У данашњем делу нашег серијала о људима који су од КК Црвена звезда створили оно што је данас бавићемо се ликом и делом човека који је поред кошаркашког немерљив траг оставио и у нашем фудбалском клубу.
Владимир Цветковић “Цвеле“, један од најбољих кошаркаша у историји Црвене звезде, репрезентативац Југославије и генерални секретар фудбалског клуба Црвена звезда са којим је био шампион Европе и света, рођен је 24. маја 1941. године у Лозници.
Занимљиво је да је спортску каријеру почео као фудбалски голман али је у својој 14. години имао прелом рамене кости леве руке због које је паузирао да би, након опоравка, приликом скока у Дрину поново поломио рамену кост леве руке што га је приковало за болнички кревет пуне две године. На крају боравка у болници лева рука му је остала краћа за 2,5 центиметра и тања за бар један центиметар од десне, хируршки захват оставио је траг од 20 центиметара а ортопед га је саветовао да покуша да игра кошарку како би ојачао руку. Стицајем несрећних околности кошарком је почео да се бави у 17. години свог живота и због поменутог ожиљка увек је испод кошаркашког дреса носио мајицу да би сакрио последице прелома. Ипак то га није спречило да постане сјајан играч па је врло брзо стигао и до дреса Црвене звезде.
У једном од каснијих интервјуа Цвеле се присетио како је стигао у Звезду.
“ Не знам, све то данас изгледа мало чудно. Памтим да су једног дана, када их нико није очекивао, у моју Лозницу стигли легендарни црвено-бели асови Саша Гец и Брана Контић. Прихватим њихову понуду и потписујем уговор са Звездом. Пар дана касније, 24. маја, напунио сам 18 година и у пролеће те 1959. дебитовао за црвено-беле.“
За први тим црвено-белих играо је од 1959. до 1972. године. Освојио је две шампионске титуле 1969. и 1972. и један Куп 1971. године. За Звезду је на 288 званичних утакмица постигао 5967 поена (сјајан просек од 20,7 поена по мечу). Чак девет сезона је био лидер тима по броју постигнутих поена, што је рекорд који вероватно нико никад неће достићи. Два пута је био и најбољи стрелац лиге и то у време ненадмашног стрелца Радивоја Кораћа.
У Звездином дресу дебитује 1959. године прво на пријатељским , а годину дана касније и на званичним утакмицама. Тада се још увек играло на отвореним теренима. Већ 1961. године, са 10.1 поеном у просеку био је трећи стрелац екипе, иза Сретена Драгојловића и Ратомира Вићентића (који ће му касније постати и кум) . Први пут је био најбољи стрелац клуба у лиги 1962. године када на 18 утакмица просечно бележи 22,7 поена. У наредним годинама његове кошгетерске бројке настављају да расту. Након шампионата 1965. године у ком је имао просек од 28,2 поена по утакмици проглашен је за најбољег спортисту СД Црвена звезда у првом избору Звездине ревије и добио награду која је касније постала традиционална награда и опстала до данашњих дана.
Изузетно ефикасан је био у сезони 1966. када је на 22 утакмице постигао 755 поена – просек од нестварних 34,3 поена по мечу (у време када није било тројке) му је по први пут донео звање најбољег стрелца лиге . На утакмици против Иванграда је те 1966 године постиже 57 поена што му је лични рекорд. У првенственој сезони 1967. имао је просек од 32,2 поена по мечу. На сусрету против Олимпије убацио је 56 поена, а екипа је заузела треће место, као и у шампионату 1967/68, када је Цвеле бележио 27,1 поен по утакмици. Од те сезоне утакмице су почеле да се играју у дворанама.
Владимир Цветковић је у сезони 1968/69 под командом тренера Милана Бјегојевића и уз помоћ млађих саиграча Капичића, Симоновића, Вучинића и Славнића стигао до своје прве шампионске титуле са Звездом. Била је то и прва титула за клуб после паузе од 14 година. У 22 сусрета остварено је 19 победа и 3 пораза а Цветковић је са просеком од 27,3 поена поново био лидер тима.
Црвена звезда је у сезони 1969/70 први пут наступила у европским куповима и то у Купу шампиона где се пласирала међу осам најбољих тимова а Цвеле је поново био најефикаснији играч био свог тима. У домаћем шампионату је бележио 19,7 поена просечно и опет био први кошгетер екипе али је Звезди је за длаку измакла нова титула коју осваја љубљанска Олимпија. Цветковић је од 1962. до 1970. године свих девет пута био најбољи стрелац Звезде по укупном броју поена, а осам пута по просеку у истом периоду. Само је Сретен Драгојловић успео да га надмаши по просеку поена у сезони 1963. Први национални куп у историји клуба освојен је у сезони 1970/71, а Цвеле је са 98 поена у четири меча био најефикаснији кошаркаш у тиму. Комплетну каријеру провео је у Звезди од које се опростио као капитен шампионском титулом 1972. године, коју су црвено-бели вођени са клупе Братиславом Батом Ђорђевићем освојили у мајсторици на неутралном терену у Љубљани савладавши Југопластику из Сплита резултатом 75:70.
