Moja Crvena Zvezda
Featured Važne vesti Блогови Важно Владимир Најновије

Звездин „официр с`ружом“. Прича о Српству, храбрости и Звездаштву… (допуњено издање)

(НАПОМЕНА: Услед догађаја и нових награда који су уследили након објављивања овог текста јуна 2019. године, а који се ни по чему не могу и не смеју запоставити, одлучио сам да урадим ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ које је сада пред Вама)

Он је отац. Ратник. Патриота и родољуб. Он је хуманитарац и дародавац. Борац за правду. Он је спортски радник. И Звездаш, и Делија, и Циганин. Укратко, њега можете волети и поштовати, можете га презирати и завидети му, али равнодушни према његовом лику и делу не можете бити. Његов живот је и књига или филм који би сваким новим поглављем, или кадром остављали свакога без речи, а вероватно би сте сами себе ухватили како широм отворених уста и не трепчући ишчекујете наставак радње, а слике се смењују брзином светлости, а свака је и тежа, али и лепша од претходне.

Многи га знају, али ретко ко га познаје,…
…, а он је кратко и јасно Мирослав Млинар!!!

– Почетак, као и сваки почетак, увек је тежак…
Рођен је у нека безбрижна времена `67. године, другог дана месеца априла у Бенковцу, граду на северу Далмације који је још 1847. имао пошту, 1858. пекару, а 1860. прву основну школу. Као и сав наш живаљ тог краја велике нам државе, васпитаван је да воли мајку Србију и верује једино у Црвену звезду. То му је касније и одредило животни пут, доносило му много искушења из којих је, без обзира да ли она била више или мање тешка, увек излазио јачи и свеснији своје привржености и љубави према породици, Србији и Звезди. Светом тројству из којих је саздано његово биће, а за које не може никада да каже да једно заузима више места у његовом срцу од другог.

Рано је остао без оца Василија, па је као веома млад постао стуб породице и куће. Прве ђачке кораке начинио је у родном граду, а затим прелази у Загреб где је завршио војну гимназију. Након одслуженог војног рока у Љубљани, свестан своје припадности, а сагледавајући скорашњу несрећу, већ крајем 80-тих година прошлог века улази у политичке воде и постаје члан Српске демократске странке Јована Рашковића. Априла 1990. године на првим вишестраначким изборима изабран је за градски парламент у којем је требао да обавља функцију градоначелника Бенковца. Међутим, као човек којем су важнија дела, а не функције, одрекао се примамљиве „фотеље“, али као председник одбора СДС-а у Бенковцу, председник регионалног одбора СДС-а, члан главног одбора и потпредседник СДС-а чини све у спасењу српства од зла које се надвило над та подручја.

– Сопственом крвљу оросио је српску земљу…
Под окриљем ноћи 19. маја 1990. група „непознатих“ особа напала је Млинара и нанела му повреде ножем у врат, леђа и стомак. Пребачен је у задарску болницу у којој је дежурни лекар Иво Базијоли, иначе председник Хрватске демократске заједнице Задра (ХДЗ) констатовао само „лакше телесне повреде“. Врло брзо у организацији страначких другова Млинар је пребачен у книнску болницу у којој се од „лакших телесних повреда“ лечио готово месец дана, након чега је транспортован на Војно-медицинску Академију у Београду где је завршено лечење и опоравак.

Само дан касније у Задру је одржан велики протест српског народа у организацији СДС-а, на којем је Јован Рашковић изнео пророчански говор који ће Млинара пратити кроз све наредне године. Између осталог Рашковић је изјавио: „Бенковачки злочин је тежак злочин, јер није за разлог имао само убијање човека, већ и убијање душе српског народа. Мирослав Млинар овим нападом постаје белег и мерило српског народа у Хрватској…“
Пар месеци касније започеле су ратне страхоте у којима је једина намера било затирање свега српског на тим подручјима, а и сам Мирослав је у свему што је уследило изгубио и ђеда Прокопија (који га је са свега пет година научио нашој, српској ћирилици), и двадесетједногодишњег брата Александра, као и још много чланова што уже, што шире породице…

