Spašavanje teško povređenih radnika RTS-a u noći 23.4.1999. g.

Dragan Vujičić

MIROSLAV MLINAR HEROJ SPAŠAVANJA NASTRADALIH U BOMBARDOVANJU RTS POSLE 20 GODINA O PODVIGU, O ODLIKOVANJIMA KOJE JE DOBIO O SUDBINI KOJA SE SA NJIM SUROVO IGRA:

– „Pre nego što sam prišao Milovanu Jankoviću koji je ležao krvav katapultiran sa trećeg sprata i nogu priklještenih betonskim pločama u ruševinama zgrade TV u Aberdarevoj,prvo sam trojicu kontuzovanih radnika RTS izveo iz prašine pogođene zgrade. Njih dvoje je bilo samo ”zbunjeno” i uplašeno a trećeg sam nosio na rukama do stepenica ka Tašmajdanu. Pošto sam prišao teško povređenom Jankoviću čije je telo visilo nad zemljom ponovo su se začuli avioni. Ljudi koji su se okupili počeli su da beže u strahu od nove rakete, takozvanog „overavanja“, a ja sam ostao podmećući svoja leđa pod leđa ranjenika jer nisam imao više snage da ga držim rukama. Posle 10 minuta stigli su vatrogasci – ove sekvence iz pakla ekskluzivno za ”Novosti” svedoči Miroslav Mlinar heroj spašavanja radnika RTS tog 23.aprila 1999.“

On je bio prvi koji se našao da pomaže unesrećenima u zgradi nacionalnog TV emitera. Za svoje zasluge iz 1999. nagrađen je titulom Ambasadora humanosti 2000. a aprila 2008. odlukom Vlade Srbije postao je nosilac počasnog biometrijskog pasoša Srbije broj 1, koji mu je svečano dodeljen u Skupštini Srbije povodom 204. godišnjice od izdavanja prvog državnog dokumenata nezavisne države sa srpskim imenom. Miroslav je Heroj našeg naroda u ratu i miru.

U nastavku ispovesti povodom dve decenije od najvećeg NATO zločina Mlinar kaže da su samo maloumni zlikovci TV mogli da označe kao ”Vojni objekat visoke važnosti”. Dodaje da je NATO hteo te noći da ubije istinu koja je preko tog TV predajnika išla u svet. Konstatuje Miroslav i da se 20 godina od strašnog događaja u Aberdarevoj pokazalo da se istina ne može ubiti i da je za razliku od NATO pakta ta istina besmrtna.

– „Jadnog Miku, zarobljenog u betonskoj klopci detonacija rakete izbacila je iz kancelarije kao katapult pilota. On je bio u svojoj stolici kada su srušene tavanice pale po njegovim nogama. Da je eksplozija bila malo jača verovatno bi ”na vreme izleteo kroz prozor”. Ovako, bila mu je otkinuta šaka, glava i grudni koš su mu bili potpuno otvoreni a on i dalje svestan. Da bi ga izvukli ispod tona i tona betona, bilo je neophodno da mu što pre amputiramo noge. Kada je došla lekarska ekipa koju je vodio dr Vlada Đukić, Janković me pogledao u oči, čvrsto levom rukom stegao za ruku i rekao: „Seci sine, seci kao da su dušmanske!“ .Gledao me je i dalje u oči dok je njegova krv prskala po meni.“

Mlinar na ovom mestu hvata dah i nastavlja:

– „A onda sam čuo drugi glas. „Kolega samo malo mesta…“. Stigao je i dr Slobodan Ivanović iz klinike Anlave. On se pridružio Đukiću prilikom amputacije Mikine druge noge. Taj događaj je u TV prenosu tada gledala cela Srbija. Sudbina je htela da se upravo na tom mestu ponovo susretne sa doktorom Slobom, koji je kao hirurg dobrovoljac 1993. godine bio u jedinici kapetana Dragana i koji je iz Miroslavljevih nogu nakon ranjavanja i operacije u improvizovanoj ratnoj bolnici izvadio 32 šrapnela od protivtenkovske mine i spasao njegove noge od sigurne amputacije.“

