Осамдесете године прошлог века представљају сушан период у историји нашег клуба. Иако су га са клупе водила велика тренерска имена, иако су у том периоду дрес нашег клуба носили одлични играчи, трофеји првака државе и нациналног купа су некако увек налазили пут да заобиђу трофеје клуба са Малог Калемегдана. КК Црвена звезда, прва кошаркашка династија СФРЈ кошарке, клуб чији су оснивачи прво као играчи а а касније као тренери и функционери пресудно утицали да наша кошарка постане светска велесија је, у тренутку у коме је југословенска кошарка завладала Европом и на клупском нивоу, потонуо у осредњост. Ипак, и током невеселих осамдесетих наш клуб је успео да се пласира у једно европско финале. Ово је прича о томе…
Након титуле првака Југославије (1971/72), три освојена домаћа купа (1971, 9173 и 1975) и Купа Победника Купова (1974) друга половина седамдеетих година прошлог века пролази без трофеја за КК Црвена звезда. Због тога руководство клуба 1980. на клупу доводи легендарног Ранка Жеравицу. Великог помака у домаћим такмичењима није било пошто је у наредне две сезоне освојено пето а затим и четврто место у првенству али да ствари иду на боље показивао је пласман у мећународном Купу Радивоја Кораћа где је наш клуб две године заредом заустављен у полуфиналу, прво од Хувентуда 1981. а затим и од Шибенке 1982. Уочи сезоне 1983/84 Ранко Жеравица на место првог помоћника доводи Божидара Маљковића (који је пристао да буде помоћник иако је две сезоне пре тога водио београдски Раднички као први тренер) и заједно крећу у мисију повратка трофеја на Мали Калемегдан. Иако су у својој првој заједничкој сезони на клупи Звезде били близу успеха на оба фронта, домаћем и међународном, у мисији повратка трофеја ипак нису успели. Ово је прича о њиховом европском путу…
1971. године у част Радивоја Кораћа, легендарног југословенског кошаркаша трагично настрадалог у саобраћајној несрећи две године раније, на предлог генералног секретара ФИБА Винија Џонса установљено је међународно такмичење Куп Радивоја Кораћа. По рејтингу треће европско клупско такмичење (пандан фудбалском Купу Уефа) играло се непрестано до сезоне 2001/02. Занимљиво је да су се током 32. године постојања овог такмичења чак 16 пута у финалу нашли клубови из бивше Југославије.
У сезони 1983/84 у Купу Радивоја Кораћа учествовало је 34 клуба који су након елиминационих утакмица подељени на 4 групе са по 4 тима где игра свако са сваким. Црвена звезда је свој поход ка финалу започела против белгијске екипе Верве коју је победила оба пута, 95:89 у гостима и 89:73 на свом терену. У новоформираној групи Д наши кошаркаши су за противнике имали екипе Модерне из Француске (данашњи Ле Ман), Индесита из Италије (Казерта) и Езачибаши из Турске. Кошаркаши Ранка Жеравице су једини пораз доживели на гостовању у Казерти и са скором 5-1 пласирали су се у полуфинале. Тамо их је дочекао стари знанац, екипа Хувентуда из Бадалоне. Први меч се играо у Београду и Црвена звезда је пред пуним “Пиониром“ фуриозном игром декласирала шпански тим и победивши резултатом 130:100. Укупан број поена додатно добија на значају кад се узме у обзир да је тројка у европску кошарку уведена тек годину дана касније. Одлазак на реванш је требао да буде формалност и очигледно је тако и схваћен па је у Бадалони доживљен пораз од 100:87. Након девет година Црвена звезда је поново у европском финалу.
Противник у финалу које је одиграно у Паризу био је француски Ортез који је до утакмице за трофеј дошао елиминисавши шпанску Сарагосу. Место одигравања финала није ишло на руку црвено –белима пошто је екипа Ортеза у паришкој дворани Пјер Де Кубртен практично играла на домаћем терену бодрена великим бројем својих навијача. Ортез је водио од почетка меча али је екипа Ранка Жеравице ипак успевала да преко Слободана Николића и Предрага Богосављева држи прикључак. Међутим пред крај полувремена Ортез прави серију преко Џона Мекалоха и на одмор одлази са великих +15 на свом конту. Црвена звезда у другом полувремену не успева да нађе одговор на игру француске екипе која доминира у скоку (23:12 у дефанзивном, 7:1 у офанзивном скоку) и слави са убедљивих 97:73.
Ортез – Црвена Звезда 97-73 (49-34)
Дворана: Пјер де Кубертен, Париз
Гледалаца: 5000
ОРТЕЗ: Ортега 8, Каба 20, Мекалох 29, Хендерсон 20, Бисени 4, П. Лаперш, Гаду, Ф. Лаперш 8, Хуфнагел 8, Гаду.
Тренер: Џорџ Фишер
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Караџић 10, Јанковић 4, Ковачевић, Петовић 6, Жижић, Николић 22, Богосављев 17, Радовић 12, Авдија 2, Милосављевић.
Тренер: Ранко Жеравица
Четврто европско финале и трећи пораз Црвене звезде. Овај пут изузетно убедљив. Изабраницима Ранка Жеравице је умало пошло за руком да европске ране залече тријумфом у домаћем првенству али си и ту поражени шутем у последњој секунди. Међутим оставимо ту причу за неки други пут…
Жеравица и Маљковић су у Звезди остали до 1986. и, на жалост, своју мисију завршили без трофеја. Жеравица се на клупу црвено белих вратио током 1997. када је неколик месеци предводио тим. Каријеру је завршио у шпанској Сарагоси 2002. Преминуо је 29. октобра 2015. у 85. години живота. Хала Спортова на Новом Београду од 2016. године њему у част носи име “Ранко Жеравица“. Што се Маљковића тиче пут га је одвео у Сплит где је са Југопластиком освојио две узастопне титуле првака Европе 1989. и 1990. Исти успех је поновио са Лиможом 1993. и Панатинаикосом 1996. Оно што није успео са Звездом те 1984. године урадио је са Уникахом 2001. освојивши претпоследње издање међународног Купа Радивоја Кораћа. Противник у финалу био је Хемофарм из Вршца. Последњи клуб који је водио у својој тренерској каријери била је Цедевита 2012. Тренутно обавља функцију председника Олимпијског Комитета Србије.
Црвена звезда је на своје ново европско финале чекала 13 година. Сезона 1997/98, једна од најлуђих у историји нашег клуба, ново финале Купа Радивоја Кораћа и никад прежаљени Меш из Вероне. Али о томе у следећем тексту нашег серијала…
Снимак финалног меча играног у Паризу можете погледати на линку који следи.
