Moja Crvena Zvezda
FeaturedБлоговиВажноИсторијаКошаркаНајновије

Луда вожња деведесетих

Деведесете године прошлог века су у свести већине људи који су их проживели (и преживели) оставиле трајне ожиљке. Ратови, санкције, рекордна инфлација и почетак пропадања друштва у финансијском, моралном и сваком другом смислу (што на жалост још увек траје) су оно што људима прво падне на памет када се спомене последња деценија двадесетог века. У том и таквом времену спорт је остао једна од ретких светлих тачака тужне стварности и постао ретка ствар која је људима враћала осмех на лице. Репрезентативни спорт је имао нарочито битну улогу у томе јер су одмах по укидању санкција наши кошаркаши, одбојкаши, ватерполисти, рукометаши и бројни спортисти у индивидуалним спортовима показали нацији да у ситуацији кад је борба равнопрвна , а спортско борилиште је место где она јесте најравноправнија, можемо без проблема да се носимо са остатком света. И побеђујемо. Након ,,Невеселих осамдесетих“ које су протекле без трофеја на победнички пут се вратио и наш кошаркашки клуб. Али и поред три освојене титуле не може се рећи да ми, навијачи Црвене звезде, памтимо завршну деценију прошлог века као тријумфалну јер смо се током ње, као на неком тобогану, у ковитлацу емоција више пута обрели на самом врху али и на самом дну,  освајали титуле и налазили се у грчевитој борби за опстанак…

Шестог октобра 1990. почело је последње кошаркашко првенство бивше Југославије. Црвена звезда у њега улази са легендарним Моком Славнићем на месту тренера и са играчким кадром који је био микс младости и искуства. Уз играче који су већ неколико година били у клубу као што су Слободан Николић, Срђан Дабић, Зоран Јовановић и Небојша Илић стасавала је нова талентована генерација која је предвођена Сашом Обрадовићем, Млађаном Шилобадом, Драганом Тарлаћем и Растком Цветковићем. Као права бомба одјекнуо је долазак Дражена Праје Далипагића који се, након годину дана паузе, на наговор Моке Славнића вратио кошарци у 39 – ој години живота.  И поред сасвим солидног састава сезона није кренула како треба па су се црвено – бели обрели у борби за опстанак. У баражу су, у конкуренцији Слободе из Тузле, београдског Радничког и Будућности из Подгорице (тада Титограда) обезбедили опстанак и спасли клуб велике срамоте.

Праја Далипагић у дресу Црвене звезде

Састав екипе Црвене звезде у сезони 1990/91:

  1. З. Јовановић (36)
  2. Д. Далипагић (30)
  3. С. Николић (38)
  4. Н. Илић (34)
  5. М. Шилобад (32)
  6. Ч. Трифуновић (1)
  7. С. Обрадовић (36)
  8. Д. Стевић (3)
  9. М. Павловић (1)
  10. С. Дабић (36)
  11. С. Васић (6)
  12. Р. Цветковић (38)
  13. М. Огњеновић (1)
  14. Н. Петровић (20)
  15. Симић (5)
  16. Д. Тарлаћ (32)
  17. Н. Букумировић (26)
  18. М. Јоксимовић (2)
  19. С. Каличанин (1)

*у загради након имена играча у свакој од сезона је број одиграних мечева.

Следеће сезоне (1991/92) услед распада СФРЈ у првенству нису учествовали клубови из Словеније из Хрватске. Мока Славнић је напустио клупу на којој се као његов наследник обрео нико други него дотадашњи тренер Партизана Душко Вујошевић. Далипагић дефинитивно завршава каријеру а из клуба између осталих одлазе и Слободан Николић, Срђан Дабић и Млађан Шилобад. Након сезоне проведене у Војводини у Звезду се враћа Бобан Јанковић а поред њега као појачања у екипу долазе Александар Трифуновић и Драгољуб Видачић. Пораз од Партизана у финалу плеј офа (3:0 у серији) након претходног пораза у полуфиналу купа од Босне означио је крај још једне сушне сезоне.