Spasilac iz srpskog Benkovca Miroslav Mlinar koji je te 1999. imao 32 godine svoj podvig preživeo je samo zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj spremi. Pošto je zajedno sa lekarima amputirao noge nesretniku on se odmah uputio ka spratu iznad, odakle se čulo zapamaganje čoveka kome je gvozdena armatura bila zarivena u slabinu. Seća se Miroslav i kako su plameni jezici požara u unutrašnjosti smrvljene zgrade krenuli ka tom čoveku i dodaje da je hteo da pretekne vatru. U trenutku kada se peo uz ruševine do čoveka u koga je bilo zariveno gvožđe osetio je kako mu se „koči“ grlo i kako gubi snagu. Otrovi koji su se oslobodili u oblacima pošto je NATO raketa pogodila laboratoriju RTS sa hemikalijama za razvijanje filma potpuno su ga ovladali.

– „Kažu da sam navodno ustao kod stepenica koje vode ka crkvi Svetog Marka i da sam napravio par koraka ali ja se ne sećam“ – priča dalje.

– „Probudo sam se u ”Šoku B” Kliničkog centra gde sam ležao uz Miku čije sam noge sekao. On je umro par sati kasnije a ja sam tu bio gotovo polumrtav dok Šok nisu ispraznili zbog važnijih pacijenata, šestorice ranjenih u Kineskoj ambasadi. Oni su doneti 7.maja.“

A onda je Mlinar preživeo i bombardovanje bolnice Dragiša Mišović 20 maja 1999…

– „Prebacili su me na Kliniku za plućne bolesti budući da mi je sluzokoža disajnih organa bila skroz spaljena u Aberdarovoj. Doktor Mandarić načelnik bolnice i dr Sanja Radovanović su me operisali 11.maja ali sam u šok sobi u stanju polusvesti bio i tog 20.maja kada su sa šest projektila NATO zlikovci gađali bolnicu Dragiša Mišović. U mojoj klinici je došlo do panike, osoblje nije stiglo da me prebaci u podrum i posle su me našli kako ležim na podu prekriven staklom jer su me detonacije izbacile iz kreveta.“

Tih mesec dana koliko je Miroslav Mlinar proveo u bolnicama tokom NATO agresije su, verovali ili ne, samo je mali deo životnih iskušenja ovog velikog čoveka. Odmah po povratka u Australiju zbog naglog pogoršanja zdravstvenog stanja, Miroslav je proveo još mesec dana u sidnejskoj bolnici Princ Alfred, gde su ga tretirali kao „ozračenog radioaktivnog pacijenta“. Ne postoji scenarista koji može da napiše Mlinarevu ”priču”. Njegovu sudbinu je veli pisao život koji je, što reče Kusturica – čudo .

Venčanje u manastiru Krka uz blagoslov Patrijarha Pavla (1990. g.)

– „Profesor Jovan Rašković me je davne 1989. izabrao da budem mladi lider SDS koji će okupljati podmladak tek osnovane srpske stranke u Hrvatskoj-svedoči. U rodnom Benkovcu pobedio sam sa 23 godine na prvim višestranačkim izborima ali sam mesto gradonačelnika dobrovoljno prepustio iskusnijem Zdravku Zečeviću, koji je ubrzo nakon toga postao i predsednik Vlade Republike srpske Krajine. Kada je Tuđman pokušao da 12 maja 1990. u njegovom rodnom gradu organizuje predizborni miting HDZ bio je jedan od šestorice Srba koji su mu prekinuli skupi rasturili binu a njega je pred obezbeđenjem koje je u rukama držalo repetirane pištolje pljunuo u obraz. O tome svedoči i hrvatski propagandni film ”Pucanj u Benkovcu”, koji je inače bio najprodavaniji propagandni materijal, na kome su vođe Hrvatske demokratske Zajednice zaradili milione kuna. U Hrvatskoj je zato osuđen na 20 godina zatvora jer je novodno hteo da im ubije predsednika…“
Poseta ratnih drugova neposredno nakon operacije (Benkovac 1991.)