– Са значком ФК Црвена звезда на првим борбеним линијама…
Чим су злочиначке снаге кренуле у окончање онога што камом нису успеле пола века раније, Мирослав није размишљао. Латио се оружја и кренуо у одбрану родног прага и угроженог народа. Много је ратних дешавања у којима је и поред борбе на живот и смрт исказао велику храброст и јунаштво, али према сопственом казивању интересантан догађај, ако било шта у рату може бити интересантно, догодио се злокобне ратне зиме 1993.
Тога дана, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање и заузимање доминантних висова Велебита, Великог и Малог Алана, Ћелавца, Бобије и Презида, а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине.

О овом догађају Млинар је приповедао:

Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а након тога и кроз Карин Горњи. Колона се кретала релативно брзо, обзиром на број и врсту возила у њој. У нашој непосредној близини одјекивале су снажне детонације, као упозорење на непријатељску тешку артиљерију, која је константно из правца Новиграда и Масленичког моста покушавала да нас успори и уништи.
Најкритичнија тачка, а уједно и најопаснији део пута, био је мост преко реке Бијеле, која се заједно са реком Каришницом улива у Каринско море. Излазећи из једне оштре кривине, пред нама се указао брисани простор и на крају њега сабласно пуст мост, место идеално за диверзију и заседу. Пошто сам се налазио у возилу на челу колоне, возачу сам рекао да успори, а након тога и да стане, потом сам кроз прозор избацио руку и дао знак осталим да ураде исто. Изашао сам из возила и полако кренуо ивицом моста према другој страни, покушавајући да на носивој конструнцији испод мене приметим евентуално постављен експлозив, или заседу у кањону. Владала је језива тишина и осим орла кликтавца и његових крикова, који су одзвањали каменим литицама кањона, могао сам да чујем само властите кораке. Управо у тренутку, када сам мислио да је прошло оно најгоре, на неких десетак метара пре него што сам стигао на сам крај моста, из грма са моје леве стране, налик авети, која се појављује, да ни сам нисам знао одакле, искочио је голобради дечак у ручно сашивеној маскирној униформи и са војничком М-48 пушком у руци, упереном у мене. Одсечно и самоуверено ми је рекао да станем, или ће пуцати.
Са друге стране моста, брзином светлости зачуло се енергично репетирање оружја и залегање у ватрене положаје. Све је наговештавало оно најгоре, делићи секунде постајали су вечност, а вечност микрон делића.
Дигао сам руку високо изнад главе, дајући им на знање да не пуцају, ни сам не верујући да ће ме послушати и обратио се дечаку…
– „Не пуцај, ми смо наши…“
– „Чији наши?!“
– „Ми смо српска војска…“
– „А, ђе ти је тробојка?!“
– „Немам тробојку, имам ово…“
Показао сам кажипрстом на свој ревер, на коме се налазила мала значка Фудбалског клуба Црвена звезда, иначе моје једино обележје које сам носио на својој униформи. Загледао се онако намргођено и неповерљиво, али и поприлично студиозно покушавајући да својим малим окицама и сам примети оно што сам му показивао, а онда…
Био је то најлепши осмех, осмех који ћу памтити до краја свога живота, био је то осмех пун безграничне љубави и среће, осмех детета коме је Црвена Звезда представљала исто оно што и дан, данас представља мени, осмех који је и више од овоземаљског живота. Пришао сам му и загрлио га онако снажно, мушки, готово и заборавивши да је свега пар тренутака пре тога био спреман да ме убије, а вероватно под кишом смртоносних куршума и сам оконча свој тек започети живот. Пољубио сам га у главу, склањајући поглед негде у страну, јер сам осећао да су ми очи биле пуне суза. Упитао ме тихо, готово шапатом:
– „Јесу ли и ово све Звјездаши?“
Окренуо сам се иза својих леђе, пошто сан за тренутак заборавио на остатак колоне, још једном високо подигао руку, а када је колона кренула, одговорио му исто тако тихим гласом:
– „Да, све до једнога. Ми смо Делије…“
– „Матере ти?“
– „Часне ми Звездашке речи…“
– „Ваууууу…! Нико ми неће вјеровати!“
У том тренутку из истог оног грма, из кога је и сам изашао, изашле су и две девојчице, два мала Анђела, и саме несвесне свега онога што се догодило пар тренутака пре тога. Рекао ми је онако мало постиђено, да су му то секе и да му оне чувају леђа, али да немају пушке. Рекао ми је и то, да је тата са карабином на брду изнад, пошто од тамо пуца поглед све до Италије. Питао сам га како се зове.
– „Ја се зовем Мимо, а како се ти зовеш?“
– „Ја сам Мирослав…“
– „А, како ти је презиме Мимо?“
– „Ми смо ође сви Млинари, а како се ти презиваш?“
Ех, тада су сузе кренуле саме и није било те силе која би их зауставила. Емоције среће, невероватан обрт ситуације, једном речју живот, па и више од живота. Загрлио сам их још једном онако све заједно и рекао им да су и сви моји преци из Карина Горњег и да смо сигурно блиска фамилија, пошто се и ја презивам као они. У том тренутку су стигли и остали, Жика је већ увелико писао, Миле по обичају шкљоцао са својим фото-апаратом.

