Најава: Олимпијакос – Црвена звезда

 Zvezda mi je sve,  Zvezda život je, srce moje je, uvek uz tebe ZVEZDO VOLIM TE! \ EIΣΑΙ ΣΤΟ ΜΥΑΛΟ ΚΑΤΙ ΜΑΓΙΚΟ, ΟΠΟΥ ΠΑΣ ΕΣΥ ΘΑ ΜΑΙ ΠΑΝΤΑ ΕΓΩ ΝΑ ΣΟΥ ΤΡΑΓΟΥΔΩΩΩ, Thryle olee,Thryle olee!

1986. године више од 200 Звездиних навијача било је присутно на гостовању атинском Панатанаикосу, а транспарент ‘Ултрас” је било немогуће не приметити. На утакмици се појавила и група навијача Олимпијакоса која је дошла да упозна Делије. Тада је и рођено једино право пријатељство, братство између Делија и навијача Олимпијакоса. У почетку Грци су нам слали навијачке реквизите и помагали у набавци истих, а Делије су им повремено одлазиле у посету. Ове пријатељске везе темеље се на сличности клубова – оба клуба су из главних градова, најтрофејнији и најпопуларнији су у својим земљама, носе црвено-беле боје, потичу из православне средине.

Када је 1992. године дошло до новог сусрета са Панатинаикосом, они су у Атини донели транспарент са натписом „Good luck Red Star – ГАТЕ 7„. То је изазвало ерупцију негодовања навијача „зелених“. Наши навијачи су отпоздравили скандирањем „Олимпијакос, Олимпијакос“ што је домаће навијаче још више разљутило. Пријатељска утакмица између Црвене звезде и Олимпијакоса у новембру 1994. најавила је повратак Звезде на европску сцену. Била је то прва међународна утакмица на Маракани након оне чувене са Бајерном априла 1991. Браћа и пријатељи из Грчке на Маракани су дочекани паролом „Welcome Ortodox Brothers „. Да би 1995. године на пријатељској утакмици у Атини, навијачи Олимпијакоса узвратили на исти начин.
Често се и на нашем и на стадиону Олимпијакоса могу видети обележја братских клубова. Такође, посете, подршка и сусрети на европским утакмицама су чести. Посете Делија у Торину против Јувентуса у мечу 1/4 финала Лиге Шампиона, Монаку против Монака, док су Олимпијакосови навијачи посетили наше против Јанг Бојса и у Бону на кошарци, као и посета Делија на њиховом „вечитом дербију“ против Панатанаикоса 2004. године. Треба напоменути и да је у мају 1994. године у Атини на финалу Лиге Шампиона између Милана и Барселоне присуствовало око 50 Делија. На стадиону су били заједно са нашим старим пријатељима и браћом навијачима, Олимпијакоса. Тако је настала велика братска прича.

Олимпијакос је основан 10. марта 1925. године, у луци Пиреј, када су чланови Piraikos Podosfairikos Omilos FC  (Спортски и Фудбалски клуб Пиреја) и  Omilos Filathlon Pireos (Клуб навијача Пиреја) одлучили, током историјског састанка, да угасе два клуба у циљу успостављања јединственог новог, с грбом који приказује профил победника Античких Олимпијских Игара. Нотис Камберос је најавио име Olympiakos, а Михалис Маноускос га завршио и дао му пуно име, Olympiacos Syndesmos Filathlon Pireos (Клуб Навијача Олимпијакоса из Пиреја), како и данас носе име OSFP Olympiakos .

Олимпијакос је далеко најуспешнији клуб у историји Грчког фудбала. Трилоси

имају више титула (39) него њихови највећи ривали Панатанаикос (19) и АЕК из Атине (11) заједно, док црвено-бели имају сами више титула (39) него сви други крунисани тимови заједно (36). Олимпијакос такође држи рекорд по броју освојених Купова (25) и Суперкупова (3) своје земље.

