Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiВажноИнтервјуиНајновијеОстало

Владимир Јовић: „Живим дечачки сан са Звездом“

Да су године само број и да не познају границе, примером својим показао нам је Владимир Јовић, тридесетсестогодишњак из Београда, члан Клуба дизача тегова Црвена звезда.

Овај, слободно можемо рећи изгледом „момак“, из дана у дан премашује границе сопственог ума. Последње четири године бави се успешно дизањем тегова кроз два различита спорта – powerlifting и weightlifting.

– „Обично, неки спортисти у мојим годинама завршавају своје професионалне каријере и гасе светла на спортској позорници, док је за мене та позорница тек почела, у ствари траје већ пуне четири године или што бих у шали рекао олимпијски циклус. Тако је, до ове године сам се успешно бавио powerliftingom и кроз ту врсту дизачког спорта освојио прегршт медаља што на домаћој, што на иностраној сцени, два пута био шампион Србије и два пута вицесампион Балкана, у категорији до 66 килограма, и могу слободно рећи да сам за сада заиста довољно што се мене тиче урадио на том плану. Једноставно тегови су пронашли мене а не ја њих.“

Како си се опредило за спорт као што је дизање тегова, обично сви у почетку замишљају да буду фудбалери, кошаркаши, ватерполисти…?

– „Као што сам рекао, тегови су пронашли мене. Пошто сам одувек био ситне грађе, као и сада, тада сам имао жељу да будем јак, јер реално нисам имао грађу за неки од тих комерцијалних спортова, и то ме је природно одвело у теретану. Дуго сам вежбао и изграђивао тело да бих на наговор пријатеља почео да се бавим дизањем тегова. Требало ми је минимум две године припрема да бих изашао на своје прво такмичење. Само током првог такмичења нисам освојио никакву медаљу, али све после тога је постало сан. Од пре пар месеци пожелео сам да се опробам у олимпијском спорту који се зове weightlifting или олимпијско дизање тегова, јер сам желео некако да објединим своје име у свету дизања тегова. Наравно, свестан сам да је јако тешко у овим годинама правити у олимпијском дизању озбиљне резултате, али као што сам на почетку рекао, време је испред мене, па како Бог да.“

Много људи не прати дизање тегова, и тај спорт је готово доведен у запећак, а спортисте који се тиме баве обично гледају на други начин. Како ти то доживљаваш?

– „Скоро сам у једном интервјуу рекао да су људи преокупирани комерцијалним спортовима, због којих други спортови немају простора да се промовишу. Ово је индивидуалан спорт, спорт у коме појединац не зависи од екипе већ од самога себе. Обично људи када виде уживо то што радим некако се заљубе кроз твој рад у то. Просто им је необично, а све што је необично увек је занимљиво. У ствари дизање тегова се не виђа сваки дан, па зато и разумем када се одушевљавају када дођу као публика на такмичења. Велико ми је задовољство када некога ко није упућен у то што радим едукујем о томе. Овим спортом се људи првенствено баве из љубави, јер новца нема. Е онда можете схватити колико смо ми заправо заљубљени у то што радимо, а да корист од тога немамо, мислим на материјалну.“

Како си се одлучио за Црвену звезду, да баш ту дођеш и почнеш каријеру у олимпијском дизању?

– „Ако бих Вам рекао да сам требао да се по рођењу зовем Звездан онда ће Вам све бити јасно. Звездаш сам од главе до пете. Порази клуба ме јако чине несрећним, успеси веома срећним, али то је тако. Једноставно то је породично усађено у мене. Мајка ми је велики звездаш и дан данас, отац ми је некада играо фудбал у Звезди, брат ми данас игра фудбал у кадетима Звезде, сестра од тетке је почела да се бави стрељаштвом,… Једноставно Звездашка смо фамилија. Када сам размишљао где ћу да тренирам олимпијско дизање, нисам имао никакву дилему. Неки пријатељи су ме звали код њих у клубове да дођем, али једноставно звездашко срце је рекло где ми је место. И ту сам се нашао и пронашао. Тренер Љубиша Рајковић ми доста помаже на тренинзима, колега из клуба Лука Вујадиновић са којим заједно тренирам такође, тако да нисам погрешио и знам да сам у правим рукама. Сада живим дечачки сан са Звездом, да на грудима носим тај грб. Волим да кажем да сам срећан што сам једна мала карика у великој машинерији која се зове Црвена звезда. Једноставно желим да оставим трага у клубу који ми је увек доносио искрену радост, али некада и искрену тугу. Е то је Звезда, велика емоција.“

Да ли се спремате за нека такмичења у наредном периоду?

– „Клуб дуго није имао изласке на такмичења, практично мало се било осуло људство и неко време је таворио. Доласком Луке, а после и мене, сада практично подижемо клуб на ноге и желимо да га вратимо тамо где му је место, међу најбоље. Тешка је ситуација и конкуренција је веома јака али морамо да се боримо. Чека нас „Трофеј Београда“ сада у новембру и још нека такмичења што екипна што појединачна на која ћемо изаћи. На првом месту нам је да промовишемо клуб, да смо присутни, да имамо континуитет такмичења, а резултати ће доћи по себи. Фокус бацамо на следећу годину, и такмичења у следећој години, а до тада не испуштамо тегове из руке.“

Како успеваш да ускладиш тренинге са приватним животом и колико ти је то тешко или лако?

– „Па веома је тешко бити сто посто посвећен томе. У времену смо када мораш да радиш и по два посла да би себи могао приуштити добар живот, да не оскудеваш ни у чему. Наравно, тегови ми нису све у животу али јесу јако битна карика јер ме чине срећним. Успевам, имам по пет тренинга недељно, усклађујем приватан посао и посао тренера, стижем некако све. Опет, увек нешто мора мало да трпи, али ако је добра организација проблема нема, што је за сада код мене случај.“

За крај, какву поруку би имао да пошаљеш читаоцима портала „мојацрвеназвезда.нет“?

– „Ево овако, „у име свих нас у црвено белом“ који прате портал Моја Црвена звезда, желео бих да обећам да ћемо се потрудити да клуб дизача тегова ставимо на место где му припада, да ћемо својим трудом и радом оправдати грб иза кога наступамо и да ће Звезда имати поред осталих клубова још један клуб којим ћемо моћи да се поносимо.“

Повезане вести

Leave a Comment