Moja Crvena Zvezda
Featured Važne vesti Важно Најновије Остало Хокеј

Интервју са Александром Георгијевићем, сином Звездине голманске легенде

Драги звездаши и љубитељи хокеја на леду, доносимо вам још један интересантан интервју. Ипак, овај је требао да буде мало другачији од претходних. Наиме, жеља нам је била да у овом интервјуу имамо три бивша играча чији су очеви оставили велики траг у Црвеној звезди – синови Љубе Георгијевића, Миодрага Шишића и Душана Илића. Ипак, једини који се одазвао овом позиву за интервју био је син Љубе Георгијевића, Александар Миша Георгијевић. Нажалост, прошле године чика Љуба је преминуо, а остаје жал што за свог живот није одиграо опроштајну утакмицу за своју Звезду, нити примио плакету захвалности чију предају смо покушали да организујемо са клубом, али је смрт чика Љубе спречила да се то деси. Надамо се да ћете уживати и у овом интервјуу као и у претходним које смо урадили за вас.

Мишо, рођен си у хокејашкој породици. Твој отац је оставио неизбрисив траг у хокејашком клубу Црвена звезда. Пре него будеш говорио мало о њему, да поразговарамо кратко о теби. Играо си хокеј (мање или више), па ми реци о твојим хокејшаким почецима, утицају твог очева на тебе. Како је све то изгледало на самом почетку, у твом детињству?

– „Мој први додир са ледом се догодио рано у мом животу, када сам имао четири године на Ташмајдану, на отвореном клизалишту, где ме је мој отац одвео да би ме научио да клизам. Након пар одлазака, савладао сам основе, али сам приликом тих одлазака видео и тренинге хокејаша, тада много старијих од мене. Допало ми се то што сам тада видео, спој вештине, брзине и игре. Након тих првих корака на леду, отац ме није водио на тренинге нити терао да почнем да тренирам хокеј, оставио је мени да сам одаберем чиме ћу се бавити и како. Како сам рано научио да читам и пишем, већ са својих шест година сам прочитао оглас на једној бандери код мене у крају, где је било објављено да Црвена звезда врши упис нових чланова за „школу хокеја“ и били су, сећам се, наведени време и место уписа на стадиону Ташмајдан. Наведеног дана сам сâм отишао на „Таш“ и уписао се у школу хокеја. Када су оца позвали из клуба да га питају да ли зна да сам се ја, његов син, уписао у школу хокеја, рецимо да се изненадио. Ту своју прву чланску карту сам тих дана гледао као некакву реликвију, као улазницу за снове. Тако је све почело и трајало је наредних осамнаест година, када сам због студија два факултета паралелно, морао да прекинем, али, нажалост и то и више није било то. Све се поклопило, почеле су увелико тужне „деведесете“ и више пара од спонзора практично да није било, лига Југославије се распала као и земља, није више било путовања, а публика нас је углавном заборавила заокупљена свим животним недаћама, а и распадом лиге утакмице су престале да буду атрактивне.“

Колико је за тебе био терет, а колико олакшица што ти је отац био славни хокејаш? Да ли ти је то од самог почетка стварало неки притисак?

