МЦЗ интервју: Светислав Пешић

Када споменемо име Светислава Пешића сви знамо о каквој се тренерској величини ради. Тренер који је освојиo све што се може освојити. Свуда по Европи и свету добро знају његово име и цене његов рад. Једноставно, излишно је говорити о томе колико је популарни Кари велики тренер. А колико је велики човек доказује сваког дана. Светислав Пешић је по други пут тренер нашег кошаркашког тима и био је толико љубазан да у свом, иначе пренатрпаном календару, нађе мало времена за наше читаоце и поклони им интервју за Српску Нову годину. Ми смо се, са друге стране, потрудили да ,,Коуча“, како га у клубу зову, питамо нека питања која му новинари баш и не постављају тако често. Надамо се да ће Вам се свидети.

МЦЗ: Како се осећате поново радећи у својој земљи? Једном приликом сте нагласили да сте једини тренер који се вратио из иностранства…

СП: Не, ја нисам рекао да сам се вратио или да сам отишао. Можда сам физички био ван земље, али ја сам то рекао у контексту укупног нашег стања у кошарци, пре свега кад је у питању одлазак наших младих и талентованих играча који још нису ни свој таленат потврдили, а камоли постали играчи. Они већ праве илузије о животу у иностранству, у неким финансијски бољим условима. Деца иду у иностранство тотално неприпремљена. Прво, треба да иду у иностранство да играју кошарку, а не да зарађују неке паре, јер за то нису спремни. Пре свега, одлазе због наше укупне ситуације у земљи и ради неке перспективе која се тражи ван земље, што је и разумљиво до неке мере. Ја, који 25 година живим у иностранству, кажем да треба издржати. Треба остати овде. Направити спортски резултат у својој земљи, својој средини, да би такав спортски резултат теби лично дао сигурност да ти, кад дођеш у неку другу средину, дођеш сигуран у себе, а не да се сакриваш иза једног или другог ћошка, него да баш будеш у могућности да покажеш свој пуни таленат и квалитет. Очигледно је да у иностранству 90% клубова, посебно у Италији, Шпанији, Русији и Немачкој, где сам радио последњих 25 година, није заинтересовано за довођење играча, него за довођење играча који тог тренутка могу да дају резултате. Тако да то није добро за те играче.

Друго, они одлазе, претпостављам, зато што и најбољи тренери одлазе. Ми имамо генерацију, како их ја називам ,,тренера у доласку“, млађих тренера или тренера ,,средње генерације“ који вероватно одлазе јер ни они овде не могу да ставе свој потенцијал и своје знање у функцију напретка кошарке. И то је проблем наше кошарке. Лично мислим да српска кошарка без добрих тренера нема никакве шансе. Знам да се већина њих не слаже јер мисле да су баш они најважнији, а нисам се баш уверио да су, сви ти који одлучују о кошарци и који се баве кошарком, који инвестирају новац и време, сигурни да треба инвестирати у тренере, који ће од талента и огромног потенцијала који има Србија направити добре играче и тимове и, на крају крајева, једну добру националну лигу која ће заинтересовати младе играче да дуже остану овде и да прво постану шампиони у својој земљи. Ја сам једини који је дошао у таквој ситуацији, и то је нешто што за мене представља нови изазов. Жеља ми је да овај пројекат удруживања ФМП-а и Црвене звезде постане један систем, не само када је у питању сениорски тим, који ће бити добро организован и стабилан, а не само да има спортске резултате.

МЦЗ: Позитивне промене су се десиле доласком Вас и нове управе. Како Ви видите Звезду за пар година?

СП: Ми у Србији не можемо да се похвалимо да код нас нешто што добро започне да је извесно да ће се добро и завршити. Мање-више много боље знамо него други. Кад научимо нешто, мислимо сад да треба да учимо друге и да нас други слушају, а притом сами себе не слушамо. Има оних који пуно слушају, али не чују добро. Волео бих, када сам ја у питању, да ме слушају, али и да ме добро чују. Не да ме слушају у смислу да ми љубе руку, него да добро чују шта имам да им кажем са спортског аспекта за који сам задужен.

