Moja Crvena Zvezda
Featured Važne vesti Blogovi Važno Vladimir Najnovije

Zvezdin „oficir s`ružom“. Priča o Srpstvu, hrabrosti i Zvezdaštvu… (dopunjeno izdanje)

(NAPOMENA: Usled događaja i novih nagrada koji su usledili nakon objavljivanja ovog teksta juna 2019. godine, a koji se ni po čemu ne mogu i ne smeju zapostaviti, odlučio sam da uradim DOPUNJENO IZDANJE koje je sada pred Vama)

On je otac. Ratnik. Patriota i rodoljub. On je humanitarac i darodavac. Borac za pravdu. On je sportski radnik. I Zvezdaš, i Delija, i Ciganin. Ukratko, njega možete voleti i poštovati, možete ga prezirati i zavideti mu, ali ravnodušni prema njegovom liku i delu ne možete biti. Njegov život je i knjiga ili film koji bi svakim novim poglavljem, ili kadrom ostavljali svakoga bez reči, a verovatno bi ste sami sebe uhvatili kako širom otvorenih usta i ne trepčući iščekujete nastavak radnje, a slike se smenjuju brzinom svetlosti, a svaka je i teža, ali i lepša od prethodne.

Mnogi ga znaju, ali retko ko ga poznaje,…
…, a on je kratko i jasno Miroslav Mlinar!!!

– Početak, kao i svaki početak, uvek je težak…
Rođen je u neka bezbrižna vremena `67. godine, drugog dana meseca aprila u Benkovcu, gradu na severu Dalmacije koji je još 1847. imao poštu, 1858. pekaru, a 1860. prvu osnovnu školu. Kao i sav naš živalj tog kraja velike nam države, vaspitavan je da voli majku Srbiju i veruje jedino u Crvenu zvezdu. To mu je kasnije i odredilo životni put, donosilo mu mnogo iskušenja iz kojih je, bez obzira da li ona bila više ili manje teška, uvek izlazio jači i svesniji svoje privrženosti i ljubavi prema porodici, Srbiji i Zvezdi. Svetom trojstvu iz kojih je sazdano njegovo biće, a za koje ne može nikada da kaže da jedno zauzima više mesta u njegovom srcu od drugog.

Rano je ostao bez oca Vasilija, pa je kao veoma mlad postao stub porodice i kuće. Prve đačke korake načinio je u rodnom gradu, a zatim prelazi u Zagreb gde je završio vojnu gimnaziju. Nakon odsluženog vojnog roka u Ljubljani, svestan svoje pripadnosti, a sagledavajući skorašnju nesreću, već krajem 80-tih godina prošlog veka ulazi u političke vode i postaje član Srpske demokratske stranke Jovana Raškovića. Aprila 1990. godine na prvim višestranačkim izborima izabran je za gradski parlament u kojem je trebao da obavlja funkciju gradonačelnika Benkovca. Međutim, kao čovek kojem su važnija dela, a ne funkcije, odrekao se primamljive „fotelje“, ali kao predsednik odbora SDS-a u Benkovcu, predsednik regionalnog odbora SDS-a, član glavnog odbora i potpredsednik SDS-a čini sve u spasenju srpstva od zla koje se nadvilo nad ta područja.

– Sopstvenom krvlju orosio je srpsku zemlju…
Pod okriljem noći 19. maja 1990. grupa „nepoznatih“ osoba napala je Mlinara i nanela mu povrede nožem u vrat, leđa i stomak. Prebačen je u zadarsku bolnicu u kojoj je dežurni lekar Ivo Bazijoli, inače predsednik Hrvatske demokratske zajednice Zadra (HDZ) konstatovao samo „lakše telesne povrede“. Vrlo brzo u organizaciji stranačkih drugova Mlinar je prebačen u kninsku bolnicu u kojoj se od „lakših telesnih povreda“ lečio gotovo mesec dana, nakon čega je transportovan na Vojno-medicinsku Akademiju u Beogradu gde je završeno lečenje i oporavak.

