Живот је збир одлука које одређују пут којим се свако од нас креће. Неке одлуке су добре, неке нису. Оне лоше знају да нас скрену са жељеног пута али углавном нам дају нам могућност да станемо, да мало размислимо, да направимо корак уназад. Ту су и одлуке донесене у жару тренутка, без много размишљања, вруће главе, под налетом емоција. Оне које промене све, након којих повратка нема. Једну од њих је кобног 28. априла 1993. донео (трагични) јунак наше данашње приче Слободан Бобан Јанковић. У делићу секунде, у мајушном тренутку времена који мења све једна спортска каријера у успону се претворила у борбу за голи опстанак. Животни пут је Бобана са већ зацртане трасе спортског успеха, на жалост, одвео на потпуно другу страну. Ово је прича о њему…
Слободан Бобан Јанковић је рођен 15. децембра 1963. у Лучанима. У варошици поред реке Бјелице је живео до своје седме године када се са породицом сели у Београд и креће у основну школу. Био је веома интелигентно дете и вредан ђак који је нарочито волео математику и физику па је често знао да са разних школских такмичења доноси кући бројне награде.
Иако је његов отац Драгољуб, иначе велики звездаш који му је усадио љубав према нашем клубу, имао велику жељу да му син једног дана истрчи на травнати тепих ,,Маракане“ Бобан је нагло порастао па фудбал баш и није био идеална опција за њега. Кошарка се наметнула као логично решење па на инсистирање мајке Радмиле одлази на Мали Калемегдан и пролази пробна тестирања које Звезда организује за генерацију рођену 1963. године. Неколико десетина дечака је под надзором Милана Протића Проте вредно тренирало али је коначан филтер пред улазак у пионирску селекцију Црвене звезде прошао само један од њих – Слободан Бобан Јанковић.
Основну школу завршава као вуковац и потом уписује средњу машинску „Први мај“, где наставља са одличним успехом. Истовремено је напредовао из пионирске преко кадетске до јуниорске селекције где ће га на месту тренера сачекати Аца Јањић, човек који ће му постати пријатељ за цео живот.
У јуниорима пружа запажене партије. На наговор Милана Протића, тренер првог тима Ранко Жеравица је присуствовао једној од јуниорских утакмица Црвене звезде. Легенда каже да је устао и отишао након само пет минута, не зато што није имао шта да види већ зато што му је само толико времена било довољно да се увери у таленат младог Јанковића. Бобан је већ сутрадан прекомандован у први тим.
У сениорима је дебитовао са 17 година, 29. новембра 1980, против Партизана. Уписао је четири поена за десет минута игре. Током наредне две сезоне његова минутажа и улога у тиму је постепено расла. Иако је био веома талентован од најмлађих дана га је пратила прича да не воли да тренира што је утицало и на његову минутажу која јесте расла, али не драстично.
Након завршене средње школе уписује Природно – математички факултет. Једно време се школовао паралелно са играњем кошарке али када је услед све више обавеза требало преломити факултет или кошаркашка каријера одабрао је игру под обручима.
Године 1982. одлази на одслужење обавезног војног рока, прво у Приједор а затим добија прекоманду у Бања Луку. Након завршеног војног рока враћа се у Црвену звезду. Током година које су следиле његова улога у тиму је расла али прилику да постане вођа екипе добија тек након што уочи сезоне 1986/87 дође до промене на клупи Звезде. Након шест година Ранко Жеравица, човек који је прикључио тада младог Јанковића првом тиму, одлази са клупе црвено -белих. На његово место долази Владе Ђуровић.
Тренер који је претходне године освојио титулу првака са екипом Задра види Бобана као лидера екипе. Улога за коју је и сам Јанковић у каснијим интервјуима говорио да је можда за њега дошла прерано. Из те сезоне се највише памти феноменална победа против акуелног европског првака Цибоне у полуфиналу плеј-офа. Звезда се још једном пласирала у финале али и тада, као и више пута током осамдесетих година прошлог века остаје без титуле.
Владе Ђуровић је више пута изјавио да у каријери није тренирао интелигентнијег играча. По таленту Бобан је могао да се мери са елитним кошаркашима свог времена али га је радна етика ипак спречавала да максимално искористи урођени таленат. Енергију је трошио и на свађе са судијама јер није трпео неправду. Што га је, испоставиће се, скупо коштало. Након пораза у финалу плеј-офа Владе Ђуровић одлази са клупе црвено-белих али ће али ће се његов и пут Бобана Јанковића игром судбине у будућности поново укрститити.
