећао тих дана, у гласу се јасно видео да га је та неправда болела.

– Био је 28. јануар и био сам на УЕФА конгресу. Сећам се да смо били на вечери са Ивом Санадером када су ми јавили – Немој да се враћаш, ухапсиће те!

– Зашто – упитао сам.

– Не знамо. Политички моменат је такав – добио сам одговор.

– И ја се нисам ни вратио. Отишао сам са супругом на скијање почетком фебруара, када су ми јавили да је Џајић ухапшен. Требало је 8. фебруара да идем у Америку, али сам три дана раније пао и поломио раме. Стварно је требало да проведем месец дана на једном универзитету у Америци. Већ раније је све то било договорено.

– Хтео сам да се склоним четири недеље док не видим шта ће ови лудаци да раде. И када сам видео да су ухапсили великог Драгана Џајића, све ми је било јасно. Онда сам отишао на неке дестинације које више и нису за новине. Учествовао сам једно два или три месеца још у раду Савеза, а онда сам тамо у априлу поднео оставку.

А на месту првог човека ФСС заменио га је, логично, Томислав Караџић.

– Толе и ја смо се виђали. Долазио је Толе код мене тамо у Лондону или Америци, где сам већ био. Договарали смо се како да одрадимо изборе да Толе буде изабран за председника. Био сам за њега.

После толико година у изгнанству, Терзић се полицији предао у новембру 2010. године.

– Ја сам доста времена био у Београду пре него што сам се предао. Рекао сам: “Људи, ‘ајде да више то завршавамо! Прође толико времена.“

Изненађење или не, али Терзићу притвор није толико тешко пао.

– Знате како кажу у Србији: Какав је то мушкарац који није био у затвору? Недавно сам дао интервју француским медијима, где сам схватио да је перцепција јавности овде и тамо потпуно другачија по многим стварима. Недавно сам читао и интервју Горана Бреговића који је јасно описао наш менталитет овде. Овде када хоћеш некога да похвалиш кажеш му “лопове један.“ У позитивном смислу. То јасно осликава наш, менталитет, нашу културу, наш систем вредности. Овде мораш да се довијаш на разне начине да би опстао. Причали смо о тим 90-им годинама.

– Морамо да будемо свесни да живимо у једном амбијетну који се зове Балкан. Који је пун неправде. Ко год идеализује живот овде, он је у великом проблему. Мени када је најбоље било, када сам био председник Савеза са 38 година, живео у луксузним хотелима, путовао од Рија до Токија, обишао цео свет, бизнис класе и све остало, знао сам да то није релан живот. Ипак ми живимо у Србији. Сви смо деца неког соцреализма, одрастао сам у нормалној породици… А историја је најбоља учитељица живота. Ми смо сведоци шта се дешавало у Србији, Црној Гори и Хрватској и пре и после мене. Не можеш ти да будеш срећан у несрећној земљи. Ово је несрећан амбијент. Овде никад није, не деда унуку, него отац сину ништа оставио. Овде се све завршавало неким револуцујама, атентатима, убиствима, превратима. Увек!

– Од Карађорђа и Милоша до Мајског преврата, до 1945. године када су партизани дошли као колаборационисти па побили и одузели све куће, виле трговицима, бизнисменима… Онда и после Другог светског рата до испоручивања председника државе Хагу, убиства Ђинђића. То је Балкан, то је Србија. Исто тако је и у Хрватској. Пре неки дан сам се чуо с Мамићем и причамо када смо ономад 2012. ишли заједно на скијање. Све сам му нацртао шта ће се десити. Спомињао сам вам и Санадера који је био најутицајнији председник у региону, демократа, предавач на Универзитету у Њујорку… И на крају су га везали. Не само њега, него и Тодорића као најуспешнијег бизнисмена, Мамића као најуспешнијег спортског радника на овим просторима… То је тужна судбина овог поднебља.

– Овде се свашта дешавало са неким бизнисменима и политичарима. На једног су пуцали, другог су протерали, трећег хапсили… Не дају ти да будеш срећан. Мораш да схватиш да је то тако и да једноставно тако наместиш главу.

Наставио је Терзић онако резонски, рационално, да говори о тим данима у притвору и како се с њима изборио.

– Мораш да будеш свестан да у животу долазе ружне епизоде и када је дошло то моје бекство ја сам у глави потпуно био спреман да је то онај ружни део. Ко сам ја да се мени дешавају само лепе ствари? Чиме сам ја то заслужио? Живот је превише суров да би се мени дешавале само лепе ствари. И ако је то нека цена коју моја породица треба да плати, онда сам ја срећан човек. Да се то није рефлектовало на неке моје чланове породице. На децу. Мој добар пријатељ је сахранио дете од 14 година због леукемије. Живот је генерално много суров да бих се ја сада питао што се то мени десило. Ја здрав и срећан што су сви здрави. Чак је и моја бака Љубица тада била жива са 96 година. Нас 15 у породици. Отац, мајка, жена деца, брат… сви здрави. Наравно да сам срећан човек. То што сам у бекству? Нека, шта има везе.

– Мораш само да спремиш главу да живиш у овом поднебљу. Шта ако сам био у затвору? Па и Тито је био у затвору. Сви су овде нешто прогоњени, хапшени, убијани… Ја сам и сада свестан да ће доћи ружне ствари. Светстан сам да живим у Србији. Не дају ти безбрижан живот, не праштају ти успехе.

Виђење затвора и те целокупне ситуације полако се преточило у живот и проблеме у Црвеној звезди.

– Сад треба у ципелу ставити озбиљан камен да те жуља. Не каменчић, него камен. Где год да се мрднеш, сви причају о Звезди. Како је то Терза урадио. То изазива љубомору и ја сам тога свестан. Зато често и бежим од интервјуа. Ја знам да моје појављивање у медијима, било каква прича, чак и слика, само ми доносе непријатеље. Шта ће ми то? Свестан сам да ме функција коју обављам обавезује да с времена на време нешто кажем о Звезди, али нећу стално да се појављујем и идем у Јутарњи програм. Нисам ја анимир дама. Ту су Мијаиловић, Мркела, Џајић, Милојевић… И они су Звезда! Идите, па причајте.

– Опасно је када твој лик постане персонификација фирме у којој радиш. А ја јесам вероватно због своје јачине и харизме коју сам имао. У ОФК Београду – то је Терза, у Савезу – опет Терза. Шта год напишу о Савезу, они каче моје слике. Сада то исто раде и у Звезди.

Терзић тврди да је постао персонификација Звезде, а да то није добро.

