Moja Crvena Zvezda
Клупска дешавањаКошарка

Калембер о настанку Звездиног кошаркашког клуба

Црвена звезда у недељу 4. марта слави свој рођендан – 67 година постојања. Од те давне 1945. када је основан па све до данас, београдски клуб црвено-белих боја постао је бренд препознатљив широм меридијана. За то су заслужни сви они који су носили дрес са Звездиним грбом на грудима, својим успешним спортским резултатима проносили њену славу, али и њени бројни навијачи који су се тим успесима радовали, дивили им се и због којих је Црвена звезда у ствари и постала то што јесте – најпопуларнији клуб са ових простора.

Када је о игри под обручима реч, синоном за кошаркашки клуб је свакако Мали Калемегдан, где је све и почело. На том истом месту 67 година касније сусрели смо се са Срђом Калембером, чланом прве кошаркашке екипе Црвене звезде. Времешни господин на чијем лицу, али и по покретима, се није могло закључити да је ушао у девету деценију живота, одмотавао је клупко настанка кошаркашког колектива.

– На ћошку Крунске и Милутинове улице била је једна кућа на спрат. Ту се налазио некакав омладниски клуб, место на коме су се скупљали млади и учени људи. Крајем 1944. године Миро Радојчић, чувени новинар Политике ми је рекао да ће ту доћи доста света, да се припрема оснивање новог спортског клуба. Све то се по центру Београда брзо прочуло па смо се сви питали хоће ли се клуб звати БСК или Југославија, пошто су то била најпопуларнија имена пре рата. Међутим, Радојчић ми је открио да ће овај нови клуб добити потпуно ново име и да се зато и организује скуп – почео је причу Калембер и наставио:

– Било је доста предлога – Младост, Млади радник, Студент, па Наш студент, па чак и Динамо. Неко је онда узвикнуо: „Звезда“. Па кад је тај предлог наишао на одобравање онда су рекли: „Ако је Звезда, нека онда буде црвена“. И тако је Звезда рођена. Тада још додуше није одржана Скупштина. Та чувена оснивачка Скупштина одржана је на Старом ДИФ-у тог историјског 4. марта. Ја сам био клинац, имао сам 15, 16 година и био сам присутан. Пун назив клуба гласио је Омладинско студентско фискултурно друштво Црвена звезда – објаснио је Калембер.

Легендарни кошаркашки првотимац црвено-белих потом је пренео причу под обруче:

– Кошарка се играла по школама где су била организована првенства. А онда се једног дана појавио оглас где се млади људи позивају да се упишу у кошаркашкли клуб Црвена звезда. Е сада, замислите како је све то изгледало када је основано чак 12 тимова Црвене звезде. Толико омладинаца је желело да игра кошарку у Звезди. Било је заиста много деце и младих, а ја сам вероватно због своје грађе и нижег раста био селектиран у 12. тим. Међутим, брзо сам прекомандован у трећи, а онда у други, млади тим Звезде. Тако је све почело.

Калембер се присећао да је прво првенство било практично анонимно, јер кошарка није била популарна.

– Кошарка се у Београду мало играла за време окупације, док су сви остали спортови имали традицију, али кошарка није. Ја сам имао прилику да се са кошарком упознам у време рата. Одлазио сам на БАСК где сам играо и гледао фудбал. А тамо, у једном ћошку чувена браћа Шапер тренирали су кошарку и све то ми се свидело. Међутим, велику улогу у популаризацији кошарке имао је Небојша Поповић. Велики визионар, човек са чланском картом Црвене звезде са бројем један. Ја сам рецимо имао чланску карту број седам – мало је скренуо са теме Калембер, али се одмах потом вратио на прави колосек:

– Утакмице смо наравно играли на Малом Калемегдану где у почетку није било трибина. Прво првенство се играло по турнирском систему и када је Звезда освојила тилуту почело је да се пише о кошарци. Сећам се да су у Спорту освануле слике свих играча који су освојили титулу. Добили смо читаву страну. То је тада било незамисливо. Спорт је тада излазио уторком, а од новина су постајале још само Политика, Глас, Борба коју су читали само чланови Партије и Комунист. Понекад смо добијали простор на радију или у такозваном Журналу који се у биоскопу емитовао пре неког филма.

