Ексклузивно: Разговарали смо са тренером шампиона – Слободаном Тасковићем

Протекле су готово три деценије од како је Стонотениски клуб Црвена звезда стигао до своје прве шампионске титуле. Те, сада већ давне 1993. године црвено-бели су се у саставу Зоран Калинић, Љубомир Павасовић, Игор Подносов и Бојан Веселиновић предвођени тренером Владимиром Јушићем окитили шампионским пехаром у тадашњој СР Југославији, а овог пролећа 2021. године, двадесет и осам година након прве, клуб је у своје витрине унео јубиларну 10. шампионску титулу и тиме изнад клупског грба пришио прву златну звездицу. До овог историјског успеха стигли су капитен Марко Јевтовић, Жолт Пете, Никола Стругаревић, Мохамед Абас, Даниел Тоађер, Владимир Радоњић и Мирослав Јелача, предвођени тренером Слободаном Тасковићем живом легендом црвено-белог стонотениског колектива и слободно се може рећи персонификацијом СТК Црвена звезда.

Само пар дана након овог ванвременског успеха наш портал је имао ту част да на тераси испред сале нашег клуба на западној трибини стадиона „Рајко Митић“ разговара са човеком који је директни „кривац“ за девет од десет клупских шампионских титула. Човеком који је свој живот подредио стонотениском спорту и црвено-белим бојама и који је својим прегорним радом изнедрио мноштво врхунских стонотенисера и стонотениских тренера.

Није било ни потребе кренути са било каквим уводним питањем, јер је наш тренер и даље под утиском недавно освојеног трофеја, говорио из срца, а речи су се саме низале…

– „Морам прво теби да се захвалим на свему што си урадио током ове године и да ти кажем да је твој удео у овом успеху исто тако важан као и наш. Исписана је историја клуба, освојена је десета титула у клупској историји. Морам да нагласим да од тих десет титула, ја сам освојио девет и свака од њих је драга, али се ипак три посебно издвајају. Моја прва, а Звездина друга 2001. године, затим 2004. када смо у финалу плеј-офа савладали Борац из Чачка када је након београдских 5:5 у Чачку било више него невероватних 6:0, што се може у потпуности упоредити и са овим тријумфм у Зрењанину од 4:0 ове сезоне и наравно ова којом смо пришили прву звездицу на грб. То је била наша велика жеља јер смо тиме исписали једну нашу епоху, пре свега Маркову (прим аут: Марко Јевтовић капитен екипе) и моју, а онда и свих осталих који су учествовали у освајању претходних девет клупских трофеја.“

За тренутак је тренер Тасковић застао, па наставио присећајући се и свих оних ружних дешавања која су обележила крај претходне сезоне, а на које нико у нашм клубу није могао да утиче:

– „Имали смо велику жељу да ово урадимо и прошле године и мислим да би смо у томе успели да се није догодило то што се догодило. Ипак, све што се тада десило ове године нас је само ојачало и сви смо живели за то да остваримо успех који смо толико желели. Ваш портал је писао о дешавањима из претходне сезоне и ја мислим да ће на крају због свега наведеног неко морати и да одговара, јер се у историји стонотениског спорт није догодило да Савез некоме забрани да се бори за трофеј иако је то заслужио на терену. Две екипе су хтеле да играју, али савез није дао. Ово ће остати у аналима спорта да један клуб није имао право, да је дискриминисам да се бори за трофеј. Била је ситуација да се клубови нису ништа питали, а Савез је одлучио да додели титулу првака државе ван свих правила и пропозиција која су тада важила. Звезда се жалила Министарству омладине и спорта и они су ту одлуку поништили, а Савез је и након тога поново потврдио своју претходну одлуку. Након тога морали смо да се обратимо и Суду иако знамо да ће тај процес трајати, али превасходно желимо да заштитимо клуб јер смо понижени одлуком Савеза. Цела ова прича могла је да се реши и на другачије начине. Могли су да закажу нови меч пре којег би сви ми одрадили PCR тест, могла је сезона да се оконча без проглашења шампиона, а могао је меч да се одигра и знатно касније, јер је интересантно да је Савез екипна првенства у кадетској и јуниорској конкуренцији заказао за септембар, дакле у новој сезони за претходну сезону, па је нејасно да се то није могло урадити и када је сениорско финале било у питању. Једноставно, нама је неко ускратио право да се боримо за титулу и за то ће дефинитивно неко морати да одговара. Руководилац такмичења, генерални секретар и председник Савеза, као и УО који је донео такву одлуку мораће да одговарају.“