Osveta Franje Tuđmana i ustaške emigracije bila je brza i krvava.U večernjim satim 19. maja 1990. u Benkovvcu Miroslav Mlinar je izboden nožem na ulici dok se vraćao iz posete novoizabranom gradonačleniku Zečeviću. Prepoznao je jednog od trojice atentatora – to je bio jedan od braće Knez, lični Franjin telohranitelj. Iste noći dok je bio u nesvesti preklanog vrata i klinički mrtav kolima Hitne pomoći je otet iz Zadarske bolnice i odvezen u Kninsku bolnicu. Srbi su krenuli za njim nakon saznanja da su Hrvatski ekstremisti na čelu sa Ivom Baziolijem planirali da ga dokrajče i spreče eventualno prepoznavanje i razotkrivanje atentatora.

Za one koji se ne sećaju ili nisu bili rođeni – tada i zbog toga su se prvi srpski balvani našli po cestama Severne Dalmacije i to je bio direktan povod za početak “Balvan revolucije“ srpskog naroda.

– „Skoro dva meseca sam ležao u Kninskoj bolnici a na zahtev hrvatskog Sabora u nekoliko navrata vođen sam u pratnji Savezne policije SFRJ i u splitsku bolnicu Firule, gde su me pregledali Hrvatski lekari, jer su iz Zagreba servirali priču da me je zbog „velikosrpske propagande“ preklao i povredio lično dr Jova Rašković. Te gluposti su obrazlagali činjenicom da je ovaj bio lekar i navodno je znao „kako da ubode, a ne zakolje“. Tek posle pregleda u Splitu tadašnji najeminentniji hrvatski lekari i specijalizovani sudski veštaci konstatovali su da sam bio zaista žrtva pravog atentata i pokušaja ubistva, te da zbog brojnosti rana, njihove težine i načina nanošenja otpada svaka mogućnost samoranjavanja, već da su napad izvele najmanje dve nepoznate osobe i Tuđman to nekim od njih nikada nije oprostio.“

Dan osnivanja jedinice Knindže sa Kapetanom Draganom (Knin 1991.)

Miroslava je ipak Slobodan Miloševeć evakuisao u Beograd krajem 1990. plašeći se za njegov život ali on se ipak vratio u Krajinu kada je zapucalo. Bio od prvoga dana sa kapetanom Draganom u Specijalnoj jedinici i notiran je kao prvi ranjenik ”Knindži”pošto ga je na prilazu Škabrnji dok je spašavao ugrožene civile ranila aktivirana prorivtenkovska mina i to sa 32 šrapnela. Od strane političkog i vojnog vrha Krajine bio je postavljen za glavnog koordinatora zaduženog za snabdevanje stanovnika hranom i svim neophodnim životnim potrepštinama, tako da je gotovo svakodnevno provodio na relaciji između Knina i Beograda, organizujući na stotine i stotine šlepera, koji su iz Srbije i srpske dijaspore svakodnevno dopremali humanitarnu pomoć. O svemu tome svedoče pisani dokumenti, zahvalnice, diplome i odlikovanja, kao i mnogobrojni direktni učesnici tih dešavanja.

Miroslav je u ratu ostao bez gotovo pola svoje familije, gubitak svakog ljudskog života nemerljiv je gubitak za svakog čoveka, ali možda je upravo to jedan od razloga zbog koga je u najtežim situacijama on uvek bio u prvim redovima. To potkrepljuju i njegove reči:

Jedinica srpske dobrovoljačke garde na krajiškom ratištu 1993.

– „Kad već nisam mogao da pomognem mojima najvoljenijima i kada mi sudbina nije dozvolila da u trenucima njihove smrti budem uz njih, svaki put kada se nađem u nekoj teškoj i opasnoj situaciji ja duboko u svom srcu i duši osećam kao da sam sa onima koje sam izgubio. Gledajući u tim trenucima u očima unesrećenih ljudi strah, bol i patnju, kao da gledam oči moga đeda Prokopija, moga brata Aleksandra, moje sestre, tetke i svih onih bez kojih sam ostao, a koji su umirali u najtežim mukama. Te njihove oči su moj putokaz i nema te sile koja će me zaustaviti u nastojanjima da budem uz njih i da im pomognem.“

Od svih smrti koje su zauvek odnosile i deo njegovog života, smrt đeda Prokopija i dvadesetjednogodišnjeg brata Aleksandra možda su ga i najteže pogodile, dok priča o njima očima punih suza, pokazuje nam Aleksandrovu fotografiju, na čijoj pozadini piše:

„Oprosti mi što ni danas ne mogu da zapalim sveću na tvom grobu i znaj da ona večno gori u mom srcu i mojom duši. Bio si i ostao moj Mali Bata, moj ponos i moj Veliki Heroj, ja sam bio tvoj idol, a ti moj Anđeo čuvar, ti si sačuvao mene, ali ja nisam tebe. I toga dana si nosio moju uniformu i sa njom zauvek odneo najveći deo mene. I toga dana kao i danas, kao i sutra, kao i onoga dana kada ponovo budemo zajedno, znaj da te mnogo volim.“

Miroslav sa pokojnim Đeneralom Markom Pejićem i vođom Delija pokojnim Nebojšom Đorđevićem Šucom (Gračac 1993.)

– „Godine 1993. sam otišao u Australiju sa suprugom i tek rođenim sinom Stefanom. Dana 30 marta na početku agresije NATO pakta u Sidneju sam organizovao protest od 50.000 Srba pred američkm ambasadom kada je skinuta i njihova zastava sa jarbola – naočigled marinaca, koji su imali striktnu naredbu da ubiju svakoga onoga, ko se usudi da uđe u dvorište ambasade. To je bio najveći skup u istoriji naše dijaspore u svetu i najveće demonstracije ikada organizovane u Sidneju bilo kojim povodom. U Srbiju sam došao prvog aprila, a završio u Bolnici 23. Ponovo sam posle rata otišao i pokušao da živim u miru na ovom kontinantu ali mi nikada nisu zaboravili te demonstracije. Vratio sam se u Srbiju kada su me u Australiji pronašli Haški tužioci ucenjujući me i tražeći da budem prvi zaštićeni svedok na suđenju protiv Slobodana Miloševića i srpskog naroda. Niti jednoga trenutka nisam ni pomišljao da bi tako nešto uradio i da bi lažno svedočio protiv bilo koga Srbina, ili na štetu naroda kome i sam pripadam, bez obzira na sve ono što mi je za uzvrat nuđeno…“
Najveće demonstracije u istoriji srpske dijaspore (Sidnej 1999.)

Miroslav Mlinar se sa osmehom na licu podseća i priča kako je u Drvaru 1991. primio u SDS Radovana Karadžića potpisujući lideru bosanskih Srba partijsku člansku kartu SDS sa brojem 328.624. Naš sagovornik je u stvari, uz utamničenog Radovana jedini svedok ”srpskog samopriznanja” da smo ”lud narod”, kako to vole da potcrtaju Hrvati.

– „Dana 4. jula 1991. organizovali smo veliki narodni miting povodom osnivanja Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine. Bez obzira što su bosanske vlasti i policija zabranili skup, on je održan, zahvaljujući hiljadama i hiljadama simpatizera i sledbenika SDS-a, koji su probili sve policijske kordone i došli na sve-narodni miting. Posle skupa, osnovana je Srpska demokratska stranka Bosne i Hercegovine (Kasnije SDS Republike Srpske), za predsednika je izabran doktor Radovan Karadžić, a meni je kao najmlađem članu Glavnog odbora pripala i ta čast da mu ispišem i potpišem člansku kartu. Svima je ostalo u sećanju šaljivo Radovanovo pitanje:

– „Da li on to mora da piše po kazni, ili zbog toga što jedini za ovim stolom pije mleko, ili zbog toga što je najmlađi? Na to mu je Jova Rašković odgovorio: “Najmlađi jeste, ali ja ga još nikada nisam video da pije bilo šta osim mleka i obične vode, a piše zbog toga što ima najlepši rukopis i što se jedino njemu ne tresu ruke.” Svi prisutni su počeli da aplaudiraju, a Radovan mi je u tom trenutku u znak zahvalnosti poklonio svoju zbirku pesama sa posvetom, koju je pročitao na glas:

– “Čast mi je što me je u Srpsku demokratsku stranku učlanio baš Miroslav Mlinar, djete SDS-a, sin srpskog naroda i veliki heroj u mojim očima!”