– Зато ја бежим од интервјуа, бежим од сликања. Шта год да се сада деси у Звезди, они каче моју слику. ПСЖ – Звезда, нигде мене ни у једној истрази, а они каче Терзину слику. Постао сам персонификација шта год да се дешава, добро или лоше. Звезда приходовала 60 милиона, опет Терзина слика… Моји најближи ми кажу – склањај се из медија! Шта да се склањам када и не идем тамо. Просто, када се помене Звезда мисли се Терза. А то је много опасно. Зато се и склањам, јер сам свестан амбијента у ком живим. Не праштају успех. И зато сада скромно, што скромније. Звезда због успеха никад више није имала непријатеља него сада. И не секирам се ја због тога. Не нервирам се, јер је то просто тако. Немају они ништа против Терзе, него је то у људском менталитету на овим просторима. И то мораш да пихватиш како такво и да се мудро понашаш и мудро правиш потезе – јасан је био Терзић.

Није друго требало и врло брзо смо се поново вратили на те затворске дане.

– Све је то за живог човека и то је страшна школа. Ја бих сваког мушкарца послао у ЦЗ (Централни затвор) барем неких месец дана. Да видиш како је када те закључају, када је чучавац, када нема светла, када је хладно, када ти кроз оно прозорче убаце мало хлеба, паштете и сардину… Осети мало живот. А ја сам био спреман на то. Сваки прави мушкарац мора да прође кроз то да би сагледао живот из једне другачије перспективе и ценио оно што има. Е, када те затворе десет дана у самицу, а тамо само ти и пацови. Међутим, јеси ли мушкарац? Јеси ли предодређен за велике ствари? Па, прођи то!

– Шта, лако је бити јак када путујеш бизнис класом од Рија до Токија, обилазиш ресторане на Менхетну и вечераш са Наоми Кемпбел… То је супер, је ли? Ако си спреман на то, онда мораш бити спреман и на ово друго. Знаш како кажу – не можеш да устанеш ако пре тога не паднеш!

Време је проводио уз шах и своју велику љубав – тренинг и књиге!

– У затвору је главна игра шах. Карте мислим да су забрањене или их они сами праве, али ја то нисам ни играо. Озбиљних играча у шаху је било. Пазите, ви се у затвору нагледате свега и свачега. Тамо има највише људи из бизниса, из привреде, који су неко одговорно лице, па до хашких оптуженика када је Ратко Младић био. Или убица, полицајаца који су злоупотребили службени положај…свега и свачега.

– ЦЗ је место где сретнеш људе из различитих друштвених структура и да будеш свестан да свако може да се нађе тамо. Неко удари некога на пешачком и дође у затвор, или си одговорно лице у некој фирми па те приведу јер можда нешто није у реду са порезом па док се то не утврди…

– Да би се све то превазишло – само тренинг и књига! Ја имам ту олакшавајућу околност што волим да читам и што волим да тренирам. Добар тренинг, добро се измориш, и онда умеш и читаш књигу. И дани брзо прошу у затвору ако можеш да наместиш свој ум да проводиш време тамо. Ако почнеш да размишљаш како је напољу и шта ми раде ови или они, то није добро. Само главу фокусираш: тренинг-књига, тренинг-књига, тренинг-књига…

ДОСТОЈЕВСКИ, СЕЛИМОВИЋ, АЈН РЕНД И ОГРОМНА ЉУБАВ ПРЕМА КЊИГАМА: НАПИСАЋУ ЈЕ ЈЕДНОГ ДАНА, АЛИ ТО НЕЋЕ БИТИ ИСКРЕНА АУТОБИОГРАФИЈА

С обзиром на то да Терзић има око 3.500 књига у својој библиотеци, интересовало нас је откуд толика љубав према књигама.

– Ја сам одмалена волео да читам књиге. То ми је била пасија и мислио сам да ћу да студирам књижевност. И хтео сам да упишем, док ме отац није упитао – Сине, од чега ћеш живети? Не можеш са књижевношћу да будеш у бизнису! А ја сам стварно, још као дете, ишчитао све француске и руске класике. Волео сам да читам. Волим руске класике, волим модену књижевост. Толстоја сам читао у средњој школи… Ја данас кад кажем да памтим све јунаке из ‘’Рата и мира’’, они ме немо гледају. Или из Ремаркова ‘’Три ратна друга’’. Али кад нешто волиш, просто ти све остаје у глави. Волим све да читам. Док сам био у изгнанству, мислим да сам прочитао 253 књиге и о свакој написао по један кратки есеј. Имао сам времена. Сачувао сам то и планирам у некој будућности и да публикујем те ствари које сам писао, као и неке дневнике. Међутим, сада још није време за то.

Евентуалан наслов књиге коју би написао још није изабрао.

– Немам идеју, али признајем да често размишљам о насловима књига кад их видим. Кад их прочитам, онда размишљам зашто је наслов такав и какав бих ја дао. Али тренутно немам идеју. Такође, не би могла да буде искрена аутобиографија. Не би смела. Има ствари које нису за писање и које не би смеле да се нађу у књизи. Али бих волео да напишем неку романсирану аутобиографију са измењеним ликовима и именима.

Омиљени писац му је Достојевски, а “Браћа Карамазови“ најбољи класик икад написан. Занимљиво, и Достојевски је део живота провео у затвору.

– Достојевски је извођен пред стрељачки вод, па су му смртну казну преиначили у доживотну и на крају га ослободили. Све је то за живог човека. Па Тито је провео толико година у затвору па је постао председник. И више од тога.

Терзићевих пет књига које би свако морао да прочита су…

Достојевски и Црњански имају своје место на полици.
– Морао бих пажљиво да раздвојим класике од модерне књижевности. Да правим пет ових и пет оних.

– Као што сам рекао, ‘’Браћа Карамазови’’ су ми најбоље написана књига икада. Затим ‘’Очеви и синови’’ од Тургењева, ‘’Чаробни брег’’ од Томаса Мана се мора прочитати, ‘’Пармски картузијански манастир’’ од Стендала обавезно и пета од тих класика је ‘’Рат и мир’’.

– Волим и модерну књижевност. Волим Муракамија и његову ‘’Норвешку шуму’’, волим Џонатана Френзена и ‘’Слободу’’, волим Љосу и све његове књиге, волим Орхана Памука, волим Фредерика Бегбедеа и његов ‘’Француски роман’’ који је написао у затвору. И за један рођендан сам на поклон добио примерак те књиге на француском са његовим потписом.

– За мене најбоље две књиге икад написане су од Ајн Ренд – “Величанствени избор“ и “Побуњени атлас’’. Мало људи у Србији зна за Ајн Ренд, али то је једна Рускиња избегла из Санкт Петербурга и настањена у Америци. Писала је на енглеском језику и њена књижевност је постала покрет. И та два њена дела су променили светску књижевност. Обимна су дела. Рецимо, у најави за ‘’Побуњени атлас“ кажу да је најутицајнија књига у историји света после Библије.

Домаћи аутори?

– Најбоља домаћа књига за мене је ‘’Тврђава’’ од Меше Селимовића. Волим Мешу, волим и његову књигу ‘’Дервиш и смрт’’. Волим и Иву Андрића, наравно ‘’На Дрини ћуприја’’. Затим, волим ‘’Књигу о Милутину’’ од Данка Поповића. То је једна фантастична књига где нико никад тако није осликао таргедију српског сељака кроз ратове. Онда ‘’Очеви и оци’’ од Слободана Селенића. У тој књизи има једна страшна реченица везана за политику: ‘’Увек довољно близу ватре да се огрејеш, никад првише близу ње да се опечеш.’’

О евентуалном увођењу праксе да фудбалери морају да читају кјниге, Терзић је рекао:

– То је Душко Вујошевић својевремено покушао. Ја често својим пријатељима купујем књиге. Не верујем да им се примило, а штета. Читање је задовољство. Ја волим да путујем да далеке дестинације, јер онда поред себе немам телефон и провешћу седам, осам или десет сати бити сам са књигом. Ти тада побегнеш из неког свог реалног живота у живот главног јунака из угла оног тамо писца. Немамо ми баш привилегију да седимо често са паметнијим од себе, осим преко књига. Ти да би схватио како Љоса размишља, или раније Ремарк и Достојевски, ти кроз књиге упознајеш њихов систем вредности.

– Ја и дан данас размишљам о ‘’Браћа Карамазови.“ О старом Фјодору и о синовима Димитрију, Ивану и Аљоши. То је таква карактеризација ликова да и даље не знам ко ми је најпозитивнији лик. Свако је на свој начин. То ривалство браће, њихово неразуменвање и на крају љубав која резултира Димитријевим бекством из затвора… Онда она завршна реч адвоката. То би требало изучавати на факултетима.

– Како ти можеш да радиш на себи ако кроз читање књига не сазнаш како су најбриљантнији светски умови кроз те књиге постављали ствари? Није то само ‘’причам ти причу’’, него ти он кроз причу постави систем вредности. Одлуке, емоције, перспективе… Шта треба, да идем у кафић и слушам како се млати иста прича? Ту човек не може ништа ново да научи. Зар није лепше читати књигу и сусрести се са неким бриљантним умом толико пута кроз његову књигу?

Терзићева љубав према књигама, као бившег фудбалера, подсетила нас је и на животну причу Ивана Ергића који такође воли да пише и чита. А управо је Ергић играо за национални тим када је Терзић био председник Савеза. Причало се и то да је у једном тренутку одлучио да не игра више за Србију, јер није могао да се сроди са осталим фудбалерима.

– Иван Ергић је препаметан, преинтелигентан и преобразован човек да би се уклопио у миље осталих фудбалера. Он је несхваћени геније. Из те његове генијалности вуче нека, мало блага, асоцијалност. Нити он може да разуме њих, нити они могу да разумеју њега. Читао сам после те његове колумне које је писао. А штета, био је вансеријски играч.

‘СА ЧОЛОМ СЕ ДРУЖИМ, БИЈЕЛО ДУГМЕ У МЕНИ БУДИ ЕМОЦИЈЕ, КАКО НЕКО МОЖЕ ДА СЛУША ШАБАНА У АУТУ?“

Са књига, односно Терзићеве љубави према њима, прешли смо на музику. “Квин“ му је омиљена група, одрастао је на песмама “Бијелог дугмета“ и Здравка Чолића, али не бежи ни од добре народне музике.

– Музика зависи од расположења. Ако сам у кафани, волим Шабана, Синана и Љубу Аличића. Али то ми је за кафану. Не могу да верујем, на пример, да неко вози ауто и слуша Шабана Шаулића. Ја у аутомобилу слушам оно за шта сам расположен у датом тренутку.

– Кад смо већ код музике, био сам недавно у Сава центру на рок опери. Не могу да верујем да наши људи могу такав спектакл да направе. Филхармонија је радила, СНП из Новог Сада, диригент, било је скоро 100 људи на сцени… Све највеће рок ствари су извели, фантастично је изгледало. И управо су певали оно што ја волим. Фреди Меркјури и Квин, Лед Цепелин, Ганси, Пинк Флојд… Ту рок оперу сваком препоручујем, а у принципу ја ту музику волим. Волим и Битлсе и Стонсе – рекао је Терзић и наставио:

– Мене генерално музика диже. Најбоља песма за мене је ‘’Анотхер брицк ин тхе wалл’’ од Пинк Флојда, иако ми је Квин омиљена група. Од њих волим све, али буквално све. Био сам једном у Лондону у Домино театру и слушао сам онај мјузикл ‘’Wе wилл роцк yоу’’ који је потукао све рекорде. Феноменална ствар.

– Генерално, Фредија је тешко певати. Једном приликом сам од тренера Ребера, оног Немца, добио на поклон ЦД концерта који је одржан испред палате у Лондону поводом неког обележавања смрт Фредија Меркјурија где су сви највећи певачи певали његове песме. Колико то јадно изгледа у њиховој изведби, јер је његов глас био магичан.

Признао је Терзић да не обилази толико концерет, али један је једноставно морао да издвоји.

– Онај који памтитм јесте концерт Бијелог Дугмета на Хиподрому. Њих такође волим да слушам. Одрастао сам уз њих. Свака песма у мени буди неку емоцију. Где сам био, да ли сам био заљубљен у неку девојчицу, где сам проналазио себе… Као и уз Здравка Чолића. И дан – данас ја то волим да слушам.

Не прави разлику између Бебека, Тифе и Алена Исламовића, али има свог фаворита.

– Генерално ја највише волим Бебека, мада су и Ален и Тифа отпевали феноменалне песме. Можда је Бебек најмоћније могао да изнесе оно што је Бреговић хтео, али је Бреговић многе најбоље песме написао за Алена и Тифу.

– Бреговића не познајем лично, али дубоко поштујем све то што је урадио. Чола је велики звездаш, Он често дође на Маракану и њега баш волим. Волим да поводим време с њим. Позитиван је, пун енергије, јако добар лик. Не воли да се експонира.

Постоји и музика коју Терзић не може да “свари“, за шта је имао објашнење.

– Не волим тај реп, хип-хоп и техно. Ни у једној ситуацији то не волим. То ми није музика, Не разумем речи. Ти да би песмом пробудио емоцију, мораш да разумеш речи. Песма је текст, мелодизиран текст.

‘МОРА ДА СЕ НАПРАВИ БЛОКБАСТЕР О БОЈУ НА КОСОВУ, ДА ГОРИ СВЕТ! ТЕК ТАДА БИ ЉУДИ СХВАТИЛИ ШТА КОСОВО ЗНАЧИ ЗА НАС!“

Сумирао је Терзић зашто је Косово важно за Србију,
Књиге, музика… ред је дошао и на филмове које је Терзић детаљно “анализирао“ док је био у изгнанству. Толико да је о многима променио мишљење, али и схватио колико филм може да буде “моћно“ оружје.

