Како је чика Миљан говорио о навијању и навијачима

Публика и навијање саставни су део клуба и његових вредности . Тачније клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи. У историји фудбала- у свету, и у нас- било је тимова који нису успели да постану велики клубови. Али има и слабих тимова који брзо постају јаки зато што су део јаког клуба.

Боје клуба, име, заставу и грб никада не треба мењати. Неки клубови су то чинили, али су се брзо вратили на старо.

Људи који се опредељују за један клуб-навијачи често то раде због краја или града у коме живе, због нације, социјалне средине итд. У ствари клуб је њихово социјално-етичко и трајно опредељење. А како се фудбал игра тимски, навијање за клуб, а не за појединца је једино право навијање. Ако би рецимо Џајић прешао у Партизан, и Звездини навијачи би требало да промене клуб. То међутим, није случај, само због тога што се у клубу све мења: руководство, тренери, играчи- осим навијача. Они увек остају исти. Звезда је постигла много у послератном спорту. У том периоду играчима припада један или два трофеја, једној генерацији фудбалера рецимо десет- а Звездиним навијачима – сви трофеји из три генерације- Рајкове, Шекијеве и Џајине. Према томе навијачи су клуб.

У нас, па и у Звезди, постоје два начина навијања: радовање и активно учешће. Активни навијачи су они који се боре за успех пре почетка игре, на утакмици, и после ње. Таква публика која прати сва збивања у клубу је – дванаести играч. На жалост ми немамо такве навијаче. Звездина публика зна све о свом клубу и сматра да је њена помоћ непотребна. Зато навија само праћењем игре, радовањем. Радост Звездиних навијача је већа и јача ван „стадиона“ – код куће, на улици, у кафани.

…Праву публику не интересују појединци, већ клуб, град, нација. Такве навијаче Црвена Звезда имала је у Купу европских шампиона, када смо играли без Џајића, Дојчиновског, Антонијевића, Звездина публика је тад схватила да је њен клуб угрожен, конфротирала се и у борби за резултат – пре и за време утакмице. И баш тада је ослабљени Звездин тим савладао Ујпешт Дожу, Карл Цајс Јену и Панатенаикос .

Најборбенија је она публика чији је клуб сиромашан резултатима и трофејима.

У Звезди сам већ 25 година, прошао сам кроз све фазе њеног развоја. У њој сам био кад није имала ниједан трофеј, када се стварао клупски патриотизам. У њој сам и сада када има највише трофеја. Љубав према клубу стварала се баш када је Звезда била у великом ривалству са Партизаном и када је готово стално губила од „црно-белих“. Највећу радост, борбеност и учешће у игри Звездини навијачи испољили су приликом првог освајања титуле националног шампиона 4. Новембра 1951. А најмање- када смо десети пут постали прваци државе, трећи пут за редом.

Велика игра зависи од велике напетости на терену и у гледалишту. Енглези баш због тога граде стадионе на којима су гледаоци сасвим близ актера, да би се створио навијачки електрицитет. Страх од пораза и добро навијање веома допртиносе клубу . Само таквим, узајамним радом, постижу се супер-резултати.

Слава му и хвала.