Спашавање тешко повређених радника РТС-а у ноћи 23.4.1999. г.

Драган Вујичић

МИРОСЛАВ МЛИНАР ХЕРОЈ СПАШАВАЊА НАСТРАДАЛИХ У БОМБАРДОВАЊУ РТС ПОСЛЕ 20 ГОДИНА О ПОДВИГУ, О ОДЛИКОВАЊИМА КОЈЕ ЈЕ ДОБИО О СУДБИНИ КОЈА СЕ СА ЊИМ СУРОВО ИГРА:

– „Пре него што сам пришао Миловану Јанковићу који је лежао крвав катапултиран са трећег спрата и ногу прикљештених бетонским плочама у рушевинама зграде ТВ у Абердаревој,прво сам тројицу контузованих радника РТС извео из прашине погођене зграде. Њих двоје је било само ”збуњено” и уплашено а трећег сам носио на рукама до степеница ка Ташмајдану. Пошто сам пришао тешко повређеном Јанковићу чије је тело висило над земљом поново су се зачули авиони. Људи који су се окупили почели су да беже у страху од нове ракете, такозваног „оверавања“, а ја сам остао подмећући своја леђа под леђа рањеника јер нисам имао више снаге да га држим рукама. После 10 минута стигли су ватрогасци – ове секвенце из пакла ексклузивно за ”Новости” сведочи Мирослав Млинар херој спашавања радника РТС тог 23.априла 1999.“

Он је био први који се нашао да помаже унесрећенима у згради националног ТВ емитера. За своје заслуге из 1999. награђен је титулом Амбасадора хуманости 2000. а априла 2008. одлуком Владе Србије постао је носилац почасног биометријског пасоша Србије број 1, који му је свечано додељен у Скупштини Србије поводом 204. годишњице од издавања првог државног докумената независне државе са српским именом. Мирослав је Херој нашег народа у рату и миру.

У наставку исповести поводом две деценије од највећег НАТО злочина Млинар каже да су само малоумни зликовци ТВ могли да означе као ”Војни објекат високе важности”. Додаје да је НАТО хтео те ноћи да убије истину која је преко тог ТВ предајника ишла у свет. Констатује Мирослав и да се 20 година од страшног догађаја у Абердаревој показало да се истина не може убити и да је за разлику од НАТО пакта та истина бесмртна.

– „Јадног Мику, заробљеног у бетонској клопци детонација ракете избацила је из канцеларије као катапулт пилота. Он је био у својој столици када су срушене таванице пале по његовим ногама. Да је експлозија била мало јача вероватно би ”на време излетео кроз прозор”. Овако, била му је откинута шака, глава и грудни кош су му били потпуно отворени а он и даље свестан. Да би га извукли испод тона и тона бетона, било је неопходно да му што пре ампутирамо ноге. Када је дошла лекарска екипа коју је водио др Влада Ђукић, Јанковић ме погледао у очи, чврсто левом руком стегао за руку и рекао: „Сеци сине, сеци као да су душманске!“ .Гледао ме је и даље у очи док је његова крв прскала по мени.“

Млинар на овом месту хвата дах и наставља:

– „А онда сам чуо други глас. „Колега само мало места…“. Стигао је и др Слободан Ивановић из клинике Анлаве. Он се придружио Ђукићу приликом ампутације Микине друге ноге. Тај догађај је у ТВ преносу тада гледала цела Србија. Судбина је хтела да се управо на том месту поново сусретне са доктором Слобом, који је као хирург добровољац 1993. године био у јединици капетана Драгана и који је из Мирослављевих ногу након рањавања и операције у импровизованој ратној болници извадио 32 шрапнела од противтенковске мине и спасао његове ноге од сигурне ампутације.“

Спасилац из српског Бенковца Мирослав Млинар који је те 1999. имао 32 године свој подвиг преживео је само захваљујући изузетној физичкој спреми. Пошто је заједно са лекарима ампутирао ноге несретнику он се одмах упутио ка спрату изнад, одакле се чуло запамагање човека коме је гвоздена арматура била заривена у слабину. Сећа се Мирослав и како су пламени језици пожара у унутрашњости смрвљене зграде кренули ка том човеку и додаје да је хтео да претекне ватру. У тренутку када се пео уз рушевине до човека у кога је било заривено гвожђе осетио је како му се „кочи“ грло и како губи снагу. Отрови који су се ослободили у облацима пошто је НАТО ракета погодила лабораторију РТС са хемикалијама за развијање филма потпуно су га овладали.

