Moja Crvena Zvezda
Featured Блогови Важно Историја Кошарка Најновије

Они су стварали КК Црвена звезда – Љубодраг Дуци Симоновић

Након серије текстова у којима смо се бавили људима који су, поред тога што су оставили велики траг у нашем клубу као играчи, тренери или функционери, и физички  учествовали у његовом стварању у наредном  периоду ћемо се бавити онима који су вратили титуле на Мали Калемегдан и донели Звезди први европски трофеј – Куп Победника Купова.

У јакој конкуренцији великих кошаркашких имена која су била део нашег клуба крајем шездесетих и током седамдесетих година прошлог века једно се ипак издваја – Љубодраг Дуци Симоновић. Бек који је са висином од два метра и атлетским предиспозицијама био испред свога времена (урбана легенда каже да је управо Дуци био први домаћи бек који је закуцавао), врхунски шутер који је могао да одигра одличну одбрану, играч кога су пратили чак и НБА тимови што је у то време била велика реткост. Јединствена појава не само у нашем кошаркашком клубу већ и у српском спорту уопште. Човек који је на терену постигао много а могао је вероватно и много више да се није тврдоглаво држао својих принципа и урођеног система вредности.

Љубодраг Дуци Симоновић је рођен 1. Јануара 1949. у Врњачкој Бањи. Већ са 13 година је заиграо за први тим Слоге из Краљева која се тада такмичила у другој југословенској лиги. Био је најмлађи играч јуниорске репрезентације Југославије која је 1966. освојила сребро у Пало Сан Ђорђу. Била је то сјајна генерација у којој су поред Дуција били и Крешимир Ћосић, Драган Капичић, Богдан Тањевић…  Већ следеће године Дуци Симоновић долази на студије у Београд и потписује уговор са Црвеном звездом. Лета 1967. дебитује за сениорску репрезентацију на Медитеранским играма у Тунису и осваја златну медаљу.

У Звезди се тих година полако али сигурно формирао нови шампионски тим. Лидер тима био је Владимир Цветковић а из редова подмлатка чувеног тренера Здравка Кубата стижу Зоран Мока Славнић,  Драган Капичић, Иван Сарјановић и Горан Ракочевић. Поред Дуција који је стигао из Краљева долазе Драгиша Вучинић из Мостара, Зоран Лазаревић из Пирота и Радивоје Живковић из Чачка.

Године 1969. Црвена звезда, након сушних 14 година осваја своју нову, укупно једанаесту титулу првака државе. Под диригентском палицом Милана Бјегојевића, једног од јунака претходног текста овог серијала, тим који је као најбољи стрелац предводио Владимир Цветковић враћа титулу на Мали Калемегдан. Дуци је у шампионској сезони био трећи стрелац екипе са укупно постигнутих 278 поена на 22. одигране утакмице.

Дуци у продору

Своју другу титулу у црвено-белом дресу Дуци осваја у сезони 1971/72. Тим који је са клупе предводио Братислав Бата Ђорђевић ( иначе један од јунака нашег текста „Кошарка под санкцијама – прича о једном турниру) је освојио титулу са скором од 17 победа и 5 пораза. Дуци је  био други стрелац тима са укупно 478 постигнутих поена на 21 одиграној утакмици.

Шампиони из сезоне 1971/72

Са Звездом је играо три финала Купа Победника Купова (два пораза и победа) и дао немерљив допринос у освајању  европског трофеја у сезони 1973/74 пошто је са просеком од 21,2 поена по мечу био водећи стрелац своје екипе у такмичењу.

Освајачи Купа Победника Купова

У звездином дресу освојио је и три наслова победника Купа Југославије. Индивидуално гледано вероватно најбоља сезона у каријери Дуција Симоновића је сезона 1975/76, његова последња у екипи са Малог Калемегдана. Подмлађен тим, без Капичића и Славнића који су били у ЈНА на одслужењу војног рока није имао много шанси да се домогне титуле али се Дуци борио до краја. Остварује просек од 25,5 кошева по утакмици и од Звездиног дреса се опрашта у великом стилу –са убачених 59 поена у поразу против градског ривала Партизана.