Олимпијакос игра на стадиону “Georgios Karaiskakis” ( Γήπεδο Γεώργιος Καραϊσκάκης),  који се налази у Пиреју. Фудбалска репрезентација Грчке, такође игра на овом стадиону своје мечеве. Стадион је добио име по Јоргосу Караискакису, хероју Грчког рата независности, који је био смртно рањен, баш на овом подручју где се сада налази стадион. Током историје, Олимпијакос се користио и другим стадионима као домаћим, углавном “Олимпијским Стадионом” у Атини,док није затворен због реновирања за Летње Олимпијске Игре у Атини 2004. године. Такође је и стадион “Георгиос Камарас”, служио као стадион браће из Атине.

39 титула шампиона Грчке, 25 национална купа, 3 Суперкупа своје земље. Наспрам 25 наших титула шампиона и 23 национална купа уз титуле првака Европе и Света.

Пријатељски меч у новембру 1994. године, први наш после санкција који смо одиграли против Олимпијакоса на “Маракани”, завршио се резултатом 4:1 за нас. Повели су Тhrilosi, сјајним голом Цалухидиса са око 20 метара, а затим смо ми преокренули головима Марка Перовића, који је два пута био успешан и великих мајстора Рамба Петковића и Дарка Ковачевића. Дрес Олимпијакоса на овој утакмици је носио Илија Ивић. Ми смо те сезоне освојили титулу после малог поста са Љупком Петровићем на челу.

12.септембра 2007. смо се састали у Атини и тада је Олимпијакос победио 2:1. Повели смо феноменалним голом нашег капитена и бомбардера Ненада Милијаша, а Тхрyлоси су преокренули у другом полувремену головима Леонела Нунеза из слободног ударца и Трезора Ломане Луа-Луе после ударца Дарка Ковачевића. Дрес Олимпијакоса на овој утакмици је носио Дарко Ковачевић. За нас на овој утакмици су дебитовали еквадорац Франклин Салас и високи нападач из Чада Мисдонгард Бетолигар, који после овог меча потписао уговор за наш тим. Тренер нам је био Милорад Косановић.

Прошле године смо одиграли још један пријатељски меч, 24. марта. Голом Мелберга Олимпијакос је повео, Вилотић је изједначио и поставио коначан резултат, 1:1.

 Милош Шестић, Рефик Шабанаџовић, Илија Ивић, Божидар Бандовић, Предраг Ђорђевић, Мирнес Шишић, Дарко Ковачевић и Марко Пантелић су носили дрес оба братска клуба. Милош Марић, који је наш навијач је такође у једном периоду носио дрес Атинских црвено-белих и био помињан као наше појачање, до чега нажалост није дошло. Предраг Ђорђевић је пуних 13 година носио дрес Олимпијакоса и био капитен клуба, и сасвим оправдано заслужио епитет иконе клуба и највеће легенде клуба који није Грк, односно најбољи странац у историји клуба. Филип Ђуричић је био члан млађих категорија оба тима. Наше дете је било годину дана члан наше браће.

Од тренера ту част да води оба клуба имали су само, велики господин, Принц са Неретве – Душан Бајевић, који је славу коју је донео АЕКу као играч и тренер, градском ривалу наше браће протеклих године пренео тамо где и треба,код наследника Атинских Богова – Олимпијакос. Затим је тренирао и нас у сезони 2005/2006, освојио титулу јесењег првака,али нас је напустио док је корачао до коначне титуле, коју је уместо њега донео Бошко Ђуровски. И Љупко Петровић, који после кратког времена, свега пар месеци, напустио Олимпијакос и вратио се кући – својој Звезди!

Чедомир Јаневски и Синиша Гогић, који је имао веома успешну каријеру

као играч Олимпијакоса и постао један од љубимаца навијача, су били наши тренери, а помоћни, односно тренери млађих категорија – Фудбалске Академије Олимпијакоса. Божидар Бандовић је у два наврата био тренер Олимпијакоса, а чика Љуба Спајић, мој покојни комшија, Звездино дете, господин и један од првих изданака Звездине школе је тренирао Олимпијакос. