Непосредно пред суспензију свих такмичења, престанак тренинга и одласка кући, Чарлс Џенкинс је био гост популарног Мондо подкаста „Шеста лична” где је говорио о каријери, искуствима, Црвеној звезди, односу са навијачима, сада већ чувеном полуфиналу АБА лиге са Партизаном из 2015. године и зашто Београд сматра својом другом кућом.
На почетку разговора, власник седам трофеја са Црвеном звездом, рекао је да се његова прича не уклапа у причу традиционалног играча из Њујорка, да долази из мале породице и да су љубав према кошарци у њега уткали старији брат и отац. Популарни Ђенка потом је објаснио како је дошло до тога да постане студент универзитета Хофстра.
– „У Америци постоји прича о играчима око којих се отимају многе школе. Моја прича је била тотално супротна томе. На крају све се свело на једну утакмицу на којој је било много скаута. Тамо је био и представник Хофстре, који се интересовао за моје оцене. Желели су да провере да ли уопште могу да се упишем тамо, пре него што ме узму у обзир. У то време и моја мајка се разболела, а ја сам мамим дечко. Тако да када се отворила опција да идем у школу на 20 минута од куће, била је то лака одлука.“
После пет година студија, Џенкис је 2011. драфтован од стране Голден Стејта као 44. пик. Било је то остварење сна, али од почетка коцкице се нису сложиле.
– „Моја руки година се поклопила са НБА локаутом. Имао сам те тренинге месец и по дана, после чега сам драфтован – рекао је бек црвено-белих, присетио се колико је био нервозан у ноћи када је изабран, како се славило уз шампањац и како се све то рефлектовало на његову породицу и пријатеље.“
После годину и по дана у дресу Вориорса, бек црвено-белих је трејдован у Филаделфију, што му је како сам каже био најстреснији период у каријери. Тада је почео да размишља о промени континента.
– „После Филаделфије нисам имао ништа. Било је неколико позива на кампове, али ништа гарантовано. Најбоље што ми се десило био је Џереми Парго. Заједно смо били у Сиксерсима и нисмо играли. Сећам се, седели смо у авиону и он је гледао меч Макабија. Објашњавао ми је европска такмичења и какве прилике дају. Рекао ми је тада: „Немој да седиш овде, постоји живот у Европи”. Позвао сам агента и рекао му, ако ме траже тимови из Европе, немој то да ми сакријеш.“
Та опција се убрзо и отворила, када је стигао позив Црвене звезде.
– „Појавила се понуда Милана, пре тога и Макабија, али не знам зашто сам изабрао Црвену звезду. Агент ми је послао неколико видеа, али генерално нисам имао ни представу где идем.“
По доласку у Београд, Џенкис је прво упознао Давора Ристовића у то време директора црвено-белих. Потом и Блејка Шилба који је током сезоне променио средину, а ствари су брзо кренуле да иду у жељеном смеру. Како сам каже, добио је значајну улогу и имао одличну сарадњу са тренером Радоњићем који му је тачно предочио шта од њега очекује.
А онда је 23. марта 2014. дошла утакмица после које је Џенкинс са 29 поена, преко Будивељника, пред 24.232 навијача, одвео Црвену звезду у полуфинале Еврокупа. Била му је то пречица до срца навијача.
– „Сећам се да сам прво полувреме био доста пасиван. Јурили смо минус три из првог меча, промашили неколико шутева, нисмо били довољно агресивни. Онда ми је на Нелсон у свлачионици рекао да не нападам. Доста ме је критиковао. Уз атмосферу која је владала у Арени, било је то скроз лудо искуство. Живео сам свој дечачки сан.“
Џенкинс је очекивао много по доласку у Звезду, а добио је још више:
– „Из позиције неуспелог НБА играча кога никога није желео добио сам другу шансу да постанем професионалац. Дошао сам овде, где сам коначно био прихваћен, а то је све што сам желео читавог живота.“
У другој сезони на Малом Калемегдану, Џенкинсу је требало много више времена да дође до жељеног нивоа.
– „Будимо искрени, играо сам очајно на почетку. Нисам могао ништа да погодим, а истовремено Јака Блажич је имао сезону каријере. Био је сјајан, убијао је сваку утакмицу. Нисам био спреман, моје самопоуздање је било уздрмано. Оптеретио сам се. А ако играш у Београду мораш да осетиш притисак. То је место где људи воле да побеђују. О трофејима се прича све време, чак и пре почетка сезоне.“
Као прекретницу Џенкинс је навео меч против Макабија, када је у важној победи убацио 16 поена. Био је то меч који је уживо гледала и његова мајка, што је за њега било од посебног значаја.
Испоставило се да се дигао у правом тренутку, пред плеј-оф АБА лиге, где је био један од стубова тима. Поготово у сада већ чувеној полуфиналној серији са Партизаном из 2015.
– „Сећам се када сам пред плеј-оф, причао са кондиционим тренером Драганом Гачевићем. Рекао ми је тада: „Ово је твој моменат, искористи своју прилику, буди агресиван. Ти си важан играч за нас, уради све што можеш да бисмо победили.” Било је то више него довољно до њега. Он је све време био уз мене током моје борбе. Знао је колико је то полуфинале важно и дао ми је још већу подршку. То је мој човек.“
Црвена звезда је повела у серији са Џенкисових 19 поена. Партизан је направио брејк, али црвено-бели су га одмах вратили. А онда са новим брејком оверили пласман у финале и извадили визу за Евролигу. Са нових 19 поена популарног Ђенке. Трећи пут у тој серији.
– „Сви причају како сам ја играо, а све је то било због Бобија (Бобана Марјановића, прим аут). Он је одвлачио толико пажње, да сам ја све време био отворен. Када сам играо пик са њим, нису се плашили шта ћу урадити, плашили су се њега. Постигао сам доста поена и добио огромно самопоуздање. Маркус је био сјајан, Калинић је такође играо изванредно – рекао је Џенкинс и присетио се тензије која је пратила то полуфинале: – Јака Блажић и ја смо живели у истој згради и ручали заједно свакога дана. Сећам се да је током те плеј-оф серије у девет ујутру био спреман да игра. Осећало се то и у свлачионици. Није било много шала, сви су били максимално озбиљни и у својим мислима.“
После 1:1 и селидбе серије пред навијаче Партизана, десила се неуобичајена слика.
– „Када сам дошао у Пионир видео сам паркинг пун људи. Два тима ту играју и нисам знао чији су то навијачи. Хтео сам да одем да се окренем и паркирам на другој стани, али Јака је рекао да станем. Били су то наши навијачи. Певали су песме и подржали су нас. Знали су шта нас чека и да треба да вратимо серију.“
После импресивне сезоне за Црвену звезду и њега Џенкис се преселио у Милано. На Мали Калемегдан се вратио после годину дана и наставио са жетвом трофеја.
Како сам каже вратио се међу људе које воли и на место које цени. Следећи корак у његовој карији био је Химки, а онда поново Мали Калемегдан. На питање зашто је то тако, Џенкинс је рекао:
– „Ово је моје место. Ово је мој дом. Имам сјајне односе и са људима ван кошарке. Сваки пут када сам био слободан, Црвена звезда је звала. Тако да је одлука увек била лака. Када одем негде, увек мислим на Србију и поредим ствари са њом. Ово место ми много значи, овде сам већ четири године. Требао би боље да знам језик. Али… Ово ми је кућа. А сви се враћају кући.“
(извор: zurnal.rs)
