За ширу спортску јавност он је човек из сенке. Међутим, велики број спортиста њега познаје и у њему види и оца и брата, некога ко им неизмерно помаже у најтежим тренуцима када повреде надвладају сву лепоту спорта. Он је велики поборник женског фудбала и неко ко је својим знањем и радом неизмерно помогао црвено-белим „Вучицама“.
Он је Милан Илић, физиотерапеут и власник ординације „Физио Врачар“, ординације која је осмишљена као рехабилитациони центар у оквиру које се примењује концепт неуро мускуларне рехабилитације пацијената који се базира на проналажењу узрока повреда или бола и његовом трајном елиминисању кроз изградњу правилних образаца покрета.
У фази када су базичне припреме наших девојака окончане и када је нова такмичарска сезона на прагу, портал „мојацрвеназвезда.нет“ је имао ту част да поразговара са човеком који је у много чему заслужан за резултате нашег клуба.
За почетак замолили смо господина Милана да се представи Звездашкој јавности:
– „Ја сам Милан Илић, по струци високи струковни терапеут, власник ординације „Физио Врачар“. Имамо ординацију и на Новом Београду – „Физио Нови Београд“. Бавимо се физикалном медицином и рехабилитацијом свих врста повреда и болних стања. Да кажем да смо специјализовани за спорт и спортске повреде, као и младе спортисте и спортисте у развоју. Професионално сам везан за Кошаркашки клуб Партизан од 2000. године, али то је само један део моје каријере, јер се бавим лечењем свих спортискиња и спортиста у свим сегментима српског спорта. Имамо доста кошаркаша и из црвено-белог и из црно-белог табора. Претходне сезоне често нам је долазио Мајк Цирбес, па Марко Симоновић и Немања Дангубић док су играли у Црвеној звезди. Веза са кошаркашима вуче корене још давно док сам радио при кошаркашком савезу тада Југославије, па после и Србије. Чести гости наше ординације су и фудбалери и фудбалерке. Самим тим види се да нисмо оријентисани на један спорт, а чести гости код нас били су и тенисери. Истовремено сарађујемо и са великим иностраним клубовима. Један од њих је Фенербахче, па су код нас били Весели, Калинић, Жофри Ловерњ, Ђиђи Датоме. Широк је спектар нашег рада, па многи шаљу своје спортисте код нас на рехабилитацију и опоравак.“
Само по себи наметало се питање како је дошло до сарадње са ЖФК Црвена звезда:
– „Сарађујемо са ЖФК Црвена звезда, а иницијатор сарадње био је председник клуба Света Мирковић. Ја сам пре КК Партизан радио у Колубари из Лазаревца и од тада траје та нека линија сарадње како са Црвеном звездом, тако и са ЖФК Звезда „Б“. Сарадња траје већ две, три године сигурно на обострано задовољство.“
Какво је Ваше мишљење о женском фудбалу уопште:
– „Женски фудбал је спорт који заиста вреди. Ја лично мислим да је то идеалан спорт за девојчице и то свима и увек причам. Кад ми дођу родитељи и питају да ли да им дете тренира тенис, ја сам био у тенису, прошао сам доста турнира и великих гренслемова Вимблдон, Ролан Гарос, ја свима саветујем, када су девојчице у питању да тренирају фудбал. Имају пољану, имају трчање, отворен простор, имају колективан спорт и све предуслове за леп психомоторни и психоспортски развој. Ја заиста мислим да је фудбал прави спорт за девојчице. Често ми долазе људи из Америке и стално слушам приче како је баш фудбал спорт број један у Америци за девојчице. Они су то препознали и свака девојчица када креће нешто да тренира, прво тренира фудбал. Постоје лепи спортови за девојчице, кошарка је лепа за девојчице, одбојка такође, тенис не волим јер тражи много и физички и психички од спортисте, увек си сам, сам против свих и против противника и публике. Али зато фудбал је прелеп. Једанаест са једне стране, 11 са друге. Помажу ти њих десет, надиграваш се са 11 противничких играчица. Зато је фудбал прави, прави спорт за девојчице. Мада увек има и оно али,… Моје мишљење је да са девојчицама у фудбалу треба додатно радити. Еволуцијски су им слабије те задње ложе и чешће код њих долази до истегнућа задње ложе. Проблем су и примицачи. Имамо доста овде и девојчица које су покидале предње укрштене лигаменте, оперисане су па овде код нас долазе на рехабилитацију. Нећу да се бавим техником и тактиком, али мора се са девојчицама додатно радити на кондицији. У млађим категоријама не треба јурити резултат, положај на табели, већ се базирати на њиховим физикалијама, на мобилности, истезању, на агилности, на снази, мишићној маси и све ће им то помоћи да касније имају што мање повреда.“
Интересовало нас је, из стручног угла које су то повреде које су најчешће у женском фудбалу:
– „То су повреде предњих и задњих ложа, као и повреде колена. Све је то узроковано јачином задње ложе, примицача, квадрицепса, глутеуса као најбитнијег мишића екстензора и истезањем читавог тог карличног и лумбалног дела. Ја им увек саветујем када се излечи повреда, да полако раде са кондиционим тренером, да ојачају, па тек онда да се врате на терен. Постоје специфичности рада са девојчицама. Моје мишљење је да оне додатно треба да раде на том јачању како би могле адекватно да одговоре на захтеве које спорт поставља. Све наведено односи се и на девојчице у млађим категоријама, као и на девојке које су при првом тиму. У последње време имамо доста девојчица од 15, 16 година које долазе са повредом предњих укрштених лигамената колена. Појављује се и доста момака из неких јуниорских категорија са том повредом. Повреда предњих укрштених лигамената је озбиљна повреда. У тим годинама није завршен раст и развој па се мора сачекати како би се обавио оперативни захват. Рехабилитација није толико страшна, али је дуготрајна. Траје од шест до осам месеци и особе у тим годинама губе сигурно годину дана бављења спортом што је веома важно у њиховом узрасту.“
Фудбал је спорт у којем је контакт неизбежан. Због тога нас је интересовало колико се фудбалерке процентуално мање или више повређују у односу на спортискиње неких других спортова:
– „Не бих рекао да је то више или мање. Све је то везано за сам спорт којим се баве. Можда су им само угрожени други делови тела. Интересантно је да код нас долази мало фудбалерки са повредом скочног зглоба. То је ипак повреда која је чешћа у кошарци или одбојци где су скокови чести. Постоје контактне повреде, али се мора рећи да оне нису мање заступљене него код фудбалера. Углавном су заступљене повреде које су карактеристичне за сам спорт којим се баве: предњи укрштени, медијални колатерални, пуцање задње ложе, пуцање предње ложе. То су нека најчешћа повређивања. Имамо наравно и фудбалерке са повредом скочног зглоба или леђа, али то су ређе ствари.“
Која би била најбоља превентива у спречавању повреда:
– „Мора доста да се ради. Треба знати да је један мишић оптималан ако је у исто време истегнут, загрејан, ојачан и релаксиран. То су четири принципа која стално треба примењивати. Мора се радити и јачање, истезање, обавезно загревање пасивно-утрљавање крема и активно. И на крају је неопходна релаксација, масажа, тј. добар опоравак. То су четири сегмента на којима увек и стално мора да се ради. Превентива је такође и добра и адекватна исхрана. Мора се знати шта сме да се једе. Исхрана мора бити избалансирана, да буде довољна протеинска заступљеност. Протеини су градивни елемент, изграђују мишиће и битни су за њихову структуру. Одмор је такође битан. То је по мени једна од најбитнијих ставки. Поред редовног одласка на спавање и сна од осам сати важан је и дневни одмор. Да ли ће то бити спавање 45 минута или само лежање мање је битно, али је важан фактор за оптимално психо-физичко стање спортисте. Оно што се често заборавља је рехидратација. Да се унесе адекватна количина течности. Знојењем се изгуби велика количина минерала, па треба унети и одговарајуће минерале. Битна је свакако и масажа. Код фудбалерки може се применити масажа али нека краћа непосредно пред тренинг или утакмицу, а онда нека релаксирајућа након великих напора. Хиљаду је тих неких ситница, а свакако је најбољи индивидуални приступ уколико се он може направити. Програм за сваку девојку понаособ и исхране и суплементације и када се масира и када се одмара и кад тренира и колико тренира,…, јер не трче на терену сви исто. Голмани се базирају на одређеним стварима, бекови на другим,…“
За крај, господин Илић је још имао да дода:
– „Ја се овим послом бавим 30 година. Почео сам у ФК Вранић, па Вождовац, па Колубари из Лазаревца где сам провео неке фине године, уследио је позив кошаркашког савеза, па у КК Партизан. Током мог боравка у Колубари крећу контакти са Светом и када су он и Дарко прешли у Звезду ја сам био ту да помогнем. Ја волим да подржим нешто што је право, што је искрено, коректно, а заиста мислим да је то женски фудбал. Поготово што видим да он нема оне лоше ствари које доноси професионализам. Ја ћу увек бити ту и за сваку пропагандну причу везану за женски фудбал. Многи људи шетају своју децу, те тренирају једно, те друго, али када би направили једну дубоку и исцрпну анализу који спорт је добар за девојчице то је фудбал. Прича да је фудбал искључиво мушки спорт је тотална глупост. Мислим да је будућност у женском фудбалу и девојке само треба да наставе да раде, да се баве спортом. Када изађу на терен тих сат и по или два морају да буду срећне, задовољне, испуњене,…, то је права ствар и тада ће знати да су испуњене и да су уживале и да се правилно развијају.“
Овим смо и окончали разговор са господином Миланом Илићем, али је сасвим јасно да ће ово бити само први у низу текстова на ову тему, а заједнички закључак је да би и руководство нашег ЖФК Црвена звезда што пре требало да организује предавање нашим девојкама на тему повреда и превентиве истих, јер знање о свему наведеном може и мора бити надоградња играчицама да сутра на терену у важним тренуцима пруже и више и боље како би заједнички циљ био што лакше остварив.
Истовремено захваљујем се и Милану Илићу и ординацији „Физио Врачар“ на издвојеном времену и гостопримству.
