Душко Ивановић је рођен у Бијелом Пољу 1. септембра 1957. године. Прве шутеве на кош будући убитачан стрелац упутио је на кошаркашком игралишту удаљеном само пар метара од куће у којој је живео. Као и код многих дечака тог времена, светско првенство одржано у Љубљани 1970. (на којем је Југославија тријумфовала) је био преломан тренутак у одлуци да се озбиљније посвети кошарци. Са тренинзима почиње у локалном Јединству из Бијелог Поља. Имао је свега 16. година када је дебитовао за први тим. Тренер Јединства Братко Илић брзо је увидео велики таленат који млади Ивановић поседује. Већ следеће сезоне је био стартер а на прагу пунолетства је био праћен од свих великих тимова у Југославији. Као деветнаостогодишњак одлучио је да окуша срећу у Црвеној звезди, коју је тада тренирао Братислав Бата Ђорђевић. Међутим током предсезоне, током припрема на Златибору, Душко је одлучио да напусти екипу.
„Није ми се допала атмосфера у том тиму“, присећао се Ивановић много касније. „Није било другарства. Свако је радио своје, а ја нисам био баш добро примљен. Одлучио сам да се преселим у Подгорицу да бих могао да студирам право, иако је тренер Ђорђевић покушавао да ме убеди да останем.
Потписује за Будућност у којој игра са братом Драганом који се управо вратио из ОКК Београда. У почетку није био у првом плану али све се мења након утакмице са Морнаром из Бара на којој је убацио 35 поена. Постаје члан стартне петорке подгоричког тима и у њој остаје током свих девет година које је провео у клубу. У року од четири године завршио је и студије права којима се и професионално бавио једно време упоредо са играњем кошарке. Из Подгорице одлази након девет година као један од најбољих стрелаца лиге.
Након разговора са Божидаром Маљковићем придружује се (упркос томе што је имао издашнију понуду Олимпије) младој и талентованој екипи сплитске Југопластике. Тренер сплићана је овако образложио своју одлуку:
„Видео сам тим са гомилом талената, али премлад. Тражио сам искусног играча, вођу, ауторитет за играче, али и за судије. Одабрао сам Душка и он је, срећом, прихватио. Он је био кључни део у изградњи велике Југопластике“.
Југопластика осваја домаћу титулу у сезони 1987-88. чиме стиче право наступа у тадашњој Евролиги. Младом тиму нико није давао велике шансе ни пре такмичења а поготовo на Фајнал фору у Минхену. Ипак, победе против Барселоне у полуфиналу а затим и Макабија у финалу одјекнуле су континтом и утрле пут ка доминацији званично најбољег кошаркашког тима Европе 20. века. Душко Ивановић је, без обзира што је у екипи био свега две сезоне, био капитен тима. Следеће сезоне Југопластика прво освоја национални куп, још једну титулу првака Европе на Фајнал фору у Сарагоси а затим и Југословенску лигу.
После 10 сезона у првој лиги Југославије и укупно 226 утакмица и 4.551 убачених поена (23,3 поена просечно) већ као ветеран (32. године) по први пут одлази у иностранство.
Због година није имао много понуда. Прелази у Шпанију, у екипу Валви Ђирона. Прву сезону у Ђирони је завршио са просеком од 27,0 поена, док је у својој другој убацивао 19. поена просечно.
Повреда леђа и операција су разлог због којег му Ђирона није продужила уговор. Након опоравка тада 36. годишњи Ивановић на позив Боже Маљковића долази на краткорочан уговор у Лимож, да одмени повређеног Јурија Здовца. У шест утакмица Француске лиге просечно је бележио 16,4 поена уз добре проценте шута. Увидевши да операција није оставила велике последице Ђирона га након истека краткорочног уговора са Лиможом поново потписује.
Сезоне 1994-95 прелази у швајцарски Фрибур где са 37. година игра одличну сезону. Потом се враћа у Ђирону да би постао помоћни тренер. Следеће сезоне се поново активира као играч/тренер у Фрибургу и просечно бележи 18,8 поена по мечу. Фрибург је освојио лигу те као и у наредне две сезоне али овај пут са Ивановићем у улози ,,само“ тренера. Као селектор је водио репрезентацију Швајцарске између 1997. и 2000. године.
