Сања Малагурски за МЦЗ: Дрес Црвене звезде нешто најлепше у каријери

Последњих неколико сезона одбојкашице Црвене звезде су биле најуспешнији део црвено-беле породице. Екипа се мењала готово сваке сезоне, одлазиле су најбоље одбојкашице, али су постигнути најбољи резултати у историји клуба. Сајт МЦЗ  је имао прилику да разговара са Сањом Малагурски, репрезентативком наше земље и одбојкашицом која је била члан једне од најбољих генерација нашег клуба.  У интервјуу за МЦЗ Сања је говорила о сезонама проведеним у Звезди, животу у иностранству и репрезентацији.

МЦЗ: Имала си нешто другачији почетак каријере него већина младих одбојкашица.Рано си отишла у иностранство, следи повратак у Србију, а од ове сезоне си поново ван граница наше земље. Да ли ти то искуство олакшава живот у Италији или је сваки пут кад се промени средина подједнако тешко? Да ли професионални спортиста може да дозволи себи да се веже за средину и људе?

Сања: “Да, било је тешко од самог почетка моје каријере, јер сам право из родне Суботице одлучила да одем у иностранство, тачније у Словенију. Тамо сам потписала свој први професионални уговор на две године, а након тога сам отишла у румунски Галаци код селектора Терзића. Све су биле лепе сезоне за мене, али сигуно да је оно што је уследило после Румуније представљало прекретницу у мојој каријери и велики значај за моје име у Србији-потписала сам уговор са Звездом. После најлепше сезоне, ево ме опет у иностранству. С обзиром на то да сам особа која се лако веже за људе и средину у којој се налази, сваки одлазак из родне Србије за мене је јако тежак. Нажалост, тим осећањем не могу да управљам, тако да се трудим да се навикнем. Добро се исплачем и наставим даље-тако мора.

МЦЗ: Како је дошло до тога да потпишеш за Звезду, с обзиром да је клуб углавном доводио неафирмисане играчице, а ти си већ имала одређену репутацију у свету одбојке?

Сања: “Већ дужи низ година су били преговори између Звезде и мене, али некако сам увек завршавала на другој страни. 2009. године сам одлучила из много разлога, а највише због тога што је моја дугогодишња и једна од најдражих другарица Стефана Вељковић била ту, да би за мене било најбоље да се мало вратим у Србију. Звезда је тада хтела да направи јаку екипу, сличних година, која ће бити упамћена по сјајним резултатима и пре свега играма, ето, на моју срећу, ја сам се нашла у тој причи.“

МЦЗ: Како сад гледаш на две сезоне проведене у Звезди? Да ли постоји нека жеља која ти се није остварила с обзиром да трофеји нису недостајали?

Сања: “Почетак је био буквално као из снова. Представљена сам као велико појачање за екипу, одлично се уклопила, а онда се догодило нешто најгоре што може да се деси једном спортисти-повредила сам се на првој званичној утакмици. То је био тежак ударац за мене. Прву сезону сам провела опорављајући се од тешке операције колена, посматрајући све утакмице и освајање трофеја на трибинама. Могу вам рећи да није било ни мало лако. На сву срећу, добро сам се опоравила и припремила за следећу сезону која је, могу слободно да кажем, била као из снова. Све се некако поклопило (једино ми је жао што је Стефана отишла), дружење, наше одличне игре и наравно незаборавни резултати. Наставиле смо низ победа од претходне сезоне, одбраниле титулу и куп. Пре свега, могу да будем поносна на нашу игру која је била скоро беспрекорна. Жао ми је само што су многи оспоравали то изговорима “лако је њима, погледај какве играчице имају“, а нису присуствовали ниједном нашем тренингу и нису видели да смо дале 101% себе да би оправдале дрес који носимо. Жао ми је само што нисмо успеле да се пласирамо у финале ЦЕВ купа, па и да га освојимо, али у полуфиналу нас је зауставила одлична италијанска екипа Урбино. То је био тежак ударац за нас, али након тога смо постале јаче, биле смо све за једну, једна за све“.

МЦЗ: Најдражи тренутак у Звезди?

Сања: “Најдражи тренутак у Звезди је освајање титуле и одлазак на Маракану пред навијаче. Ко то не доживи не може да схвати осећај, заиста!“

МЦЗ: Да ли можеш на неки начин да упоредиш живот и играње у иностранству и код нас? Како задржати младе играчице мало дуже у земљи? Да ли су само финансије проблем или велики утицај има и лош маркетинг, па људи готово да не могу ни да сазнају кад и где има нека одбојкашка утакмица?

Сања: “Могу да упоредим, јер без обзира на године имам доста искуства, већ сам играла у иностранству, а и у нашем првенству. Иностранство је заиста чист професионализам, нема много места ужитку и све је подређено  утакмици и тренингу. Што се тиче нашег првенства, познато је да већину екипа чине буквално девојчице које заиста одлично играју одбојку. Да ли су финансије проблем, или шта већ, али заиста доста њих прилично рано одлази у иностране клубове.“

МЦЗ: Да ли и даље пратиш Звездине утакмице?

Сања: “Редовно пратим све утакмице и мушке и женске екипе. Кад год дођем у Београд трудим се да одем и погледам утакмице мојих бивших саиграчица.“

МЦЗ: Какав је осећај кад изађеш пред Делије и кад знаш да носиш дрес и грб који је сан милионима људи?