– „Кажу да сам наводно устао код степеница које воде ка цркви Светог Марка и да сам направио пар корака али ја се не сећам“ – прича даље.

– „Пробудо сам се у ”Шоку Б” Клиничког центра где сам лежао уз Мику чије сам ноге секао. Он је умро пар сати касније а ја сам ту био готово полумртав док Шок нису испразнили због важнијих пацијената, шесторице рањених у Кинеској амбасади. Они су донети 7.маја.“

А онда је Млинар преживео и бомбардовање болнице Драгиша Мишовић 20 маја 1999…

– „Пребацили су ме на Клинику за плућне болести будући да ми је слузокожа дисајних органа била скроз спаљена у Абердаровој. Доктор Мандарић начелник болнице и др Сања Радовановић су ме оперисали 11.маја али сам у шок соби у стању полусвести био и тог 20.маја када су са шест пројектила НАТО зликовци гађали болницу Драгиша Мишовић. У мојој клиници је дошло до панике, особље није стигло да ме пребаци у подрум и после су ме нашли како лежим на поду прекривен стаклом јер су ме детонације избациле из кревета.“

Тих месец дана колико је Мирослав Млинар провео у болницама током НАТО агресије су, веровали или не, само је мали део животних искушења овог великог човека. Одмах по повратка у Аустралију због наглог погоршања здравственог стања, Мирослав је провео још месец дана у сиднејској болници Принц Алфред, где су га третирали као „озраченог радиоактивног пацијента“. Не постоји сценариста који може да напише Млинареву ”причу”. Његову судбину је вели писао живот који је, што рече Кустурица – чудо .

Венчање у манастиру Крка уз благослов Патријарха Павла (1990. г.)

– „Професор Јован Рашковић ме је давне 1989. изабрао да будем млади лидер СДС који ће окупљати подмладак тек основане српске странке у Хрватској-сведочи. У родном Бенковцу победио сам са 23 године на првим вишестраначким изборима али сам место градоначелника добровољно препустио искуснијем Здравку Зечевићу, који је убрзо након тога постао и председник Владе Републике српске Крајине. Када је Туђман покушао да 12 маја 1990. у његовом родном граду организује предизборни митинг ХДЗ био је један од шесторице Срба који су му прекинули скупи растурили бину а њега је пред обезбеђењем које је у рукама држало репетиране пиштоље пљунуо у образ. О томе сведочи и хрватски пропагандни филм ”Пуцањ у Бенковцу”, који је иначе био најпродаванији пропагандни материјал, на коме су вође Хрватске демократске Заједнице зарадили милионе куна. У Хрватској је зато осуђен на 20 година затвора јер је новодно хтео да им убије председника…“
Посета ратних другова непосредно након операције (Бенковац 1991.)

Освета Фрање Туђмана и усташке емиграције била је брза и крвава.У вечерњим сатим 19. маја 1990. у Бенковвцу Мирослав Млинар је избоден ножем на улици док се враћао из посете новоизабраном градоначленику Зечевићу. Препознао је једног од тројице атентатора – то је био један од браће Кнез, лични Фрањин телохранитељ. Исте ноћи док је био у несвести прекланог врата и клинички мртав колима Хитне помоћи је отет из Задарске болнице и одвезен у Книнску болницу. Срби су кренули за њим након сазнања да су Хрватски екстремисти на челу са Ивом Базиолијем планирали да га докрајче и спрече евентуално препознавање и разоткривање атентатора.

За оне који се не сећају или нису били рођени – тада и због тога су се први српски балвани нашли по цестама Северне Далмације и то је био директан повод за почетак “Балван револуције“ српског народа.

– „Скоро два месеца сам лежао у Книнској болници а на захтев хрватског Сабора у неколико наврата вођен сам у пратњи Савезне полиције СФРЈ и у сплитску болницу Фируле, где су ме прегледали Хрватски лекари, јер су из Загреба сервирали причу да ме је због „великосрпске пропаганде“ преклао и повредио лично др Јова Рашковић. Те глупости су образлагали чињеницом да је овај био лекар и наводно је знао „како да убоде, а не закоље“. Тек после прегледа у Сплиту тадашњи најеминентнији хрватски лекари и специјализовани судски вештаци констатовали су да сам био заиста жртва правог атентата и покушаја убиства, те да због бројности рана, њихове тежине и начина наношења отпада свака могућност саморањавања, већ да су напад извеле најмање две непознате особе и Туђман то неким од њих никада није опростио.“

Дан оснивања јединице Книнџе са Капетаном Драганом (Книн 1991.)