Пре него што сам и сам ушао у возило, покушао сам да са ревера скинем Звездину значку и да му је оставим за успомену, али нисам успео, била ми је то највећа и највреднија драгоценост, заборавио сам у тренутку, да јој је игла била тако заврнута, да би је само поломио. Зато сам му обећао, да ћу га једнога дана ако преживим сигурно пронаћи и да ћу му поклонити још већу и лепшу…
Наравно, много година касније Мирослав је и ово обећање испунио…

– Далеко од куће, али кућа увек у срцу…
Крајем 1993. године Мирослав је поново, трећи пут рањен и одлучио је да се са супругом и тек рођеним сином Стефаном пресели у Аустралију. Након опоравка од јуначких рана заједно са архитектом Јованом Срдановим основао је фирму која се бави уређењем ентеријера и чинило се да започиње један нови, миран живот. На наговор пријатеља и земљака у Сиднеју 1994. године оснива рукометни клуб наденувши му име, наравно, „White Eagles“. Само годину дана касније показало се још једном да све чега се дохвати то је осуђено на успех. Освојио је титулу националног рукометног шампиона Аустралије, а као капитен имао је ту част да први подигне трофеј шампиона у земљи „Кенгура“.

Иако више од 20.000 хиљада километара далеко од родне груде, ожиљак на срцу због напуштања онога што толико воли није му дао мира. Изузетно тешко је прихватио пад Рапублике Српске Крајине за чији настанак је крварио, а када је марта 1999. године Србију задесило највеће страдање од Другог светског рата, за Мирослава није било дилеме. Већ 30. марта организовао је најмасовније демонстрације у историји ове далеке земље на којима је учешће узело преко 50.000 људи. Одржао је патриотски говор и већ исте вечери нашао се у авиону који га је водио ка мајци Србији…

– Херој спашавања заробљених у згради РТС-а…
Злочиначки агресори су 23. априла `99. зграду РТС-а прогласили за легитимни војни циљ, а Млинар се није либио, ризикујући и сопствени живот, да међу првима уђе у рушевине и крене у спашавање настрадалих. Само захваљујући физичкој спреми успео је да преживи те драматичне ситуације у рушевини зграде националне телевизије, а није напустио унесрећене и када је уследио други налет агресорских авиона, када је претило поновно бомбардовање зграде које би за све спасилачке екипе сигурно било кобно. На срећу до тога није дошло.
Сцене спашавања већ смо недавно описивали у тексту поводом двадесетогодишњице овог крвавог пира, па се нећемо овом приликом понављати, али с`обзиром да је НАТО ракета погодила лабораторију РТС са хемикалијама за развијање филма, Мирослав је био један од оних који је због тога, са тешким оштећењем плућа завршио у „Шоку Б“ Клиничког центра Србије.