Састав екипе Црвене звезде у сезони 1991/92:

  1. З. Јовановић (23)
  2. С. Јанковић (27)
  3. Н. Илић (31)
  4. А. Трифуновић (31)
  5. С. Обрадовић (31)
  6. Д. Томашевић (31)
  7. Д. Видачић (1)
  8. Н. Трунић (31)
  9. Д. Јелић (30)
  10. Р. Цветковић (31)
  11. М. Маринковић (27)
  12. Р. Мароевић (26)
  13. М. Митровић (5)
  14. А. Лазић (11)
  15. С. Каличанин (30)

Уочи сезоне 1992/93 клубови из БиХ и Македоније такође напуштају лигу али она ипак задржава висок  квалитет пре свега због великог броја играча који се враћају у земљу из бивших република СФРЈ тј. клубова за које су у њима наступали. У том времену је у Европи важило правило да тим може да има свега два странца па су та места заузимали вансеријски играчи а сви остали су своју срећу потражили у Србији и Црној Гори. У још увек државно оријентисаној привреди бројни локални финансијски моћници тог времена улажу прилична средства у спорт те тако током деведесетих респектабилни кошаркашки фактори постају Беобанка, Беопетрол, ФМП, Хемофарм, БФЦ Беочин, Боровица, Ива Зорка Фарма, Профи Колор и многи други…

Душко Вујошевић је експресно завршио своју авантуру са Црвеном звездом и на његово место долази Владислав Лале Лучић што се одмах показало као прави потез. Екипа је остала скоро потпуно иста у односу на прошлу сезону (Бобан Јанковић се преселио у Грчку а прикључени су  Милета Лисица и младе наде Предраг Стојаковић и Срђан Јовановић).  За сва времена ће остати упамћен наступ Небојше Илића на мечу играном 10. новембра 1992. у Новом Саду када је домаћој Војводини (која се тада из спонзорских разлога носила име Привредна Банка) убацио 71 поен и тако поставио рекорд  који ће тешко бити оборен.  Ипак, један од преломних момената шампионској сезони црвено – белих десио се нешто касније, 3. фебруара 1993. године. У последњем колу лигашког дела првенства састали су се Црвена звезда и Партизан. Била је то директна борба за прво место на табели и предност домаћег терена уочи плеј офа. Звезда је меч дочекала на првом месту на табели са победом више од Партизана али и лошијом кош разликом што је значило да у случају пораза препушта прво место ривалу. У препуном ..Пиониру“ виђена је одлична кошарка а победник је решен у продужетку иако су црвено – бели били близу победе и у регуларном делу. Јунак меча, а лако је могао бити његов трагичар, је био  Александар Трифуновић. Наиме, чинило се да ће његов промашај са линије слободних бацања на 20 секунди до краја сусрета у ситуацији бити преломан, јер су црно-бели у следећем нападу прво изједначили поеном Берића са ,,пенала“, а после офанзивног скока након другог промашеног слободног бацања се изборили и за последњи напад на мечу. Берић је прерано кренуо у реализацију, на 8 секунди пре краја, али је изблокиран од стране Зорана Јовановића. Лопта се одбила до Трифуновића и уследио је тренутак за памћење.

Црвена звезда је лигашки део сезоне завршила са 28 победа и 6 пораза и тако заузела  лидерску позицију на табели и са предношћу домаћег терена ушла у плеј –оф. У полуфиналу противник је била шабачка Ива и та препрека је савладана релативно лако. Звезда је добила серију резултатом 2:0 и пласирала се у финале где је чекао Партизан. Финална серија се играла на три добијена меча и завршена је мајсторицом у којој је Звезда славила резултатом 72:64. Титула се након  21. године коначно вратила на Мали Калемегдан. Остаје жал за тим што једна фантастична генерација Црвене звезде због санкција није добила прилику да се одмери са себи равнима у Европи. Сигурно је да би овај тим уз одређену додатну селекцију и ту имао шта да каже. Ко зна, можда би исписао и неке нове светле странице клупске историје. Заувек остаје питање шта се и колико могло само да је било дозвољено изаћи на паркет и играти своју најбољу кошарку. Једна у најави прелепа прича никада није добила прилику да буде испричана.

