Moja Crvena Zvezda
FeaturedБлоговиВажноИсторијаКошарка

Како се ,,калио“’ плеј-оф

По доступним подацима почеци плеј-оф формата у спорту везују се за амерички фудбал тј. за НФЛ финале одиграно у Чикагу 1932. у коме су наступили Portsmouth Spartans  и Chicago Bears . Што се кошарке тиче плеј-оф се у САД играо већ од 1947. у оквиру БАА (Basketbal Asociation of America) лиге која је 1949. уједињењем са НБЛ (National Basketball League) створила НБА. Југославија разигравање за првака, популарни плеј-оф, уводи од сезоне 1981/82.  Црвена звезда свој први пласман у финале и прилику да освоји титулу има две године касније. Ово је прича о томе…

 Средином седамдесетих у кошаркашким круговима бивше Југославије водила се жустра дебата око увођења плеј-офа. Многи су били против те ,,америчке новотарије“, како су је називали. Поборници промена, међу којима је најистакнутији био и један од оснивача нашег клуба Небојша Поповић, су на крају ипак однели превагу па је у сезони 1981/82, три и по деценије након почетка организованог кошаркашког такмичења на овим просторима,  плеј-оф формат коначно отворио врата и крочио у животе кошаркашких заљубљеника на територији бивше Југославије.

Силаском са сцене трофејне генерације из прве половине седамдесетих Црвена звезда је потонула у осредњост. Пројекат повратка титуле на Мали Калемегдан започет је 1979. године ангажовањем Ранка Жеравице за позицију првог тренера екипе. Занимљиво је да је Жеравица био на прагу Звезде и девет година раније, након одласка Милана Мусе Бјегојевића са клупе. Ипак, долазак Жеравице се тада изјаловио у последњем тренутку. Како год, девет година касније прослављени тренер коначно стиже на клупу Црвене звезде.  Две године потом на место његовог асистента долази још једно у будућности велико име европске тренерске струке -Божидар Маљковић. Створена је екипа која није била пуна звезда, као неке претходне трофејне генерације, већ је своју снагу градила као тим. Уочи сезоне 1983/84, након завршетка играчких каријера Славнића, Ћосића, Делибашића и Шолмана као и чињенице да су се на одслужењу војно рока налазили Дражен Петровић и Андре Кнего а у иностранству играли Кићановић, Далипагић, Јерков … као фаворити за титулу првака издвојили су се Црвена звезда и Задар.

Жеравица и Маљковић на клупи Звезде

Са данашње временске дистанце гледано изгледа  да је Звезда своју шансу прокоцкала на самом старту шампионата. Наиме, у првих шест кола црвено – бели су доживели чак пет пораза. Цибона је предност коју је стекла на почетку сезоне сачувала и  обезбедила себи прво место пред плеј-оф. Колико је то било битно показало је доигравање јер су Загрепчани у  њему своја три ривала победили на исти начин – добивши утакмице на свом терену.

Поредак на тавели након лигашког дела првенства

Цибони уочи старта првенства нису даване велике шансе пошто је остала без центарског тандема, Крешимир Ћосић је завршио каријеру а Андре Кнего је отишао на одслужење војног рока. Ипак, тренер Цибоне Мирко Новосел увидевши слабу тачку свог тима прави за то време необичан потез и помера за позицију ниже Миховила Накића. Дотадашњи крилни играч, висок 203цм, захваљујући урођеној сналажљивости и осећају за постављање се савршено сналази у новој улози. Партнер у рекету био му је Зоран Чутура. Игром са два брза, покретљива играча Цибона је правила велике проблеме ривалима који су у то време играли класичну кошарку са тешким и спорим центрима. Кнего се пред сам  почетак плеј офа вратио из војске што је Новоселу дало опцију више на терену.