Ни ту није било краја мукама…
– „Пребацили су ме на Клинику за плућне болести будући да ми је слузокожа дисајних органа била скроз спаљена у Абердаровој. Доктор Мандарић начелник болнице и др Сања Радовановић су ме оперисали 11.маја али сам у шок соби у стању полусвести био и тог 20.маја када су са шест пројектила НАТО зликовци гађали болницу „Драгиша Мишовић“. У мојој клиници је дошло до панике, особље није стигло да ме пребаци у подрум и после су ме нашли како лежим на поду прекривен стаклом јер су ме детонације избациле из кревета.“, присећао се Мирослав дешавања која су уследила.
Пуних месец дана провео је на лечењу, а по повратку у Аустралију због наглог погоршања здравственог стања, Мирослав је провео још месец дана у сиднејској болници „Принц Алфред“, где су га третирали као „озраченог радиоактивног пацијента“…

– … и мирнодопски херој…
Да све оно што је Мирослав Млинар урадио од свог рођења, па до трагедије која је задесила нашу земљу приликом НАТО агресије 1999. године није била случајност сведочи и најсвежије сећање на катастрофалне поплаве 2014. године. Мирослав је био један је од људи који су дали све од себе онима којима је помоћ тада била најпотребнија, а то су били грађани Обреновца. Он је на сигурно, из потопљеног града, извукао више од 700 особа. Људи које је извукао из воде и можда спасао и сигурне смрти, данима су преко друштвених мрежа трагали за „Млинаром”, мислећи да је реч о личној шифри која се користи преко радио-уређаја, а коју су слушали током контакта са кризним штабом. Мирослав је причао како је текла и акција спасавања у Обреновцу:
– „У близини места где живим налази се специјална полицијска бригада. Још истога јутра када је проглашено ванредно стање, отишао сам код команданта и понудио своју помоћ. Како су им баш тада били потребни људи који добро пливају и роне, већ 16. маја сам узео опрему и са још двојицом добровољаца из Сурдука, аласима Гошом и Кићом који су дошли са чамцима кренуо сам ка Обреновцу. Први дан је био паклен. Хладноћа и киша која је непрестално падала додатно су отежавали надљудске напоре спасилаца. Вода је страховитом брзином надолазила са свих страна и плавила улице. Нису се виделе куће, аутомобили, ограде, путокази, није се видело буквално ништа, на неким деловима готово да се није могло наслутити да је пре свега пар сати ту постојао град. Користили смо батеријске лампе како би видели угрожене чији су позиви у помоћ долазили са свих страна.“

Касно у ноћ 17. маја, из команде Кризног штаба путем радио везе стигла је информација да се у ОШ „Јефимија” порађа жена и да су хитно потребни лекар и бабица.
– „У том тренутку чамац у коме сам се налазио био је једини на води, нисмо размишљали нити једног часа, већ смо се одмах упутили ка школи. Трудница је била на сасвим другом крају града и чамцем нам је требало скоро сат времена да дођемо до ње. Породила се непосредно пре нашег доласка и родила девојчицу. На првом спрату школе затекли смо око 1.000 људи, махом мале деце, жена и старијих особа, који 24 сата нису имали ни воде, ни хране. Владала је тотална паника и хаос, тако да сам путем радио уређаја само кратко обавестио команду о томе да остајем у школи док не буде евакуисана.“

– ЖФК Црвена звезда:

Пре пуних шест година придружио се и својој првој љубави, вери и страсти. На позив пријатеља да помогне, ушао је у ЖФК Црвена звезда, клуб који је са њим из дана у дан напредовао и који је јуна 2018. године стигао и до свог првог, историјског трофеја. Црвено-беле „Вучице“, како их од милоште назива, освојиле су Куп Србије, а Мирослав је поносно, са чашом омиљеног пића, млека, прославио још један лични успех. Иако за све ове године, године тешке борбе, често и сам себе запита шта му све ово треба, Мирослав не може да каже „не“ својој највећој љубави. И дан данас, широм отворених очију, сања о дану у којем ће његова и наша Црвена звезда уписати своје име на пехар шампиона државе нам Србије, а уједно се потајно нада и историјском учешћу у елитном такмичењу Лиге шампиона, јер шампионима је место међу шампионима.