Ипак, сва дешавања из претходне сезоне пресликала су се и на ову недавно завршену. Све доживљено мобилисало је комплетне клупске структуре, јер је улазак у историју Црвене звезде и вечност био на дохват руке:

– „Ове сезоне, опет ћу поновити и захваљујући теби, збили смо редове и решили да урадимо оно што смо желели и претходне. Имали смо огромну жељу да пришијемо ту прву звездицу, јер добро знамо када буде друге нико од нас више неће бити овде. Свесни смо били да се овиме улази у историју клуба. Све ово је био мој велики сан још од оне 1998. године када сам дошао у клуб и када је Звезда имала само једну титулу. Од 2000. до 2018. године обављао сам и улогу директора клуба, а затим сам то место препустио Марку за кога мислим да је права особа која може да настави тим путем. Моја лична жеља и када сам био и директор клуба и када сам обављао само послове тренера, била је да Звезда буде најбољи тим у земљи. И када се све сабере по броју титула, по броју вицешампионских титула и по свим осталим параметрима СТК Црвена звезда у последњим 25 година је сигурно најбољи клуб у Србији.“

На почетку сезоне, наша екипа је барем на папиру формирала паклен тим који је од старта сматран апсолутним фаворитом. Међутим, да све не буде тако лако и једноставно, потрудила се добро позната здравствена ситуација и у земљи и у свету која је увелико пореметила све друштвене токове, па тако ни спорт није могао да остане нетакнут:

– „Ову сезону смо кренули са идејом да исправимо оно што нам је отето претходне. Потписали смо Петеа и Токића. Токић је био у Италији која дозвољава двојну регистрацију. Међутим, дошло је до сукоба са тим италијанским клубом и он је прешао у Француску која не дозвољава двојну регистрацију тако да смо ми врло брзо знали да на њега не можемо да рачунамо. Морам нагласити да ми не можемо финансијски да парирамо ни Италијанима, ни Французима када је Токић у питању, али је он желео да помогне у неким мечевима, али пошто је отишао у Француску то једноставно није било могуће. И због тога је Пете који није требао да одигра толико број мечева, дошао у ситуацију да мора много више да игра. На несрећу у првом делу шампионата Пете је имао обавезе у мађарском шампионату па смо ми поред Јевтовића и Стругаревића имали и Даниела Тоађера који нам је много помогао. Он је наш дугогодишњи играч и сада је селектор женске кадетске и јуниорске репрезентације. Дао је све од себе што може и што зна и помогао је у остварењу заједничког циља. Мора се рећи да је његова улога била изузетно важна. Својом енергијом је допринео да се не осети да немамо играча на броју „три“. Захваљујући томе ми смо турнирски део сезоне одиграли одлично и могло је лако да се догоди да и тај део сезоне са том екипом завршимо без пораза. Већ тада смо могли да добијемо Банат, али смо доживели пораз, па је на то дошао и пораз од Партизана. Сада кад вратим филм у назад то је био и наш најлошији меч у целој сезони. Након тог сусрета направили смо састанак у клубу и збили редове на свим нивоима. Ускоро се испоставило и да Пете може да нам помогне у доста мечева што нам је дало шансу да нападнемо и трофеј. Најважније је било да смо и даље сами одлучивали о својој судбини. Ипак, оно о чему сам ја размишљао и чега сам се плашио нису били мечеви са директним ривалом Банатом, већ сам се плашио кикса у другим мечевима јер нисмо имали право на грешку, а добро смо знали да екипа из Зрењанина неће изгубити нити један сусрет не рачунајући дуел са нама. Зебња је постојала све до последњег меча и тријумфа над нишким Железничаром, а када смо кренули у Зрењанин на меч последњег кола био сам сигуран да је то то. Играчи су били и физички и ментално спремни. Знао сам да Марко који је овде изгубио оба меча неће дозволити да се то понови. Морам истаћи да је он након сусрета у Београду са Банатом био срећан наравно због екипне победе, али је након њега кренуо да тренира ненормално добро. Ја Марка знам од малих ногу и увек када би нешто урадио не баш добро, реакција на то је била само јак тренинг. Тако је и сада било и био сам сигуран да ће он победити Карваља. Марко је био пред меч прилично нервозан, није осећао лоптицу, али сам знао да ће победити. Одиграо је одличан меч, показао је зашто иде на Олимпијаду и показао је да када је спреман мало играча може да га победи. У Србији можда и нико. Пете је играч у кога ја имам неограничено поверење. Он и Марко су у екипној конкуренцији освојили сребрну медаљу на јуниорском европском првенству 2004. године. Он је толико сигуран у оно што игра и неко заиста мора бити много добар да би га победио, а знао сам да ниједан играч Баната то не може. Ипак, оно што морам посебно да истакнем, јер су Марко и Пете наши најбољи играчи и о њима се све зна, то је у овој сезони био Никола Стругаревић. Дечко који је дошао из Баната у Црвену звезду потпуно руиниран. Он дечко има предиспозиције одличне, али је тамо увек био нека резерва у важним мечевима. Никада није добио прилику да буде носилац игре, нити је рађено са њим да буде носилац. Прве сезоне са њим у Звезди је било јако тешко. Јако тешко је било доћи до његове главе. У једном моменту рекао сам му да је он мој највећи тренерски изазов. Требало ми је годину дана да неке ствари надоградим и поставим на место, али је најтеже било задобити његово поверење. После свега што је доживео он је био прилично неповерљив. Много времена смо провели у причи како бих му помогао јер је он један јако добар момак. У играчком смислу поседује велики потенцијал који никако није могао да испољи. Годину дана смо заједнички радили и на промени концепције игре, али превасходно на узајамном поверењу. Преломни моменат за њега био је полуфинални меч претходног првенства када је победио Црепуљу и Катића. Слободно могу рећи да је то био преломни моменат његове каријере. Тада је заиста постао озбиљан играч. Ова сезона и његов скор од 30 победа и три пораза само је последица заједничког рада и морам истаћи да сам ја то и очекивао у овој години. Никола је урадио оно што сам од старта говорио да он може. Реално гледајући и од та три пораза, два је могао и требао да добије тако да је само од Карваља да кажем „регуларно“ изгубио. Једноставно он је постао други стонотенисер, други човек и јако сам поносан на њега и оно што смо прошли. Он је сада и на репрезентативнм припрема и јасно је да то није више онај Никола Стругаревић од пре три године. Сада је то Стругаревић који игра озбиљан стони тенис. То је сада момак због којег Црвена звезда и јесте постала шампион Србије, нарано уз Марка и Петеа, али од њих двојице се то и очекивало. Никола Стругаревић је сада спортиста и стонотенисер који може да оде било где, да ради са којим год тренером и биће успешан и сада је са њим лако радити. Ја лично очекујем да он уз Јевтовића, Петеа и Левајца буде тај члан четворке у репрезентацији.“

Уз шампионски поход наше мушке екипе, претходне сезоне некако мало у сенци своје суперлигашке борбе водиле су и црвено-беле девојке. Иако резултат није био примаран, наше девојке су оствариле циљ и сачувале суперлигашки статус и за наредну сезону:

– „ Када је реч о женској екипи морам прво истаћи да сам поносан што СТК Црвена звезда има и своју женску екипу. До неке 2005,2006. године Звезда је имала само мушки састав, а сада имамо две стабилне екипе у Супер лиги. Тежња клуба када се говори о женској екипи је да њу чине наше девојке које неће испред себе имати пресију да јуре резултате и трофеје. Хтели смо да та деца која су ту поникла и играју и мислим да треба наставити тим правцем. Не требају нам неке врхунске играчице са стране како би јурили трофеје. Ми имамо у екипи Мињу Владимиров једну од највећих стонотениских талената коју Србија има, имамо Душицу Тодоровић и Катарину Лауру Михаилов и уз капитенку Неду Кандић мислим да је то здрава прича која треба да се изгура. Уколико би смо јурили неке резултате ова три велика талента не би имала прилику да играју што би била велика штета. Политика клуба је да женска екипа буде састављена од младих девојака из Београда које треба да допринесу развоју женског стоног тениса у Београду, јер је Звезда једини представник Београда у елитном такмичењу које чине десет екипа из Војводине, једна екипа из Ниша и наш клуб.“

Након трофејне сезоне, сигурно ће сви већ у наредној имати жељу да свргну Црвену звезду са трона. Може ли се већ сада говорити о ономе што нас очекује за пар месеци?

– „Када је у питању нова сезона још увек је рано причати о томе. Сви смо у периоду одмора. Када је реч о женској екипи можда ће доћи једна играчица која би нам помогла да опстанемо у Супер лиги, али је примарни циљ да наше три младе играчице Миња Владимиров, Душица Тодоровић и Катарина Лаура Михаилов напредују. Међутим, морам нагласити да ако њих три буду напредовале онако како сви очекујемо могло би се догодити и да уз евентуално једно појачање за неке три године нападнамо чак и титулу. Када је реч о мушој екипи Марко Јевтовић и Никола Стругаревић су ту. У принципу требао би нам један добар играч и са тим би већ могли да нападнемо поново титулу.“

Жолт Пете је био током претходне сезоне ударна снага Црвене звезде. Може ли клуб задржати играча таквог квалитета?

– „О играчким квалитетима Жолта Петеа не вреди трошити речи и јасно је да сваки клуб жели у својим редовима да има таквог играча. Колико знам он је добио једну одличну понуду. У питању је новосадски Раднички и не знам да ли ми као клуб можемо да испратимо оно што му је понуђено од стране Новосађана. У наредних десетак дана ћемо сести и видети шта ћемо и како ћемо и са Петеом и са другима. Пре свега ће Марко то одлучити. Морам још једном истаћи да је ово била изузетно важна сезона за све нас и неизмерно смо срећни што смо успели да остваримо циљ.“

Дрес Црвене звезде носио је и интернационалац из Бахреина Мохамед Абас. Дао је и он велии допринос клупским успесима, па се самим тим намеће питање каква је његова судбина када је наш клуб у питању?

– „Абас је изузетан момак који је пре свега заволео Србију. Колико знам он хоће да остане. Он је момак који је дошао из једне друге културе, другог света, али сви смо га заволели, а и он је заволео нас. Има изузетну стонотениску руку и потребан је клубу. Поред Марка и Николе и уз Абаса нама је потребан још један играч како би смо напали тиулу и наредне сезоне, али о томе ће како сам већ рекао превасходно Марко водити рачуна. Свакако све зависи да ли ћемо успети да затворимо финансијску конструкцију.“

Уопштено гледајући стони тенис је у прошлости доносио нашој земљи и медаље са великих такмичења. Међутим, у последње време у потпуности је скрајнут на страну и може се рећи да је у потпуној медијској блокади. Шта је потребно да се актуелна ситуација промени?