Samo dan kasnije u Zadru je održan veliki protest srpskog naroda u organizaciji SDS-a, na kojem je Jovan Rašković izneo proročanski govor koji će Mlinara pratiti kroz sve naredne godine. Između ostalog Rašković je izjavio: „Benkovački zločin je težak zločin, jer nije za razlog imao samo ubijanje čoveka, već i ubijanje duše srpskog naroda. Miroslav Mlinar ovim napadom postaje beleg i merilo srpskog naroda u Hrvatskoj…“
Par meseci kasnije započele su ratne strahote u kojima je jedina namera bilo zatiranje svega srpskog na tim područjima, a i sam Miroslav je u svemu što je usledilo izgubio i đeda Prokopija (koji ga je sa svega pet godina naučio našoj, srpskoj ćirilici), i dvadesetjednogodišnjeg brata Aleksandra, kao i još mnogo članova što uže, što šire porodice…

– Sa značkom FK Crvena zvezda na prvim borbenim linijama…
Čim su zločinačke snage krenule u okončanje onoga što kamom nisu uspele pola veka ranije, Miroslav nije razmišljao. Latio se oružja i krenuo u odbranu rodnog praga i ugroženog naroda. Mnogo je ratnih dešavanja u kojima je i pored borbe na život i smrt iskazao veliku hrabrost i junaštvo, ali prema sopstvenom kazivanju interesantan događaj, ako bilo šta u ratu može biti interesantno, dogodio se zlokobne ratne zime 1993.
Toga dana, u jeku najžešće neprijateljske ofanzive, mehanizovano-oklopna brigada krenula je iz Benkovca, da bi preko snegom zavejanog Velebita stigla u Gračac i u direktnom okršaju sa neprijateljskom vojskom, sprečila njeno napredovanje i zauzimanje dominantnih visova Velebita, Velikog i Malog Alana, Ćelavca, Bobije i Prezida, a samim tim i zauzimanje najvećeg dela Republike Srpske Krajine.

O ovom događaju Mlinar je pripovedao:

Put nas je vodio uz obalu Karinskog mora, prvo kroz Karin Donji, a nakon toga i kroz Karin Gornji. Kolona se kretala relativno brzo, obzirom na broj i vrstu vozila u njoj. U našoj neposrednoj blizini odjekivale su snažne detonacije, kao upozorenje na neprijateljsku tešku artiljeriju, koja je konstantno iz pravca Novigrada i Masleničkog mosta pokušavala da nas uspori i uništi.
Najkritičnija tačka, a ujedno i najopasniji deo puta, bio je most preko reke Bijele, koja se zajedno sa rekom Karišnicom uliva u Karinsko more. Izlazeći iz jedne oštre krivine, pred nama se ukazao brisani prostor i na kraju njega sablasno pust most, mesto idealno za diverziju i zasedu. Pošto sam se nalazio u vozilu na čelu kolone, vozaču sam rekao da uspori, a nakon toga i da stane, potom sam kroz prozor izbacio ruku i dao znak ostalim da urade isto. Izašao sam iz vozila i polako krenuo ivicom mosta prema drugoj strani, pokušavajući da na nosivoj konstrunciji ispod mene primetim eventualno postavljen eksploziv, ili zasedu u kanjonu. Vladala je jeziva tišina i osim orla kliktavca i njegovih krikova, koji su odzvanjali kamenim liticama kanjona, mogao sam da čujem samo vlastite korake. Upravo u trenutku, kada sam mislio da je prošlo ono najgore, na nekih desetak metara pre nego što sam stigao na sam kraj mosta, iz grma sa moje leve strane, nalik aveti, koja se pojavljuje, da ni sam nisam znao odakle, iskočio je golobradi dečak u ručno sašivenoj maskirnoj uniformi i sa vojničkom M-48 puškom u ruci, uperenom u mene. Odsečno i samouvereno mi je rekao da stanem, ili će pucati.
Sa druge strane mosta, brzinom svetlosti začulo se energično repetiranje oružja i zaleganje u vatrene položaje. Sve je nagoveštavalo ono najgore, delići sekunde postajali su večnost, a večnost mikron delića.
Digao sam ruku visoko iznad glave, dajući im na znanje da ne pucaju, ni sam ne verujući da će me poslušati i obratio se dečaku…
– „Ne pucaj, mi smo naši…“
– „Čiji naši?!“
– „Mi smo srpska vojska…“
– „A, đe ti je trobojka?!“
– „Nemam trobojku, imam ovo…“
Pokazao sam kažiprstom na svoj rever, na kome se nalazila mala značka Fudbalskog kluba Crvena zvezda, inače moje jedino obeležje koje sam nosio na svojoj uniformi. Zagledao se onako namrgođeno i nepoverljivo, ali i poprilično studiozno pokušavajući da svojim malim okicama i sam primeti ono što sam mu pokazivao, a onda…
Bio je to najlepši osmeh, osmeh koji ću pamtiti do kraja svoga života, bio je to osmeh pun bezgranične ljubavi i sreće, osmeh deteta kome je Crvena Zvezda predstavljala isto ono što i dan, danas predstavlja meni, osmeh koji je i više od ovozemaljskog života. Prišao sam mu i zagrlio ga onako snažno, muški, gotovo i zaboravivši da je svega par trenutaka pre toga bio spreman da me ubije, a verovatno pod kišom smrtonosnih kuršuma i sam okonča svoj tek započeti život. Poljubio sam ga u glavu, sklanjajući pogled negde u stranu, jer sam osećao da su mi oči bile pune suza. Upitao me tiho, gotovo šapatom:
– „Jesu li i ovo sve Zvjezdaši?“
Okrenuo sam se iza svojih leđe, pošto san za trenutak zaboravio na ostatak kolone, još jednom visoko podigao ruku, a kada je kolona krenula, odgovorio mu isto tako tihim glasom:
– „Da, sve do jednoga. Mi smo Delije…“
– „Matere ti?“
– „Časne mi Zvezdaške reči…“
– „Vauuuuu…! Niko mi neće vjerovati!“
U tom trenutku iz istog onog grma, iz koga je i sam izašao, izašle su i dve devojčice, dva mala Anđela, i same nesvesne svega onoga što se dogodilo par trenutaka pre toga. Rekao mi je onako malo postiđeno, da su mu to seke i da mu one čuvaju leđa, ali da nemaju puške. Rekao mi je i to, da je tata sa karabinom na brdu iznad, pošto od tamo puca pogled sve do Italije. Pitao sam ga kako se zove.
– „Ja se zovem Mimo, a kako se ti zoveš?“
– „Ja sam Miroslav…“
– „A, kako ti je prezime Mimo?“
– „Mi smo ođe svi Mlinari, a kako se ti prezivaš?“
Eh, tada su suze krenule same i nije bilo te sile koja bi ih zaustavila. Emocije sreće, neverovatan obrt situacije, jednom rečju život, pa i više od života. Zagrlio sam ih još jednom onako sve zajedno i rekao im da su i svi moji preci iz Karina Gornjeg i da smo sigurno bliska familija, pošto se i ja prezivam kao oni. U tom trenutku su stigli i ostali, Žika je već uveliko pisao, Mile po običaju škljocao sa svojim foto-aparatom.

Pre nego što sam i sam ušao u vozilo, pokušao sam da sa revera skinem Zvezdinu značku i da mu je ostavim za uspomenu, ali nisam uspeo, bila mi je to najveća i najvrednija dragocenost, zaboravio sam u trenutku, da joj je igla bila tako zavrnuta, da bi je samo polomio. Zato sam mu obećao, da ću ga jednoga dana ako preživim sigurno pronaći i da ću mu pokloniti još veću i lepšu…
Naravno, mnogo godina kasnije Miroslav je i ovo obećanje ispunio…

– Daleko od kuće, ali kuća uvek u srcu…
Krajem 1993. godine Miroslav je ponovo, treći put ranjen i odlučio je da se sa suprugom i tek rođenim sinom Stefanom preseli u Australiju. Nakon oporavka od junačkih rana zajedno sa arhitektom Jovanom Srdanovim osnovao je firmu koja se bavi uređenjem enterijera i činilo se da započinje jedan novi, miran život. Na nagovor prijatelja i zemljaka u Sidneju 1994. godine osniva rukometni klub nadenuvši mu ime, naravno, „White Eagles“. Samo godinu dana kasnije pokazalo se još jednom da sve čega se dohvati to je osuđeno na uspeh. Osvojio je titulu nacionalnog rukometnog šampiona Australije, a kao kapiten imao je tu čast da prvi podigne trofej šampiona u zemlji „Kengura“.