– … и још по нешто…
Поред свега што је учинио, поред све храбрости, исказане личне жртве, Мирослав је и истакнути хуманитарни радник.
Чак 43 пута био је добровољни давалац крви.

Заједно са Хуманитарним фондом „Дијаспора за матицу“ сваке године за Божић у Крагујевцу деци оболелој од церебралне парализе додељује пакетиће.

На основу одлуке Управног одбора фондације за борбу против рака, председник фондације и председник САНУ-а Душан Каназир доделио је 2000. Мирославу Млинару звање амбасадора хуманости. Млинар је себи поставио задатак да домаћу фондацију против рака повеже са сличним установама и фондацијама у Аустралији. Такође је планирао организовање спортских приредби (сусрети репрезентација или великих тимова) у тој земљи, а целокупан приход би био усмерен за борбу против рака.

Априла 2008, одлуком Владе Србије, Мирославу Млинару је додељен српски пасош са бројем 1 у знак поштовања и захвалности за учешће у спасавању радника РТС из порушене зграде Телевизије и свега што је урадио за српски народ.

Да га Обреновчани никада нису заборавили сведочи и податак да је Мирослав одлуком Скупштине града одликован за своју храброст и за све оно што је урадио након тога, јер су захваљујући фонду „Дијаспора за матицу“ чији је члан од самога оснивања 1999.године обезбеђена новчана средства за потпуну обнову и изградњу 22 куће.

– Повеља за животно дело и говор који ће вековима одзвањати просторијама „Матице исељеника и Срба у региону“:
Двадесет и петог дана месеца децембра 2019. године Мирослав Млинар је од стране „Матице исељеника и Срба у региону“ и то на њену јубиларну седамдесетогодишњицу постојања, добио „Повељу за животно дело“ из руку председника „Матице“ господина Миодрага Јакшића. Том приликом, управо на оном месту где га је пре готово три деценије велики Брана Црнчевић „на превару“ спасио од готово сигурне погибије која га је чекала на путу ка првој линији фронта, Млинар је одржао говор, животну беседу, која је све присутне натерала да без даха упијају сваку наредну и дубоко размишљају о свакој претходној изговореној речи, а не мали број окупљених није могао да сакрије сузе које је Мирослављев дрхтави, али и поред тога одлучни, поносни глас проузроковао.

Све изречено немогуће је препричати и просто се не усуђујем да својом игром речи предочим оно што су само одабрани том приликом могли да чују, а са друге стране све што је овај велики човек рекао мора остати записано, мора остати упамћено и данас, и сутра, и за 100 година, али и онда када, како би Мирослав често знао да каже, када нека друга жива бића буду проучавала ова наша садашња, проста времена…
Зато, читаоче ових редова, удахни дубоко и са пажњом прочитај наредне редове:

„Драги пријатељи,
када након 30 година стојим на истом овоме месту, на коме сам као голобради младић и најмлађи члан државног и војног руководства Републике Српске Крајине 1990. године упознао тадашњег председника Матице Срба, а након тога мога великог и вечног пријатеља, господина Бранислава Брану Црнчевића, емоције су и сувише јаке, из простог разлога што ја на овоме месту и даље осећам његово присуство. У његовом погледу и даље видим једно пророчанско предсказање свега онога што је задесило нас прекодринске Србе. Као и безброј пута и овога тренутка чујем његов глас, који ме на један родитељски начин саветује и моли да се припазим на повратку кући. Гледам га док ме из ходника позива да се вратим, како би ме још једном чврсто загрлио и шапнуо на уво:

“Сине, не шаљем те назад да би те изгубио, шаљем те да ми се вратиш жив и здрав, доста си већ крварио. Вече је паметније од дана, зато свако вече пре него заспеш записуј и пиши све што се догодило, а зором онда полако све прочитај. Да тако не радим целога живота, сада не би знао ни да ли сам жив, а камо ли шта да ти кажем.”