– Имао сам задовољство да, док сам био у изгнаству, одгледам много филмова. Мој брат има пријатеља филмофила који ми је снимио 100 најбољих филмова света. Америчка академија за филм сваких десет година прави ту листу, а тада није било Нетфликса и тих ствари, него се морало снимати на ЦД-ове.

– Од тих 100 филмова, чак 70 су црно-бели. Спори… Али, када имаш толико времена онда можеш да одгледаш и досадан филм који има уметничку вредност. Кад седим тако са филмофилима, онда схватим колико ми у ствари не разумемо филмове. Они кажу да је “Грађанин Кејн“ и даље најбољи филм свих времена, а ја га и дан-данас не разумем. Шта су хтели да кажу? Али, ето, и даље је неприкосновен кад се прави листа. Тек онда иду остали: Лет изнад кукавичијег гнезда, Бекство из Шошенка, Кум… Генерално сам тада научио да волим и ценим и те црно-беле филмове и тадашње глумце. Марлона Бранда у ‘’На доковима Њујорка’’, Орсона Велса, Стива Меквина, Ли Марвина…

Има три омиљена филма, а један од њих му је толико “отворио очи“ да се запитао зашто Србија никада није направила моћан филм о “Боју на Косову.“

– Моја три омиљена филма су ‘’Блистави ум’’ са Раселом Кроуом, ‘’Гладијатор’’ такође са њим и ‘’Храбро срце’’ са Мелом Гипсоном у главној улози. Када смо већ код филмова, рећи ћу да ми је просто жао што Србија није озбиљно инвестирала и направила озбиљан филм о Косову. Јер, после ‘’Храброг срца’’ мени се у глави променила слика историје Енглеске и историјат сукоба са Шкотском. Колико на гледаоца филм остави неки упечатљив утисак, боље него било какав маркетинг или лобирање.

– Скоро сам читао ‘’Алтернативну историју Србије“ коју су написали Чедомир Антић и Предраг Марковић, где се у једном делу појављује да су “Срби несрећан народ и да једини славимо битке.“ Као, рецимо, “Бој на Косову.“

– Није то изгубљена битка него слављење људскости и љубави према отаџбини и спремности на жртву. Као што је Гибсон био у филму. Шкоти су изгубили тај рат, али ту посвећеност идеји слободе не може нико да ти узме. Волео бих да се одвоје озбиљна средства и да се сним блокбастер о Боју на Косову. Да гори планета. Да се на прави начин све прикаже… Пазите, мало-мало па неко сними филм где су Срби злочинци. Људи онда не схватају нашу душу и понос на славну историју и шта смо ми у ствари спремни да урадимо за ту слободу и понос.

– Ко је најбољи режисер за то? Ридли Скот? Па, доведите њега и направите озбиљан блокбастер.

– Мислим да би то у великој мери променио слику у перцепцију света о значају Косова за нас. Исто као што је ‘’Храбро срце’’ променило моју перцепцију о неким стварима.

Навео је Терзић један добар пример за то.

– Да ли је то баш било тако или није било тако када се у Крсташком рату мењају војске у Јерусалиму између Саладинових Арапа и наших крсташа? Али је направљен филм да су Арапи испали позитивци, а не наши. Јесте Ватикан био љут да је у свет отишла ружна слика, али је она отишла. Дођу ти преговарачи у кућу, ти их побијеш. Није храбро, није етички, није мушки. А тако су приказани. А онда ти уђу Арапи и кажу ‘’Немој да је ко случајно пипнуо жене и децу’’. А ови наши све побили. А можда је било обрнуто.

– Хоћу да кажем да филм може толико да промени слику светси о нама. Боље ће филм да промени неке ствари и боље је да се уложи у прави филм, него да се паре троше на разноразна лобирања. Мислим да би добар филм доста тога променио у корист онога ко га прави.

Када смо се већ дотакли Косова, наставили смо у истом правцу. С тим да је идеју о филму заменила тренутна политичка ситуација.

– Могуће је да људи, опхрвани својим личним свакодневним тешкоћама и проблемима, кажу: ‘’Јао, пусти ме. Само ми још фали Косово.’’ Али, с друге стране, када се свако од нас запита мало, онда каже сам себи: ‘’Стани мало, онде ти је постојбина. Онде су ти корени. Ти си без тога нико и ништа.“

– Јесу сада политичке прилике такве да је тешка ситуација. Да те притисла Међународна заједница, да су уназад вековима велики одлучивали о судбинама малих… Све то треба узети у обзир – рекао је Терзић, а потом наставио:

– Сада да ме питате како бих ја поступио, рекао бих – не знам! Има оних паметнији од мене који би требало да донесу одлуке и није им лако. Ја само покушавам да будем рационалан и размишљам. А шта би да се они предомисле и кажу да хоће с нама? Мени они не требају у мојој земљи. А како би онда решили проблем два милиона Албанаца у Србији? Није то баш тако лако када се све сагледа. Нећу да ми купују земљишта, седе у парламенту, одлучују…Погледајте шта су урадили у Македонији.

– С друге стране, ми смо много емотивно и историјски повезани са Косовом. Одрасли смо на песмама о Косовском циклусу и поносни као деца били на Косовски бој. Као деца смо се играли мачевима и викали ‘’Е, сад ћу да те посечем као Милош Мурата.’’ Изграђивали смо себе као мушкарци причама о Милошу Обилићу.

Реченицом ‘’Мали сам ја да би се о мени снимао филм’’, Терзић је јасно одговорио на питање кога би изабрао да га глуми, али се истовремено сложио да одговори на питање кога би волео да види у улози Звездана Терзића када би се снимао филм о успесима Звезде у последње две године, односно о уласку у Лигу Европе и Лигу шампиона.

– Рецимо овај мали Милош Биковић. И звездаш је – одгоцорио је Терзић, након што се мало замислио.

Позориште је нешто за чим директор Звезде мало жали. Барем смо такав утисак стекли током разговора.

– Волео бих да идем чешће, али не стижем од обавеза. Звезда је таква, она меље. Када одем у позориште, ја не смем да угасим телефон на два сата. И онда ме жена удара лактом током представе, јер ми телефон засветли у мраку. А за та два сата свашта може да се издешава када генерално контролишеш све. Али, понављам, стварно бих волео много више да идем у позориште. Да имам више времена.

Терзић важи и за човека који, где год да се појави, одмах привуче пажњу. Та његова елеганција и стил облачења… ма нашироко је познат по томе. Признао је да већ 15 година има кројача у Италији и да мере уопте не мења.

