Жељко Булатовић за МЦЗ: Мој највећи успех у каријери је то што десет година тренирам црвено-беле!

Већ десет година, откако је овај човек тренер одбојкашког клуба Црвена звезда, наш клуб води главну реч када је у питању домаћа лига. И ове сезоне су црвено-бели одбојкаши успели да изборе титулу у плеј-офу, после невероватног преокрета у полуфиналу и три сјајна финална меча, али заслуге не приписујемо само овим талентованим момцима великог срца, већ и њиховом тренеру – Жељку Булатовићу, са којим смо данас имали прилику да разговарамо.

За почетак, осврнућемо се још једном на финале које су наши одбојкаши играли против екипе Војводине.

– Финала умеју да буду врло чудна – могу нас очекивати тешке и неизвесне утакмице, али исто тако може да се деси и да се победи релативно лако у малом броју мечева. Нама се, срећом, догодила ова друга варијанта и мислим да је кључна утакмица била она прва коју смо играли овде, у Шумицама. Војводина је играла изванредно и када смо схватили да можемо да победимо и у таквој утакмици где нам је противник одличан, то нам је дало додатну снагу, а Војводина је, чини ми се, после тога полако почела да пада у игри и то смо успели да искористимо. И пре почетка плеј-офа, пред четвртфинале, рекао сам да у тим завршним утакмицама велику улогу играју глава и психологија – ту више нема тренинга, шта сте урадили, урадили сте и само је битно да играчи схвате да нема изгубљене ситуације и да мора да се игра док год има шансе.

Када већ говоримо о менталној снази коју играчи морају да поседују, како сте успели да их мотивишете да се у полуфиналу врате у такмичење после 2:0 за Партизан?

– Мислим да је кључна ствар била та што сам доста разговарао са њима, а и они међусобно. Имам искуства у таквим ситуацијама, јер смо и пре освајали титуле, а да смо пре тога у полуфиналу као домаћини губили 2:0. Једноставно нема логике да кроз цео шампионат побеђујете у свим утакмицама, а да онда и плеј-оф буде лак, мора се наићи на неку препреку. Ако сте спремни да се из такве незгодне ситуације извучете, онда јесте за првака, а ако не можете, онда и нисте заслужили да будете шампион. Морам да истакнем и то да је наша екипа најмлађа у лиги, а опет врло зрела за своје године, јер смо успели да се извучемо из онакве ситуације у полуфиналу, а притом не мислим само на резултат, већ смо имали и личне проблеме у екипи, као што су повреде Јаковљевића, Копривице, мала повреда Стоиловића, онда Перића, некако су нам све време примачи били у проблему. Ипак, доста нам је помогла јака клупа и то што смо имали велики број играча који може да их замени и, ето, успели смо да се извучемо из тога. Знам да само једна утакмица може много тога да промени и управо то се нама и десило.

Највећи квалитет који одликује ову екипу јесте пре свега њихов озбиљан приступ и посвећеност одбојци.

– То су пре свега добри момци, јако добра деца, која заиста током целе године напорно ради. Они су стварно изузетно посвећени одбојци, имају и доста простора за напредак, што је нормално, а за то тренер и служи, да обучи играла и усмери га на прави пут. Да би освојио титулу, мораш да имаш и одређену хемију унутар тима, морају све коцкице да се поклопе, а ми смо то заиста и имали. Друга ствар, коју ја стално потенцирам, јесте чињеница да постоје три сегмента који морају да функционишу да би тим остварио добар резултат: добар управни одбор, односно организација клуба, затим стручни штаб и играчи. Тврдим чак и да је лакше постићи неки резултат ако је управа клуба добро организована, а има слабији тим, него да играју врхунски спортисти, а да је клуб неорганизован. Ми смо све време имали подршку људи из клуба, они су веровали у нас, а неки од играча који су наступали су са нама још од кадетске селекције, тако да не сумњам да ће они донети још трофеја Црвеној звезди.

Да ли се некад ипак дешава да недостаје концентрације, да се неко улењи, да се не понаша дисциплиновано?

– С обзиром на то да су сви доста млади, наравно да се некад дешава да не могу да се концентришу, али не могу стварно никога да истакнем да је лењ или да неће да слуша, јер да су лењи, не би били ту где јесу. Природна селекција у спорту је врло проста – ко не успе да издржи напор на тренинзима и ко се не посвети довољно ономе што ради, тај сам себе искључи из приче. Ми заиста никад нисмо имали такве проблеме, сви раде веома добро, а оно што је битно за Црвену звезду, по мом мишљењу можда и важније од самих трофеја, јесте то да ће ови момци који су ове године освојили првенство и Суперкуп остати на окупу још минимум две године, а ми знамо већ сада ко ће доћи после њих, чак и ко ће доћи после ових који дођу после садашњих играча. Имамо врло квалитетан рад у клубу и искористио бих ову прилику и да се захвалим људима који раде са млађим категоријама – то је нешто што смо успели да изградимо свих ових година, увек смо отприлике знали ко ће заменити оне који тренутно играју и тако смо увек успевали да надокнадимо одлазак великог броја играча.

То значи да је рад омладинске школе врло битан?

– Наравно, то веома, веома важно, ја сам задовољан како то све тече, јер смо увек имали план и њиме се водили. Клупска политика је јасна – из године у годину се ослањамо на сопствене снаге, а и кад доводимо нове играче, то су пре свега они млађи, неискусни, али велики потенцијали. Не кажем да сигурно нећемо довести неког из другог клуба, можда се нађе неко, али не искусан, него талентован, то је најважније.

Кога од домаћих играча највише цените и кога бисте волели да видите у црвено-белом дресу?