– „У мом случају је очев ванредни успех, као хокејаша, био за мене озбиљан терет. Тим пре што сам стицајем околности и ја био голман. Тај терет чак и није толико долазио од мене самог, иако сам га био веома свестан, јер ја сам налазио неко своје задовољство у читавој ствари, већ је терет долазио од околине, јер су људи из окружења, саиграчи, тренери, старији играчи, пријатељи и познаници, неминовно и упорно, често подсвесно, на неки начин поредили мене са оцем. У том њиховом поређењу углавном није било никакве задње намере, али је то подизало „улог“ и стварало тензију код мене. Ја сам имао своју визију свог пута и трудио сам се да се не везујем за очев успех, међутим, то је било веома тешко и чак немогуће избећи. Моје виђење је било да су се времена много променила, те да је отац играо у време у коме је било могуће стићи до светске позорнице у овом спорту, јер су се турнири играли међу свим тимовима, из свих држава, ниво игре је више мање био тада сличнији, а од тог времена до времена у коме сам ја играо је ниво нашег хокеја само опадао (или стагнирао док су се други озбиљно развијали), тако да је у време у коме сам ја играо то већ било толико другачије и ми сви смо знали да је ниво „нашег“ хокеја (игре) прилично низак у светским оквирима, далеко од нивоа игре једне у то време Чехословачке, на пример, или драстичније СССР-а. Нама је то било тако јасно да смо били свесни да је то као правити поређење између старог „Фиће“ и формуле један. То нам се доказало и више пута када смо имали прилике да играмо против тимова из поменутих земаља. Према томе, остало нам је да се радујемо понеком добром резултату у земљи или ближем региону. Да играмо ради лепоте игре. Када сте свесни да немате никакве шансе за пласман на светску позорницу, онда вам једино остаје да играте из љубави према спорту. То је био мој случај и моје виђење ситуације. То опет није добро и зато што тако не налазите довољну мотивацију да идете даље и померате границе, да побољшавате квалитет своје игре. Било је ту и других елемената, попут околине, школе и слично.
Мој отац Љуба је још тада, када сам ја играо, био свестан свега тога, тог „наслеђа“ које због њега имам, па вероватно због тога никада није долазио на утакмице и тренинге када сам играо, додуше то је моја претпоставка, јер никада о томе нисмо експлицитно разговарали. Био је пак, пар пута на леду, на мојим тренинзима, како би ме учио брањењу, али то је врло кратко трајало. Не знам зашто није било дуже. Сећам се само да сам ја разумео да он није желео да се меша у мој хокејашки пут, да зато није долазио, да неко тамо не би помислио да треба да ми „гледа кроз прсте“ јер сам „Љубин син“. Истина је да је у томе, по мом мишљењу, успео. Ја верујем да ми нико тамо ништа није попуштао због тога. Свакако, тај део моје приче је врло деликатан и личан. Када се презивате Георгијевић, а играте хокеј, у то време је тако било. Прво што би ме било ко питао, од Суботице до Јесеница и шире је да ли сам Љубин син, након чега би уследила нека анегдота или присећање на бравурозне одбране, пожртвовану игру мог оца или пак неку догодовштину ван леда.“

Реци ми мало више о твојим јуниорским данима у хокеју и да ли си у то доба, поред тренирања, ишао редовно на утакмице и гледао свог оца?

– „Мој отац је последњи пут изашао на лед на неком тренингу око годину дана пре мог уписа у школу хокеја, тако да на моју велику жалост нисам имао прилике да видим својим очима оно што читавог живота слушам кроз приче људи који су га гледали док је играо, од играча, преко публике и новинара. Имамо код куће више албума са његовим сликама са хокеја, тако да је то био једини „поглед“ на његову игру за мене. Иначе сам на утакмице првог тима ишао често са оцем као клинац. Након око две године тренирања на Ташу, прешли смо 1978. у халу Пионир, где сам тренирао прво кроз „пионирску“ екипу, па потом „јуниорску“ са својим саиграчима и другарима, Кољом Лазаревићем, Игором Полугом, браћом Чечен, Зораном Кожићем, Робијем Шишићем, Дејаном Пајићем, Владимиром Грофом, Миланом Павићевићем, Игором Трифуновићем, Владимиром Чолићем, Дејаном Бабићем и многим другим касније (извињавам се свима које нисам овде поменуо). Касније се то друштво проширило, тако да данас одржавам неку врсту контакта са више десетина другара са хокеја. Тренери су нам били Џо (Дунђеровић), Зеф (Миодраг Вјештица), Витали, Шиља (Војин Кољеншић), Гавра, Гаја Михаљевић и други.“

Како је текла твоја сениорска каријера?