– Генерално, волим елегантно да се облачим. Волео сам и пре него што сам постао директор да се елегантно обучем. Али када сам постао директор, то ми је истовремено постала и радна униформа. Функција коју обављаш обавезује те да не репрезентујеш само себе, него и фирму у којој радиш. Ти ниси само Звездан Терзић кад се негде појавиш, него си и генерални директор Црвене звезде. Имаш обавезу да представљаш клуб на озбилљан начин. Па је онда важно какве ципеле имаш, како одело, кравату и сат имаш. Све је важно.

– Кажу да одело не чини човека, а ја ћу вам рећи да га и те како чини. Пођи негде неуредан, прљав и необријан на састанак па ћеш видети. Зашто онда постоји “дресс цоде“ у свету? Ти на утакмицама Премијер лиге не можеш да уђеш у ВИП салоне без кравате и одела. То би онда, на неки начин, било непоштовање догађаја. Непоштовање спектакла и утрошене енергије тих људи. Није то имиџ Звездана Терзића, као што неки кажу, него поштовање фирме у којој радим.

ДРУЖЕЊЕ СА КОКЕЗОМ, ДВА РАЗГОВОРА СА АЛЕКСАНДРОМ ВУЧИЋЕМ И КАКО ЈЕ ЗВЕЗДА ИЗБЕГЛА ТРЕЋУ ЛИГУ

Терзић и Кокеза су крајем 2018. године “закопали ратне секире“
Уметност и Терзићево виђење исте је остало иза нас. Ред је коначно дошао и на Црвену звезду. Звезду која је за садашњег генералног директора дошла као “трећа срећа“ с обзиром на то да му је “измакла“ 1999. и 2004. године.

– У том периоду сам се интезивно дружио са Славишом Кокезом. Много пре него што ће он доћи у Звезду. Проводили смо доста времена заједно и јесте он желео да ја дођем у Звезду. О томе смо често причали, с тим да мени у том тренутку Звезда није била приоритетна опција. Моја жеља је била да се вратим у ФСС на место председника, јер то јесте била нека моја животна сатисфакција с обзиром на то да ми је та функција отета. Хтео сам фотељу која ми је припадала.

– Међутим, негде још 2013. године позвао ме је Александар Вучић у свој кабинет и рекао ми ‘’Терза, волео бих да дођеш и да направимо једну дугорочну причу и да вратиш Звезду тамо где јој је место.’’ Богами, прошло је једно 10 месеци од тога када ме је поново звао и рекао ‘’Терза, не питам те да ли хоћеш или нећеш. Знам да имаш неке дилеме, али просто Звезда те зове! А знаш како кажу стари људи – Кад комадант зове, само кажеш ‘’Господару, заповедај.’’

Гори тренутак за долазак није постојао. Звезда је буквално била на апаратима који су претили да буду искључени. У разговору за Телеграф, Терзић се присетио тих првих дана и открио нам шта се стварно дешавало.

– То је стварно био најтежи тренутак у историји Звезде. Не само због губитка Европе. Тад се стварно размишљало да Звезда иде у трећи ранг такмичења. Да се прави УППР. (Унапред припрељен план реорганизације). То се разматрало унутар УО клуба и било је веома близу те одлуке. То је било пре мог доласка. Да се наредне две године само остане у лиги, да се буде шести… Пазите, тад је ревизорска кућа УЕФА рекла да Звезди нема спаса, да је клинички мртва и да мора да иде у бакрот по свим параметрима – почео је Терзић:

– Ја када сам дошао у Звезду те 2014. године, кад сте ме сачекали испред стадиона, врло добро се сећате да сам рекао да нисам Коперфилд. Клуб је тада био у 150 судских спорова, блокада рачуна на 54 милиона, сви играчи су могли да оду преко Арбитраже… Шта очекујете сад од мене? Нико динар нема, немамо за аутобус, не знамо где ћемо на припреме, искључили нам струју… Нисам знао одакле да кренем.

– Прво сам рекао да се сви играчи окупе. А онда ме је трећег дана сачекао штрајк запослених. Звали ме у Медија центар, њих 140 запослених, седам месеци нису примили плату. Чекајте! Ви од мене тражите плату? Ја јуче дошао, не знам где ударам, а ви од мене хоћете плату. И онда сам опет повукао неке рискантне и храбре потезе.

Терзића је у првим данима на Маракани дочекао хаос. Између осталог и нестанак струје на промоцији Лалатовића.

– Нажалост, можда није демократски да говорим сада, али сам тада рекао: ‘’Људи, ви сте довели овај клуб у тешку финансијску ситуацију, нисам ја. Ви сте годинама били део Звезде која је дужна 54 милиона евра. Треба да се угасите, сви на улицу да идете. Био сам можда мало дрзак, али истовремено и револтиран. Од старта сам имао негативну енергију. Онда ме дочекао наслов у новинама ‘’Отишао Џаја, дошао Терза.’’ Ко сам ја, мали Терза, да мењам једног Џају?

– Међутим, имао сам срећу да сам окупио квалитетне људе око себе који су ме пратили и веровали. Можда нису разумели моју бизнис идеју, али је било битно то што су ми веровали. И сада када седнете са Стефаном Пантовићем, он ће рећи: ‘’Терза, ја појма нисам имао шта си ти хтео.’’

– Пазите, фудбал је много специфичан бизнис. Ја сам тада нешто препознао и одмах сам рекао да ми не требају паре, али ми је потребно време. Само ми дајте мало времена и ја ћу направити од Звезде нешто.

Није било лако, али је Звезда на крају преживела и опстала. Међутим, поново се “тражила крв“. Комплетна управа, заједно са Терзићем, била је на удару навијача.

– И после годину дана мог битисања трибине су повикале ‘’Управа напоље.’’ Па шта да урадимо за годину дана у тој ситуацији? Кажу где је титула. Какву титулу кад сте пре 10 месеци причали о трећој лиги? Та моја прва година је била искориштена да се промовишу оних пет клинаца које сам ја назвао ‘’Пројекат Звездина деца.’’ Ту мислим на Рајковића, Јовановића, Грујића, Ристића и Јовића на којима је Звезда зарадила 16 милиона евра и то је била финансијска ињекција да кренемо напред. Понављам, мени је само било потребно време да направим од Звезде озбиљан клуб и на крају смо успели.

Ипак, осипање на Маракани је кренуло. И сам Терзић је чекао 12. октобар 2015. да “раздужи“ црвено-белу опрему.

– Отишли су сви који су на било који начин били везани за неке државне компаније и јавна предузећа. Отишао је Ћулибрк из Телекома, Александар Антић је био министар, Радујко из НИС-а, Кокеза, Тончев, Бане Ђурђевић из ЕПС… Њих седам или осам укупно. Остали су само они стари звездаши. Тоза Мијаиловић, Петар Шкундрић, покојни Церовић, Куле Аћимовић…

– И ја сам тада поднео оставку и расписали смо изборе за 11. октобар 2015. године. Рекао сам да ћу остати у клубу све док неко не дође, до тог 11. октобра, и да већ 12. нећу више долазити на посао и крај. Међутим, нико се није јавио тог 11. октобра. Сад могу да причају да је било овако или онако, да је била опструкција или да није била, али ти ако желиш ти се онда појавиш и дођеш. Само један човек да се појавио, да добије глас, међутим, није нико – присећа се Терзић и наставља:

– Рок је био до 6. октобра, али када смо видели да се нико није пријавио већ 7. смо сели да видимо шта ћемо даље. Размишљао сам ја и тада да се 12. не појавим на посао, али где ћу? А онда су и навијачи рекли ‘’Па, останите кад се нико није пријавио.’’ А нико се није пријавио, јер нико није имао петљу да се упусти да решава проблеме Звезде који су били нерешиви.

А под те проблеме Терзић је мислио на:

– Ми да нисмо продали проценте за Луку Јовића, Звезда би тада била избачена. Са ове временске дистанце то делује другачије, али… Сећам се, 15. новембар је био рок да се плати 800.000 евра. Рок који смо добили од ФИФА, рок да се плати Броновицки, гласио је да се Звезди одузима шест бодова ако не плати и даје се нови рок од 30 дана да се поново уплати. Ако се ни тада не плати. Звезда иде у нижи ранг такмичења.

– Ми смо 11. новембра дакле четири дана пре рока, продали проценте за Луку Јовића да Звезди не одузму шест бодова и да је не избаце у нижи ранг. Сваки дан смо ‘’хендловали’’ неке авети из прошлости. Сваки дан неки судски спорови. Не можеш да доведеш никога, јер ти ниједан играч не верује. Не верују ти клубови и неће да сарађују. Ја сам у марту 2017. заложио свој стан и стан својих родитеља да добијемо лиценцу. Ставио сам хипотеку да би добили кредит за лиценцу.

Тај Терзићев пројекат “Звездина деца“, гледајући из ове перспективе, умногоме је подигао клуб и вероватно трасирао пут ка успесима који су остварени. Јовићев трансфер је у неку руку спасио Звезду. 

– Прво сам веровао у ове клинце – Јовића, Јовановића, Ристића, Рајковића и Грујића – и знао сам да морамо да их исфорсирамо јер имају озбиљан потенцијал и наплатићемо се на крају. И јесмо, наплатили смо се. Тако је и кренуло. Прву годину смо били у блокади и баш смо се мучили. Нико да нас пита одакле вам гориво да одете на утакмицу, како сте отишли на припреме? То је ван памети било како смо функционисали.

– И онда смо последњег дана прелазног рока 2015. продали голмана Рајковића. Претходно смо од процената за Јовића успели да преживимо, а од та три милиона за Рајковића да коначно кренемо. Занимљиво, сасвим случајно се појавила понуда Макбија за Рајковића. Не смем ни да размишљам шта би било да га нисмо продали, не смем ни да размишљам. Мислим, вероватно би опет пресипали из шупљег у празно до јануара, па би у јануару нешто продали.

– Ја сад кад помислим шта смо ми преживели за ових пет година, у каквој смо ситуацији били, шта нам је пролазило кроз главу… – остао је Терзић недоречен, док му се у очима јасно видело да му није пријатно присетити се тих проблема који су мучили Звезду.

У међувремену је показао и захвалност држави која је помогла црвено-белима код Гаспрома.

– Људи са стране, па чак и навијачи, не знају какве ми проблеме унутра имамо. А онда се деси, ту нам је стварно држава помогла, у мају 2015. да Гаспром годину и по дана унапред уплати спонзорство од шест милиона евра. И ми смо у дану вратили шест милиона евра за старе дугове, али смо онда имали тешке околности, јер смо наредних годину и по живели без Гаспрома. Гаспром нам је сваког првог у месецу по слову спонзорства уплаћивао 333.000 евра који су одмах ишли у деблокаду.

– И што каже један банкар на прослави неке годишњице – ово што је управа Звезде урадила, то треба изучавати на универзитетима! И економије и спорта! Како сте из ничега направили праву ствар.

– Ми смо те прве године били срећни да доведемо један Удинезе на Маракану на пријатељску утакмицу, па се осећамо онако битно. Нешто ти је лепо. А после четири године смо довели Лиги шампиона. Што кажу: Ливерпул да би одиграо у Кини пријатељски меч, тај Кинез мора да га плати пет или 15 милиона евра. А ми га довели да играју ЛШ, и победили га. Ми још нисмо свесни шта смо урадили, али кажем вам – Не да Звезда опуштање! Ми се и сада свако јутро будимо са неким проблемима. Подигла се та лествица, подигнута су очекивања јавности…

Питање је само колика су та очекивања, мада је Терзић уверен да су навијачи реални по том питању.

– Свесни су да је тешко да се оваква сезона понови. Ми смо у плеј-офу избацили бољу екипу од себе. На неко лудило, енергију и храброст. Салцбург је екипа која дефинитивно припада Лиги шампиона. Покушаћемо и ове године, али треба да се поклопе неке коцкице. тај Салцбург годинама улаже стотине милионе евра и не може да уђе у ЛШ. Немају среће, не поклапају им се коцкице.

– Не би био смак смета да Звезда не уђе у групну фазу следеће сезоне. Није Звезда играла 10 година неку групну фазу, па је живела. Ми ћемо урадити све да буде групна фаза, и то ЛШ, али опет можеш доста да уложиш и да не уђеш. Као Салцбург, чији власник је 49. најбогатији човек на планети. Не пита за паре, али не може да уђе.

ИСТИНА О ТОМЕ КАКО ЈЕ МИЛОЈЕВИЋ ЗАВРШИО НА МАРАКАНИ И ДА ЛИ СЕ ПЛАШИ ДА НЕ ОДЕ НА ЛЕТО

Јесте Терзић својим потезима био један од најзаслужнијих за улазак Звезде у ЛШ, о чему смо већ раније писали, али велике заслуге иду и на рачун тренера Владана Милојевића. Вратио се Звездин директор у лето 2017. када је довео Милојевића на Маракану, а истовремено је признао да је разговарао и са другим кандидатима.

– Кад разговараш с неким, то не значи да је он ваш коначан избор. Јесам разговарао са Матијашевићем да буде спортски директор, јесам и са Лалатовићем да буде тренер, и са Ивицом Јовановићем из Дубаија, и са Владом Милојевићем…Моја обавеза је да разговарам са свима, а моје право да одаберем право решење за Звезду.