На клупу Звезде седа Зоран Мока Славнић. Нови тренер је Бобана охрабривао да што више користи свој шут за три поена, у одређеној мери му мења начин игре и проналази улогу у тиму у којој је могао да пружи максимум. У сезони 1988/89 Јанковић је одиграо 35 утакмица и постигао 464 поена што је до тада био његов најбољи кошгетерски учинак. На жалост, негде у том периоду почињу и његови неспоразуми са тадашњом управом клуба. Сматрао је да заслужује више, да се неки други играчи који долазе са стране стављају у први план испред њега који је годинама ту. Одбија да оде на летње припреме и посвећује се индивидуалном раду са старим тренером и пријатељем Ацом Јањићем. На срећу временом долази до смиривања тензија па се Бобан враћа на терен и пружа најбоље партије у каријери. Постаје други стрелац лиге и најзаслужнији што је Звезда те године играла финала плеј-офа и финале Купа. Трофеји су поново изостали јер је Југопластика, троструки узастопни европски шампион, у том тренутку била прејака. У сезони 1989/90 Бобан је одиграо 32. меча и постигао је 695 поена. Поред добре сезоне у играчком смислу та година му је била врло срећна и на приватном плану – 5. марта 1990. добија сина Владимира који ће га касније наследити на кошаркашком терену.
По завршетку првенства тихи рат са управом који је тињао се опет распламсава па Бобан након пуне деценије у сениорском тиму напушта Црвену звезду и прелази у новосадску Војводину. У супротном смеру, у својеврстном трејду, долази млади центар Драган Тарлаћ. Бобан са Војводином заузима пето место у лиги што је до тада био најбољи пласман новосадског клуба у историји.
Да је тадашња управа Звезде направила велику грешку показало се врло брзо. Црвено – бели су те сезоне играли плеј аут и на једвите јаде сачували статус јединог домаћег кошаркашког клуба који никада није испао из прве лиге.
Након сезоне за заборав долази до промене у управи. Ново руководство Звезде исправља грешку претходника и враћа Бобана на Мали Калемегдан. Иако је у том тренутку на столу имао уносну понуду из Италије зов црвено-белих боја је био јачи. На жалост, дата обећања и овај пут нису испуњена па Бобан поново напушта припреме и са Ацом Јањићем ради индивидуалне тренинге. Чак је размишљао да потпуно остави кошарку и посвети се бизнису.
Црвена звезда почиње првенство без њега али након три пораза у прва три кола у сукобу интервенишу челници спортског друштва који дају Бобану гаранције да ће добити обећано проширење стана те се он прикључује екипи. Звезда бележи и четврти пораз али већ од следећег кола улази у серију победа. Бобан Јанковић игра импресивну сезону и на крају добија признање као МВП првенства. Нажалост, опет ће остати без ултимативне награде, титуле првака државе, јер у финалу Звезда губи од Партизана. По сопственом признању једина неостварена жеља му је била да са Црвеном звездом освоји титулу првака. У својој завршној сезони у црвено – белом дресу одиграо је 27 утакмица и постигао 662 поена. Дванаест година након дебија на мечу против Партизана Бобан је у финалу плеј-офа против истог противника затворио круг. За десет проведених сезона одиграо је 326 утакмица и постигао 3481 поен.
Одличне партије које пружао су га уврстиле и на шири списак репрезентативаца Југославије за Олимпијске игре у Барселони 1992. Ипак, због санкција УН нашој репрезентацији није било дозвољено да наступи на Олимпијади.
У мају 1992. године умире Бобанов отац Драгољуб, човек који му је усадио љубав према Црвеној звезди, што је за њега био велики ударац. Позив за наставак каријере стиже из Грчке, од његовог некадашњег тренера Владе Ђуровића који води Панионис. Бобан тај позив прихвата и сели се у Атину. У то време је на снази било правило да у тиму могу бити само два страна играча а у Паниониосу то су били тада млади Пи Џеј Браун (касније дугогодишњи НБА играч) и наш Бобан Јанковић. Иако је било скепсе поводом појачања које је Ђуровић довео испоставило се да је избор био прави. Након што је на дебију у дресу Паниониоса убацио 30 поена експресно је постао љубимац навијача. Како је сезона одмицала екипа је играла све боље. У грчком првенству је остварен пласман у плеј оф а у купу Радивоја Кораћа је фаворизовани италијански Месађеро, који је предводио Дино Рађа, елиминисан из даљег такмичења уз 41 постигнути поен Бобана Јанковића усред Рима.