– Ценим пре свега играче који су код нас и мислим да нема тренутно никог ко је бољи од њих толико да га пошто-пото желимо у Звезди, имамо заиста квалитетне, одличне одбојкаше. Рецимо да је један од играча ван Звезде који је на мене оставио јак утисак ове сезоне, на пример, Срећко Лисинац, мислим да је он велики потенцијал.

Нису увек резултати пратили снагу тима црвено-белих одбојкаша.

– Занимљиво је то што мислим да је Звезда имала најјачу екипу оне године када су постигнути најслабији резултати. То је била моја друга сезона у клубу, када смо имали велики број одличних играча, који су могли без проблема да буду међу прве три екипе, а ми смо једва били четврти. Имали смо искусне и младе играче, али је било доста пехова, болести и једва смо се скупили. Некако ми је та сезона најмање драга, а опет, према појединачном квалитету играча, можда је била најјача.

Како оцењујете случај Атанасијевића који је као јуниор прешао у Партизан, јер је у Звезди проглашен неталентованим, а сада је један од најбољих коректора у земљи?

– Искрено, до скоро нисам ни знао за тај случај, јер је рано прешао у табор црно-белих, али такве ствари су у спорту нормалне. У маси играча, неки сазру раније, неки касније, па је нормално да се поткраде грешка.

Односи између одбојкашких клубова Црвене звезде и Партизана треба да послуже као пример и другим клубовима ова два спортска друштва.

– Никада нисам имао никакве непријатности када сам прешао из Партизана у Звезду. Односи су увек били максимално коректни, иако смо, нормално, велики ривали и наше утакмице су увек неизвесне, победе су драже, а порази болнији, али далеко од тога да између нас постоји нека зла крв. Никада није било никаквих проблема, људи из Партизана су ми пожелели срећу на новом послу. Тада је био у оптицају и Зоран Терзић, али је он ипак одлучио да настави да тренира девојке, па су ту функцију понудили мени и тако сам постао тренер црвено-белих. Иако је у то време имала нешто слабије резултате, знао сам како је Звезда организована и да мора да буде бар међу прва четири тима, односно да се сваке године бори за титулу.

Да ли некад жалите због ове одлуке и мислите ли да сте могли да направите бољу тренерску каријеру у Партизану?

– Таман посла да се кајем због преласка у Звезду. Не мислим да бих као тренер црно-белих остварио већи успех, никад се не зна, можда би ми каријера била дупло гора, али у сваком случају су и један и други клуб перјанице српске одбојке. Мој највећи успех у каријери нису ни трофеји ни титуле, већ сама чињеница да сам већ десет година тренер Црвене звезде.

Је л’ то значи да сте Звездаш одувек или сте заволели клуб када сте у њега дошли?

– Знате како, када се бавите оваквим послом, морате бити професионални и нема ту много места за навијачко опредељење, онда вас носе емоције, а разум оде на другу страну. Велики је успех уопште бити негде тренер читавих десет година, а поготово што је овакав клуб у питању, а ја сам успео да овде останем толико дуго, без икаквих проблема, и када су резултати били изнад очекивања и испод њих, увек сам имао подршку и на томе сам свима захвалан.

Која је тајна Звездиног успеха у одбојци? Шта је то што је годинама већ држи у врху?

– Мислим да је кључна ствар организација клуба. Стално то истичем, јер сматрам да је то изузетно важно. Господин Боричић је од просечног савеза успео да направи савез који је један од најразвијенијих у земљи. Битно је да се зна хијерархија, да се зна шта су чије обавезе и онда је лако уклопити се.

Да ли је то рецепт који морају да примене и остали клубови спортког друштва како би побољшали резултате?

– Мислим да је најважније стрпљење. Не може екипа да се уигра преко ноћи, поготово када се креће од нуле. Не могу играчи да одлазе и да долазе нови, да буду ту шест месеци и онда напуштају клуб, нити тренери могу бити добри ако у екипи проведу недовољно времена. Мислим да су доласци Човића у кошаркашки клуб и Просинечког у фудбалски неки наговештаји да се ствари поправљају. Човић је довео тренера какав је Пешић и то је потпуно непотребно и коментарисати у било ком контексту осим позитивног. Добро сам упознат са тим шта је Човић све урадио за Звезду и био сам импресиониран тиме што врло добро зна шта ради. Исто тако, довођењем Просинечког, чини ми се да је клуб одлучио да дозволи тренеру да ради један дужи период са новим, младим тимом који ће бити ту дуго, и то је једини начин да се дође до повољног резултата. У фудбалу то јесте мало теже, поготово што, на пример, припреме почињу у јуну, а већ у јулу се игра Европа, ја не знам како они уопште успеју да уђу у форму у којој би требало да играју у Европи и да нешто тамо ураде.

Да ли сте задовољни заступљеношћу домаће одбојке у медијима?

– Чини ми се да нас од новина највише прати Спортски журнал, али мислим да би требало да будемо заступљенији. Понекад ми мало смета на неким ТВ станицама, кад прво објаве шта су урадили Лејкерси, а онда се сете домаће одбојкашке лиге. Пренесу неки тенис или фудбал који није битан, а не преносе, на пример, утакмице женске селекције. Мислим да је наша одбојка заслужила бољи статус.

Шта мислите о томе што Србија, иако је европски првак у одбојци, ипак мора да прође квалификације за ОИ?

– То су нека правила која важе одувек и битно је да су иста за све, да смо сви у истом кошу, то је важно у спорту, али мислим да ће то ускоро да се промени, бар имам такву информацију. Ми раније нисмо били европски прваци, па нам није сметало, али сада када јесмо, чини нам се неправедно – нашалио се Булатовић на крају разговора.