Мирослава је ипак Слободан Милошевећ евакуисао у Београд крајем 1990. плашећи се за његов живот али он се ипак вратио у Крајину када је запуцало. Био од првога дана са капетаном Драганом у Специјалној јединици и нотиран је као први рањеник ”Книнџи”пошто га је на прилазу Шкабрњи док је спашавао угрожене цивиле ранила активирана проривтенковска мина и то са 32 шрапнела. Од стране политичког и војног врха Крајине био је постављен за главног координатора задуженог за снабдевање становника храном и свим неопходним животним потрепштинама, тако да је готово свакодневно проводио на релацији између Книна и Београда, организујући на стотине и стотине шлепера, који су из Србије и српске дијаспоре свакодневно допремали хуманитарну помоћ. О свему томе сведоче писани документи, захвалнице, дипломе и одликовања, као и многобројни директни учесници тих дешавања.

Мирослав је у рату остао без готово пола своје фамилије, губитак сваког људског живота немерљив је губитак за сваког човека, али можда је управо то један од разлога због кога је у најтежим ситуацијама он увек био у првим редовима. То поткрепљују и његове речи:

Јединица српске добровољачке гарде на крајишком ратишту 1993.

– „Кад већ нисам могао да помогнем мојима највољенијима и када ми судбина није дозволила да у тренуцима њихове смрти будем уз њих, сваки пут када се нађем у некој тешкој и опасној ситуацији ја дубоко у свом срцу и души осећам као да сам са онима које сам изгубио. Гледајући у тим тренуцима у очима унесрећених људи страх, бол и патњу, као да гледам очи мога ђеда Прокопија, мога брата Александра, моје сестре, тетке и свих оних без којих сам остао, а који су умирали у најтежим мукама. Те њихове очи су мој путоказ и нема те силе која ће ме зауставити у настојањима да будем уз њих и да им помогнем.“

Од свих смрти које су заувек односиле и део његовог живота, смрт ђеда Прокопија и двадесетједногодишњег брата Александра можда су га и најтеже погодиле, док прича о њима очима пуних суза, показује нам Александрову фотографију, на чијој позадини пише:

„Опрости ми што ни данас не могу да запалим свећу на твом гробу и знај да она вечно гори у мом срцу и мојом души. Био си и остао мој Мали Бата, мој понос и мој Велики Херој, ја сам био твој идол, а ти мој Анђео чувар, ти си сачувао мене, али ја нисам тебе. И тога дана си носио моју униформу и са њом заувек однео највећи део мене. И тога дана као и данас, као и сутра, као и онога дана када поново будемо заједно, знај да те много волим.“

Мирослав са покојним Ђенералом Марком Пејићем и вођом Делија покојним Небојшом Ђорђевићем Шуцом (Грачац 1993.)

– „Године 1993. сам отишао у Аустралију са супругом и тек рођеним сином Стефаном. Дана 30 марта на почетку агресије НАТО пакта у Сиднеју сам организовао протест од 50.000 Срба пред америчкм амбасадом када је скинута и њихова застава са јарбола – наочиглед маринаца, који су имали стриктну наредбу да убију свакога онога, ко се усуди да уђе у двориште амбасаде. То је био највећи скуп у историји наше дијаспоре у свету и највеће демонстрације икада организоване у Сиднеју било којим поводом. У Србију сам дошао првог априла, а завршио у Болници 23. Поново сам после рата отишао и покушао да живим у миру на овом континанту али ми никада нису заборавили те демонстрације. Вратио сам се у Србију када су ме у Аустралији пронашли Хашки тужиоци уцењујући ме и тражећи да будем први заштићени сведок на суђењу против Слободана Милошевића и српског народа. Нити једнога тренутка нисам ни помишљао да би тако нешто урадио и да би лажно сведочио против било кога Србина, или на штету народа коме и сам припадам, без обзира на све оно што ми је за узврат нуђено…“
Највеће демонстрације у историји српске дијаспоре (Сиднеј 1999.)

Мирослав Млинар се са осмехом на лицу подсећа и прича како је у Дрвару 1991. примио у СДС Радована Караџића потписујући лидеру босанских Срба партијску чланску карту СДС са бројем 328.624. Наш саговорник је у ствари, уз утамниченог Радована једини сведок ”српског самопризнања” да смо ”луд народ”, како то воле да потцртају Хрвати.

– „Дана 4. јула 1991. организовали смо велики народни митинг поводом оснивања Српске демократске странке Босне и Херцеговине. Без обзира што су босанске власти и полиција забранили скуп, он је одржан, захваљујући хиљадама и хиљадама симпатизера и следбеника СДС-а, који су пробили све полицијске кордоне и дошли на све-народни митинг. После скупа, основана је Српска демократска странка Босне и Херцеговине (Касније СДС Републике Српске), за председника је изабран доктор Радован Караџић, а мени је као најмлађем члану Главног одбора припала и та част да му испишем и потпишем чланску карту. Свима је остало у сећању шаљиво Радованово питање:

– „Да ли он то мора да пише по казни, или због тога што једини за овим столом пије млеко, или због тога што је најмлађи? На то му је Јова Рашковић одговорио: “Најмлађи јесте, али ја га још никада нисам видео да пије било шта осим млека и обичне воде, а пише због тога што има најлепши рукопис и што се једино њему не тресу руке.” Сви присутни су почели да аплаудирају, а Радован ми је у том тренутку у знак захвалности поклонио своју збирку песама са посветом, коју је прочитао на глас:

– “Част ми је што ме је у Српску демократску странку учланио баш Мирослав Млинар, дјете СДС-а, син српског народа и велики херој у мојим очима!”

– Подстакнут и сам овим за мене дирљивим гестом, устао сам, чврсто загрлио и пољубио Радована, уз речи: “И мени је велика част, што ће један овакав човек предводити српски народ у Босни и бити на челу Српске демократске странке. Знам да му неће бити ни лако, ни једноставно, знам и то да ће можда и сам проћи кроз пакао, кроз који сам и ја прошао, али ако је то цена победе и слободе нашег народа, сви ми овде присутни смо спремни да ту цену платимо. Хвала Вам још једном и срећно!”

Негде на ратишту Српске крајине (1992.)

Наздравио сам чашом млека и додао: “Морам да свима Вам сада откријем једну малу тајну, нисам исписао чланску карту, ни по казни, ни због тога што сам најмлађи, ни због лепог рукописа, већ само због тога што једини ја пишем ћирилицом и то само захваљујући мом покојном ђеду Прокопију, који ме је још са непуних 5 година томе научио.”

На то су сви спонтано праснули у смех, а Јова се устао и затражио од мене, да и њима испричам њему добро знану причу, о томе како ме је мој ђед учио ћирилицу, док су се друга деца играла у дворишту и уживала у дечијим несташлуцима, а ја то тужан и жалостан гледао кроз прозор, мрзећи увелико свога ђеда, убеђен да једино мене не воли, па ме не пушта да се играм са осталима, већ ме тера да учим тамо неку ћирилицу, коју у том тренутку нисам, као ни њега самога могао гледати очима. Ћирилицу сам научио убрзаном методом, додатно мотивисан једино са тим да што пре изађем из куће и да се прикључим осталој деци у игри, али сам данас неизмерно захвалан мом покојном ђеду Прокопију Проши Алавањи, за све што ме је научио у животу, укључујући на првом месту и то да будем човек.

Пошто је убеђивао Караџића да се прихвати вођења странке у Босни, рекао му је у шали и кроз осмех, на себи својствен начин:

– „Види, ови моји Крајишници су луд народ, а лудаке може да води једино неуропсихијатар, још луђи од њих, а тек ови твоју у Босни, они су још луђи, тако да си ти таман толико луђи од мене, да их предводиш!“

Да, тога дана је настала чувена професорова реченица „СРБИ СУ ЛУД НАРОД“.

Наш саговорник говори да га је оснивач СДС ”одабрао”знајући га још као омладинског активисту и младог лидера, одличног ђака, акцијашког ударника, а након тога и носиоца највећег војничког одликовања, значке „примеран војник“.Рашковић је био свестан да су му потребни млади и способни момци, а Млинар је био и активини спортиста, а и редак Србин који је умео” ћирилицу боље да пише од латинице”. Заслужан за све то био је његов ђед Прокопије, који је убијен на зверски начин у ноћи пред католички Божић 1991. године.