Састав Црвене звезде у сезони 1992/93:

  1. З. Јовановић (40)
  2. П. Стојаковић (37)
  3. 3Н. Илић (43)
  4. А. Трифуновић (41)
  5. С. Обрадовић (43)
  6. Д. Томашевић (41)
  7. Д. Видачић (43)
  8. Н. Јовановић (43)
  9. М. Лисица (14)
  10. Р. Цветковић (42)
  11. М. Маринковић (38)
  12. С. Јовановић (23)
  13. С. Станковић (11)
  14. С. Дончић (3)
  15. С. Каличанин (36)
  16. А. Лазић (3)

Уочи сезоне 1993/94 екипу напуштају Илић, Јовановић, Обрадовић, Цветковић и Стојаковић а долазе Ивица Мавренски, Раде Милутиновић и Александар Гилић. Може се рећи да је и Милета Лисица био појачање пошто је он скоро читаву претходну сезону пропустио због повреде. Сезона није кренула баш сјајно али се након повратка Саше Обрадовића из Лиможа ствари драстично мењају. Црвена звезда крајем децембра 1993. осваја Суперкуп и у плеј оф  улази са друге позиције.  Препреке у четврфиналу (Морнар) и полуфиналу (Ива Боровица) су лако прескочене и црвено – бели  се без пораза пласирају у финале где је противник поново био Партизан. Пошто је уочи финала било више слободних дана оба клуба су решила да спроведу мини припреме па су се тако кошаркаши Црвене звезде обрели на црногорском приморју где се лагано тренирало и радило на изградњи тимског духа. По сведочењу неких играча Партизана из тог времена код њих је био потпуно супротан случај – тешки тренинзи по неколико пута дневно су обележили њихове мини припреме. Колико су сви ти детаљи имали утицаја на исход финалне серије тешко је рећи али је чињеница да су, иако су током ранијег дела сезоне чак седам пута губили од Партизана, пулени Лалета Лучића малтене рутински добили финалну серију резултатом 4:1. Милета Лисица је током финалне серије израстао у дискретног хероја нове Звездине титуле и заувек освјио срца навијача Црвене звезде. Санкције су нажалост још увек биле на снази па се шампионска екипа распала не добивши прилику да своју вредност покаже и на међународној сцени.

Састав Црвене звезде у сезони 1993/94:

  1. А. Трифуновић (47)
  2. П. Стојаковић (2)
  3. Н. Илић (1)
  4. Г. Караџић (43)
  5. С. Обрадовић (32)
  6. Д. Томашевић (42)
  7. Д. Видачић (47)
  8. Н. Јовановић (48)
  9. М. Лисица (47)
  10. И. Мавренски (45)
  11. Н. Петровић (25)
  12. А. Гилић (42)
  13. М. Маринковић (1)
  14. А. Зечевић (34)
  15. С. Каличанин (47)
  16. С. Станковић (3)
  17. Р. Милутиновић (46)
  18. Д. Ћурчић (10)
  19. Ђорђевић (1)

Осипање шампионског тима уочи сезоне 1994/95 одвело је клуб стрмоглавим путем у трајању од неколико година  ка једној од највећих криза у његовој историји. Ипак уочи сезоне 1994/95 ствари нису изгледале тако црно. Двоструки шампион Владислав Лале Лучић је и даље био на клупи. Међутим, након неколико непланираних пораза Лучић одлази а мењају га најпре Веселин Матић као прелазно а затим и Зоран Мока Славнић као трајно решење. Сезону која је почела ,,траљаво“ Црвена звезда завршава на исти начин, разочаравајућом елиминацијом у полуфиналу плеј офа од екипе Боровице из Руме.

Састав Црвене звезде у сезони 1994/95:

  1. А. Трифуновић (34)
  2. И. Ракочевић (33)
  3. Н. Јестратијевић (35)
  4. Г. Караџић (37)
  5. Б. Петковић (17)
  6. Д. Томашевић (37)
  7. Д. Видачић (36)
  8. М. Павловић (30)
  9. П. Петровић (30)
  10. И. Мавренски (36)
  11. П. Атиља (4)
  12. Н. Петровић (3)
  13. А. Гилић (31)
  14. Р. Цветковић (31)
  15. Д. Ћурчић (31)