А како су изгледали тренинзи у то време?

– Тренирали смо два пута недељно, уторком и четвртком. У почетку смо играли боси, јер патика или било какве спортске опреме у оно време сиромаштва после завршетка рата није било. Али, захваљујући довитљивости Небојше Поповића дошли смо и до спортске опреме. Како, е то је занимљива прича. На месту где се налази данашња амбасада Чешке у Булеварун Краља Александра налазила се УМРА, организација за помоћ источним земљама. Американци су послали половну, већ коришћену опрему, а ми смо у реду стајали од 10 сати увече. Смењивали смо се на свака два сата у реду и ујутро смо дошли до патика, већ ношених, али то је за нас било нешто невероватно – кратко је застао Калембер и потом наставио:

– Небојша Поповић је имао бројне контакте, дописивао се са многим људима па је тако од Хришћанске заједнице младих на поклон добио тренерке. Е сад, можете замислити каква смо ми били атракција кад се на терену појавимо у патикама и тренеркама. Зато су и долазили да нас гледају, то је веровали или не доводило публику.

А гледалаца је било све више и више…

– Трибине смо саградили сами, ми играчи. Мој ујак је био архитекта, он је урадио пројекат, а ми играчи смо то спровели у дело. Желели смо да трибине покријемо, али нам из Градског зеленила то никада нису дозволили. Морам да признам, да сам од играча у тим радовима ја највише забушавао. Нисам волео физички рад, па никада нисам ишао ни на радне акције које су у то време биле веома популарне. Није ми то било потребно, јер нисам био члан Партије.

Публика која је долазила да гледа кошарку била је разноврсна:

– У првом реду на свакој утакмици седела је једна жена, која нас је стално опомињала да обучемо тренерке кад знојави изађемо из игре. Сваки пут, просто невероватно. Ту је долазио и Иво Андрић, али он никада није био уз терен, као неке друге важне личности, такозване званице, већ увек на трибинама уз обичан свет. Али, тамо се свашта могло чути, чак и псовка и то му је мало сметало. Ја сам био добар са Ивом и када смо бирали председника, ја сам са једним чланом управе ишао да га питам да се прихвати функције. Примио нас је у својим просторијама на месту где је данашњи Андрићев венац и тада нам је рекао: „Ја сам председник толико тога, не би било у реду да председавам и Звездом, али ћу увек бити ту да вам поомогнем“. Андрић је заиста волео кошарку.

Ривалитет са Партизаном постојао је од самог старта:

– Ми у Звезди смо Мали Калемегдан звали наш Спрингфилд по угледу на амерички градић где је измишљена кошарка. Толики је утицај Калемегдан имао на развој кошарке код нас. Е сад, у то време ми смо Партизан звали комшије државног првака. Сада нас они тако зову. А ја сам се у шали дичио да сам дао и дефиницију кошарке. Дефинисао сам је као игру са по пет играча у којој увек побеђује Звезда.

Калембер разговор није могао да заврши без посебног осврта на Небојшу Попвића:

– Он је био огроман ауторитет. Говорили су да Влада Дедијер, члан Централног комитета, није слушао ни бравара, мислим Тита, слушао је само Небојшу. Он је на факултету имао све десетке, био је далеко испред свог времена, имао је визију. Око себе је окупио такве људе као што су Борислав Станковић, Рашу Шапера, Ацу Николића. Свин нате шта су у они постигли у кошарци. И то је требало знати. Када су људи из врха државе видели да кошарка може добро да послужи за пропаганду дали су Небојши да изабере савезног капитена. Он је рекао да ће то бити Аца Николић. Мени је то било чудно, био ми је резерва, али Небојша Поповић је знао да процени. Сви знате шта је Аца Николић постигао у тренерском послу. Поповић је имао њух, доводио је стране тренере, праве играче, играли смо лепршаво. Звали су нас европски Харлемовци. Зато нас је на гостовањима увек гледало по три, четири хиљаде навијача. Небојша Поповић је могао да буде све у кошарци, на свакој функцији да буде најбољи, али он је ипак највише волео да буде новинар.

Да се не заборави…

Повезане вести

1 comment

aleksa мар 4, 2012 at 17:21

Kad POcinje superliga.

Reply

Leave a Comment