– „Одлука да ја будем постављен да важно место донета је под чудесим околностима давне 1989. године. На професора Јову сам налетео у Београду случајно у пасажу Кнез Михаиловој где се данас налази ТЦ Миленијум. Ја сам био на утакмици Црвене звезде и ту сам пре повратка у Бенковац дошао да купим тада модерну мајицу у бутику ”Себастијан”, док је професор био у друштву Матије Бећковића, Добрице Ћосића и Косте Чаошког. Испоставило се да су изашли да прошетају са важног скупа српских интерлектулаца који се одржавао у оближњој сали и где су договарали детаље рађања српске странке у Хрватској. Јова Рашковић ми је,сећам се рекао:

“Сине тебе ми је бог посало.Хајде да те представим…“

Кратко након тога, тачније 17.фебруара 1990.године у Книну, Млинар је заједно са академиком Јованом Рашковићем на великом народном митингу постао један од оснивача Српске демократске странке СДС, а убрзо након тога председник странке за свој родни Бенковац, члан Главног одбора и један од потпредседника странке.

Да све оно што је Мирослав Млинар урадио од свог рођења, па до трагедије која је задесила нашу земљу приликом НАТО агресије 1999. године није била случајност сведочи и најсвежије сећање на катастрофалне поплаве 2014. године. Мирослав је био један је од људи који су дали све од себе онима којима је помоћ тада била најпотребнија, а то су били грађани Обреновца. Он је на сигурно, из потопљеног града, извукао више од 700 особа. Људи које је извукао из воде и можда спасао и сигурне смрти, данима су преко друштвених мрежа трагали за „Млинаром”, мислећи да је реч о личној шифри која се користи преко радио-уређаја, а коју су слушали током контакта са кризним штабом. Мирослав нам је испричао како је текла и акција спасавања у Обреновцу.

– „У близини места где живим налази се специјална полицијска бригада. Још истога јутра када је проглашено ванредно стање, отишао сам код команданта и понудио своју помоћ. Како су им баш тада били потребни људи који добро пливају и роне, већ 16. маја сам узео опрему и са још двојицом добровољаца из Сурдука, аласима Гошом и Кићом који су дошли са чамцима кренуо сам ка Обреновцу. Први дан је био паклен. Хладноћа и киша која је непрестално падала додатно су отежавали надљудске напоре спасилаца. Вода је страховитом брзином надолазила са свих страна и плавила улице. Нису се виделе куће, аутомобили, ограде, путокази, није се видело буквално ништа, на неким деловима готово да се није могло наслутити да је пре свега пар сати ту постојао град. Користили смо батеријске лампе како би видели угрожене чији су позиви у помоћ долазили са свих страна.“

Касно у ноћ 17. маја, из команде Кризног штаба путем радио везе стигла је информација да се у ОШ „Јефимија” порађа жена и да су хитно потребни лекар и бабица.

– „У том тренутку чамац у коме сам се налазио био је једини на води, нисмо размишљали нити једног часа, већ смо се одмах упутили ка школи. Трудница је била на сасвим другом крају града и чамцем нам је требало скоро сат времена да дођемо до ње. Породила се непосредно пре нашег доласка и родила девојчицу. На првом спрату школе затекли смо око 1.000 људи, махом мале деце, жена и старијих особа, који 24 сата нису имали ни воде, ни хране. Владала је тотална паника и хаос, тако да сам путем радио уређаја само кратко обавестио команду о томе да остајем у школи док не буде евакуисана.“

Додела почасног српског пасоша са бројем „један“ 2008.

Грађани Обреновца никада нису заборавили његове речи упућене команди кризног штаба: „Пријем!Млинар на вези!Не враћам се на насип, остајем овде док не буде евакуисан и последњи човек!“, евакуација је била веома захтевна и опасна, у школи је остао све док војне амфибије на сигурно нису превезле више од шестсто особа из школе.

– „Након тога сам морао да одем, јер се преврнуо чамац са руским спасиоцима. Обратио сам се преосталима у школи, и рекао да ће и они бити сигурно спашени и да им то гарантујем својим животом. Тренутак који је уследио био ми је међу најтежима. Људи су почели да ми спонтано тапшу. Загрлили смо се сви скупа и обећали једни другима да ћемо се поново срести једнога дана када се све то заврши. Након тога сам уз помоћ спасилаца Слободана Љубобратовића и Зорана Лире, из преврнутог чамца извукао руске специјалце, који су неколико часова касније из готово идентичне ситуације извлачили нас, али и још 167 људи који су били заробљени у Карађорђевој и Кнез Михаиловој улици“ – каже Млинар.