– Podstaknut i sam ovim za mene dirljivim gestom, ustao sam, čvrsto zagrlio i poljubio Radovana, uz reči: “I meni je velika čast, što će jedan ovakav čovek predvoditi srpski narod u Bosni i biti na čelu Srpske demokratske stranke. Znam da mu neće biti ni lako, ni jednostavno, znam i to da će možda i sam proći kroz pakao, kroz koji sam i ja prošao, ali ako je to cena pobede i slobode našeg naroda, svi mi ovde prisutni smo spremni da tu cenu platimo. Hvala Vam još jednom i srećno!”

Negde na ratištu Srpske krajine (1992.)

Nazdravio sam čašom mleka i dodao: “Moram da svima Vam sada otkrijem jednu malu tajnu, nisam ispisao člansku kartu, ni po kazni, ni zbog toga što sam najmlađi, ni zbog lepog rukopisa, već samo zbog toga što jedini ja pišem ćirilicom i to samo zahvaljujući mom pokojnom đedu Prokopiju, koji me je još sa nepunih 5 godina tome naučio.”

Na to su svi spontano prasnuli u smeh, a Jova se ustao i zatražio od mene, da i njima ispričam njemu dobro znanu priču, o tome kako me je moj đed učio ćirilicu, dok su se druga deca igrala u dvorištu i uživala u dečijim nestašlucima, a ja to tužan i žalostan gledao kroz prozor, mrzeći uveliko svoga đeda, ubeđen da jedino mene ne voli, pa me ne pušta da se igram sa ostalima, već me tera da učim tamo neku ćirilicu, koju u tom trenutku nisam, kao ni njega samoga mogao gledati očima. Ćirilicu sam naučio ubrzanom metodom, dodatno motivisan jedino sa tim da što pre izađem iz kuće i da se priključim ostaloj deci u igri, ali sam danas neizmerno zahvalan mom pokojnom đedu Prokopiju Proši Alavanji, za sve što me je naučio u životu, uključujući na prvom mestu i to da budem čovek.

Pošto je ubeđivao Karadžića da se prihvati vođenja stranke u Bosni, rekao mu je u šali i kroz osmeh, na sebi svojstven način:

– „Vidi, ovi moji Krajišnici su lud narod, a ludake može da vodi jedino neuropsihijatar, još luđi od njih, a tek ovi tvoju u Bosni, oni su još luđi, tako da si ti taman toliko luđi od mene, da ih predvodiš!“

Da, toga dana je nastala čuvena profesorova rečenica „SRBI SU LUD NAROD“.

Naš sagovornik govori da ga je osnivač SDS ”odabrao”znajući ga još kao omladinskog aktivistu i mladog lidera, odličnog đaka, akcijaškog udarnika, a nakon toga i nosioca najvećeg vojničkog odlikovanja, značke „primeran vojnik“.Rašković je bio svestan da su mu potrebni mladi i sposobni momci, a Mlinar je bio i aktivini sportista, a i redak Srbin koji je umeo” ćirilicu bolje da piše od latinice”. Zaslužan za sve to bio je njegov đed Prokopije, koji je ubijen na zverski način u noći pred katolički Božić 1991. godine.

– „Odluka da ja budem postavljen da važno mesto doneta je pod čudesim okolnostima davne 1989. godine. Na profesora Jovu sam naleteo u Beogradu slučajno u pasažu Knez Mihailovoj gde se danas nalazi TC Milenijum. Ja sam bio na utakmici Crvene zvezde i tu sam pre povratka u Benkovac došao da kupim tada modernu majicu u butiku ”Sebastijan”, dok je profesor bio u društvu Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića i Koste Čaoškog. Ispostavilo se da su izašli da prošetaju sa važnog skupa srpskih interlektulaca koji se održavao u obližnjoj sali i gde su dogovarali detalje rađanja srpske stranke u Hrvatskoj. Jova Rašković mi je,sećam se rekao:

“Sine tebe mi je bog posalo.Hajde da te predstavim…“

Kratko nakon toga, tačnije 17.februara 1990.godine u Kninu, Mlinar je zajedno sa akademikom Jovanom Raškovićem na velikom narodnom mitingu postao jedan od osnivača Srpske demokratske stranke SDS, a ubrzo nakon toga predsednik stranke za svoj rodni Benkovac, član Glavnog odbora i jedan od potpredsednika stranke.

