Фото "Новости"
Фото "Новости"

У чланку који су објавиле Вечерње Новости читамо о другачијој страни живота једног од највећих српских писаца  свих времена. Текст преносимо у целости, а ви уживајте у причи о љубави великог уметника према спорту и Црвеној звезди.

Гледалац ТВ серије „Монтевидео“ могао би поставити питање: откуд у романтичној причи о фудбалу писац Милош Црњански? Сам Црњански би одговорио: „Све је у вези, на свету“.

Тридесете године прошлог века спортски Београд је био у знаку припрема фудбалске репрезентације за прво светско првенство у Уругвају, Куп Жила Римеа (председника ФИФА), бојкота државног тима хрватских играча, клупског ривалства Југославије и БСК. На књижевној сцени прве „Сеобе“ М. Црњанског, у издању Геце Кона (обојица су рођени у Чонграду, Мађарска) биле су изузетан догађај. Роман је добио награду Српске краљевске академије.

Архитектонско-урбанистички изглед престонице те године сачувао нам је Јеремија Станојевић на својим фотографијама.

Црњански је био познат не само по свом новом, превратничком духу у књижевности, него и као велики љубитељ спорта. У групи интелектуалаца-спортиста, који су основали недељник „Спортиста“ (мај 1924), био је једини књижевник. Међу српским литератама минулог века нико се као песник „Суматре“ није тако страствено и свестрано бавио спортом (играо је фудбал, веслао, једрио, вежбао, мачевао, скијао, тренирао бокс). Са флоретом у руци, говорио је његов учитељ мачевања, имао је „брзину лудака“. Милорад Гаковић Сики је причао да је у својој школи бокса много очекивао од Коче Поповића, али „најталентованији, за боксера, борца-такмичара ипак је био Милош Црњански“. Привлачила га је авијатика (репортажа „Надземаљска лепота Србије“). Писао је о зимском спорту, у листу „Време“ објавио разговар с тадашњом првакињом државе у смучању Јелком Шулгај (аутор анкете „Најсрећније жене Југославије“). Као аташе за штампу нашег посланства у Риму, у својим четрдесетим, „силазио спустовима, куд није требало, и куд иначе не би смео“ и учио тенис.

ОД КАМЕНОЛОМА – КАНТРИДА
МАЛО је познато да је Црњански издејствовао дозволу да са Викторија каменолом на Кантриди претвори у фудбалско игралиште, касније чувени стадион Ријеке.
Тај задатак му је поверила управа клуба јер је директор мађарског предузећа коме је каменолом био издат у најам за потребе изградње ријечке луке, био рођак. На отварању је гостовао загребачки Грађански.
Црњански је, како сам каже, тада „мало марио за поезију“, учио је италијански, читао Кардучија, проводио се. Ту 1913. сматрао је за „најлепшу годину“ свог живота.

Фудбал је, међутим, био и остао његова највећа спортска љубав. Као гимназист у Темишвару, где је породица Црњански живела од 1896. до 1912, играо је центарфора или леву полутку, најпре у клубу гимнастичара, а затим у професионалном клубу железничара Кињижи, у коме их је, вели, тренер Сидон (биши играч УТЕ) учио „невероватним грифовима“. Играо је пре Великог рата као студент на Ријеци (тада се звала Фијуме), у сушачкој Викторији и Новом Саду (МТК) а после рата у Београду и Панчеву.

Са славом водећег авангардног песника и прозаисте („Лирика Итаке“, „Дневник о Чарнојевићу“) био је капитен, регистровани фудбалер панчевачког Баната (Београдска жупа). Као ветеран играо је за олд-бој тим Југославије, за коју је навијао. У овом клубу су играли његови ђаци из Четврте мушке гимназије (Милутинац, Ђокић, Хрњичек – путовали у Монтевидео) а шурак Јован Ружић, први српски интернационалац, био је функционер.

Као фудбалер у Панчеву упамћен је по „елегантним, интелигентним и ефектним потезима“, технички дотераној игри, головима, али и по жустром понашању према судијама.

О свом односу према фудбалу оставио је трага у писмима Иви Андрићу када је овај службовао у нашим посланствима у Ватикану и Букурешту, у „Итаки и коментарима“ (1959), интервјуима. У једином спортском, за „Спортисту“, јуна 1930, каже да би више волео да игра у првом тиму Југославије, но да опет добије награду Академије.

Црњански је, вели, „одрастао у фудбалу“ и фудбал никада није могао да заборави. Сећао се својих саиграча са Сушака (Престинија, Грандића, левог бека Бране, Мађара Јао Пиште, чувеног центархалфа, који је, 1914, када је почео рат, чинио све да му помогне да пређе у Србију), утакмица против Хајдука у Сплиту. Међу играчима Југославије највише је ценио Лубурића, Драгана Јовановића Жену („тип првокласног енглеског фудбалера“) и Милутинца („тип наше расне игре“). О ведетама БСК, Моши и Тирнанићу, говорио је: „Они су неоспорни мајстори и лепших потеза ја нисам видео ни при великим утакмицама у иностранству“. А гледао је тадашње великане: Рапид, Ференцварош, Селтик…

Када се, после деценија странствовања, вратио на своју Итаку, навијао је за Црвену звезду. Владимир Буњац је тај податак забележио у Разговорима са Црњанским. И не сачекавши питање, пише Буњац, одговорио је: „Ја навијам за Звезду, али наставите“.

Према казивању књижевника Милосава Буце Мирковића, та љубав је рођена на „Хајберију“, старом Арсеналовом стадиону, у „мајсторици“ КЕШ коју је београдски тим играо против Глазгов ренџерса: „То није било навијачко опредељење у пуком смислу већ осећање једне високе културе спорта коју је Звезда на најбољи начин тада демонстрирала“. О томе је ЈСЛ „Спорт“, поводом премијере филма „Сеобе“ Саше Петровића, први писао.

Казао је том приликом да је гледао још неке југословенске тимове, али да је Црвена звезда, и поред пораза (1:3), најбоља. Била му је испуњена жеља да се одмах после утакмице упозна са Звездиним фудбалерима. Црњански је био школован играч и знао је да гледа фудбал и процењује актере на терену.

– По повратку у земљу Црњански је, сведочи Мирковић, ретко ишао на стадионе, сем неколико пута (једном је Миљанић послао кола по њега) али се увек интересовао за своју Звезду, посебно би питао коју је оцену добио његов љубимац Душан Савић. У једној карти из месташца Фијезоле крај Фиренце, где је углавном написао поему „Стражилово“, пита ме: Шта се то побогу догађа са Црвеном звездом?

Као да је данас написана. „Живот има врло чудне везе. Ја те везе називам суматраизмом“, писао је аутор „Код Хиперборејаца“, најнеобичније (суматраистичке) романескне творевине и у светској белетристици.

Бескрајни плави круг, и у њему Звезда.

12
Коментари

avatar
6 Comment threads
6 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
9 Comment authors
MarekaMarkoFCRSBilo bi lepoНемањаGoran Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Mareka
Гост
Mareka

… u knjizi Roman o Londonu Crnjanski je objasnio zasto je Crvena zvezda daleko iznad bivse Jugoslavije u kojoj je “ rodjena“ !!

Bilo bi lepo
Гост
Bilo bi lepo

da neko nadležan pokrene inicijativu ,da sve slavne ličnosti (umetnici , glumci , pevači , književnici ………) koji su navijali ili još uvek navijaju za naš klub , dobiju svoj kutak na Marakani . Tako bi se i njima odužili , a na neki način bi se ugled kluba podigao i približio onima koji baš i nisu navijački opredeljeni……..

Goran
Гост
Goran

Lepo, velikani navijaju za Zvezdu. Nisam znao za ovo. Hvala autoru.

ПГЦЗ
Гост
ПГЦЗ

„Бескрајни,плави круг и у њему звезда“..Ко није читао,тиме почињу „Сеобе“ Црњанског.Уз дужно поштовање,прочитао сам доста књига,али „Сеобе“ су нешто најтеже што сам радио. 🙂

Nikola
Члан

Tata je jutros išao na pijacu, a mama na posao. Pretpostavljam da je ok da to ovde napišem. Jbt. daj bar pročitajte članak kad nešto komentarišete. Kakve veze ima Marković i boja dresa sa tekstom?

Ajde
Гост

Ne smaraj,svako ima pravo da pise sta hoce u vezi sa Zvezdom.Siguran sam da su ovi momci procitali tekst,ali jednostavno nemaju komentar,kao sto ga nemas ni ti,jer da ga imas vec bi ga napisao,a ja ga ne vidim.

Nikola
Члан

Kad ovo postane oglasna tabla, onda neka piše ko šta hoće i gde hoće, a što se mene tiče ovde neće moći. Ne trudi se da mi odgovaraš, jer ću ti svakako izbrisati komentar. Neki red mora da se zna! Ako ti ne odgovara, slobodno piši na drugom mestu.

Немања
Члан

За то имате место на форуму, овде коментаришите текст!

CZV
Гост

Citam po sajtovima,da je navijac Partizana udario Lazara Markovica,a ja cu samo reci: Jedan klub vredi,onoliko koliko vrede njegovi navijaci !!!

D.S.
Гост

Dresovi koje smo juce nosili su bas super,onako jednobojni,po meni bi mozda samo sortsevi bili beli a dresovi i stucne crvene kao juce,bili bu super dresovi.Ili bi po meni bili crveni dresovi sa belim prugama jer smo mi Crvena Zvezda,a ne bih voleo da budu kao sada beli dresovi sa crvenim prugama,nismo mi beli nego CRVENI !!!

kole
Гост
kole

predpostavljam da je sarkazam u pitanju. 🙂 kreativno.

MarkoFCRS
Гост
MarkoFCRS

Nažalost, ja mislim da nije sarkazam. Jbg, ima nas svakakvih, možda bi neko voleo da promenimo dresove u roze, to je sad „in“ 😀 Ali, meni nema ništa lepše od naših klasičnih crveno-belih, i to onih retro iz ’91. sa širokim štraftama i velikim „retro“ grbom 🙂 Ni slične dresove nema niko na svetu, to su sveti dresovi! Nek’ nam bog da sreće, da se vrate dani, slavni dani naše prošlosti… !