Као добровољни давалац крви до сада је 43 пута дао крв (Маракана 2017.)

Да га Обреновчани никада нису заборавили сведочи и податак да је Мирослав одлуком Скупштине града одликован за своју храброст и за све оно што је урадио након тога, јер су захваљујући фонду „Дијаспора за матицу“ чији је члан од самога оснивања 1999.године обезбеђена новчана средства за потпуну обнову и изградњу 22 куће.
И ове године као потпредседник ЖФК Црвена звезда бори се за Дуплу круну (Маракана 2019.)

Да стара љубав заборава нема сведочи и љубав према спорту и Црвеној звезди. У организацији Звездиних Делија Мирослав је до сада 43 пута добровољно дао крв. Уз све то Мирослав је већ 6 година и потпредседник женског фудбалског клуба Црвена звезда, клуба који из године у годину постиже све веће и запаженије успехе, тако да и ове године брани освојену титула победника Купа Србије, а уједно се потајно нада и историјском учешћу у елитном такмичењу Лиге шампиона, јер шампионима је место међу шампионима, а то је засигурно заслужује и јунак ове наше приче и црвено-беле фудбалерке, познате као „Звездине Вучице“.
Први шампионски пехар у историји Звездиних фудбалерки (2018.)

7
Коментари

avatar
7 Comment threads
0 Thread replies
6 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
7 Comment authors
ССССЂука ЦЗРСДЕЛИЈА КННJankovichSale CZ Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
СССС
Гост
СССС

Бог да те чува у животу још 100 година јуначе!Догодине у Книну и Призрену!

Ђука ЦЗРС
Гост
Ђука ЦЗРС

Сјећам се брата Млинара из битке за Коридор заједно смо били изнад Добоја на потезу Дуге њиве!Нисам га видијо од тада али ми је драго да у њему још увијек туче срце јуначко.Ако долази у Бањалуку волијо би сјести са њим и попити коју да га задрлим и да се брацки испричамо!БАЊАЛУКА ЦИЈЕЛА ЦРВЕНО БЈЕЛА!!!!!!!ЂУКА

ДЕЛИЈА КНН
Гост
ДЕЛИЈА КНН

Браво брате Србине! Браво Делијо из Српске Крајине! Живог су те клали ал те нјесу сатрали! И даље се барјак Крајишки на Сјеверу вије, спрема се Србадија љуту битку да бије! Догодине у Српском Книну!!!

Jankovich
Гост
Jankovich

ZNAM DA JE TO TAKO BILO .ZNAM DA JE MIROSLAV I DUSA I SRCE I HEROJ ….. MIROSLAV JE MOJ DRUG .ZATO JE I BOG NA NJEGOVOJ STRANI I STA GOD RADIO ZELIM MU DA USPE .

Sale CZ
Гост
Sale CZ

BRATE HVALA ZA SVE ŠTO SI URADIO ZA MENE I MOJU FAMILIJU ZA VREME POPLAVA U OBRENOVCU I POSLE POPLAVA!BOG TE BLAGOSLOVIO!SALE CZ ???

Mare
Гост
Mare

Svaka čast za ovog čoveka, da ova naša Srbija ima malo više pameti čuvala bi i štitila svoje heroje kao kap vode na dlanu, a ne da ih izručuje krvolocima i ubicama naše dece. Naši krvnici su svoje zlotvore proglasili herojima i svetcima, a mi se stidimo svojih ratnika, junaka i heroja, uvlačeći se u d… belosvetskoj bagri i izopačenom ološu. Kao Delija i kao Srbin osećam se ponosno dok ovo čitam. Neka mu je bog u pomoći i hvala mu za svaku kap krvi.

Gile delija puk
Гост
Gile delija puk

Moj brat i ratni drug. Uvek je bio gde je najteze i najopasnije. O njegovom velikom srcu i humanosti govore njegova dela a o njegovoj bezgranicnoj ljubavi prema Crvenoj Zvezdi znamo mi koji smo njegovi prijatelji. Kamo srece da je vise ovakvih ljudi. Ziveo i neka te Bog cuva kao sto te je cuvao da sad.