Сезона 1995/96 је са собом донела пад санкција УН и коначан повратак наших клубова у европска такмичења. Године одсуствовања су допринеле паду рејтинга домаће лиге па су клубови нови европски пут започели у квалификацијама. Нажалост, пут повратка нашег клуба на стазе старе славе се завршио пре него што је и започео, на првој препреци. Након пораза у првом мечу одиграном у Русији од екипе Акваријуса резултатом 74:67 црвено – бели у реваншу, у препуном Пиониру, славе пирову победу резултатом 78:76 и завршавају учешће у Купу Радивоја Кораћа. Након пораза је уследила оставка Зорана Моке Славнића а екипу до доласка Борислава Џаковића као привремено решење са клупе предводи Михајло Увалин. Сезона која је лоше почела се на исти начин и завршила, поразом у четвртфиналу плеј офа од екипе БФЦ из Беочина чији ће ударни трилинг ТопићТопаловић Кузмановић само две године касније вратити Црвену звезду тамо где јој је историјски гледано увек и било место – у сам врх наше кошарке.

Састав Црвене звезде у сезони 1995/96:

  1. А. Трифуновић (35)
  2. И. Ракочевић (38)
  3. Н. Јестратијевић (46)
  4. Г. Караџић (36)
  5. Д. Стевић (32)
  6. Н. Илић (39)
  7. Л. Павићевић (46)
  8. М. Павловић (44)
  9. М. Лисица (42)
  10. З. Сретеновић (36)
  11. В. Крговић (39)
  12. В. Радовић (18)
  13. А. Гилић (20)

Сезона 1996/97 је била једна од најтежих у дотадашњој историји Звезде. У клуб стижу младе наде Златко Болић и Јово Станојевић, за екипу током те сезоне дебитује и јуниори Владимир РамановићДушан Мацура (који је прошле године имао запажен наступ  и постао рекордер по броју поена култног квиза ,,Слагалица“ ) и Ступар али оно што је најупечатљивије у целој причи о саставу Црвене звезде у тој сезони – клуб по први пут ангажује стране кошаркаше. Иако њихово играње није било могуће у домаћим такмичењима управа решава да за Куп Радивоја Кораћа тим појача Чарлсом Смитом и Двајтом Стјуартом кога је убрзо заменио Симон Халеј. Стјуарт и Халеј су веома брзо пали у заборав али се и дан данас памте наступи Чарлса Смита у Купу Радивоја Кораћа. Серију од  девет утакмица у црвено – белом дресу, прекинуту елиминацијом од Паока у шеснаестини финала, Смит је завршио са просеком од 20,7 поена по мечу уз фантастичне проценте шута.

Што се домаћег такмичења тиче у њему се Звезда грчевито борила и и на крају ипак изборила за опстанак заузевши 12. место у лиги од 14 клубова. Да није било првих странаца у Звездином дресу и феноменалних партија Чарлса Смита сезона 1996/97 би веома брзо испарила из сећања навијача Црвене звезде. Овако, и та тужна сезона се ипак по нечему памти.

Састав Црвене звезде у сезони 1996/97:

  1. А. Трифуновић (34)
  2. И Ракочевић (15)
  3. З. Болић (38)
  4. Г. Караџић (34)
  5. Ј. Станојевић (37)
  6. Н. Илић (29)
  7. М. Павловић (38)
  8. И. Перовић (33)
  9. Б. Тадић (39)
  10. Ч. Смит (9)
  11. Д. Стјуарт (7)
  12. С. Халеј (2)
  13. Суботић (2)
  14. Д. Ступар (2)
  15. Д. Мишковић (38)
  16. С. Ковачевић (16)
  17. Милић (2)
  18. П. Поповић (1)
  19. Д. Мацура (9)
  20. Д. Делибашић (2)
  21. В. Радмановић (1)
  22. Д. Ћурчић (2)

