МЦЗ интервју: Винисијус Пашеко

До сада нисмо знали много тога о њему, осим тога да су му колена и те како дрхтала после громогласног аплауза који је добио у тренутку када је почело уписивање његових првих минута у најлепшем дресу на свету, али били смо радознали да сазнамо мало више о момку који и даље носи епитет највећег појачања Црвене звезде у протеклих годину дана, иако му минутажа још није на завидном нивоу.

Сачекали смо испред тржног центра на Новом Београду двојицу Звездиних првотимаца – Пашека и Борху, који је дошао да мало промени занимање – тог дана је имао улогу преводиоца, тако да нам је са португалског на шпански преносио све оно што је Пашеко причао. У кафићу смо срели и Кадуа, који нам је мало правио друштво, а затим отишао и оставио расположеног Винија да нам прича своју причу. Почели смо, наравно, оним што нас је највише занимало.

Како си доживео овације целе „Маракане“ када си први пут ушао у игру?

– Био сам стварно много срећан. Доста сам времена провео ван терена и много ми је значила толика подршка навијача док сам био повређен и покушавао да се вратим у форму, све сам лакше поднео уз њихову помоћ. Видети да ти онако аплаудира цео стадион, стварно је прелеп осећај. Види се да су то људи који много воле свој клуб, подржавају га без обзира на резултате и то је лепо видети.

Свестан је чињенице да га сви сматрају највећим црвено-белим појачањем и нада се да ће ускоро моћи да докаже да тај епитет и заслужује.

– Знам да сви, а поготово навијачи, много очекују од моје игре. Надам се да је ово што сам дебитовао против Борца значило да ћу убудуће добијати све већу и већу минутажу и да ћу моћи да оправдам оно што се прича о мени и да покажем своју брзину и добру технику, које сматрам својим највећим квалитетима.

Да ли је, када си се после повреде вратио и почео да тренираш, постојала неки психичка блокада, да ли си се плашио поновне повреде?

– Када сам поново почео да тренирам, осећао сам одређену дозу страха, али то је нормално за сваког играча који се тек опоравио од тако велике повреде као што је била моја. Сада је све то прошлост, превазишао сам проблем и спреман сам да тренирам напорно да бих што пре био у форми у којој сам био пре повреде.

Играо је само 40 минута у пријатељском мечу против Колумбије на летњим припремама, када је сломио ногу и био приморан да шест месеци буде ван терена. Овај период је био тежак за њега, али је имао и велику подршка која му је много значила.

– Вратио сам се у Бразил да се лечим зато што сам знао да ће ми све пасти лакше ако будем са породицом. Њихово присуство ми је највише значило, али ми је било драго када сам чуо да имам и велику подршку у Београду и да сви једва чекају да се опоравим.

Напустио је Србију после операције иако му је било саветовано да остане још неко време овде, и то без дозволе клуба. Тај поступак није био професионалан, али Пашеко мисли да је учинио праву ствар.

– Нисам желео да наљутим људе из клуба, али заиста сам мислио да је најбољи начин да се опоравим био да одем у своју земљу и будем тамо где ми је окружење познато и где ће ми бити лакше да све поднесем. Жао ми је ако сам направио проблем и испао непрофесионалан.

Сигурно си све време пратио мечеве Црвене звезде док си се опорављао. Шта мислиш да ли се сада игра поправила?

– Чини ми се да је екипа сада доста комплетнија и да је атмосфера међу играчима много боља него прошле године. Ради се много напорније и посвећеније, а о томе сведоче и резултати које постижемо.

Већ си научио шта у Србији значи „вечити дерби“?

– Да, схватио сам у току прошле године колико навијачима значи та утакмица, и да је она другачија од осталих, да носи неку посебну емоцију, зато ми је и посебно драго што смо у Купу победили Партизан и омогућили радост „делијама“.

И њему је Рамбо испричао легенду о Србији, Београду, Црвеној звезди.

– Исто као и Борха пре доласка, много сам чуо о Црвеној звезди док је Рамбо био у Бразилу и знам да је она највећи српски клуб, да је освојила КЕШ 1991. године и била и светски првак. Једна од првих ствари које сам чуо о Црвеној звезди, пре него што сам потписао уговор, управо је та да је њен садашњи тренер једна од највећих играчких легенди овог клуба и да је играо и у Барселони и Реал Мадриду, што га чини стварно великим фудбалером. Сматрам да је као тренер одличан и да на добар начин преноси своје идеје, а притом и нас успева да мотивише да увек дајемо све од себе.

На којој позицији ти највише одговара да играш?

– Доста дуго сам играо као офанзивни везни и надам се да ћу тако моћи да играм и овде, али такође мислим да могу да се уклопим и на некој другој позицији, ако тренер тако буде желео.

Брзо се прилагодио новом тиму и са свима се добро слаже.

– Мислим да је ово један одличан тим. Сви раде и ћуте, мирни су, лепо расположени и жељни победа. Посвећени су максимално ономе што раде и поштују саиграче. У почетку сам се највише дружио са Евандром, Кадуом, Борхом, што је нормално, док се нисам навикао на град, језик, али сви су они добри момци и сви желе да ми помогну.

Да ли си почео да учиш српски, чини ли ти се тежак?

– Почео сам помало да причам са Кадуом, има ствари које сам већ научио. У почетку, када сам тек дошао, српски ми се чинио много компликован и мислио сам да га никада нећу научити, али временом ми изгледа све лакши, сада није тако страшно.

(Борха се убацује: Ја и даље ништа не разумем!)

Како ти се свиђа живот у Београду?

– Град је много леп, има много добрих ресторана и лепих шеталишта и већ сам се навикао да живим овде. Слободно време волим да искористим тако што изађем негде на кафу или на ручак, често прошетам до Ушћа…

Не смета му много ни то што је дошао на други континент, јер му је породица такође ту.

– Много ми је лакше што ми је ту супруга, као и деветомесечни син. Све се лакше преброди када имаш неког свог близу.

Својим највећим успехом у каријери сматра шампионске године у Бразилу.

– Рецимо да бих као свој највећи успех издвојио 2006. и 2010. годину када сам са Фламенгом био шампион Бразила.

Играо си у Бразилу, Португалу, сада играш у Србији, колико се фудбал разликује у овим земљама?

– Европски фудбал је некако бржи од фудбала у Бразилу, тако ми се чини. Не бих могао да се одлучим где ми се највише свиђало да играм, јер је свако ово искуство било добро на другачији начин, из сваког сам научио нешто ново.

Утакмица која ће ти заувек остати у сећању?

– Дефинитивно она када сам као члан Фламенга тријумфовао у мечу против Флуминенсеа. Победили смо тада 5 – 3.

А, сасвим сигурно, и деби на „Маракани“, јер добро знамо да такав осећај могу бити одговорне само Делије и нико други.