МЦЗ: Други пут сте на клупи Црвене звезде. Прошли пут сте често истицали ентузијазам као главног покретача и мотиватора. Можете ли то да нам објасните мало боље?

СП: Ентузијазам не покреће само мене. Никада о томе нисам говорио у своје име. Али, када ме питају за разлоге мог повратка… Ја уопште не разумем зашто ме то стално питају. А зашто се ја не бих вратио у своју земљу? Зашто не бих био део овог пројекта Црвене звезде? Ентузијазам овде је већи јер си окружен својим људима, живиш у својој земљи, са играчима комуницираш боље, боље их разумеш и они тебе, и то је нешто што те покреће и мотивише. Ја се надам да и ја њих покрећем и мотивишем и на тренинзима и овако, и будим тај ентузијазам да уложе више него што то уобичајено раде.

МЦЗ: Имате уговор на 2+1 сезону, је ли то тачно?

СП: Да, имам.

МЦЗ: Да ли то значи да сте сигурно ту следеће сезоне? Да не бринемо.

СП: Тренер зна само кад почиње, а кад завршава то се никад не зна. Лично бих волео да ово што смо започели траје много више од некаквих писмених договора.

МЦЗ: Управо то смо и хтели да Вас питамо. Уколико се оствари зацртани план и изгради зацртани систем, да ли сте спремни да продужите уговор?

СП: Ја радим, ангажован сам практично цео дан, и радим на томе као да ћу једнога дана ту и да завршим своју каријеру. Врло сам поносан да сам тај који је са свим осталим људима испред клуба. И са господином Човићем, господином Анђелковићем као председником скупштине, са људима из менаџмента, директором, мојим тренерима, људима са којим радим сваки дан и играчима, наравно. Колико ће то да траје, показаће време. О томе сад не размишљам.Волео бих да се једног дана направи нешто стабилно и добро и да све то траје много више него што су неки писмени или усмени договори.

МЦЗ: Шта се променило у односу на прошли пут када сте водили Звезду? Да ли су услови можда мало бољи?

СП: Услови су у сваком смислу бољи. Структура је боља. Све оно што је ФМП као кошаркашки клуб стварао годинама, када су у питању услови за рад, за тренинге, то је боље него што је било раније. Иако ми и данас користимо услове у Пиониру, који су исто добри, али имамо више могућности. Као и остале наше екипе. Не селимо се из једног дела града у други. Тачно се зна где су клупске просторије, теретана, медицински центар итд. Тако да је то на сасвим добром нивоу, и боље него раније што је Звезда имала, и у моје време, и пре мене, и после мене. То је, практично, неупоредиво.

МЦЗ: Учествујете у раду са млађим категоријама…

СП: Ја желим да младим тренерима који сносе одговорност за те селекције, посебно бих нагласио генерацију ’94-’95, помогнем и посебно се трудим да тим тренерима будем при руци кад год имам времена. То се дешава обично једанпут недељно. Желим директно, а не као саветник да држим говоре, него да радим са њима, као што радим са првом екипом, јер сматрам да њиховим тренерима и играчима могу најбоље да помогнем ако ја сам тренирам те играче зато што тренер најбоље упознаје играча један на један, када му да лопту у руке. Они су талентовани момци. Имам веома добру сарадњу са тренером Миланом Мандарићем и његовим асистентом. Ми то доста добро гурамо и доста добро иде. Али, оно што сам рекао, млади играчи су као трска – брзо расту, али се брзо и ломе. Тако да морамо доста добро да водимо рачуна јер је, поготово у Србији, велики, апсолутно велики утицај родитеља и агената и оних, како их ја називам, који брину туђе бриге. То је оно што је у спорту прилично изражено и што смета укупном развоју тих младих и талентованих играча.

МЦЗ: Колики је потенцијал јуниора и млађих категорија уопште?