– Дарко Ковачевић ми је предложио Владана Милојевића. Звали смо његовог агента Илију Ивића, он је рекао да је Милојевић спреман, Драган Милошевић и ја смо сели у авион, отишли у Атину. Увече вечера, ујутру доручак. Испричали се, погледали једну утакмицу, ја се вратио и рекао УО да мислим да је он право решење.

Једно од питања било је и да ли се плаши да Милојевић можда на лето не оде из Звезде?

– Не плашим се, јер су одласци Звездина неминовност. Спортска неминовост. Он има уговор до 2020. и не верујем да ће до тада отићи. Ја ћу свакако бити против тога да иде. Без обзира што уважавам и његове личне интерсе у смислу да треба да се наплати и финансијски обезбеди.

– Не може Звезда конкурисати финансијски на понуде које ће он негде некада добити. Али, једног дана ће отићи и ми морамо да доводимо праве замене за све. И за играче и за тренере. Звезда је већа од свих нас. Кад је Гроф био, штампали су слике с његовим ликом и викали да је Бог. Отишао Гроф, дошао је Милојевић који је још бољи. Отићи ће и он једног дана, отићи ће и Терзић једног дана. Мора у Звезду да дође још бољи од Терзића, али понављам – одласци су неминовност.

Две Златне лопте за Милојевића јасан су показатељ колико је Терзић био у праву када га је ангажовао.
Наставио је Терзић у истом тону, у покушају да објасни да је Звезда већа од свих.

– Отишао Ле Талек, дошао Дегенек. Отишао Дегенек. дошао Милуновић. Важно је да Звезда функиционише као један организован систем где се зна ред, рад и дисциплина, а сви смо ми неки мали шрафови. И Милојевић и Терзић и Мркела и Дегенек, сутра Бен, било ко…

Што се тиче самог система, планови у Звезди се праве минимум шест месеци унапред.

– Али минимум, што значи да већ сада размишљамо о лету. Али у принципу размишљамо и 12 месеци унапред. Шта ћемо ако оду Боаћи и Павков? Ту је, на пример, Јовељић. Онда, Вукановића смо довели, иако нам у овом тренутку не треба. Пуни смо на тим позицијама. Међутим, Звезда нема такав луксуз да испусти тако доброг играча. Нема. Та његова брзина, с том брзином – он је звер! Отиће ти једног дана Симић и Бен и ти мораш да имаш у тим тренутку играча који је већ адаптиран на захтеве Звезде. Имаш Јирку и Вукановића по боковима, а то су озбиљне звери. А у овом тренутку можда ниједан нису прве опције због Бена и Симића.

– Мораш дугорочно да размишљаш. Ако сутра оде Марин, можда ће ту бити Иванић. Отишао је Крстичић, стигао је Вулић. Звезда увек мора да има спремен замене и да ни једну сезону не сме да уђе слабија него што је била. Увек мора да буде јача. А судбина нам је да продајемо играче. Увек морамо да продајемо скупо доводимо јефтино како би од те разлике живели. А истовремено да задржимо квалитет.

Није суштина вођења клуба само у довођењу и продаји играча и Терзић је тога свестан. Да би клуб био здрав и да би лакше делова, потребно је уложити доста у инфраструктуру. А Звезда је паре од ЛШ почела паметно да троши.

– Отићи ће Терзић једног дана, али ће остати нешто иза Терзића. Реновираћемо западну трибину, канцеларије на стадиону… Ево, стварно је срамота. Пре неки дан ми је била делегација која је стигла са Путином, дошли у посету у канцеларије, а мене је било срамота како оне изгледају. Чим су отишли, рекао сам: ‘’Слушајте, од сутра се сви измештамо на неку алтернативну локацију да се све ово среди.’’ Не могу гости да се примају у онаквим канцеларијама – узбудио се Терзић када се присетио те посете:

– Ове године креће реконструкција западне трибине. Имају ту фазе које морају да се испоштују, имамо два дербија на нашем стадиону. Чим прође овај први почетком марта, креће рекоснтрукција западне трибине.

– Правимо медико болк, теретану, интернат за омладинску школу… Направили смо чешљеве на улазу, рефлекторе, терене, паркинг, плато испред северне трибине. Много новца смо уложили у реновирање и све то из текућег пословања. Динар кредита нисмо узели. Све смо сами урадили. И кад стровалите два, три или четири милиона евра из текућих пословања у инфраструктуру, то је озбиљан инвестиција. То нико у свету не ради, свако узме наменски кредит за такве ствари.

Иако се помињало да су свлачионице далеко, Звезда због њих нема никаквих проблема.

– Свлачионице се неће измештати. Нема УЕФА примедбе. Била је нека прича, али немам где да их ставимо. Не може испод трибине, јер има доста подземних радова. То је трусно, питање је и како су шипови урађени. За сада нема ништа ни од укљањања атлетске стазе и укопавања.

Открио је Терзић и један занимљив детаљ из свлачионице, односно да руководство црвено-белих на дан меча присуствује састанку играча како би им пружили подршку.

У свлачионици је, ипак, Милојевић главни.
– Ја на тим састанцима не говорим, само присуствујем. Само Милојевић прича. Ја сам присутан само због тога да екипа види да смо с њима. Да им дамо подршку, да их охрабримо. Да видим како гледају Милојевића, како Милојевић гледа њих.

– И та припрема утакмица, све је то једном ново искуство за нас. Шта да кажеш играчма који треба да играју против Нејмара? Да им кажемо: ‘’Који бре Нејмар, ти си бољи играч, лупи му шамар!’’

– А можеш и овако: Рецимо да је Нејмар најбољи играч на свету. Али, видели сте против Костарике да не може баш да буде најбољи на свету када му играч стане мало прљаво и безобразно. А и тај десни бек Костарике није баш бољи од тебе Жуле или Гобеља. Али у том тренутку је на терен изашао са више самопоуздања и храбрости, дрскости и безобразлука.

– Јеси Нејмар, јеси најбољи на свету, али ћу да ти отежам да покажеш да си најбољи на свету. Можда нећеш имати добар дан, можда ћу те мало ударити, можда ти саиграчи неће давати толико лопте… Свега ту има. Него се Нејмару у Паризу против нас потрефило да да она два гола из слободних удараца, после на 10 мечева никад није дао гол из слободњака. Просто, све их је ишло на том мечу.

ТУЖБА ЗБОГ НАТПИСА Л’ЕКИПА, ШТА СТОЈИ ИЗА ТЕ ИГРАНКЕ И ОДАКЛЕ ЈЕ ДОУШНИК УЕФА

Терзић нема дилему да је Звезда колатерална штета. 
Тај меч у Паризу повлачи и аферу која се касније појавила. Аферу коју је Л’екип пласирао и поприлично уздрмао српски клуб који је оптужен да је “штеловао“ резултат против ПСЖ-а. Ствари се, у међувремену, полако откривају у корист црвено-белих, докс е челници најтрофејнијег српског клуба нису тада оглашавали.