Хвала ти мој Брано…

На овом месту сам поново данас захваљујући мом великом пријатељу, могу слободно рећи, мом брату Миодрагу Мићи Јакшићу, човеку за кога могу са пуним поносом да кажем, да је у овом тренутку један од ретких Срба, да не кажем и једини, достојан да буде на челу институције каква је Матица Срба. Он је то безброј пута доказао својим како књижевним, тако и људским делима, то доказује и данас поводом 70. годишњице њенога оснивања, а ја лично би волео да тако буде и на стотој годишњици.

Хвала ти Мићо…

Хвала и Вама драги пријатељи, хвала Вам и у име мога седамдесетједногодишњег ђеда Прокопија, кога су (не)људи убили у освит католичког Божића 1990. године, док је у наручју држао двогодишње праунуче. Хвала Вам и у име мога оца Василија, кога сам последњи пут загрлио као четворогодишње дете у освит Хрватског прољећа, 1971. године. Хвала Вам и у име мога двадесетједногодишњег брата Александра, кога ти исти (не)људи нису смели да погледају у очи, ни у тренутку док су му на најзверскији начин, 1993. године беспомоћном одузимали зивот.

Рођен сам „ТАМО ДАЛЕКО“ , налик хиљдама, стотинама хиљада и милионима мојих сународника, данас више не могу да клекнемо на праг своје родне куће, да се помолим у цркви у којој сам пре 52 године крштен, да пољубим гробове својих најмилијих, да уберем јабуку коју су вековима пре мене брали моји преци. Нема више ни моје куће, ни цркве, ни гробова, ни моје јабуке, нема више ничега што би на било који начин указало на то да сам икада и рођен. Зато ми тамо рођени никада нећемо ни умрети, јер да би умрли, морало би да постоји макар нешто више од обичног, најобичнијег парчета папира, на коме пише да смо рођени.

Ову повељу за животне дело посвећујем мом брату Александру…

Опрости ми што ни данас не могу да запалим свећу на твом гробу и знај да она вечно гори у мом срцу и мојој души. Био си и остао мој мали бата, мој понос и мој Велики Херој. Ја сам био твој идол, а ти мој Анђео чувар, ти си сачувао мене, али ја нисам сачувао тебе. И тога дана си носио моју униформу и са њом заувек однео највећи део мене. И тога дана као и данас, као и сутра, као и онога дана када поново будемо заједно, знај да те много волим…“

Све ово је само делић онога што је овај велики човек учинио, јер када би набрајали све хуманитарне акције, донације, помоћи,…, чији је иницијатор и главни учесник био, то би трајало и трајало,…

…све ово је велики човек, велики херој и велики Звездаш Мирослав Млинар.

Стефане, Анастасија, можете и морате бити поносни на све оно што је ваш отац урадио, ради и што ће тек урадити…
И за крај, морам целокупну ову животну причу искористити и за мало приватизације,…

… Мирославе, хвала ти што си ми дозволио да те упознам и да ти будем пријатељ, а веруј ми да ће врло брзо осванути дан у којем ћемо на екс попити лимунаду у знак прославе прве шампионске титуле наше Црвене звезде!!!

– Фото албум – Мирослав Млинар:

– Ратни дани:


– Сиднеј:

– ЖФК Црвена звезда:


– Новински чланци и награде:










Повезане вести

1
Коментари

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
1 Comment threads
0 Thread replies
10 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Avatar Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Avatar
Гост
Banja Luka

Svaka čast bratino moja!!!Ako iko zaslužuje spomenika za života ti ga zasigurno zaslužuješ.Moj sin nosi tvoje ime jer da nebijade tebe da me izvučeš onako izrešetanog 1993. danas nit bi bilo mene nit moje djece.Bog da te poživi a naša Republika Srpska da te zarad svega slavi zavijeka vjekova.Voli te brat Kljajo i cijela familija slavlje slavlje slavlje