СП: Одличан је потенцијал. Врхунски! Звезда има најбољи омладински погон и највећи број талената. Хемофарм такође то доста добро ради. Посебно на ту генерацију ’94-’95. морамо да обратимо пажњу. У контакту смо са Тарлаћем и Бодирогом, као и са новим омладинским тренером Дејаном Мијатовићем. Све је то доста добро. Они су доста ангажовани, добра је комуникација и жеља за сарадњом. Мислим да ће то дати добре резултате.

МЦЗ: Шта све један тренер треба да научи играча не би ли овај постао врхунски спортиста?

СП: Ја сам 15 година играо у континуитету, али када сам постао тренер дефинитивно сам схватио да сам ја ту због играча, а не они због мене. На почетку своје тренерске каријере нисам могао да кажем да сам и тренер и учитељ, али сада јесам. Сада сам и тренер и учитељ. Желим да моје огромно искуство које данас имам, то што сам пуно радио и данас пуно радим, и на свом личном образовању, пренесем младим играчима и ветеранима. Како ја то кажем, и онима са великом главом, онима са кратким ногама, онима са дугачким рукама… да свима својим знањем и искуством помогнем да таленат претворе у квалитет.

Тренер мора да објасни играчу тако да играч разуме да је тренер ту због њега. Да мења навике играчу. Тренер је учитељ не само на тренинзима од 10-12 и од 18-20ч. већ највише пре и после тог периода. Од 24 сати дневно играчи 8 сати спавају и 8 сати тренирају. Али оних 8 сати слободног времена су најважнији део у каријери младог играча. Дакле, играч може да спава, да одмара 8 сати, да тренира 8 сати, а да теоретска настава и дизање тегова буду на високом нивоу, али ако оних 8 сати слободног времена не организује како треба узалуд је све ово. Тренер мора да помогне играчу у сваком смислу, али посебно у тих 8 сати. Да буде играчу најбољи друг и да покаже играчу да стоји уз њега, и у тешким моментима, као и да научи играча да у спорту, осим победе, постоји пораз као и у животу. Млади играчи морају да схвате да, ако желе успех, треба да тренирају понекада и нешто што не воле, а не само да тренирају оно што воле. Тренер треба даље да их учи како се кошарка тренира, а не само како се игра.

МЦЗ: Били сте играч 15 година, тренер сте још дуже. Да ли постоји разлика у доживљавању спорта као играч и као тренер?

СП: Најбоље је кад си играч. Апсолутно! Ја сам 30 година тренер и још увек уживам да помогнем другима и да другог учиним бољим. У томе је, мање-више, било доста добрих ствари. Ипак, да је увек веће задовољство бити играч могу да потвридим личним примером јер када спавам често сањам да играм и онда када се пробудим будем тужан. Бити играч то је најлепше време. Једино што ми можда недостаје је да играм, али то је све одавно иза мене и ја сам то схватио и понашам се као тренер. Више се не понашам као играч. Не желим никада да будем у ситуацији да кажем ,,Ех у наше време када смо ми играли..“ То је било друго време. Ствари су се промениле. Живот је дијалектика. Сваки дан се све мења, па је тако и у кошарци.

МЦЗ: У складу са тим да се све мења да ли је можемо рећи да је тачна она изрека да се у тренерском послу стално учи? Па чак и за тренера који је све освојио као Ви?

СП: Да. Тачно је. Кошарка је у међувремену постала, после фудбала, најпопуларнији тимски спорт и игра се у читавом свету. Свуда где постоје услови за бављење спортом. Посебно је последњих 20-30 година постала бизнис и једно време твог живота може да представља неку егзистенцију. И за садашњост и за будућност.

Дакле, пошто се све мења, све је дијалектика, па је таква ситуација и са кошарком. Кошарка стално напредује у сваком смислу. Пре свега, у тој методици тренинга која се мора континуирано подешавати. Са аспекта тактике игре има промена, али не много у односу на пре 30 година. Али тренери морају да се образују. Не постоји ниједан тренер који може да каже да све зна. Ја се трудим да учим на искуствима и својим и туђим. Највише учим када сам посвећен анализи онога што сам до сада урадио. И добрих ствари и оних које нису толико добре.

