Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiБлоговиВажноВладимирЖенски фудбалИнтервјуиНајновијеФудбалФудбал

Црвено-беле „Вучице“ потписане европском и светском круном

Његово име златним словима уписано је у историји Фудбалског клуба Црвена звезда. Био је члан најсјајније генерације наших фудбалера која је из Барија и Токија на Топчидерско брдо донела трофеје о којима многи могу само да сањају. И дан данас је у вољеном клубу, ради као помоћни тренер у ЖФК Црвена звезда, а када није на зеленом правоугаонику време проводи у ветеранској секцији нашег клуба присећајући се свих више или мање лепих тренутака, јер сваки тренутак у Звезди не може а да не буде леп.

Његово име је Славиша Чула

Рођен је у Костолцу 28. новембра 1968. годинe. У екипи Рудара из родног града започео је да „трчи за бубамаром“, а његов таленат врло брзо су приметили људи из Црвене звезде и мали Славиша се већ као пионир отиснуо пут великог града. Прошао је целокупну школу нашег клуба, а затим је уследило „проклетство“ које прати готово сву Звездину децу. Уместо прилике у првом тиму, морао је позајмице. До душе, мора се истаћи да је на врата првог тима закуцао у незгодном тренутку, тренутку када је Црвена звезда градила екипу за европски и светски врх и времена за „дечије болести“ младих фудбалера готово да није ни било. Уследила су каљења у Крушевцу, Никшићу и Зрењанину, а онда и повратак баш у моменту када се исписивала историја…

Славиша, ми који већ имамо деценије звездашког стажа добро се сећамо твојих играчких дана, али како би се представио млађим присталицама нашег клуба, онима који вероватно нису ни били рођени када је наш клуб харао Европом и светом:

– „Ја сам као клинац, као пионир дошао у Звезду из Костолца, из екипе Рудара. Довео ме је наш тренер млађих категорија Тома Милићевић. Он ме је приметио и изразио жељу да дођем у Београд. Моја каријера није била бајна и поред чињенице да сам био члан такве генерације која је била европски и светски првак. Једноставно увек сам био на некој граници и свестан генерације коју је Звезда тада имала увек сам се борио. Данас са ове временске дистанце могу да кажем да сам био срећан што сам у том периоду био члан Црвене звезде, али и несрећан јер нисам имао прилике да константније играм. Као играч на позицији полушпица некако сам у игру увек улазио уместо Дејана Савићевића, Владимира Југовића или Дарка Панчева. Али када све сагледам морам рећи да сам ипак задовољан. Увек сам био радан и вредан, прави професионалац, па и поред чињенице да нисам много играо Звезда ми је много помогла у даљој каријери.“

Тог лета 1990. године, са свега 21. годином старости Славиша се поново обрео у својој кући, а у кући, свлачионици и на терену чекале су га такве играчке величине као што су Савићевић, Просинечки, Панчев, Белодедић, Најдоски и остали. Какав је био осећај делити и свлачионицу и терен са играчима светског реномеа?

– „Сигурно је било, не неког страха, али нервоза је била присутна. Онај непријатан осећај у стомаку. Ја сам

Славиша Чула из играчких дана
са свима имао коректан однос иако сам био много млађи од њих. До душе био је ту и Влада Југовић са којим сам фактички истог дана дошао у клуб. Он ми је много помогао јер је и пре тога био при првом тиму, али и његова каријера у том периоду није била баш бајна. И он је морао да срећу тражи по другим клубовима. Био је на позајмици у Раду и суштински се у Звезду вратио захваљујући Љупку Петровићу који је инсистирао на његовом повратку. Једноставно и у животу, а посебно у фудбалу човек мора да има и много среће.
Све у свему, ни са једним саиграчем из те генерације нисам имао никаквих проблема, али морам истаћи да сам најбољи однос имао са Дејаном Савићевићем. Некако је он најбоље разумео младе играче и желео је да помогне и посаветује. Али када већ помињем саветовање нас младих од стране тих великих играча у оно време, ја нисам ни смео много да запиткујем. Није то као данас када клинци за сваку ситницу питају тренера, а он мора да им одговори. Ја сам тада ћутао и гледао. Гледао сам шта раде они и прилагођавао се. Само по некад питаш нешто, али и тада ти баш није пријатно. Једноставно учиш гледајући. Такво је време тада било. Али морам истаћи да су од нас млађих тада у клубу поред Југовића и мене били и Аца Кристић, Иван Аџић и Митко Стојковски који је тада стигао из Пелистера из Битоља.“

Током двогодишњег боравка у првом тиму Црвене звезде радио си са двојицом великих стручњака Љупком Петровићем и Владицом Поповићем. Ко је од њих двојице на тебе оставио бољи утисак?