– Зато што смо заузели став да нико не иде у медије. Нико није смео да се оглашава. Ни играчи, ни стручни штаб, ни руководство. То су нам одмах предложили адвокати, а узели смо најбољу француску адвокатску канцеларију. Свако наше оглашавање само би расплинило причу. Овако, нека сви они испричају ту причу два или три дана и крај.

– Ми смо инситсирали да идемо да нас саслушају. Послали смо допис. Био сам у Паризу средином децембра и ми смо тражили да одемо да дамо, а они су рекли – зваћемо ми вас!

– Ми смо ту колатерална штета. Чисти као суза, немамо везе с тим. То је вероватно нека већа игранка. Хтели су мало да ‘’начну’’ председника ПСЖ-а. Катар, Американци, Светско првенство…То су неке информације које су дошле до нас – јасан је био Терзић.

Наравно, Звезда је поднела тужбу.

– Поднели смо тужбу против НН лица из УЕФА, јер је нанета велика штета. А сада чекамо да Тужилаштво у Француској закључи истрагу да би могли да било шта друго да радимо. Очекујемо да ће се то брзо затворити. До краја јануара, евентуално до краја фебруара. Истрага тапка у месту – истакао је Терзић, а потом прокометарисао и доушника:

– Јесте неки доушник дојавио Шефу за истраге УЕФА, али они не желе да открију име. Рекли су само да није из нашег региона. Али је наводно кредибилан, јер је до сада давао добре информације. Иначе, они користе тај неки софтвер који региструје промене на тржишту у случају неких уплата. А нигде нису регистоване, ни легално ни нелегално, промене на тржишту. Баш нигде!

Као бившег председника Савеза, али и као спортског радника, интересовало нас је и Терзићево мишљење о репрезентацији.

– Што се тиче СП, победио си Костарику, изгубио си од Бразила, што је очекивано. Мало је био неочекиван тај пораз од Швајцарске. Јавност је више неаздовољна него задовољна, али генерално мислим да је успех остварен пласманом на СП. Мислим да Србија има капацитет да стално иде на ЕП и СП. Али треба имати и мало среће приликом жреба, утакмица, квалификација. Ова група је по мери. Ту нема ниједна екипа која је јача од нас.

О “случају Лука Миливојевић“ Терзић је рекао:

– Шта год селектор изабере, треба стати иза његове одлуке. Само ми дајемо себи за право да коментаришемо селектора. Он увек има разлоге зашто то чини.

Недавно се појавила и информација да су се Звездан Терзић и Славиша Кокеза, први човек ФСС, измирили и да више нису на “ратној нози.“

– Закопане су ‘’ратне секире’’, уозбиљили смо се. Највећи проблем је био што се никада нисмо ни свађали. Ми смо се једноставно удаљили. Дружили смо се неких пет или шест година, били најбољи пријатељи. Њему је негде био повређен его што је он отишао из Звезде, а ја сам остао. Али, то није била моја воља. тако се наместило. И онда смо се удаљили, нисмо се свађали. Осим од оног момента када због тог удаљавања и захлађења односа сам негде осетио да је радио против интереса Звезде, па смо се онда преко медија препуцавали.

– Тада сам мислио да је он водио Савез на штету Црвене звезде. И онда, када је Зоран Лаковић добио ћерку, срели смо се и изљубили као да се никад нисмо ни свађали. Од тада се виђамо, дружимо и чујемо. А онда се Толе Караџић мало нашалио и рекао: ‘’Знате до када ће трајати ова љубав? Док је Звезда прва’’ – кроз осмех је рекао Терзић.

НЕ ПОСТОЈИ ПРВЕНСТВО У КОМ СЕ НЕ НАМЕШТАЈУ УТАКМИЦЕ – ЗВЕЗДА НЕМА НИШТА С ТИМ“

За крај смо оставили причу о регуларности и подсетили смо Терзића на његову изјаву од пре 12 или 13 година када је рекао да нема првенства у свету у ком се не намештају мечеви.

– Наше првенство је регуларније него што је било раније. Има само шампионата где се мање прича о намештању, а нема оних где се не намешта. Па и у Шпанији и у Италији. И дан-данас.

– Звезда у томе не учествује и Звезда ну свакој утакмици иде на победу. Да ли има 15 или 30 бодова више, свеједно је. И не интересује нас то намештање. Нама је само циљ да имамо квалитетан тим и да побеђујемо. Шта се ради у другим клубовима и у нижим лигама, стварно не знам.

Објаснио је Терзић и то како су га етикетирали као човека који је намештао утакмице и како има везе са кладионицом.

– Никад нисам попунио тикет у животу, нити сам икад ушао у кладионицу, нити знам како се онлајн клади. Ја не знам ни како се игра. Кажу, има неки хендикеп. Појма немам шта значи тај израз.

– Мени су тај глас прикачили како сам ја у неким периодима од пре 15 година намештао утакмице. Ја јесам имао неки специфичан однос, приватан, са тадашњим председником Сутјеске и ти односи Сутјеске и ОФК Београда су били братски. Све остало нема везе с мозгом. Из тог периода су људи правили ону емисију ‘’Инсајдер’’, те глупости, а ти исти људи нису никад прошли поред стадиона. Не знају односе. А правили су с неке друге временске дистанце…

– Онај баршунасти глас, она музика у позадини, мрачне фаце… Ало бре, девојчице! Ниси прошла поред стадиона и ти да знаш кад се шта радило. Поготово десет година касније од стварних догађаја. Ти људи су били институција, ауторитети, држава у држави… Што ниси тад писала о томе? Што тад ниси правила емисију? Него када су сви помрли, завршили у Хагу, побијени и изашли из фудбала. Него сада правиш емисију и причаш неке глупости на основу онога што ти је неко у полицијском кабинету сервирао зато што му је то тада одговарало – завршио је Терзић своју животну исповест за Телеграф.

 

 

2
Коментари

avatar
2 Comment threads
0 Thread replies
1 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
DejoGoran137 Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Dejo
Гост
Dejo

Terzicu nemoj dozvoliti nikako da Marin ode iz Crvene Zvezde jer je on najbolji igrac Crvene Zvezde ako treba daj Marinu najvecu platu i kapitensku traku samo da ostane u Crvenu Zvezdu jer bi njegovim odlaskom Crvena Zvezda mnogo izgubila

Goran137
Гост
Goran137

Bravo Terzo madjijo,samo nastavi tako,ostro djonom bez pardona! Isterati do kraja sve u vezi te titule koja nam je oteta,kao i to za tog dousnika…Samo ostro i pametno…