У данашњој епизоди “Кошаркашких сећања“ бавићемо се животним путевима Гордане Бараге Бјегојевић и Милана Мусе Бјегојевића, брачног пара који је са Црвеном звездом освојио укупно 21. титулу првака државе.
Гордана Барага Бјегојевић је рођена 1935. године у Београду. Кошарком је почела да се бави на шљаком прекривеним теренима Малог Калемегдана када је имала 13 година. Само две године касније тренер Небојша Поповић ју је прикључио сениорском тиму који је у том тренутку био петоструки узастопни првак Југославије. Учествовала је у освајању наредних 11 титула „црвено-белих” кошаркашица. У тренутку када је након 15 узастопно освојених првенстава неколико искусних носилаца игре отишло из клуба (Гец, Ципруш, Раденковић, Крстић, Прелевић, Радуловић, Мартиновић), Барага је као капитен предводила екипу у две тешке сезоне (1961. и 1962.) које су биле прве у историји клуба без трофеја и помогла јој да се врати на трон освајањем шампионске титуле 1963. Са Црвеном звездом је, као првим женским тимом из Југославије који је наступао у европским такмичењима, 1958.године играла у Купу европских шампиона где су “црвено –беле“ девојке заустављене у полуфиналу. За Звезду је одиграла близу 800 утакмица, у клубу је провела скоро 20 година и са њим освојила 11 титула. О томе шта је Гордани Бараги Бјегојевић значила кошарка и Црвена звезда сведочи и следећа реченица из једног њеног интервјуа: „Кошарка је у мом животу оставила неизбрисив траг. Од када знам за себе, малтене, знам и за стадион на Малом Калемегдану”!
Упоредо са клупском градила је и репрезентативну каријеру. За репрезентацију је дебитовала на пријатељском мечу против Француске у Београду када је имала 16 година. Учествовала је на три европска првенства (1954, 1960, 1962) и два светска првенства (1959. и 1964). Од репрезентације се, након пуних 13 година и 87 одиграних утакмица, опростила на четвртом светском првенству за кошаркашице одиграном у Лими (Перу) 3. маја 1964, против селекције САД, у мечу за пето место који је наш тим изгубио резултатом 50:46.
Гордана Барага Бјегојевић, једна од најзначајнијих кошаркашица у првих 20 година постојања нашег националног тима и истинска легенда ЖКК Црвена звезда преминула је у Београду 27. новембра 2016. у 81. години живота.
Милан “Муса“ Бјегојевић рођен је 9. августа 1928. године у Прњавору. У Звездине редове долази 1947. године и одмах по доласку креће у шампионску серију која је трајала свих девет година које је провео у клубу као играч. Из сезоне у сезону је његов допринос растао тако да је на крају, кад се подвуче црта, у периоду који је провео у клубу био други стрелац клуба иза Борислава Ћурчића. Играо је на позицији крила и био је способан да поентира у скоку из најразличитијих ситуација. Занимљиво је да је Милан Бјегојевић био пионир скок шута код нас. Случајно је дошао до неког америчког часописа у коме се говорило о скок шуту и одмах решио да га импламентира у своју игру. Саиграчи су му се у почетку смејали, тренери се љутили на њега због америчке новотарије али је тај потез, без којег данас не можемо замислити кошарку, од свих прихваћен након утакмице у Љубљани на којој је Бјегојевић постигао 22 поена из скок шута. Нарочито упечатљиве су последње три сезоне Бјегојевића у Звезди. У шампионату 1953. године је са за то време врло високим просеком од 17,4 поена по мечу био први стрелац Звезде, а био је и најбољи стрелац завршног турнира на којем се одлучивало о титули. У убедљивој победи против Партизана (82:56) током регуларне сезоне убацио је 32, а на завршном турниру је у тријумфу против АШК-а из Љубљане (83:55) постигао 23 поена (већ поменути меч на коме је скок шут добио дефинитну потврду вредности) а против Партизана (70:59) се зауставио на 19 поена. Наредне сезоне са убачених 12,5 поена у просеку био је други кошгетер екипе, иза Борислава Ћурчића. У сезони 1955. Бјегојевић је новој титули клуба допринео са 11,6 поена по мечу. Можда би низ Милана Бјегојевића (9 титула) и Црвене звезде (10 титула) био и дужи да 1955. године у Зрењанину 4 кола пре краја првенства није доживео тешку повреду ока због које је у 27. години живота завршио каријеру. У првих 10 година постојања клуба Милан Бјегојевић је рачунајући све утакмице био други стрелац Звезде са 3041 поеном. Више од њега у том периоду имао је само Борислав Ћурчић (4986). Популарни “Муса“ је за наш клуб одиграо 360 мечева по чему је заузео 3. место у првој деценији постојања Црвене звезде. Испред њега су Ђорђе Андријашевић са 377 и Борислав Ћурчић са 380 мечева.