У лето 1999. Ивановић је донео још једну кључну одлуку у животу – прихватио је понуду Лиможа. Након успешне сезоне сезоне у којој је освојио Куп Француске, Куп Кораћа и првенство Француске добија позив из клуба у успону, Басконије из Виторије.
За Басконију се вежу његови највећи тренерски успеси – двоструки је учесник Фајнал Фора, освојио је три титуле првака Шпаније, четири шпанска Купа краља и један Суперкуп. У клубу из Виторије је у три мандата провео укупно 13 сезона а занимљиво је да је у сваком од тих мандата освојио по једну титулу. Радио је и у Панатинаикосу (са којим је освојио Куп Грчке), Химкију и Бешикташу.
Као тренер чувен је по својим спартанским методама тренинга и гвозденој дисциплини. Води се девизом да након тренинга ум може бити уморан, ноге не. Такав приступ је изродио многе урбане легенде, зна се да постоје играчи који су при потписивању уговора тражили да у њему стоји клаузула да ако Душко Ивановић преузме екипу постају слободни, зна се да је било играча који су потписали за Басконију а затим током припрема панично тражили од менаџера да их ,,вади одатле“ али се исто тако зна да је било играча који су му захвални на томе како је са њима радио и у какве играче их је обликовао (Скола, Телетовић, Ракочевић…). Током година је своје надасве чувене тренинге морао да прилагоди новом времену и броју утакмица који се игра данас.
Што се начина игре тиче као параметар ћемо узети игре шампионског тима Басконије из његовог последњег мандата. Екипа је у нападу играла брзо, инсистирајући на примарној и секундарној транзицији. Приличан број тих напада се завршавао отвореним шутем за три а као један од захтева на ком се инсистирало је то да се један играч позиционира у корнеру и чека лопту. Од плејмејкера се очекивало да контролишу ритам и добро читају ситуације. Хенри је био примарни плејмејкер а Вилдоса се више користио као егзекутор, често и из кретњи од лопте. Дистрибуција лопте се често вршила преко (центра) Џекирија са високог поста или из кратког отварања. Басконија је тада у ростеру имала две четворке које (Полонара и Питерс) способне да шутну за три или да продором нападну close out. Лопта се често спуштала њима и на позицију тзв. левог лакта било да нападну леђима било да пошаљу повратни пас када се одбрана скупи.
Дефанзивно гледано код одбране пика први циљ је зауставити ролера а потом и играча са лоптом тј. шут за три. Удвајања су се вршила агресивно терајући противничког играча ка бочној линији или ка линију половине терена где се покушава приморати на грешку. На најбољем противничком играчу се игра агресивно и покушава се спречити да прими лопту а ако је прими агресијом се покушава натерати да је се што пре ослободи. Што се скока тиче по правилу на њега иду три играча, двојица у рекету и трећи који се на скок устремљује споља користећи то што није заграђен. Руке у одбрани су увек активне што је резултирало великим бројем украдених лопти те екипе Басконије.
Ово су неке законитости које се могу приметити у игри Басконије, последње екипе коју је наш нови тренер водио. Душко Ивановић, као и сви добри и искусни тренери, ће модел игре прилагодити играчима које је затекао у Црвеној звезди. Да ли ће бити нових долазака (можда и одлазака) остаје да се види. Једно је сигурно – на клупу Црвене звезде од меча са Асвелом седа тренер са великим искуством и знањем, човек који је у најјачој европској лиги водио екипу на преко 500 утакмица и човек који је међу тренерима са највише вођених утакмица у Евролиги. Тренутак у коме је дошао није лак. Посао који га очекује је сасвим извесно обиман и тежак али као што каже наш народ – на муци се познају јунаци. А поред свих других особина Душка Ивановића којима су се бавили и бавиће се наши медији једна се слабо спомиње а видљива је кроз целу његову каријеру. Храброст.
*У тексту су коришћени цитати и поједини подаци из текста ,,101 Greats – Dusko Ivanovic“ аутора Владимира Станковића са сајта kosmagazin.com