Iako više od 20.000 hiljada kilometara daleko od rodne grude, ožiljak na srcu zbog napuštanja onoga što toliko voli nije mu dao mira. Izuzetno teško je prihvatio pad Rapublike Srpske Krajine za čiji nastanak je krvario, a kada je marta 1999. godine Srbiju zadesilo najveće stradanje od Drugog svetskog rata, za Miroslava nije bilo dileme. Već 30. marta organizovao je najmasovnije demonstracije u istoriji ove daleke zemlje na kojima je učešće uzelo preko 50.000 ljudi. Održao je patriotski govor i već iste večeri našao se u avionu koji ga je vodio ka majci Srbiji…

– Heroj spašavanja zarobljenih u zgradi RTS-a…
Zločinački agresori su 23. aprila `99. zgradu RTS-a proglasili za legitimni vojni cilj, a Mlinar se nije libio, rizikujući i sopstveni život, da među prvima uđe u ruševine i krene u spašavanje nastradalih. Samo zahvaljujući fizičkoj spremi uspeo je da preživi te dramatične situacije u ruševini zgrade nacionalne televizije, a nije napustio unesrećene i kada je usledio drugi nalet agresorskih aviona, kada je pretilo ponovno bombardovanje zgrade koje bi za sve spasilačke ekipe sigurno bilo kobno. Na sreću do toga nije došlo.
Scene spašavanja već smo nedavno opisivali u tekstu povodom dvadesetogodišnjice ovog krvavog pira, pa se nećemo ovom prilikom ponavljati, ali s`obzirom da je NATO raketa pogodila laboratoriju RTS sa hemikalijama za razvijanje filma, Miroslav je bio jedan od onih koji je zbog toga, sa teškim oštećenjem pluća završio u „Šoku B“ Kliničkog centra Srbije.

Ni tu nije bilo kraja mukama…
– „Prebacili su me na Kliniku za plućne bolesti budući da mi je sluzokoža disajnih organa bila skroz spaljena u Aberdarovoj. Doktor Mandarić načelnik bolnice i dr Sanja Radovanović su me operisali 11.maja ali sam u šok sobi u stanju polusvesti bio i tog 20.maja kada su sa šest projektila NATO zlikovci gađali bolnicu „Dragiša Mišović“. U mojoj klinici je došlo do panike, osoblje nije stiglo da me prebaci u podrum i posle su me našli kako ležim na podu prekriven staklom jer su me detonacije izbacile iz kreveta.“, prisećao se Miroslav dešavanja koja su usledila.
Punih mesec dana proveo je na lečenju, a po povratku u Australiju zbog naglog pogoršanja zdravstvenog stanja, Miroslav je proveo još mesec dana u sidnejskoj bolnici „Princ Alfred“, gde su ga tretirali kao „ozračenog radioaktivnog pacijenta“…

– … i mirnodopski heroj…
Da sve ono što je Miroslav Mlinar uradio od svog rođenja, pa do tragedije koja je zadesila našu zemlju prilikom NATO agresije 1999. godine nije bila slučajnost svedoči i najsvežije sećanje na katastrofalne poplave 2014. godine. Miroslav je bio jedan je od ljudi koji su dali sve od sebe onima kojima je pomoć tada bila najpotrebnija, a to su bili građani Obrenovca. On je na sigurno, iz potopljenog grada, izvukao više od 700 osoba. Ljudi koje je izvukao iz vode i možda spasao i sigurne smrti, danima su preko društvenih mreža tragali za „Mlinarom”, misleći da je reč o ličnoj šifri koja se koristi preko radio-uređaja, a koju su slušali tokom kontakta sa kriznim štabom. Miroslav je pričao kako je tekla i akcija spasavanja u Obrenovcu:
– „U blizini mesta gde živim nalazi se specijalna policijska brigada. Još istoga jutra kada je proglašeno vanredno stanje, otišao sam kod komandanta i ponudio svoju pomoć. Kako su im baš tada bili potrebni ljudi koji dobro plivaju i rone, već 16. maja sam uzeo opremu i sa još dvojicom dobrovoljaca iz Surduka, alasima Gošom i Kićom koji su došli sa čamcima krenuo sam ka Obrenovcu. Prvi dan je bio paklen. Hladnoća i kiša koja je neprestalno padala dodatno su otežavali nadljudske napore spasilaca. Voda je strahovitom brzinom nadolazila sa svih strana i plavila ulice. Nisu se videle kuće, automobili, ograde, putokazi, nije se videlo bukvalno ništa, na nekim delovima gotovo da se nije moglo naslutiti da je pre svega par sati tu postojao grad. Koristili smo baterijske lampe kako bi videli ugrožene čiji su pozivi u pomoć dolazili sa svih strana.“

Kasno u noć 17. maja, iz komande Kriznog štaba putem radio veze stigla je informacija da se u OŠ „Jefimija” porađa žena i da su hitno potrebni lekar i babica.
– „U tom trenutku čamac u kome sam se nalazio bio je jedini na vodi, nismo razmišljali niti jednog časa, već smo se odmah uputili ka školi. Trudnica je bila na sasvim drugom kraju grada i čamcem nam je trebalo skoro sat vremena da dođemo do nje. Porodila se neposredno pre našeg dolaska i rodila devojčicu. Na prvom spratu škole zatekli smo oko 1.000 ljudi, mahom male dece, žena i starijih osoba, koji 24 sata nisu imali ni vode, ni hrane. Vladala je totalna panika i haos, tako da sam putem radio uređaja samo kratko obavestio komandu o tome da ostajem u školi dok ne bude evakuisana.“

– ŽFK Crvena zvezda:

Pre punih šest godina pridružio se i svojoj prvoj ljubavi, veri i strasti. Na poziv prijatelja da pomogne, ušao je u ŽFK Crvena zvezda, klub koji je sa njim iz dana u dan napredovao i koji je juna 2018. godine stigao i do svog prvog, istorijskog trofeja. Crveno-bele „Vučice“, kako ih od milošte naziva, osvojile su Kup Srbije, a Miroslav je ponosno, sa čašom omiljenog pića, mleka, proslavio još jedan lični uspeh. Iako za sve ove godine, godine teške borbe, često i sam sebe zapita šta mu sve ovo treba, Miroslav ne može da kaže „ne“ svojoj najvećoj ljubavi. I dan danas, širom otvorenih očiju, sanja o danu u kojem će njegova i naša Crvena zvezda upisati svoje ime na pehar šampiona države nam Srbije, a ujedno se potajno nada i istorijskom učešću u elitnom takmičenju Lige šampiona, jer šampionima je mesto među šampionima.

– … i još po nešto…
Pored svega što je učinio, pored sve hrabrosti, iskazane lične žrtve, Miroslav je i istaknuti humanitarni radnik.
Čak 43 puta bio je dobrovoljni davalac krvi.

Zajedno sa Humanitarnim fondom „Dijaspora za maticu“ svake godine za Božić u Kragujevcu deci oboleloj od cerebralne paralize dodeljuje paketiće.

Na osnovu odluke Upravnog odbora fondacije za borbu protiv raka, predsednik fondacije i predsednik SANU-a Dušan Kanazir dodelio je 2000. Miroslavu Mlinaru zvanje ambasadora humanosti. Mlinar je sebi postavio zadatak da domaću fondaciju protiv raka poveže sa sličnim ustanovama i fondacijama u Australiji. Takođe je planirao organizovanje sportskih priredbi (susreti reprezentacija ili velikih timova) u toj zemlji, a celokupan prihod bi bio usmeren za borbu protiv raka.