– „Тешко је поредити њих двојицу. За мене лично резултат је мерило рада једног тренера, а обојица иза себе имају фантастичне резултате. Једноставно, ја сам у тој генерацији био играч који је играо све у тиму. Ниси могао да бираш. Сећам се да сам током припрема у Енглеској играо чак и десног бека. Играли смо једну утакмицу против Саутемптона, добили смо их 4:0 или 5:0, Душко Радиновић је био повређен и пред утакмицу позове ме Љупко и пита да ли могу да одиграм десног бека. Наравно ја му одговорим да могу све да играм и на тој утакмици будем проглашен за најбољег играча. Сећам се да је након утакмице Љупко звао једног новинара у Београду и рекао му да је мали, голобради Чула био најбољи на утакмици. И опет морам да поновим био сам срећан што сам био члан те генерације, али и несрећан што нисам могао више да играм.“

У сезони 1991/92 Црвена звезда се попела и на кров света, а Славиша Чула је имао значајнију улогу у тиму у односу на сезону у којој је покорена Европа. Током те сезоне два пута се уписао и у листу стрелаца. Постигао је гол Андерлехту у Бриселу у оквиру последњег кола тадашње Лиге шампиона и крушевачком Напретку у реванш мечу полуфинала националног купа када је након 2:2 у Крушевцу, донео нашем клубу победу од 1:0 и пролаз у финале. Само по себи се намеће питање зашто управо он није био носилац Звезде у ери Милана Живадиновића?

– „Након сезоне 91/92, а посебно након тог гола Андерлехту у Бриселу, у емисији „Индирект“ покојног доајена спортског новинарства Марка Марковића, гостовао је Драган Џајић. Причали су о тој Лиги шампиона, али и о даљим дешавањима у Звезди јер је рат већ почео и много играча је већ тада напустило клуб. Сећам се питања на кога ће Звезда моћи да се ослони у будућности. Џаја је без размишљања рекао на голобраде клинце и навео Чулу, Кристића, Аџића и Митка Стојковског. Тако је и било. До почетка нове сезоне готово сви играчи из шампионске генерације напустили су клуб и остао је једино Душко Радиновић. Међутим, након једног тренинга прилази ми Столе и каже ми да ме у канцеларији чекају Џаја и Цвеле. Ја улазим у канцеларију и видим да седе њих шесторица, седморица. Нисам знао ни ко су, ни шта су. Касније сам сазнао да је један од њих био менаџер једног шведског клуба. Цвеле ми је очински рекао да имам две могућности. Или да останем овде где нико не зна шта ће бити сутра јер је рат увелико трајао, или да одем. И тако сам одлучио да одем преко.“

Током печалбарских година Чула је наступао од севера до југа европског континента. Играо је у Шведској, Румунији, Израелу и Кипру. Интересантно је било чути где се најпријатније осећао?

– „У свакој земљи где сам наступао било је ок, али некако најбоље сам се осећао на Кипру. Тамо сам пружао и најбоље игре. Прве године сам био други стрелац лиге, а друге сезоне трећи стрелац лиге. Тада ме је звао и покојни Митошевић који је тада водио Анортозис. Хтели су да ме доведу, али сам се ја ипак на крају одлучио за Олимпијакос из Никозије.“

Играчку каријеру Чула је окончао у матичном Рудару из Костолца 2005. године, а у родном граду је почео да се бави и тренерским позивом.

– „Ја сам у Костолцу имао школу фудбала и ту сам био неке три године. Затим сам дошао у Београд и на наговор мог пријатеља Аце Петровића стигао и у Женски фудбалски клуб Црвена звезда. То ми је суштински и први посао са сениорским саставом. Морам само да нагласим да сам пре неких десет година у костолачком Рудару био и играч и спортски директор неких шест месеци.“

Након свих година проведених у мушком фудбалу, Чула се отиснуо у нову авантуру звану женски фудбал и ЖФК Црвена звезда.