– „Моје стасавање за сениорску селекцију се поклопило са почецима кризних и турбулентних година овде у Србији. Срећом, пре почетка кризе, санкција и осталих мука, имао сам један врло кратак, али прилично леп период у сениорима, тако да сам искусио и тај хокеј. Нажалост, убрзо је наступио распад тадашње државе, па тиме и лиге, а хокеј је код нас спао на Партизан, Војводину, Спартак и нас (Црвену звезду). Од поменутих клубова, Спартак није имао халу (и још увек је нема), тако да су они многе утакмице играли практично без претходних тренинга на леду, док смо ми остали, иако смо „имали“ хале, трпели колатералну штету времена и места у коме смо живели тако да смо лед имали свега неколико месеци, наспрам теоретски могућих 10 месеци или више. Такође, због ниских цена касних термина, тренинзи су нам често били врло касно увече, са почетком између 22 и 23 часа што је представљало велики изазов и муку. Како год, дружење, хокеј и спортски живот су били лепи и мени је било добро. Како се ситуација у земљи погоршавала, без назнака да ће се побољшати, тако сам се и ја усмерио више ка академским циљевима и послу. Многи моји саиграчи и другари су напустили земљу, а већина их је и даље остала „тамо негде“ јер се овде заправо још увек није побољшала ситуација, једино што је боље је што се у околини не пуца и људи не гину, бар не на фронту.“

Шта Миша ради данас?

– „Након хокеја сам се усмерио ка студијама и раду, магистрирао сам на Факултету организационих наука у области управљања пројектима, чиме се и бавим. Иза себе имам већ 25 година успешне пословне каријере и бројне успешне послове и пројекте које сам реализовао у више фирми. Данас, радим у Комерцијалној банци у Београду и имам дивну породицу.“

Пратиш ли и даље Звезду? Идеш ли на хокејашке утакмице?

– „Пратим колико ми обавезе дозвољавају. Чујем за неке од успеха и тада ми буде драго. Чујем и за понешто од неповољних вести и информација, а тада ме морам признати, то погађа. Ретко стижем на утакмице, али сам прошле године водио мог сина први пут на хокеј и драго ми је да му се допало.“

Е сад… интересује ме да ми мало опширније опишеш свог оца. Једна ствар је када други пишу о њему, али сасвим нешто друго је чути то од његовог сина. Какав је био као родитељ у твојој младости? Колико је хокеј можда остављао трага у односу према теби или је ипак породицу стављао на прво место? Да ли је пред утакмице био нервозан? Какав је био после победа и пораза? Ето, реци ми оно што мало ко зна о њему.

– „Љуба Георгијевић као родитељ је био и још увек је добронамеран, строг и праведан. Увек ми је давао могућност да научим гледајући шта он ради и како то ради, почев од ситних поправки, преко изградње куће, до стручних ствари и животних питања. Увек сам све могао да питам и да добијем одговор на свако питање. Да ли је тешко расти поред таквог оца? Јесте, јер вам је јасно колико много морате да научите и постигнете да би он био импресиониран. Хокеј није директно остављао траг, али индиректно јесте, јер сам из његовог понашања и начина живота увек извлачио поуке које су све имале једну заједничку црту, то је спортски однос према свему, који се огледа у једнакој поставци ствари, а то су уложени труд, много труда, велика борба и победа или пораз, у његовом случају победа. Да ли је такав пример испред себе тешко следити? Просудите сами.“

За крај, можеш ли ми рећи о некој “хокејашкој” анегдоти коју си доживео са својим оцем?

– „Као што рекох, нисам баш имао прилике за заједничке моменте на леду, али анегдота је било заиста много, читаве књиге би се могле исписати. Колико је ту било разноврсних искустава немогуће је сажети. Само замислите да у једном тиму имате близу тридесетак људи, врло различитих по сваком критеријуму, а које сте спојили да путују сваке недеље негде заједно и да играју утакмице. Било је много доживљаја који су били спонтани, а било је и много оних који су настали као резултат жеље да се разбије досада дугих путовања. Било је свега. Буквално.“

Хвала ти на одвојеном времену за овај интервју и велики поздрав у име нашег портала и свих Звездаша и љубитеља најбрже игре на свету.

– „Хвала вама на труду, енергији и идеји да ове неке цртице, спасите од заборава.“

(извор: czbg.net)

0 0 vote
Article Rating

Повезане вести

Subscribe
Обавести ме о
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x