– „Мислим да је ту главни проблем у самој организацији, тј. Савезу. Годинама у назад јако лоше се ради. Сам систем није добар. Мислим да би ми морали на један потпуно другачији начин да направимо нашу организацију како би то медијски било испраћено. У данашње време мора да се има портпарол, мора да постоји медијска кућа која ће то све испратити и наравно неко то све мора да финансира. Стонотениски савез Србије то не чини и вероватно чека да све само по себи падне са неба. Али морам истаћи да смо ми сами криви, јер нико нама није дошао у спорт да га уређује. Мора се истаћи да су и Бањица и Шумице препуни рекреативаца који играју стони тенис. Јасно је да је овај спорт популаран, али се поставља питање зашто нико од тих људи који играју стони тенис и који тај спорт воле не долази да гледа стонотениске мечеве, па чак ни сусрет који одлучује о трофејима. Ту се поново враћамо на медијску презентацију. Пре свега СТСС мора потпуно другачије да конципира своје медијско представљање. Мора да се пробије у медије или што би се народским речником рекло, мора да плати како би био организован неки ТВ пренос, или одложени снимак чиме би се урадила промоција државног првенства. Једноставно ми који смо у овом спорту сами га деградирамо. Довољан је пример и недавно екипно првенство за млађе категорије које је одржано у дворани на „11. априлу“ које не испуњава ни основне услове јер једноставно није могло ни да се окрене, а камо ли да се игра. Нико се није пријавио за организацију тог такмичења, јер је финансијски неисплативо, а Савез који има буџет није био заинтересован за озбиљнију организацију, а да не говорим о организовању новинара и/или ТВ екипа који би испратили то такмичење.
Када причао о медијима морам се вратити на једну важну ствар. За меч Банат-Црвена звезда постојао је live-stream и пошто сам након сусрета одлгедао поново цео меч и као тренер га анализирао, чуо сам да је коментатор изјавио да је Црвена звезда била против снимка сусрета. Морам истаћи да нас нико није питао у вези тога. Ми смо само тражили да нам се каже да ли ће на мечу бити публике или не. Само смо тражили да уколико има публике ми организујемо превоз наших људи из Београда, да се не догоди да одемо у Зрењанин и Банат доведе навијаче. Само смо тражили да нам се саопште правила пре одигравања меча. Није ми јасно одакле прича да смо ми тражили да нема публике, јер смо само тражили исте аршине, а што се тиче live strema ми смо први то подржали и нико никада није рекао да Звезда то не дозвољава. Лудост би била да неко има нешто против преноса. То је фантастична ствар и дај боже да тако нешто увек организује.
Да закључим, неопходно је потпуно другачије вођење Савеза и промовисање турнира и стонотениског спорта. Овде се све ради по принципу да се само отаља и томе једном морамо стати на пут. Савез мора да преузме на себе организацију најзначајнијих турнира у свим категоријама где морају бити обезбеђене награде, робне за децу и новчане за сениоре, као и обезбеђена средства за медијску промоцију. Тек када се то уради можемо очекивати популарност стоног тениса као спорта. Сви се добро сећамо када су Марко, Пете и Левајац отишли на Олимпијаду десета дана се писало о стоном тенис јер је направљен резултат. Међутим, ми не можемо увек правити такве резултате, или да чекамо да такав резултат дође како би били десет дана на телевизији и медијима , па да нас након тога две или три године нигде нема. Тако не може да се функционише.“

Прича о медијској заступљености стоног тениса ипак није завршена:

– „Као што сам већ рекао кључну улогу у медијској презентацији стоног тениса има Савез. Он мора да издвоји део буџета за медијску презентацију. Морају да имају свог новинара у нпр. „Спортском журналу“ као једином дневном спортском листу, да га плате и да тај ако треба сваки дан пише искључиво о стоном тенису. Једном о Звезди, други пут о Банату, Партизану, Железничару, Радничком,… Затим председник Савеза би морао и да склопи договор са РТС-ом као јавним сервисом, па да једном недељно у некој емисији, или најбоље централном дневнику буду приказани резултати Супер лиге, па да имамо барем снимак дерби меча сваке недеље…
Не могу клубови да се баве медијском презентацијом спорта јер је то посао кровне организације. Од ње потиче све. Зар није нормално да „Спортски журнал“, ако се суперлигашки мечеви играју за викенд, у уторак издвоји једну целу страну за стонотениску Супер лигу. Некада, у старој Југославији то је тако било. Тада је у дневном листу „Спорт“ уторком излазило све о стоном тенису и знало се да стонотенисери уторком купују „Спорт“.
И још једна ствар је јако интересантна. Сад да одемо на портал Стонотениског савеза Београда, на њему нема честитке Црвеној звезди на освојеној титули. Зашто? Па Црвена звезда је клуб Стонотениског савеза Беогрда, али је Црвена звезда и најомраженији клуб тог савеза.
Једноставно, људи који су у савезу већ дуги низ година, они нити могу, нити желе да било шта мењају и покрећу и ту се сва прича завршава. Да би се уопште водио савез неопходне су две ствари. Тај који води савез мора да зна и да хоће. Ми сада имамо председника савеза који зна, али неће. И ту је озбиљан проблем који траје дуги низ година. Уз то проблем је што и актуелни Закон о спорту омогућава људима да раде на овакав начин. Законом о спорту не постоји контрола организација.“

Неизоставно морали смо тренера Тасковића да питамо и како је видео досадашњу сарадњу нашег портала и црвено-белог стонотениског клуба?

