Црвено – бели су на крилима освајања европског трофеја ушли у сезону 1974/75 са жељом да врате домаћу титулу у своје витрине. У томе на нису успели пошто су у првенству заузели тек четврто место али је за утеху освојен други домаћи трофеј, Куп Југославије, победом над Југопластиком резултатом 81:79 у финалу одиграном у Нишу. На међународној сцени остварен је нови запажен успех пошто се екипа, трећи пут у четири године, пласирала у финале Купа победника купова. Ово је прича о томе…
Након освојања трофеја Купа победника победника претходне сезоне кошаркаши Црвене звезде су стекли право на директан пласман у четвртфиналну групу истог такмичења за сезону 1974/75 где су им у групи А друштво правили Расинг(Белгија), ЦСК (Бугарска) и Хувентуд (Шпанија).
Највећа промена у односу на сезону раније десила се на клупи пошто је професор Александар Николић напустио место првог тренера и вратио се у Италију. Као његов наследник промовисан је Немања Ђурић. Нови тренер црвено – белих је иза себе имао занимљиву кошаркашку причу. Бавио се фудбалом, рукометом и одбојком а на кошарку одлази тек са 19 година након огласа који је објавио КК Црвена звезда у којем је тражио двометраше.
Оглас је објављен 4 децембра 1959. у југословенском спортском листу Спорт и био је главни разлог тада деветнаестогодишњем Немањи Ђурићу да се са одбојке пребаци на кошарку. Селекцију у екипи Звезде није прошао пошто су сматрали да је стар те прелази у КК Раднички са Црвеног Крста. Да су у Звезди погрешили показао је врло брзо пошто већ са 22 године постаје сенорски репрезентативац и учествује у првим међународним успесима југословенске кошарке. Са репрезентацијом је освојио злато на Медитеранским играма 1959-те, сребро на Европским шампионатима1961-е и 1965-е као и Светским првенствима 1963-е и 1967-е а у колекцији има и бронзу са ЕП 1963. одиграног у Пољској. Оно што није успео на почетку каријере, да обуче црвено – бели дрес сениорског тима, успева при њеном крају па тако 1969. напокон долази у Звезду и са њом осваја шампионску титулу. Након тога одлази у Ориолик из Славонског Брода где завршава играчку и упоредо започиње своју тренерску каријеру. У сезони у којој је Звезда освојила свој до сада једини европски трофеј био је помоћник Александру Николићу те се, након Професоровог одласка, наметнуо као логично решење за његовог наследника.
Први меч на путу ка финалу црвено – бели су одиграли против белгијског Расинга. Звезда је у гостима изгубила 98:94 али се у Београду убедљиво реванширала и славила резултатом 116:89. На ред је дошло гостовање у Софији где Црвена звезда, за разлику од сезоне раније, овај пут није потценила противника и забележила је тесну победу резултатом 75:72. У реваншу је славила са сигурних 102:91 и следили су мечеви одлуке са увек неугодним Хувентудом.
Први меч је игран у Београду и Звезда га је добила прилично лако и убедљиво резултатом 97:79. Мало је фалило да изабраници Немање Ђурића прокоцкају великих +18 на реваншу у Бадалони али се семафор ипак зауставио на резултату 78:63 и “прихватљивих“ -15. Црвена звезда се кроз иглене уши пласирала у полуфинале где је чекао стари знанац из домаћег првенства, екипа сплитске Југопластике. У првом мечу одиграном у Сплиту Звезда је јако лоше играла и губила великом разликом али се на срећу при крају меча консолидовала и смањила разлику на, показаће се, достижних 88:76. У Београду су црвено – бели славили 81:63 и тако се пласирали у своје треће европско финале.
У финалу их је чекао тим којем је то, као и Црвеној звезди, у кратком временском року било треће финале. У питању је био Спартак из Сант Петерсбурга, освајач КПК из сезоне 1972/73 и финалиста из сезоне 1970/71. Одлична екипа са клупе предвођена тренером Владимиром Кондрашином на терену је као лидера имала Александра Белова, велику звезду совјетске кошарке који је само 3 године раније, у финалу ОИ у Минхену, својим поенима у финишу донео сензационалну победу репрезентацији СССР-а над у то време доминантним тимом САД који није знао за пораз на ОИ још од 1936-те. Александар Саша Белов је једна од најтрагичнијих прича европске кошарке пошто је, само три године након финала које је тема овог текста, преминуо од ретког срчаног обољења у 26. години живота. Велика звезда европске кошарке у настајању је угашена много пре него што је могла да достигне свој пуни сјај.
Финале је одиграно у француском Нанту 26. марта 1975. Црвена звезда је током већег дела меча била бољи тим и у константном вођству пуних 35. минута али се екипа Спартака није предавала и држала је константан прикључак. У последњих неколико минута Спартак је серијом од 12:0 преузео вођство мада је Звезда преко Сарјановића два пута била у прилици да поентира и добије меч али на жалост свих навијача Црвене звезде јунак европске кампање црвено – белих годину дана раније овај пут није био прецизан. Драма у Нанту је окончана у корист тима из Санкт Петербурга који је на крају славио резултатом 63:62.
КК Црвена звезда: Ракочевић 2, Лазаревић, Сарјановић 2, Копривица 8, Живковић 16, Пајовић, Капичић 3, Симоновић 5, Вучинић 5, Спасојевић, Јовашевић, Славнић 21.
Тренер Немања Ђурић
КК Спартак Цанкт Петербург: Павлов 2 , Болшаков 4, Силантјев 5, Макејев, Фјодоров 4, Штукин 4, Кузњецов 8, Белов 10, Иванов 9, Арзамасков 17, Јаковљев, Бородин.
Тренер: Владимир Коршакин
Може се рећи да је сезона 1974/75 била лабудова песма једне сјајне Звездине генерације која је постигла много али је вероватно уз мало среће могла и више. Славнић, Капичић и Вучинић одлазе на одслужење војног рока, Сарјановић решава да се посвети својој лекарској професији а Лазаревић завршава каријеру. Иако је као актуелни освајач Купа Југославије екипа имала право да и следеће године учествује у КПК управа клуба доноси одлуку да одустане од тог такмичења. На нове европске утакмице навијачи Црвене звезде су чекали пуних пет година док је ново европско финале дошло п9 година касније , овај пут у неком другом такмичењу. Али то је већ нека друга прича…