ЖФК Црвена звезда

– „Искрено, пре доласка у ЖФК Црвена звезда нисам нешто посебно познавао женски фудбал. Повремено сам пратио путем ТВ-а када су била нека европска и светска такмичења, али још једном да поновим на наговор и инсистирање мог друга и пријатеља Аце Петровића дошао сам овде. Што се тиче нашег женског фудбала, драго ми је због девојака које се баве овим спортом. Морам истаћи да су ме све одлично прихватиле што је и најбитније и сигуран сам да ја као бивши спортиста у много чему сам им помогао својим искуством и саветима. Међутим, морам да се вратим на чињеницу када би упоређивали женски фудбал код нас и на западу разлике су велике. Једноставно код нас женски фудбал нема публицитет. У многоме смо и сами криви због свега тога јер сви ми који смо у женском фудбалу морали би да имамо више слуха и да сами предузмемо активности на пропагирању и саме игре и девојака. Мора много више да се ради и на маркетиншком нивоу. Ја не волим да причам о финансијама, али често се прича о организацији, међутим, ако нема финансија које би испратиле ту организацију, од тога нема ништа.“
Славиша Чула и Александар Петровић

Већ годинама наш женски фудбалски колектив налази се у врху српског фудбала, али увек недостаје нешто мало како би клуб искочио у први план и преузео примат барем у овим нашим домаћим оквирима. Намеће се питање шта је то мало што нам недостаје?

– „Стабилно финансирање. То је основни проблем. Ја не сумњам да наш председник Света чини све што може, али једноставно када немате стабилно финансирање јако је тешко функционисати. И уколико желимо да будемо у рангу Спартака сви морамо много да радимо. Када се гледа са стране, када се гледају само утакмице можда и делује да нам и не фали много, али када се уђе у све и када се све сагледа то мало постаје много. Са друге стране и сам Фудбалски савез Србије би морао много више да поради и на маркетингу и на помоћи клубовима. Ипак је савез основа свега.“

Црвено-беле „Вучице“ имају квалитет, увек је приметна завидна доза борбености, резултати су солидни, али све то није довољно да трибине помоћног терена иза јужне трибине стадиона „Рајко Митић“ буду посећеније. Како привући навијаче?

– „И на томе мора много да се ради. Јасно је да би нека група навијача на неким утакмицама сигурно донела превагу. Колико имам информација од Аце нека група навијача је била на неким утакмицама против Спартака, али све је то мало. И девојкама на терену би та подршка много значила.“

Мирослав Млинар, Александар Петровић, Славиша Чула, Драган Бабић и Владимир Симић

Неизоставно питање за Славишу је било и какви су му планови за будућност?

– „Моји планови су свакако везани за тренерски посао. Видећу. У разговору са Ацом сигурно ћу бити овде и наредних шест месеци, али свакако бих волео да преузмем и неки мушки први тим. То је нека моја визија будућности. Једино да се неке ствари у женском фудбалу побољшају па да се орјентишем и преусмерим само на то.“

За крај, некадашњи фудбалер наше златне генерације, играч кога су у клубу прозвали „мали Пижон“ и који је био на ширем списку младе чилеанске генерације, имао је и савет за све момке и девојке који данас почињу да се баве фудбалом и сањају да једног дана заиграју у дресу са светим грбом на грудима:

– „Мој мото у фудбалу је рад и само рад. Без тога нема ништа. Само 5% је таленат, све остало је велики рад. По мом виђењу ствари када говоримо о клинцима који почињу да се баве фудбалом највећи проблем данас су родитељи. Већина њих кроз децу види остварење неких својих неостварених амбиција и могућност зараде. Данас клинац одигра добро једну, две утакмице и одмах креће кампања, новинари и јавност праве од њега звезду. А у оно време морао си добро да се помучиш, мушки да се ознојиш да би добио неку реченицу у неком ступцу. Клинци морају бити фокусирани на рад и да слушају тренере са којима раде, а посебно они који су у клубу какав је Звезда. Они увек морају бити свесни чији су део и на сваком тренингу, на свакој утакмици морају да пруже више у односу на показано на претходном. Ја и данас у женском клубу, у договору са Ацом, волим након сваког састанка да попричам са девојкама које носе црвено-бели дрес. Увек им причам о томе где се налазе и чији дрес носе. Трудим се да им усадим чињеницу да самим доласком у Звезду нису испуниле све своје амбиције, јер тек овде амбиције морају да постају веће из дана у дан. Сутра када освоје титулу њихово име улази у историју Црвене звезде и само овде се постаје бесмртан. Има ли веће сатисфакције од чињенице да ти име једног дана буде златним словима уписано у историји Црвене звезде?“

Заједнички рад на тренинзима

Овим саветима завршили смо разговор са човеком који је 24 часа дневно посвећен Црвеној звезди и који и данас као тренер у женском црвено-белом клубу сања да оствари барем део онога што је доживео током играчких дана. Портал „мојацрвеназвезда.нет“ захваљује се Славиши Чули на издвојеном времену у нади да ћемо ускоро разговарати током прославе прве титуле наших девојака.
Славиша Чула у секцији ветерана Црвене звезде

Повезане вести

Leave a Comment