МЦЗ екипа од данас креће са рубриком „Лични став“ која је замишљена као недељни коментар догађаја у и око перјаница нашег спортског друштва- фудбалског и кошаркашког клуба. Простор ће добити и остале секције нашег друштва, онда када буде имало шта да се коментарише.
У првом тексту аутор ће се позабавити дешавањима у фудбалском клубу.
Наш фудбалски клуб се налази на припремема у Аустрији. После четири лаких комада Гаку, у четвртак су наши момци савладали и солунски Арис са 2:1, головима Бабића и Канге. Припреме теку по плану, добар део у вези прелазног рока је завршен. Похвално је продужење уговора стубу наше екипе, Катаиу, а требало би и Иванић исто да учини, као и потпис репрезентативца Аустрије Александра Драговића, те повратника Ненада Крстичића. Нема сумње да је наш тим доласком играча репрезентативног калибра много добио. Оно што брине и што већ постаје хронични проблем сваког лета је позиција нападача. Црвена звезда сада већ редовно напада Лигу шампиона без стартног нападача. Ако се подсетимо, под Милојевићем смо остали одмах након завршетка сезоне без Пешића па је морало да се импровизује и да Милоје гура Милића на место деветке пошто је Стојиљковић био скоро па неупотребљив. А и како би кад годину дана није играо. Срећом, ни из чега и кад се томе нико није надао звезда је засијала изнад Павкова па је тада потпуно отписани нападач дао сасвим солидан допринос првом походу на ЛШ. И следеће сезоне се ушло са упитним тандемом Павков-Боаћи. Обојица потпуно ван форме у том тренутку. Прошле године, опет се ушло у квалификације вез озбиљне нападачке опције. Касни долазак Фалћинелија коштао је Звезду проласка у плеј-оф. Ове године није ништа другачије. Фалћинели није откупљен, да ли због превисоке цифре за обештећење и плату или због тога што се управа полакомила на Пријовића. Превише је времена изгубљено на чекање шпица упитне мотивације, који је како се касније испоставило и надобудан. А надобудни нам нису потребни јелте. Зато смо се распитивали и код Коларова. Но, да се вратимо, шпицу. Сада се време, којег нема превише, троши на нападача норвешког Молдеа-Охија. Охи, како смо се заинтересовали за трансфер, решета као луд. Па иако му за 6 месеци истиче уговор, норвешки прволигаш нема намеру да га се тек тако одрекне. Бар не до 1.августа када почиње прелазни рок на северу Европе. А Звезду пре тога чека велико искушење у виду Макабија или Каирата. Охи је, иначе, идеја Милојевића, сада већ бившег помоћника Декија Станковића па се самим тим поставља питање улоге и утицаја Митра Мркеле. Индикативно је да је господин Мркела од тренутка постављања на место спортског директора углавном завршавао домаће играче са којима је сарађивао у репрезентацији и чија је каријера била у стагнацији у иностранству. А показао се успешним и приликом враћања неких бивших играча.Међутим, тај извор све више пресушује те се оправдано поставља питање кога ћемо враћати онда кад више немамо кога да вратимо? Промашаји попут Сумаиле и Томанеа не уливају неку наду да ће Мркела ископати неко свеже лице које ће моћи да пружи допринос амбицијама клуба.
Када је у питању Милош Дегенек, Звездин војник у правом смислу те речи, постаје помало дегутантно његово „терање“ у сваком прелазном року преко гласноговорника патетичног стила писања-Дарјана Недељковића. Дегенек очигледно нема намеру да троши каријеру по земљама трећег света имајући у виду квалитет који поседује. Дегенеку се нема шта замерити. Био је ту кад год је требало. Чак је једном већ и уназадио своју каријеру за добробит клуба, прихвативши понуду из Арабије и омогућивши на тај начин клубу преко потребан новац да преживи до лета иако је тек било завршено учешће у ЛШ. Звезда је већ остала без једног стартног штопера, Милуновића, па је ово „помагање“ Дегенеку да прихвати понуду некаквих сингапурћана више него испод границе доброг укуса. На страну, што би то био пуцањ и у другу ногу штоперског тандема када се узме обзир квалитет који поседује.А велики звездаш Дарјан, наставља да врши пресинг, подсећајући свако мало на наседање на дриблинг Садика. Дал је то траума ил’ ко зна шта ли је, али и много скупљим штоперима се дешавало да их нападачи предриблају па се нико није толико трудио да им налепи етикету као Јесењин у покушају.Некоректно у најмању руку. Милош то није заслужио.
О вишегодишњем недостатку алтернативе за Родића ћемо неком другом приликом.
