Са Шекијем на „ти“

Преносимо и други текст са сајта магазина Студент (magazinstudent.com), овај пут реч је о тексту посвећеном легенди нашег клуба Драгославу Шекуларцу.

Прича о Драгославу Шекуларцу није прича о једном човеку. То је прича о једној фудбалској епохи, о популарноси и идолопоклонству као социјалном феномену, о трансформацији фудбала од игре до бизниса.

Познаваоцима прилика у данашњем фудбалу вероватно апсурдно звучи чињеница да је популарни Шеки „свој први уговор потписао за две плоче Катарине Валенте. За други уговор сам добио стан, а за трећи су ми тај стан заменили већим, имао је собу више“. Иако су тадашња примања била мала када се упореде са данашњом ситуацијом, Шеки је живео пристојно, по многима и екстравагантно, а као пример наводе чувену причу о „брисању“ ципела новчаницом од 5 000 дин. „То је у ствари била шала између мене и мог доброг пријатеља Владице Поповића. Он је што се новца тиче био помало стегнут, а ја, како бих му показао да сам добио мало више пара, извадио сам новчаницу, обрисао ципелу и вратио је у џеп. Међутим, ни дан данас не могу да убедим људе да је тако било“. Могао је Шеки да дође и до великог новца. Торински Јувентус му је нудио уговор од чак 530 000 долара, али је трансфер стопиран због „љубоморе народних хероја. Они су хтели да Ањели дође у Београд у својству власника ФИАТ-а, да разговара са њима, а он је дошао да разговара о трансферу. После састанка на Брионима рекли су ми да отпада прелазак, да ја морам да останем да забављам нашу радничку класу“.

Сјај Звездине звезде

Једанаест сезона провео је у Црвеној Звезди. У њу је дошао као дечак „на препоруку Синге, фото-репортера „Борбе“, јер претходно на проби нисам прошао. Касније сам такође имао срећу приликом уласка у први тим, јер су им главни играчи отишли на турнеју у Јужну Америку, док је овде остао други тим. Ја сам као играч подмлатка ушао у тај тим, више случајно, јер су им фалили играчи, него што су знали да сам таленат. На прву утакмицу је дошло 200-300 људи, ја сам био најбољи. Већ на следећој утакмици је било 2 000 гледалаца, на следећој 15 000 и онда су ме прикључили првом тиму“. У том тиму су играле легенде попут Костића, Митића, Беаре, али Шеки ипак навише дугује чика Миткету, тренеру из млађих категорија, што је постао комплетан играч. „Ништа нисам умео да урадим левом ногом, па ми је зато чика Митке забранио да шест месеци користим десну ногу. Након тога, сви су мислили да сам левак, а не дешњак“. Освојио је 5 титула, а играо је и полуфинале Купа европских шампиона 1957. Тада је Звезда након двомеча испала од Фиорентине, резултатом 0:1. „То су били почеци Лиге шампиона, а за нас су Италијани били појам, елегантни, у униформама. Ја сам више мислио шта ћу да купим у Италији него што сам мислио о утакмици. Били смо бољи, заслужили смо пролаз, али нам је недостајало искуство“. Осим у Звезди, Шекуларац је и у репрезентацији играо једну од главних улога, са доста успеха. Са Олимпијских игара и Европског првенства има сребрне медаље, а на Светском првенству је стигао до полуфинала. „Свако такмичење у инострансву за мене је била атракција. Ипак, ја бих одвојио Светско првенство, јер ако ту играш добро направио си име. Ја сам једини са ових простора који је ушао у тим света који су изабрали новинари и поносим се тиме“.

Суспендована каријера

На помен кобне утакмице и суспензије од чак годину и по дана која је уследила због напада на судију, са Шекијевог лица нестаје уобичајени осмех и глас му поприма озбиљнији тон. „Ја сам на Светском првенству доживео овације, доживео сам да ми Уругвајци стану у шпалир, тако да сам дошао мало више уображен него што треба. Налетео сам на судију почетника, који ме је испровоцирао, а партизановци су једва дочекали разлог да ме дебело казне. Мислим да ми је ту и уништена каријера, она права, коју је требало да доживим“. Након овог инцидента, Шекуларац се сели у Јужну Америку, где игра за Индепендиенте Санта Фе и Милионере из Боготе. „Тамо није као у Европи, где је била маркација, груби фаулови, где се више водило рачуна о тактици. У Јужној Америци је било „лако ћемо“, музика, тако да је то мени сасвим одговарало под старе дане. Баш су ме пре неки дан звали на прославу Санта Феа. Дирнуло ме је да су ме се сетили, после толиких година“. Каријеру је завршио у немачком Карслуеу, а опробао се и као тренер. Водио је репрезентацију Гватемале, али и своју Црвену Звезду у сезони која је претходила њеном највећем успеху, титули шампиона Европе. „Освојио сам дуплу круну, то ми је била велика сатисфакција, јер су многи мислили да сам неозбиљан. Међутим, настала је нека фрка после Келна и отишао сам, а Љупко је освојио КЕШ са тим тимом. Морам да кажем да највећу заслугу за стварање тог тима имају Бранко Станковић, Сљепчевић, директор робних кућа и Беговић који је радио у банци, а видим да се данас бусају у груди они који прстом нису мрднули. Нека им је на част“.

Нисам имао ту срећу да га гледам, јер у време када је Шеки играо ни моји родитељи нису били у плану, а управо у томе је највећа вредност легенде о Шекуларцу. Његово умеће, енергија и магија превазилазе генерацијски јаз, преносе се попут херојских епова са колена на колено. Било је и биће великих играча на овим просторима, али је само Шеки, уместо фудбала, на терену играо твист.