Aprila 2008, odlukom Vlade Srbije, Miroslavu Mlinaru je dodeljen srpski pasoš sa brojem 1 u znak poštovanja i zahvalnosti za učešće u spasavanju radnika RTS iz porušene zgrade Televizije i svega što je uradio za srpski narod.

Da ga Obrenovčani nikada nisu zaboravili svedoči i podatak da je Miroslav odlukom Skupštine grada odlikovan za svoju hrabrost i za sve ono što je uradio nakon toga, jer su zahvaljujući fondu „Dijaspora za maticu“ čiji je član od samoga osnivanja 1999.godine obezbeđena novčana sredstva za potpunu obnovu i izgradnju 22 kuće.

– Povelja za životno delo i govor koji će vekovima odzvanjati prostorijama „Matice iseljenika i Srba u regionu“:
Dvadeset i petog dana meseca decembra 2019. godine Miroslav Mlinar je od strane „Matice iseljenika i Srba u regionu“ i to na njenu jubilarnu sedamdesetogodišnjicu postojanja, dobio „Povelju za životno delo“ iz ruku predsednika „Matice“ gospodina Miodraga Jakšića. Tom prilikom, upravo na onom mestu gde ga je pre gotovo tri decenije veliki Brana Crnčević „na prevaru“ spasio od gotovo sigurne pogibije koja ga je čekala na putu ka prvoj liniji fronta, Mlinar je održao govor, životnu besedu, koja je sve prisutne naterala da bez daha upijaju svaku narednu i duboko razmišljaju o svakoj prethodnoj izgovorenoj reči, a ne mali broj okupljenih nije mogao da sakrije suze koje je Miroslavljev drhtavi, ali i pored toga odlučni, ponosni glas prouzrokovao.

Sve izrečeno nemoguće je prepričati i prosto se ne usuđujem da svojom igrom reči predočim ono što su samo odabrani tom prilikom mogli da čuju, a sa druge strane sve što je ovaj veliki čovek rekao mora ostati zapisano, mora ostati upamćeno i danas, i sutra, i za 100 godina, ali i onda kada, kako bi Miroslav često znao da kaže, kada neka druga živa bića budu proučavala ova naša sadašnja, prosta vremena…
Zato, čitaoče ovih redova, udahni duboko i sa pažnjom pročitaj naredne redove:

„Dragi prijatelji,
kada nakon 30 godina stojim na istom ovome mestu, na kome sam kao golobradi mladić i najmlađi član državnog i vojnog rukovodstva Republike Srpske Krajine 1990. godine upoznao tadašnjeg predsednika Matice Srba, a nakon toga moga velikog i večnog prijatelja, gospodina Branislava Branu Crnčevića, emocije su i suviše jake, iz prostog razloga što ja na ovome mestu i dalje osećam njegovo prisustvo. U njegovom pogledu i dalje vidim jedno proročansko predskazanje svega onoga što je zadesilo nas prekodrinske Srbe. Kao i bezbroj puta i ovoga trenutka čujem njegov glas, koji me na jedan roditeljski način savetuje i moli da se pripazim na povratku kući. Gledam ga dok me iz hodnika poziva da se vratim, kako bi me još jednom čvrsto zagrlio i šapnuo na uvo:

“Sine, ne šaljem te nazad da bi te izgubio, šaljem te da mi se vratiš živ i zdrav, dosta si već krvario. Veče je pametnije od dana, zato svako veče pre nego zaspeš zapisuj i piši sve što se dogodilo, a zorom onda polako sve pročitaj. Da tako ne radim celoga života, sada ne bi znao ni da li sam živ, a kamo li šta da ti kažem.”

Hvala ti moj Brano…

Na ovom mestu sam ponovo danas zahvaljujući mom velikom prijatelju, mogu slobodno reći, mom bratu Miodragu Mići Jakšiću, čoveku za koga mogu sa punim ponosom da kažem, da je u ovom trenutku jedan od retkih Srba, da ne kažem i jedini, dostojan da bude na čelu institucije kakva je Matica Srba. On je to bezbroj puta dokazao svojim kako književnim, tako i ljudskim delima, to dokazuje i danas povodom 70. godišnjice njenoga osnivanja, a ja lično bi voleo da tako bude i na stotoj godišnjici.