Миховил Накић у дресу Цибоне

Црвена звезда се рутински пласирала у финале. Прво је у четвртфиналу страдао Партизан који је испрашен са 2:0 у серији. У полуфиналу против Задра Звезда је  за „пола коша“ изгубила меч у Јазинама али су јој убедљиве победе на домаћем терену (22 и 28 поена разлике) трасирале пут у финале. Са друге стране Цибона се прилично мучила. Повратник у највиши ранг Раднички успео је да победи у Београду али су Загрепчани били сигурни на домаћем терену. Против Босне се такође играла мајсторица али Цибона тесном победом од 77:75 ипак долази до финала.

Екипа Мирка Новосела је у првом мечу финала на свом терену славила 78:76. Загрепчани су имали чак петорицу двоцифрених играча – Накић 17 поена, Павличевић 16, Чутура 15, Кнего 14 и Ушић 12. Код Црвене звезде најефикаснији је био Жижић са 18 поена, Николић је убацио 14 а Караџић и Ковачевић по 12. На другом мечу у Београду Звезда је играла без кажњених Радовића и Николића. Ипак, црвено – бели славе са сигурних 87:79 и заказују нову мајсторицу у Загребу. Најефикаснији у победничком тиму био је Авдија са 22 поена. Код Цибоне су се истакли Ушић са 18 и Чутура са 17 поена.

И онда долази кључна, трећа утакмица. Све је ишло у правцу победе црвено – белих до пред сам крај меча. Три минута пре краја Звезда је води резултатом 69:64. Зоран Чутура са неколико постигнутих поена преокреће. На 30 секунди пре краја Николић погађа и Звезда поново води – 71:70. Цибона има напад до самог краја (напад је тада трајао 30 секунди). Лопта стиже до Накића који полухорогом постиже кош. Уследило је велико славље у дворани.

Цибона је остварила победу и освојила титулу која ће, испоставиће се, променила историју кошарке на овим просторима. Можда ове речи некоме делују претерано али нису такве када се ставе у шири контекст. Наиме, док су Црвена звезда и Цибона водили одсудну битку за титулу првака државе у Београду је одслужење војног рока приводио крају најталентованији европски кошаркаш Дражен Петровић. Након истека уговора са матичном  Шибенком био је слободан у избору новог клуба. Иако је у више наврата тренирао са Партизаном говорио је да му је велика жеља да следеће сезоне игра у Купу шампиона и  да ће прећи у клуб који освоји титулу. У годинама које су уследиле загребачки клуб је предвођен (испоставиће се) једним од најбољих играча у историји европске кошарке освојио три европска трофеја –  две титуле у Купу шампиона и једну у Купу победника купова. О снази тадашње лиге говори податак да је у том истом периоду Цибона освојила још само једну домаћу титулу.

Следеће сезоне уследио је нови окршај истих ривала у финалу али је Цибона у том тренутку, појачана Петровићем, била прејака. Сезону након тога Владе Ђуровић са екипом Задра скида домаћу круну загрепчанима а затим преузима Црвену звезду са којом у сезони 1986/87 сервира малу али слатку освету Цибони. Екипу која је била двоструки узастопни првак Европе, која је завршила регуларни део сезоне са скором од 22 победе без пораза, Црвена звезда је елиминисала у полуфиналу плеј-офа победом у антологијској мајсторици у Загребу.

Али то је већ нека друга прича, за неки други текст…

 

Састави Црвене звезде и Цибоне у сезони 1983/84:

Црвена звезда: Раде Милосављевић, Зоран Стефановић, Слободан Николић, Александар Миливојша, Слободан Јанковић, Стеван Караџић, Предраг Богосављев, Зоран Радовић, Иво Петовић, Рајко Жижић, Бранко Ковачевић, Зуфер Авдија

Цибона: Миховил Накић, Александар Петровић, Аднан Бечић, Зоран Чутура, Дамир Павличевић, Младен Цетиња, Андро Кнего, Бранко Вукићевић, Свен Ушић, Иво Накић, Рајко Господнетић, Фрањо Араповић, Јошко Вукичевић

 

 

Повезане вести

Leave a Comment