У полуфиналу грчког првенства, које је током деведесетих година прошлог века било најснажнија национална лиге у Европи, ,,мали‘‘ Панониос се намерио на моћни Панатинаикос.
Дошао је судбоносни 28. април 1993. године. Четврта утакмица полуфиналне серије. Време на семафору показује 33. минута и 27. секунди. Тренутак који ће из корена променити Бобанов живот. При резултату 56:50 за Панатинаикос напад је био за екипу Паниониоса и Бобан, који у том тренутку има четири личне грешке, добија лопту у рекету ривала. Постиже кош али судија контакт са Алвертисом суди као фаул у нападу, поништава га и Бобану додељује пету личну. Изиритиран судијском одлуком, импусливни карактер Бобана Јанковића експлодира. Он свом снагом удара главом у конструкцију коша (на којој на жалост није било заштитног сунђера) и руши се на паркет обливен крвљу.
Уследиле су потресне сцене. Прво су му пришли Стојко Вранковић, тада играч Панатинаикоса и судија. Бобан је у свесном стању лекару Паниониоса рекао да не осећа ноге. Моментално је стављен на носила и пребачен у Општу болницу у Атини. Снимак је открио прелом шестог пршљена кичме и лекари се нису усуђивали да изврше операцију. На лично инсистирање власника Панатинаикоса Јанакопулоса из Патре је у Атину дошао најпознатији грчки неурохирург др Пападакис и одмах извршио тешку и компликовану операцију. Трајала је три и по сата. Бобан је након ње био прикључен на апарате.
У току ноћи и за време операције испред болнице се окупило неколико хиљада навијача Паниониоса који су се надали добрим вестима. Бобан је био у коми две недеље. Месец дана након повреде добија упалу плућа и тада креће нова борба за живот која је трајала још две недеље. Лево плућно крило му је потпуно отказало а температура се данима није спуштала испод 40 степени. Ипак, и ту борбу је храбро срце Бобана Јанковића издржало.
У месецима који су уследили поред њега је била мајка Радмила. Осим ње и супруге Драгане, још су само три особе могле да уђу у његову собу – Владе Ђуровић (његов тренер), Исидор Кувелос (члан управе Паниониоса) и Јанис Фрагулис, Бобанов велики пријатељ и навијач Паниониоса. Новине и ТВ станице су извештавале о стању Бобана Јанковића а у болници је постављена књига посвете у којој су му знани и незнани остављали поруке да се бори, да издржи.
Укључили су се многи људи који су хтели да помогну. Владимир Цветковић, генерални секретар ФК Црвена звезда је послао два врхунска неурохирурга из Србије специјалним авионом што у време санкција није било тако лако извести. Редакција Коша, специјализованог часописа за кошарку, је у рекордном року успела да око племените идеје помоћи Бобану Јанковићу окупи југословенске репрезентативце и одведе их у Атину на меч са репрезентацијом Грчке. Ни то у времену санкција није било лако извести па је за тај меч била потребна посебна дозвола ФИБА и њеног генералног секретара Боре Станковића који је наравно учинио све што је могао да је испослује.
Наступила су тада најзвучнија имена: Алвертис, Патавукас, Јанакис, Сигалас, Пападопулос, Иконому, Фасулас, Христодулу, Ђорђевић, Даниловић, Саша Обрадовић, Трифуновић, Паспаљ, Зоран Јовановић, Радовић, Лончар, Савић, Копривица, Цветковић, Стевановић. Том приликом је сакупљено 100.000 долара. Такође, приход од четврте утакмице финала плејо-фа Олимпијакос–Панатинаикос је био уплаћен у Бобанов фонд.
Из Атине Бобан је пребачен на лечење у Лондон где проводи четири месеца. Након повратак у Атину приређен му је дочек. Господин Ведурис, председник Паниониоса, је том приликом изјавио: „Бобан и Паниониос су нераздвојни појмови, ми нећемо штедети труда, времена и пара како би се поново вратио потпуно здрав међу нас. У тој нашој намери свака помоћ је добродошла, али ако морамо сами, даћемо све од себе за његов опоравак.“
Дан након повратка био је и специјални гост на утакмици Паниониос-Олимпијакос. Капитен Олимпијакоса Кабурис, му је пре почетка меча даривао плакету као знак поштовања и жеље за што бржи опоравак. Пред старт меча, играчи Паниониоса заједно са тренером су спојили десне руке и гледајући у Бобана узвикнули: „Борићемо се за тебе Бобане!“ Паниониос је добио 83:72 што је био први пораз Олимпијакоса те године у свим такмичењима у којима је играо.