– „Већ сам рекао да је портал „mojacrvenazvezda.net“ много тога урадио и био нам од велике помоћи у остварењу овог великог успеха. Дуго година сам у Звезди и нико никада као ви није испратио СТК Црвена звезда и сви у клубу не знамо како да се захвалимо. Једноставно мислим да радиш све што можеш, пишеш о свему и једино што би могли да сви заједно пробамо да још више и клуб и стони тенис као спорт прогурамо у медије. Још једном кажем свака част за све што сте урадили.“

За крај тренер Слободан Тасковић желео је да истакне и нешто што њему лично много значи, а што је утицало не само на развој Црвене звезде, већ и на развој целокупног српског стоног тениса:

– „Оно што морам да истакнем за крај је нешто на шта сам више него поносан. Сви данашњи добри српски тренери, Борис Вукелић који је био селектор репрезентације, Драган Клајић који је био тренер Баната, Бранислав Ђан тренер Вршца, Даниел Тоађер, Дејан Дујаковић, Роберт Фишер из београдског Спарка, Иван Такач, Влада Марић, Немања Марић, сви они су моји играчи којима сам ја омогућио да уђу у тренерске воде и сви су у неком моменту били тренери у СТК Црвена звезда. Чињеница је да је Звезда као клуб поред добрих играча изнедрила и мноштво врхунских тренера. Све њих сам гурнуо у ватру. Већина њих је кренула као тренери млађих каатегорија, а једино су Вукелић и Марић одмах ушли међу сениоре. Тако и сада Иван Такач води млађе категорије и женску екипу и сутра ће без проблема моћи да ме наследи и на месту првог тренера Црвене звезде.
Исто тако морам да нагласим још једну ствар. Дуги низ година сам тренер и за то време сам тренирао много играча и поносан сам на то што су сви они постали добри људи. Нико од њих никада није имао проблема са законом, сви они су или завршили факултете, или су тренери, или су врхунски спортисти, али су свакако добри људи. На тај део сам најпоноснији.“

Прича се ту ипак не завршава. Толико тога је учинио и за наш клуб и за стонотениски спорт уопште, али жеља још увек има:

– „Имам још две жеље. Једна је и да ја одем мало у иностратранство да се опробам и тамо и да зарадим нешто. Слободно могу да кажем да је за ових 30 година у Звезди мене Звезда коштала једног стана. Нисам зарадио стан, већ га изгубио, али не жалим. Мени је била част и привилегија да сам био и да сам сада део Црвене звезде јер никада никоме не признајем да је већи Звездаш од мене. Доживео сам фантастичне тренутке, да 2004. године будем најбољи тренер Спортског друштва, да СТК Црвена звезда буде најбољи клуб СД-а 2001. године, девет освојених титула и имам још једну жељу да ја освојим још једну титулу и да могу рећи да и ја имам десет освојених титула са Звездом и тада могу да одем у заслужену пензију.“

Овиме смо пријатно послеподне на нашем највећем стадиону и окончали. За крај, „морали“ смо и да посетимо клупске просторије на петом спрату зграде Спортског друштва и барем дотакнемо толико жељени трофеј који је коначно стигао тамо где му је место, у централни део трофејне витрине. Витрине која је већ сада препуна трофеја, али у којој ће се наћи место за још један шампионски пехар, једанаести клупски, а десети на којем ће потпис ставити тренер Слободан Тасковић, човек ведрог духа, великог стонотениског знања, а надасве човек који би за те црвено-беле боје дао све.