За сезону 1997/98 је екипа је током лета прилично појачана доласком Миленка Топића, Жељка Топаловића, Владимира Кузмановића и Војкана Бенчића да би последњег дана прелазног рока, након што му је пропао већ договорени прелазак у Олимпијакос, у редове Црвене звезде стигао и Оливер Поповић. Екипу су кроз сезону водила чак четворица тренера. Након само неколико одиграних утакмица Михајла Павићевића је заменио легендарни Ранко Жеравица који се није дуго задржао већ је кормило екипе предао америчком тренеру Тому Лудвигу. Кошаркаши Црвене звезде, одрасли у провереном систему југословенске школе кошарке, нису никако могли да се навикну на његов стил вођења утакмица који су карактерисале бројне, такозване хокејашке измене, па је крај експеримента са америчким тренером био неизбежан. Као нови кормилар црвено – белог брода који је чини се увелико почео да губи курс појављује се трофејни Владислав Лале Лучић. Екипа се убрзо стабилизује и почиње да бележи очекиване резултате у домаћем првенству и Купу Радивоја Кораћа у коме је наступила по позиву ФИБА након што је један домаћи клуб одустао од учешћа. Звезда је лако прошла групу а затим се преко италијанске Сијене, турске Дарушафаке и француског Шолеа пласирала у своје ново европско финале. Тај пут је већ детаљно описан у једном од текстова који се бавио европским финалима нашег клуба (који можете прочитати на овом линку) а сам исход финала је учинио да ова ретроспектива деведесетих, и поред неколико освојених титула у декади, ипак буде обојена  неким суморним бојама. Што се домаћег првенства тиче Црвена звезда је његов лигашки део завршила на трећем месту а затим  се преко Ловћена и Будућности пласирала у финале плеј офа где је за противника имала екипу ФМП Железника. Да је склона егзибиционизму тадашња управа Црвене звезде је потврдила и током самог финала када је при резултату 1:1 у серији сменила двоструког шампиона Лалета Лучића и на његово место довела човека који је и започео тренерску вртешку те сезоне – Михајла Павићевића. Под његовим вођством црвено – бели су добили следеће две утакмице и тријумфом од 3:1 у серији освојили титулу која је ипак, након изгубљеног европског финала, била својеврсна утешна награда која је омогућила клубу да каже да је иза себе имао успешну сезону.

 

Састав Црвене звезде у сезони 1997/98:

  1. И. Ракочевић (54)
  2. З. Болић (52)
  3. М. Топић (51)
  4. Ј. Станојевић (56)
  5. В. Кузмановић (54)
  6. Ж. Топаловић (56)
  7. И. Перовић (55)
  8. О. Поповић (51)
  9. Д. Ступар (10)
  10. Д. Мишковић (55)
  11. В. Бенчић (56)
  12. Д. Мацура (2)
  13. В. Радмановић (2)
  14. Суботић (2)
  15. И. Кнежевић (3)
  16. Милић (5)

Сезону 1998/99 црвено – белис у дочекали са делимично измењеним саставом. Из клуба су отишли Бенчић, Кузмановић, Топаловић и Перовић а од познатијих имена у њему су се обрели Никола Јетратијевић, Драгољуб Видачић, Лука Павићевић и Владе Дивац који је током локдауна у НБА одиграо 2 меча за Звезду у Евролиги. Након што у претходна два случаја када су освајали титулу због санкција нису  учествовали  кошаркаши Црвене звезде су се овај пут нашли у најквалитетнијем европском кошаркашком такмичењу али ипак не као равноправан члан. Наиме, услед претњи бомбардовањем од стране НАТО пакта црвено – бели су велики број утакмица одиграли ван земље. Иако резултатски поприлично неуспешна еролигашка сезона је остала запамћена по победама над Цибоном у Загребу, на првом послератном гостовању у том граду, као и тријумф над Жалгирисом у Београду у мечу који је привукао пажњу читаве Европе јер су у њему један насупрот другог требали да наступе Арвидас Сабонис и Владе Дивац. Сабонис ипак није регистрован на време  и одгледао је победу Дивца и његових саиграча у црвено – белом  са трибина. Што се домаћег првенства тиче Црвена звезду је у њему, као и много пута током деведесетих, издала срећа. Наиме водила се мртва трка за прву позицију уочи плеј офа између Звезде и Будућности, подгоричани су на свом терену славили резултатом 73:69 али је Звезда узвратила у Београду и победом од 73:67 стекла предност у случају истог  броја победа на крају лигашког дела такмичења. До таквог сценарија је готово и дошло јер је Будућност у последњем колу гостовала Беобанци која је у последњем секунду меча имала шут за победу. Лопта нажалост није ушла и тај промашени шут је, како се испоставило, донео не само прво место пред плеј оф већ и титулу екипи из Подгорице. Наиме, услед агресије НАТО пакта на нашу земљу плеј оф је отказан и титула је додељена тиму који је био првопласиран након лигашког дела, екипи Будућности. Срећа је још једном окренула леђа нашем клубу.