Годину дана након доживљене повреде, Бобан Јанковић по први пут долази у Србију. Хуманитарна Група 7 је у Спенсу 11. јуна 1994. организовала утакмицу под називом „Сви Бобанови пријатељи“. Најзаслужнији за ову акцију је био Братислав Бата Ђорђевић. Спенс је био испуњен до последњег места, 7000 људи је присуствовало овој хуманој акцији. Новосадска публика је могла да види Даниловића, Ђорђевића, Бодирогу, Прелевића, Обрадовића, Сретеновића, Драгутиновића, Павићевића, Јовановића, Зоркића, Болића, Лончара, Стојковића, Ребрачу, Стевановића, Томашевића, Лисицу, Цветковића, Илића, Мавренског, Ивановића, Мавренског, бугарског репрезентативца Младенова као и два играча Паниониоса – Карагутиса и Вагелиса. На клупама су седели тренер европског првака Хувентуда Желимир Жељко Обрадовић као и тренер тадашњег југословенског шампиона Црвене звезде Владислав Лале Лучић. У инвалидским колицима крај самог терена седео је Бобан Јанковић. Није могао да сакрије сузе.
Годину и по дана након повреде доживљава још један тежак ударац – разводи се од супруге Драгане. Бобан не губи наду, покушава и да ради отворивши туристичку агенцију прво у Београду а потом и на Кипру. Нажалост, није имао успеха у томе делом и због турбулентних услова који су тада владали у нашој земљи. Завршава тренерску тренерску школу, коју је започео још док је играо у Црвеној звезди, па једно време ради као менаџер/ тренер у атинском клубу Олимпијади.
Приликом једног доласка у Атину Рајко Жижић, бивши кошаркаш Црвене звезде који је био и Бобанов саиграч, посетио га је и као председник Скупштине КК црвена звезда покренуо иницијативу да се организује хуманитарни меч са циљем прикупљања средства којима би се купио и доделио стан у Београду Бобану Јанковићу. Тако је 25. фебруара 2004. у хали Пионир пред око 3000 гледалаца одржан хуманитарни меч између Црвене звезде и израелског Макабија. На трибинама, на жалост, није било идејног организатора читаве акције Рајка Жижића који је изненада преминуо 7. августа 2003. у 48. години живота.
Грчка влада је 2004. Бобану доделила да води радњу Тото спорт, која се налази одмах до стадиона Паниониоса, где је продавао карте за утакмице и игре на срећу, па је могао да од тога обезбеди егзистенцију. Београдска публика Бобана ће последњи пут видети 3. јула 2005. на опроштајној утакмици његовог ривала и пријатеља Александра Саше Ђорђевића, на којој је био специјални гост.
У мају месецу 2006. Бобан због неодложних послова око фирме коју је водио од 2004. мора да се врати у Атину. На позив пријатеља 28. јуна исте године креће на Родос. Међутим, негде на пола пута до грчког острва, Бобану је позлило. Капетан је брод усмерио ка оближњем Сиросу, како би му се указала адекватна помоћ, али је пре уласка у луку срце Слободана Бобана Јанковића ,на жалост, престало да куца. Преминуо је 28. јуна 2006 године, на Видовдан, у 43. години живота.
Слободан Бобан Јанковић сахрањен је у суботу, 1. јула 2006. на Атинском гробљу Неа Смирни, уз присуство неколико хиљада људи. Поред чланова породице и најближих пријатеља сахрани су присуствовали и навијачи бројних грчких клубова.
Дрес Бобана Јанковића са бројем 8 Паниониос је повукао у његову част. Он и дан данас стоји подно сводова клупске дворане на чијем зиду је и велика слика са његовим ликом.
Бобанова трагична животна прича се урезала у свест свакоме ко јој је сведочио или за је њу макар чуо. У разним секцијама клубова нашег спортског друштва било је и биће играча са именом или надимком Бобан али што се мене лично тиче, прва асоцијација на Бобана у црвено – белом дресу увек ће бити управо он – Слободан Бобан Јанковић.
- као извор за поједине податке коришћен је текст ,,О Бобану Јанковићу, српском Лерију Бирду“ аутора Жарка Дапчевића Дабе са портала kosmagazin.com