Симоновић и Далипагић у дуелу

Екипа Црвене звезде првенство завршава на петом месту а градски ривал Партизан након 30 година постојања осваја прву титулу шампиона  у историји клуба. „Зли језици“ би рекли да су Капичић и Славнић послати у војску у правом тренутку. Симоновић каријеру наставља у немачком Бамбергу и већ у првој сезони поставља рекорд тамошњег првенства са 55 кошева на мечу. И дан данас тих 55 поена су најбољи поентерски учинак играча Бамберга на једној утакмици. У Бамбергу остаје две сезоне након чега се враћа у земљу и приводи своју каријеру крају.

Оно што изазива највеће контроверзе и дан данас је репрезентативна каријера Љубодрага Дуција Симоновића. То јест њен крај. За сениорску репрезентацију је дебитовао 1967, када је имао 18 година, и био је њен део до Олимпијаде у Минхену 1972. Један од наших најбољих кошаркаша свих времена се опростио од репрезентације када је имао само 23 године, након 109 одиграних утакмица, 1018 постигнутих поена и шест освојених медаља. Био је један од најзаслужнијих за освајање светског првенства одржаног 1970. у Љубљани. Само три дана након тријумфалног завршетка СП десила се трагедија која је по свему судећи доста утицала на Дуцијево поимање спорта и живота уопште. У свом стану у Београду у 33. години преминуо је члан те златне генерације Трајко Рајковић. Текст под насловом „Да се не заборави!“ на Дуцијевом сајту је посвећен управо њему.

Поштанска марка издата у част СП.

Шта се то десило на Олимпијади у Минхену? Крајем августа 1972 кошаркаши Југославије, званични светски прваци из Љубљане 1970. и европски вицешампиони из Есена 1971, играли су утакмицу за улазак у полуфинале ОИ против Порторика. Био је то један од оних дана у којима једном тиму мало шта полази за руком а другом иде готово све. Порторико је победио 79-74. Дан касније испоставило се да је Порториканац Мигел Кол био допингован. Био је суспендован тек након три дана али је без обзира на то резултат меча остао валидан. Иако је у стручном штабу и екипи постојао договор да се у знак протеста напусти олимпијски турнир након политичког притиска из наше земље једини који је договор у стварности и испоштовао је био Љубодраг-Дуци Симоновић. Покупио се и отишао из олимпијског села у знак протеста против одлуке МОК и ФИБА. У дрес репрезентације се никада више није вратио. Иако је по сопственим речима то желео.

– По повратку из Минхена Кошаркашки савез Југославије ме је суспендовао на шест месеци. Тачније, заувек су ме избацили из репрезентације. Није истина да нисам желео да се вратим. Желео сам да играм за своју земљу, али позив више никада није стигао – причао је Симоновић.

Репрезентација Југославије је остала без великог играча али је светски олимпијски покрет добио једног од највећих критичара. Постао је “ноћна мора” бившег председника МОК  Хуана Антонија Самарана коме је ископао службовање Франковом фашистичком режиму у Шпанији. Своја сазнања обелоданио је у тексту „Досије Самаран“. Објавио је и књигу „Олимпијска подвала“ у којој указује на блискост олимпијског покрета тј. његовог оснивача Пјера Де Кубертена са фашизмом.

Упоредо са кошаркашком каријером Дуци је радио и на академској. Са 23 године дипломирао је права, нешто касније и филозофију. Од пете године активно игра шах и како сам каже, он му је усадио жељу за победом која га је пратила кроз каријеру. Након завршетка играчке каријере посветио се писању и објавио је више књига. О Дуцију би се могло написати још много тога али, пошто је ово спортски сајт, највише смо се бавили његовим спортским достигнућима. Једно је сигурно, оно што му се десило током његове спортске каријере је умногоме обликовало његове ставове које износи након њеног завршетка.  Слагали се са њим или не мора му се одати признање на доследности током свих ових година. Бунтовник са разлогом или без њега једно је сигурно – Љубодраг Дуци Симоновић никога не оставља равнодушним.

 

Повезане вести

Коментари

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
  Subscribe  
Обавести ме о