Hvala ti Mićo…

Hvala i Vama dragi prijatelji, hvala Vam i u ime moga sedamdesetjednogodišnjeg đeda Prokopija, koga su (ne)ljudi ubili u osvit katoličkog Božića 1990. godine, dok je u naručju držao dvogodišnje praunuče. Hvala Vam i u ime moga oca Vasilija, koga sam poslednji put zagrlio kao četvorogodišnje dete u osvit Hrvatskog proljeća, 1971. godine. Hvala Vam i u ime moga dvadesetjednogodišnjeg brata Aleksandra, koga ti isti (ne)ljudi nisu smeli da pogledaju u oči, ni u trenutku dok su mu na najzverskiji način, 1993. godine bespomoćnom oduzimali zivot.

Rođen sam „TAMO DALEKO“ , nalik hiljdama, stotinama hiljada i milionima mojih sunarodnika, danas više ne mogu da kleknemo na prag svoje rodne kuće, da se pomolim u crkvi u kojoj sam pre 52 godine kršten, da poljubim grobove svojih najmilijih, da uberem jabuku koju su vekovima pre mene brali moji preci. Nema više ni moje kuće, ni crkve, ni grobova, ni moje jabuke, nema više ničega što bi na bilo koji način ukazalo na to da sam ikada i rođen. Zato mi tamo rođeni nikada nećemo ni umreti, jer da bi umrli, moralo bi da postoji makar nešto više od običnog, najobičnijeg parčeta papira, na kome piše da smo rođeni.

Ovu povelju za životne delo posvećujem mom bratu Aleksandru…

Oprosti mi što ni danas ne mogu da zapalim sveću na tvom grobu i znaj da ona večno gori u mom srcu i mojoj duši. Bio si i ostao moj mali bata, moj ponos i moj Veliki Heroj. Ja sam bio tvoj idol, a ti moj Anđeo čuvar, ti si sačuvao mene, ali ja nisam sačuvao tebe. I toga dana si nosio moju uniformu i sa njom zauvek odneo najveći deo mene. I toga dana kao i danas, kao i sutra, kao i onoga dana kada ponovo budemo zajedno, znaj da te mnogo volim…“

Sve ovo je samo delić onoga što je ovaj veliki čovek učinio, jer kada bi nabrajali sve humanitarne akcije, donacije, pomoći,…, čiji je inicijator i glavni učesnik bio, to bi trajalo i trajalo,…

…sve ovo je veliki čovek, veliki heroj i veliki Zvezdaš Miroslav Mlinar.

Stefane, Anastasija, možete i morate biti ponosni na sve ono što je vaš otac uradio, radi i što će tek uraditi…
I za kraj, moram celokupnu ovu životnu priču iskoristiti i za malo privatizacije,…

… Miroslave, hvala ti što si mi dozvolio da te upoznam i da ti budem prijatelj, a veruj mi da će vrlo brzo osvanuti dan u kojem ćemo na eks popiti limunadu u znak proslave prve šampionske titule naše Crvene zvezde!!!

– Foto album – Miroslav Mlinar:

– Ratni dani:


– Sidnej:

– ŽFK Crvena zvezda:


– Novinski članci i nagrade:










Povezane vesti

1
Komentari

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Slike
 
 
 
Audio i video fajlovi
 
 
 
1 Comment threads
0 Thread replies
10 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Avatar Recent comment authors
  Subscribe  
najnovijim najstarijim najviše glasova
Obavesti me o
Avatar
Gost
Banja Luka

Svaka čast bratino moja!!!Ako iko zaslužuje spomenika za života ti ga zasigurno zaslužuješ.Moj sin nosi tvoje ime jer da nebijade tebe da me izvučeš onako izrešetanog 1993. danas nit bi bilo mene nit moje djece.Bog da te poživi a naša Republika Srpska da te zarad svega slavi zavijeka vjekova.Voli te brat Kljajo i cijela familija slavlje slavlje slavlje