Састав Црвене звезде у сезони 1998/99:

  1. И. Ракочевић (35)
  2. З. Болић (41)
  3. М. Топић (42)
  4. Ј. Станојевић (42)
  5. С. Пековић (42)
  6. Н. Јестратијевић (40)
  7. В. Тица (18)
  8. О. Поповић (42)
  9. Д. Видачић (42)
  10. М. Алексић (18)
  11. Р. Цветковић (10)
  12. Л. Павићевић (42)
  13. В. Радмановић (33)
  14. В. Дивац (2)
  15. Д. Нинковић (3)

Деценија током које је наш клуб у више наврата прешао пут од врха до дна се завршила и пред њим је стајала неизесна будућност. Егзибицијама склона управа је разградњу шампионског тима које је започела годину дана пре не задржавши Бенчића, Кузмановића, Топаловића и Перовића доследно наставила те из црвено – белог дреса одлазе Миленко Топић и Оливер Поповић. Током деведесетих, у пар кризних сезона сезона, деловало је да горе бити не може. А онда су дошле двехиљадите…

 

И за крај овог ионако предугачког текста, иако је свима Вама који ово читате вероватно доста речи које се и даље нижу, једно лично запажање. Живимо у неким  временима у којима је присутна тенденција да се успеси клубова нашег спортског друштва медијски минимализују и ниподаштавају. Из којих разлога се то ради остављам сваком од вас да процени. Наш сајт, уз још пар звездашких портала које сви знате, један је од ретких који се у складу са својим могућностима на афирмативан начин бави историјом клубова нашег спортског друштва. На истом задатку су и званични сајтови свих наших клубова и спортског друштва у целини . Сајт КК Црвена звезда је до редизајнирања у октобру 2019. имао злата вредну архиву која се садржавала податке о свима који су носили црвено – бели дрес почевши од оснивања клуба, о броју одиграних утакмица и постигнутих поена по сезони сваког од њих, о резултатима  мечева које је наш клуб одиграо, о тренерима који су га водили… Из непознатих разлога та архива није нашла своје место на новом, редизајнираном сајту.  Стога ове редове треба схватити као апел да се она, уколико и даље негде постоји, врати на сајт. Не зато што ће олакшати писање текстова као што је овај, ми ћемо се већ некако снаћи, већ зато што свако ко је носио црвено – бели дрес, било да је то радио у тренуцима највеће славе или највеће таме коју је наш клуб прошао,  самим тим што је  помогао да искру запаљену давне 1945. одржимо у пламену до данашњег дана заслужује да му име остане забележено . Ми, навијачи Црвене звезде, на срећу немамо потребу да фалсификујемо своју историју (попут неких других) да бисмо доказали своју релевантност. Знамо ко смо били 1945. Знамо ко смо били и десет година касније. Знамо ко смо били 1969. Знамо ко смо били и пет година касније када смо као први клуб у тадашњој држави освојили европски трофеј. Знамо ко смо били и током сушних осамдесетих које додуше нису донеле трофеје али су пред нашом Звездом падали џинови. Знамо ко смо били деведесетих и за шта све смо у то време ускраћени. Знамо и ко смо били у првој деценији овог века када се срцем, и поред свега што се дешавало, ипак дошло до понеког трофеја у Купу. Знамо и ко смо данас, шта год неки причали. Уз наду да ће ове речи бити схваћене на прави начин као и да ће их прочитати неко ко има могућност да архиву о којој пишем врати на сајт нашег кошаркашког клуба овај текст, о лудој вожњи Црвене звезде кроз деведесете, је дошао до свог коначног и природног краја.

 

*Напомена: Као извор за саставе тимова Црвене звезде и број одиграних утакмица сваког од играча по сезонама коришћена је књига ,,Под црвено – белим обручима“ аутора Жарка Дапчевића Дабе.

Повезане вести

Leave a Comment