Шампиони Југославије 1950.
Демшар Ладислав , Соколовић Милорад , Поповић Небојша , Ћурчић Борислав , Гец Александар , Алагић Страхиња, Бјегојевић Милан , Калембер Срђан , Николић Александар , Роклицер Тулио
Што се репрезентације тиче наступао је на три велика такмичења, европским првенствима 1953. и 1955. као и светском првенству 1954. Један је од играча који су репрезентацију Југославије ставили на кошаркашку мапу Европе и света.
Тешка повреда ока због које је 1955. године завршио каријеру је Бјегојевића успела да одвоји од терена али не и од Црвене звезде у коју се враћа четири године касније као тренер првог тима наследивши бившег саиграча и легенду клуба Александра Геца. На самом почетку свог тренерског пута имао је несрећу да се деси афера “девизни прекршај“ због које је комплетна екипа Црвене звезде кажњена што је доста уназадило пројекат клуба да покуша да титулу врати у своје витрине. Наиме, након завршетка првенства 1959. године Црвена звезда је отишла на турнеју по Пољској. У повратку долази до афере “девизни прекршај“ како је гласила званична формулација или како би се то народски рекло до “афере шверц“. Од 1946. године малтене сви спортисти који су одлазили у иностранство су се враћали са по неком “ситницом“ коју су купили да би је у земљи препродали и тако зарадили. Не треба заборавити да је спорт у то време био искључиво аматерска активност као и да је у земљи након разорног другог светског рата годинама владала несташица свега и свачега. Да се то ради била је јавна тајна али је неко одлучио да се кола сломе управо на екипи КК Црвена звезда. Због бројних вишемесечних па и вишегодишњих казни које су уследиле Звезда сезону 1960. започиње са великим бројем јуниора у тиму а активном игрању се вратио и Ладислав Демшар који се већ опростио од кошарке.
У првом делу првенства забележене су само 2 победе али се резултати поправљају како се играчи враћају након суспензија и црвено бели на крају успевају да обезбеде опстанак. Ни наредне сезоне нису биле пуно боље али је Бјегојевић истрајао и постепено формирао екипу која ће Црвеној звезди вратити стари сјај. Генерација предвођена Цветковићем, Славнићем, Капичићем, Симоновићем и Вучинићем ће у сезони 1968/69 коначно вратити титулу на Мали Келемегдан. Нажалост, већ следеће сезоне, због неколико пораза у последњим секундама мечева који су значили губитак титуле Милан “Муса“ Бјегојевић након 11 година проведених на клупи Црвене звезде одлази из клуба. Наследницима је као завештање оставио одличну генерацију кошаркаша која ће клубу донети неколико трофеја у домаћим такмичењима, играти три европска финала и овојити Куп победника купова, до дана данашњег једини међународни трофеј у историји нашег кошаркашког клуба. Милан “Муса“ Бјегојевић се након тренерске каријере посветио вајарству и уметности.Дуги низ година је био професор на Дизајнерској школи у Београду. Преминуо је 2. октобра 2003. у 75. години живота.
Симоновић, Цветковић, Капичић,, Вучинић, Славнић
Гордана Барага Бјегојевић и Милан “Муса“ Бјегојевић су годинама које су провели у Црвеној звезди и титулама које су са њом освојили себе уткали у сваку пору женске и мушке секције нашег клуба и постали његов неотуђив део. Проток времена је учинио своје, живих сведока тог романтичарског спортског раздобља је на жалост све мање и једино што нам преостаје је писана реч која ће остати као сведочанство онога што смо као клуб били некад. Јер спознаја о томе ко смо били некад нам даје одговор на питање ко смо сада као и на дилему ко требамо бити у будућности. Утемељивачи нашег клуба, међу којима значајно место заузимају Гордана Барага Бјегојевић и Милан Бјегојевић, су од његовог оснивања лествицу подигли високо и поставили је на шампионски ниво. Током ових 75 година постојања било је успона и падова али је коначан циљ увек остао исти – бити шампион. Или макар бити најбоља верзија себе у датим околностима.
- Напомена – у тексту су коришћене поједине информације и фотографије из књиге “Под црвено-белим обручима“ аутора Жарка Дапчевића Дабе.