МЦЗ: Колики је тренерски потенцијал Србије? Да ли ови млађи тренери о којима смо причали могу да наследе данашње који су најбољи у Европи?

СП: Ја мислим да сви ови млади играчи о којима причамо се нису појавили тек тако. Са улице. Него, неко је њих изабрао. А то је пре свега неки тренер. Да би ти неког селекционирао мораш да имаш таленат. Очигледно да ти млади тренери или тзв. ,,средње генерације“ имају талента и знања и спремни су да праве врхунске резултате. Оно, што се, по мом мишљењу, није променило је да се увек враћамо на иста имена .Говорим, наравно, о нашим тренерима. Увек се враћамо на иста имена јер, мислим да, немамо поверења у млађе тренере. Зашто? Па, вероватно зато што ни ти момци нису још решили шта желе. Нису се определили. Укупна ситуација у спорту је таква. Ту долазе и неки људи који ту игру не доживљавају до краја, онако како треба. Не желим да кажем ништа негативно. Респектујем људе који помажу кошарку, који издвајају своје време због кошарке и који финансијски улажу у њу. Ми смо раније имали тенденцију да је кошарка била циљ, свакоме ко се њоме бави. Сада, чини ми се, гледајући са стране, полако видим да то није свима циљ, него да кошарка постаје средство не би ли се остварили неки други циљеви. Немам никакве аргументе, него, наглашавам, тако се мени чини. Најважније да се оствари успех јесте да ти кошарка буде циљ. Док год је кошарка циљ сигурно ћеш да победиш и постанеш то што си замислио, али ако је кошарка средство да оствариш други циљ онда сигурно нећеш успети. А чини ми се да то није наша карактеристика овде у Србији.

МЦЗ: Како, када и зашто је Вас заинтересовала кошарка? Да ли сте одмах знали да је то Ваш спорт? Шта Вас је привукло код кошарке?

СП: Ја сам почео да играм фудбал, као и сви. У Пироту, на улици, ми смо се одувек делили на Звезду и Партизан и ја сам увек био за Звезду, а мој брат за Партизан. Иако ми многи данас не верују зато што сам, стицајем околности, играо за Партизан, али ја сам одувек био звездаш. У школи сам се бавио свим спортовима и свуда сам био доста успешан. Тада је рукомет био главни спорт. Онда се појавио покојни Звонимир Мићић, један од оснивача кошарке у Пироту који је, стицајем околности, био мој професор. Пирот иначе има велику традицију у кошарци и био је један од кошаркашких центара тада. Сада је то мало слабије, али и даље има квалитета. Звонимир Мићић је био тај који ме је определио за кошарку. Он иначе није волео фудбал, мрзео га је. Понекад нам чак није ни давао да играмо фудбал. Он ми је рекао ,,Ма шта ће теби фудбал, ту су повреде…“ и усмерио ме на кошарку. И дан данас сам му захвалан на томе. Кошарка је даље, својим дражима, учинила своје.

МЦЗ: За крај, шта можете да поручите нашим навијачима?

СП: Као што сам и рекао, један клуб не може да егзистира без навијача и оних који их подржавају. Ми нисмо ту сами због себе, већ сваки пут улажемо максимум да би на свакој утакмици обрадовали наше навијаче. Како су они ту због нас, тако и ми мислимо на њих више него што се понекад може схватити. У спорту се до успеха не стиже аутоматизмом, већ напорним радом, упорношћу и стрпљењем. Ја бих желео да нас наши навијачи у томе подржавају као и до сада.

Наша редакција, овом приликом, још једном жели да захвали тренеру Пешићу на издвојеном времену. Била је изузетна част и задовољство разговарати са једним тренером тог реномеа који је, дефинитивно, прави човек на правом месту.