Сања: “Као што сам већ рекла, излазак пред навијаче је нешто посебно, тај осећај тешко може да се опише. Како је репрезентацијама сан да се појаве на тераси Скупштине, тако спортистима Црвене звезде значи да изађу пред навијаче и заједно са њима прославе успехе и трофеје које су донели клубу. Ја дрес Црвене звезде никад нисам сматрала теретом или оптерећењем, већ нечим најлепшим што се десило у мојој досадашњој каријери, привилегијом. Ја се заиста надам да сам колико-толико успела да оправдам својом игром и залагањем поверење клуба и екипе. 

МЦЗ: Са репрезентацијом си освојила титулу првака Европе, да ли је то врхунац у каријери једног спортисте?

Сања: “Мислим да боље резултате нисам могла ни да замислим кад је репрезентација у питању. Било је веома напорно, од 9. маја до 2. октобра није било времена за одмарање и уживање. Знале смо шта је главни приоритет и циљ- Европско првенство у Београду! Много зноја је проливено да би се на крају првенства окитиле златом. Сигурно да је то неки врхунац у каријери спортисте, али ја сматрам да је ова репрезентација поново нашла свој пут и да ћемо тек да обрадујемо нацију новим успесима и победама. Нажалост, није цело првенство испраћено довољно добро колико полуфинале и финале првенства, јер многи нису веровали да можемо далеко да догурамо, а онда тог 2. октобра кад смо изашле на загревање Пионир је био препун. Ја сам већ тад знала да нам, ако ништа друго, та дивна публика неће дозволити да Немицама препустимо трон. Тако је и било, кад је било најтеже они су били најбучнији, а ми смо заиста давале последње атоме снаге и жеље које смо имале да би победиле. Након последњег поена све смо “експлодирале“, вриштале, плакале, једноставно, то је био дан за који смо живеле и биле смо заиста пресрећне због историјског успеха наше репрезентације.“

МЦЗ: После једне сјајне ствари, у репрезентацији ти се десила и она најгора за сваког спортисту-тешка повреда која те је одвојила на дужи период од терена. Како тече опоравак и како си се изборила са сазнањем да ћеш дуго паузирати, нарочито јер си нешто слично доживела и у Звезди? Како су Италијани реаговали, да ли су ти пружили подршку?

Сања: “Нажалост, све те напоре и успехе моја колена једноставно нису издржала. На првој утакмици Светског купа, који је уједно био и први турнир квалификација за одлазак на ОИ, опет сам повредила колено и завршила на операционом столу. Срећа у несрећи је што није било исто колено које сам повредила у Звезди.

Да куцнем у дрво, заиста сам презадовољна како се све одвија. Захваљујући Савезу имала сам најбоље услове за опоравак и ево сада после два и по месеца од операције могу да радим озбиљне вежбе за јачање ногу. Искрена да будем, кад сам пала на паркет после повреде, одмах сам знала шта је у питању и само сам желела да ме нема. Јако тешко ми је пала та повреда, непрестано сам плакала и просто нисам могла да верујем шта ми се десило. Али Боже мој, због свега лепог што сам проживела играјући ову одбојку и што ћу тек, сигурна сам, проживети, нисам спремна да тек тако пустим све. Нашла сам снагу у породици, дечку, најбољим пријатељима, саиграчицама и људима којима је стало до мене, сигурна сам да ћу се успешно опоравити и да ће ово бити последње зло које се десило у мојој каријери. Посебно ми је драго што је мој садашњи клуб Асистел, имао сво разумевање овог света за мене. Дозволили су ми да се оперишем код мог доктора, професора Миланкова, који је заиста један од најбољих стручњака!

Одрадила сам један део рехабилитације у Хрватској, радила сам мало и са кондиционим тренером наше репрезентације, Банковићем, а људи у клубу ми нису ништа приговорили, само су чекали да се у што бољем стању вратим у клуб и били су пресрећни кад су ме видели! Најлепше од свега је што смо се још пре мог одласка на операцију договорили да продужимо сарадњу на још две године и ја се надам да ће следећа сезона у дресу Асистела бити моја и наравно наша, а то подразумева освајање популарног “скудета“, који је најбитнији трофеј свим клубовима овде.“

МЦЗ:  Колико је реално да се једног дана вратиш у Звезду?

Сања: “То је сигурно опција коју нећу никад одбацити. Биле су то веома лепе године у мојој каријери, волела бих да се скупи опет цела екипа и да освојимо неки трофеј и на европској сцени. Сигурна сам да та жеља није неостварива!“

МЦЗ: Да ли би желела да поручиш нешто навијачима Звезде и наследницама у црвено-белом дресу?

Сања: “Навијачима Звезде бих поручила да што више буду уз одбојку, јер су и мушка и женска екипа заиста велики понос спортског друштва и ја као играч могу да кажем да подршка са трибина може понекад и да преокрене ток целе утакмице. Зато будите уз ове девојке, неће вас разочарати!

“Наследницама“ бих поручила да наставе да тренирају добро и да још пуууно пута обрадују све нас добрим резултатима и сјајним играма!“

Захваљујемо се Сањи на издвојеном времену и стрпљењу да одговори на сва наша питања. Желимо јој брз опоравак и пуно среће у наставку каријере. Маракана је њена кућа и овде су јој врата увек отворена!