Da sve ono što je Miroslav Mlinar uradio od svog rođenja, pa do tragedije koja je zadesila našu zemlju prilikom NATO agresije 1999. godine nije bila slučajnost svedoči i najsvežije sećanje na katastrofalne poplave 2014. godine. Miroslav je bio jedan je od ljudi koji su dali sve od sebe onima kojima je pomoć tada bila najpotrebnija, a to su bili građani Obrenovca. On je na sigurno, iz potopljenog grada, izvukao više od 700 osoba. Ljudi koje je izvukao iz vode i možda spasao i sigurne smrti, danima su preko društvenih mreža tragali za „Mlinarom”, misleći da je reč o ličnoj šifri koja se koristi preko radio-uređaja, a koju su slušali tokom kontakta sa kriznim štabom. Miroslav nam je ispričao kako je tekla i akcija spasavanja u Obrenovcu.

– „U blizini mesta gde živim nalazi se specijalna policijska brigada. Još istoga jutra kada je proglašeno vanredno stanje, otišao sam kod komandanta i ponudio svoju pomoć. Kako su im baš tada bili potrebni ljudi koji dobro plivaju i rone, već 16. maja sam uzeo opremu i sa još dvojicom dobrovoljaca iz Surduka, alasima Gošom i Kićom koji su došli sa čamcima krenuo sam ka Obrenovcu. Prvi dan je bio paklen. Hladnoća i kiša koja je neprestalno padala dodatno su otežavali nadljudske napore spasilaca. Voda je strahovitom brzinom nadolazila sa svih strana i plavila ulice. Nisu se videle kuće, automobili, ograde, putokazi, nije se videlo bukvalno ništa, na nekim delovima gotovo da se nije moglo naslutiti da je pre svega par sati tu postojao grad. Koristili smo baterijske lampe kako bi videli ugrožene čiji su pozivi u pomoć dolazili sa svih strana.“

Kasno u noć 17. maja, iz komande Kriznog štaba putem radio veze stigla je informacija da se u OŠ „Jefimija” porađa žena i da su hitno potrebni lekar i babica.

– „U tom trenutku čamac u kome sam se nalazio bio je jedini na vodi, nismo razmišljali niti jednog časa, već smo se odmah uputili ka školi. Trudnica je bila na sasvim drugom kraju grada i čamcem nam je trebalo skoro sat vremena da dođemo do nje. Porodila se neposredno pre našeg dolaska i rodila devojčicu. Na prvom spratu škole zatekli smo oko 1.000 ljudi, mahom male dece, žena i starijih osoba, koji 24 sata nisu imali ni vode, ni hrane. Vladala je totalna panika i haos, tako da sam putem radio uređaja samo kratko obavestio komandu o tome da ostajem u školi dok ne bude evakuisana.“

Dodela počasnog srpskog pasoša sa brojem „jedan“ 2008.

Građani Obrenovca nikada nisu zaboravili njegove reči upućene komandi kriznog štaba: „Prijem!Mlinar na vezi!Ne vraćam se na nasip, ostajem ovde dok ne bude evakuisan i poslednji čovek!“, evakuacija je bila veoma zahtevna i opasna, u školi je ostao sve dok vojne amfibije na sigurno nisu prevezle više od šeststo osoba iz škole.

– „Nakon toga sam morao da odem, jer se prevrnuo čamac sa ruskim spasiocima. Obratio sam se preostalima u školi, i rekao da će i oni biti sigurno spašeni i da im to garantujem svojim životom. Trenutak koji je usledio bio mi je među najtežima. Ljudi su počeli da mi spontano tapšu. Zagrlili smo se svi skupa i obećali jedni drugima da ćemo se ponovo sresti jednoga dana kada se sve to završi. Nakon toga sam uz pomoć spasilaca Slobodana Ljubobratovića i Zorana Lire, iz prevrnutog čamca izvukao ruske specijalce, koji su nekoliko časova kasnije iz gotovo identične situacije izvlačili nas, ali i još 167 ljudi koji su bili zarobljeni u Karađorđevoj i Knez Mihailovoj ulici“ – kaže Mlinar.

Kao dobrovoljni davalac krvi do sada je 43 puta dao krv (Marakana 2017.)