Запажен учинак остварио је и у дресу репрезентацији Југославије за коју је одиграо 149 утакмица и постигао 1276 поена. Освојио је четири сребрне медаље на великим такмичењима (СП 1963. и 1967. године, ОИ 1968. и ЕП 1969. године). Оно по чему се и данас памти Цветковићев боравак у националном тиму су два погођена слободна бацања за победу против изузетно снажне селекције СССР-а на Олимпијским играма у Сијудад Мексику 1968. године којом је Југославија обезбедила своју прву кошаркашку медаљу у историји на највећој светској смотри спорта. Совјети су савладани 63:62 у полуфиналу а Цветковић је седам секунди пре краја, при резултату 61:60 за Југославију реализовао оба слободна бацања за 63:60. Совјети су имали довољно времена да смање на 62:63, али не и да избегну пораз јер тада још није постојао шут за три поена. Последњи пут је на великим такмичењима у дресу репрезентације Југославије наступио на Европском првенству у Италији 1969. године, када је освојена још једна сребрна медаља. У колекцији такође има и две медаље на Медитеранским играма – бронзу 1963. у Напуљу и злато 1967. у Тунису.
Цветковић је дипломирао на Економском факултету у Београду и након завршетка играчке каријере дуги низ година био је директор у Кварнеру, Инекс Туристу и Спортском центру “Ташмајдан“. Стечено искуство му је помогло да поред кошаркашког постане легенда и фудбалског клуба Црвена звезда где је на месту генералног секретара за 18 година (1983-2001) допринео освајању 18 трофеја. Звезда је била сјајно организована а Цвеле је држао све економске конце клуба у својим рукама. Звезда у то време никада није имала дугове. Са својим сарадницима направио је највећи источноевропски фудбалски клуб и достигао резултатски максимум освајањем титуле шампиона Европе и света 1991. године. О томе како је стигао у Звезду и каква је организација у клубу била у његово време говорио је за портал czbgtv.com.
– Ја сам дошао у Звезду која је тада била један изузетно организован клуб. Звезду су водили способни и паметни људи, попут Слободана Ћосића, Аце Обрадовића. Касније Васа Стојковић, Констатин Зечевић. Све су то били искусни спортски радници. Звезда је била једна врло велика и опасна организација. Имали смо комисије, чланство, изузетно вредне људе. Извршни одбор Црвене звезде је био такав да смо некад кроз шалу говорили да је то могла да буде Влада републике. Ту су били људи попут Драгана Томића, Радмила Богдановића, Мише Слијепчевића, директор Конграпа, па Беговић који је био један врло утицајан и искусан банкарски стручњак. Био је ту и Слободан Радуловић, директор Ц маркета. Све су то били људи који су водили велике фирме и организације. Имали смо изврсне релације са свим великим фирмама. Оно што је интересантно јесте да смо ми имали феноманлне односе са великим пословним људима који су били партизановци. Рецимо, Драган Николић директор фиме Први мај Пирот. Прва реклама Црвене звезде на дресу био је Први мај. Имали смо велики број комисија. Комисију за правна питања, за здравство… Био је то изузетно велики и огроман апарат. Само је требало да се координира и да се зна шта нам је циљ. Звезда је увек била велики клуб, али смо ми тежили ка томе да постигнемо највећи успех. Наш циљ је био сконцентрисан на то да једног дана будемо прваци Европе. Имали смо изузетно добре тренере, технички директор, човек задужен за струку био је Драган Џајић. Све су то људи који су били таквог профила чија су имена значила нешто на европском нивоу. Било је велико задовољство радили у Звезди, али под два услова – мораш да знаш свој посао и мораш много да радиш. Није било радног дана у Звезди без 15, 16 сати дневно рада, не постоји ни викенд, ни празници. То је био један изузетно напоран, садржајан, али и интересантан живот.
Током деведестих Владимир Цветковић је у три мандата био министар спорта у влади Србије. Како сам каже у политику је ушао због Звезде, да би је заштитио. Тамну страну овдашње политике осетио је на својој кожи 2008. када је заједно са Драганом Џајићем и Милошем Маринковићем „ухапшен у склопу истраге против фудбалске мафије“- како је тада медијима саопштено. Тих догађаја присетио се коју годину касније:
„Мислим да је групација антизвездаша политичара хтела да упрља Звезду. Мислим да је ту одиграло улогу неколико личности. Нелогично је и немогуће. Не постоји ништа у фудбалском животу што је радила Звезда, а да није радио Партизан. Не постоји ниједна ствар. И сад, из Партизана нико ни на разговор. А нама дођу овде да нас хапсе и чекају репортере. Зове ме сестра уплакана и каже да сам ухапшен… иде кајрон на телевизији. А ја још нисам био приведен. Укључим телевизор и видим. Дошли су код мене и ја кажем: „Добро, хајде идемо“, а они кажу да чекамо још мало. Шта чекамо? Испостави се да чекамо сниматеље. Излазим на врата и тамо два полицајца одмах – руке на леђа. Камере су нас пратиле док ме одводе. После сам сазнао да су целу ноћ дежурали испред да не побегнем. Где да побегнем? Ја сам у том тренутку већ седам година у пензији“.
Судски поступак је, после дугогодишњег развлачења, на крају окончан аболицијом од стране председника Републике. Владимир Цветковић данас своје пензионерске дане проводи у Београду, граду у који је дошао када је потписао уговор са КК Црвена звезда и из кога никада није отишао иако је имао понуде клубова из иностранства. Једна је од најзначајнијих фигура нашег спортског друштва икада. Кошаркашки ас и Звездина фудбалска легенда, кошаркашки репрезентативац овенчан медаљама чија је визија Црвену звезду учинила клупским шампионом Европе и света у фудбалу. Једном речју – ЦВЕЛЕ.
