МЦЗ интервју: Отишли су тужних лица… Филип Касалица!

Екипа МЦЗ-а је решила да вам, као верним читаоцима, испуни још једну жељу и уради интервју са играчем који је сјајним поготком 21. марта донео свом тиму сигурну победу и послао противничке фудбалере кући тужних лица. Наравно, сви већ знате да се ради о Филипу Касалици.

Филипе, ушао си у историју вољеног клуба већ на дебију, и то после првог контакта са лоптом! Какав је то осећај?

– Прошло је већ доста времена од тог тренутка, али ја и даље нисам свестан шта се догодило. Стати раме уз раме, макар и на папиру, са таквим легендама клуба, заиста је феноменалан осећај. Наравно, сматрам да не могу да се поредим са њима, јер немам у Звезди ни четири утакмице, али свеједно сам изузетно почаствован, иако је још рано стављати мене уз тако велике играче.

Је л’ те болело нешто када си пао преко рекламе прослављајући гол на дербију?

– Колено ми је било скроз крваво, али ја сам то тек после утакмице видео. Био сам ван себе због адреналина, јер то што „делије“ могу да приреде, то не може нико у Европи, потписујем.

Ниси се надао да ће твој почетак на Маракани бити баш овакав?

– Нисам очекивао да ћу имати деби из снова. Наравно, замишљао сам и победу у дербију, да нам крене добро, како нам сада и иде, али ово је заиста био најбољи могући начин да почнем у Црвеној звезди. Заиста сам пресрећан.

Ипак, постоји и одређени притисак наметнут головима које си постигао одмах по почетку полусезоне.

– Ова два гола можда не врше директан притисак на мене, али неки подсвесни сигурно постоји. Доведен сам као појачање Црвене звезде и зна се шта се очекује од мене као нападача. Имао сам среће да на прве две утакмице на нашем стадиону постигнем два гола, прво на дебију против Смедерева, па онда и на вечитом дербију, а знамо сви шта то представља у нашој земљи, па то можда мало повећава притисак, али као што сам и раније говорио, знао сам где долазим, знао сам шта значи дрес Црвене звезде, тако да ћу се максимално трудити да оправдам поверење људи из клуба и навијача.

Важан гол си дао и у јесењем делу сезоне, али као члан Слободе, и то управо Црвеној звезди. Мислиш да си се сад искупио?

– Па, као члан Слободе сам гол дао и Партизану, а они су тада изгубили, што је, чини ми се, њихов једини пораз у овом првенству. Што се тиче гола који сам дао Звезди, гледам на њега позитивно, јер можда, да га тада нисам постигао, сада не бих био овде. Шта је било, било је, сада сам члан Црвене звезде и трудићу се да са саиграчима играм што боље и постижем што боље резултате.

Како си реаговао када ти је јављено да те од црвено-белог дреса дели само још потпис?

– Ту вест ми је саопштио мој менаџер и велики пријатељ и ван посла. Био сам пресрећан и одмах сам контактирао колегу Максимовића, прво је био у неверици, али, хвала Богу, све се завршило баш онако како смо желели.

Када већ говоримо о Николи, да ли ти је олакшавајућа околност била то што си са њим прешао у Звезду?

– Јесте мало лакше, али и кад сам дошао, знао сам доста играча овде – ту ми је био кум и најбољи пријатељ Андрија Калуђеровић, затим Душко Тошић, кога знам доста дуго, неких седам, осам година, још из ОФК Београда, Вешовића знам из младе репрезентације, са Бајковићем сам играо у Срему из Сремске Митровице… Међутим, све и да нисам никога знао кад сам дошао, ова атмосфера овде у нашој свлачионици је заиста феноменална и мислим да је то један од предуслова за успех једне генерације. Сви се подржавамо међусобно и за сада је све како треба.

Да ли је и то једна од предности које ова екипа има у односу на ону из јесењег дела сезоне?

– Читао сам раније по новинама, мада не знам шта је од тога истина, да атмосфера међу играчима није баш била сјајна, али то не бих коментарисао, већ бих се вратио на нас – екипа није много промењена, али имамо квалитет, што смо и показали, а што се тиче атмосфере, она је много битна за тим и мислим да је оно што ми имамо, то другарство, а укључени су, наравно, и тренер и стручни штаб, то је оно што нам помаже да пружамо тако добре партије.

А како се теби чини рад са једном од наших највећих фудбалских легенди?

– Да ли ја уопште и могу да причам о једној таквој легенди као што је Роберт Просинечки? То се већ зна у Србији, Хрватској, Европи, свету… Ја бих само поновио оно што су раније људи говорили. Утисци су скроз позитивни и то је све.

Да ли си упознат са коментарима које је Драган Џајић имао о твојој игри?

– Да, прво су ми људи јављали да је Џајић говорио о мени, а онда сам видео… Шта могу да кажем? То је велика сатисфакција за мене и мотив да радим још боље – похвалила ме је највећа играчка легенда Црвене звезде и уопште Србије и Југославије. Ако он случајно буде ово читао, нека зна да ћу му се захвалити на терену, својом игром.

Како си се уклопио у игру са нападачем какав је Борха? Да ли ти више одговара да играш крило или класичног шпица?

– Више волим да играм класичног нападача. Нисмо Борха и ја добили прилику ниједном још да играмо као два шпица, различити смо типови: ја тражим простор и дубину, он зна и да се загради, заиста се ради о феноменалном играчу, иако га оспоравају често. Видело се у дербију колико он значи за нашу игру, за оба гола је заслужан, учествовао је у обе акције… После јесењег дербија сам читао у новинама како странци не доживљавају дерби исто као и ми из Србије, али се сада видело како је Борха код првог гола и уклизао, Евандро је ушао у дуел са Илићем, тако да имамо стварно одличне странце.

Кад смо се већ вратили на тему дербија, како коментаришеш новинарске нападе на славље после победе у првом полуфиналном мечу Купа?

– Не бих, стварно не бих о томе да говорим. Кажњени смо од стране ФСС-а, прихватамо одговорност и волео бих да се на томе заврши.

Ти си се после потписа преселио у Београд, како се сналазиш овде?

– Брзо сам се снашао, имам доста пријатеља, а и дуго сам живео овде, од 2004. до 2008. док сам играо за ОФК Београд. За сада сам живим, породица ми је остала у Ужицу, брат, мајка и отац.

Је л’ то што живиш сам значи да немаш девојку?

– Немам. Доста људи ме то пита, али тренутно нисам заљубљен.

Дакле, за то време, цело срце је резервисано за Црвену звезду.

– Љубав према Звезди је урођена. Мислим да то колико људи воле Звезду, да то нема нигде… Могу људи да навијају за друге клубове, али то колико наши навијачи воле свој клуб, то је нешто невероватно. Ево, на пример, један мој бивши саиграч ми је причао како је раније навијао за Партизан, тј. био је њихов симпатизер, али од првог пута када је заиграо на Маракани, за њега постоји само један клуб.

Да ли си се плашио да ће повреда коју си имао релативно скоро утицати на твоју игру у црвено-белом дресу?

– Право да ти кажем, мало се јесам плашио, јер сам знао колико су навијачи очекивали од мене, дошао сам као појачање у нападу, али из ове перспективе, можда је и боље што је било тако, јер је сада све испало како треба. И захвалио бих се људима из клуба и стручног штаба, саиграчима, јер док сам био повређен, стварно сам имао подршку какву никад нисам могао ни да замислим. То само може у Црвеној звезди и то је још један доказ колико смо велики клуб.

Као ватрени навијач, сигурно имаш и неку омиљену песму са „севера“.

– Имам доста, не могу да се одлучим, али ако морам да издвојим једну, нека то буде „Нек нам Бог да среће да се врате дани, славни дани наше прошлости“.

Хоће ли се вратити?

– Бавим се спортом и оптимиста сам, али то што је Црвена звезда освајала, европска и светска титула, данас је то тешко освојити и ако реално причамо, неће бити у скорије време, али зашто да не верујемо? Никад се не зна.

Је л’ дође некад до забуне на тренинзима, с обзиром на то да вас је чак четворица са именом Филип?

– Не, свако од нас има посебан надимак, али је занимљиво што се то дешава са Луком Миливојевићем и Луком Милуновићем, често се дешава и на тренинзима и у свлачионици кад зовемо, на пример, Миливојевића, окрену се обојица.

Који је твој европски сан?

– Наравно да понекад размишљам да наставим каријеру у иностранству, али тренутно сам сконцентрисан само на Звезду зато што ми је овде јако лепо и ово је мој највећи сан – да обучем дрес Црвене звезде и да освајам трофеје и када будем са саиграчима подигао трофеј, мислим на првенство, јер то је најбитније, онда ће мој сан бити комплетан.

Да ли можда очекујеш и позив у репрезентацију?

– Искрено, сада не размишљам много о томе, више сам мислио о репрезентативном дресу док сам био у Слободи, него сада. Усредсређен сам на Црвену звезду и битно ми је да забележимо што боље резултате.

Сигурно су ти у сећању многе Звездине утакмице, али коју би од њих издвојио?

– Памтим много њих, али рецимо да ми је у скорије време најдража ова против Динама из Тбилисија, овде на Маракани. То је за сваког Звездиног навијача можда и најлепша утакмица нашег клуба. Био сам мали кад смо били шампиони ’91, па се тога не сећам најбоље, зато бирам ову против Тбилисија.

А ове утакмице које су пред нама? Колико можемо у првенству, колико у Купу, а и у Европи на лето?

– О Европи је још рано говорити, треба доста имати и среће у жребу, ето, ми смо прошле године добили Рен, који је сјајна екипа… Што се тиче домаћих такмичења, ми се не одричемо титуле, али идемо утакмицу по утакмицу, јер смо тако одлучили 10. јануара када смо се окупили први пут, па ако нам се укаже прилика, даћемо све од себе да освојимо и титулу, иако Партизан сада има 6 бодова предности. Куп нам је био превасходни циљ, у првом мечу смо створили лепу залиху што се тиче голова, али није све готово јер на очекује реванш, а Партизан има врло добре играче, али верујем у себе и своје саиграче да можемо да дођемо до финала, а касније, надам се, и освојимо трофеј.

Имаш ли нешто да поручиш навијачима за крај?

– Ја бих им се пре свега захвалио на досадашњој подршци и овим путем их позивам да наставе да нас бодре и у наставку првенства, а ми ћемо пружати што боље партије, као што смо и до сад.