Da ga Obrenovčani nikada nisu zaboravili svedoči i podatak da je Miroslav odlukom Skupštine grada odlikovan za svoju hrabrost i za sve ono što je uradio nakon toga, jer su zahvaljujući fondu „Dijaspora za maticu“ čiji je član od samoga osnivanja 1999.godine obezbeđena novčana sredstva za potpunu obnovu i izgradnju 22 kuće.
I ove godine kao potpredsednik ŽFK Crvena zvezda bori se za Duplu krunu (Marakana 2019.)

Da stara ljubav zaborava nema svedoči i ljubav prema sportu i Crvenoj zvezdi. U organizaciji Zvezdinih Delija Miroslav je do sada 43 puta dobrovoljno dao krv. Uz sve to Miroslav je već 6 godina i potpredsednik ženskog fudbalskog kluba Crvena zvezda, kluba koji iz godine u godinu postiže sve veće i zapaženije uspehe, tako da i ove godine brani osvojenu titula pobednika Kupa Srbije, a ujedno se potajno nada i istorijskom učešću u elitnom takmičenju Lige šampiona, jer šampionima je mesto među šampionima, a to je zasigurno zaslužuje i junak ove naše priče i crveno-bele fudbalerke, poznate kao „Zvezdine Vučice“.
Prvi šampionski pehar u istoriji Zvezdinih fudbalerki (2018.)

7
Komentari

avatar
7 Comment threads
0 Thread replies
6 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
7 Comment authors
SSSSĐuka CZRSDELIJA KNNJankovichSale CZ Recent comment authors
  Subscribe  
najnovijim najstarijim najviše glasova
Obavesti me o
SSSS
Gost
SSSS

Bog da te čuva u životu još 100 godina junače!Dogodine u Kninu i Prizrenu!

Đuka CZRS
Gost
Đuka CZRS

Sjećam se brata Mlinara iz bitke za Koridor zajedno smo bili iznad Doboja na potezu Duge njive!Nisam ga vidijo od tada ali mi je drago da u njemu još uvijek tuče srce junačko.Ako dolazi u Banjaluku volijo bi sjesti sa njim i popiti koju da ga zadrlim i da se bracki ispričamo!BANJALUKA CIJELA CRVENO BJELA!!!!!!!ĐUKA

DELIJA KNN
Gost
DELIJA KNN

Bravo brate Srbine! Bravo Delijo iz Srpske Krajine! Živog su te klali al te njesu satrali! I dalje se barjak Krajiški na Sjeveru vije, sprema se Srbadija ljutu bitku da bije! Dogodine u Srpskom Kninu!!!

Jankovich
Gost
Jankovich

ZNAM DA JE TO TAKO BILO .ZNAM DA JE MIROSLAV I DUSA I SRCE I HEROJ ….. MIROSLAV JE MOJ DRUG .ZATO JE I BOG NA NJEGOVOJ STRANI I STA GOD RADIO ZELIM MU DA USPE .

Sale CZ
Gost
Sale CZ

BRATE HVALA ZA SVE ŠTO SI URADIO ZA MENE I MOJU FAMILIJU ZA VREME POPLAVA U OBRENOVCU I POSLE POPLAVA!BOG TE BLAGOSLOVIO!SALE CZ ???

Mare
Gost
Mare

Svaka čast za ovog čoveka, da ova naša Srbija ima malo više pameti čuvala bi i štitila svoje heroje kao kap vode na dlanu, a ne da ih izručuje krvolocima i ubicama naše dece. Naši krvnici su svoje zlotvore proglasili herojima i svetcima, a mi se stidimo svojih ratnika, junaka i heroja, uvlačeći se u d… belosvetskoj bagri i izopačenom ološu. Kao Delija i kao Srbin osećam se ponosno dok ovo čitam. Neka mu je bog u pomoći i hvala mu za svaku kap krvi.

Gile delija puk
Gost
Gile delija puk

Moj brat i ratni drug. Uvek je bio gde je najteze i najopasnije. O njegovom velikom srcu i humanosti govore njegova dela a o njegovoj bezgranicnoj ljubavi prema Crvenoj Zvezdi znamo mi koji smo njegovi prijatelji. Kamo srece da je vise ovakvih ljudi. Ziveo i neka te Bog cuva kao sto te je cuvao da sad.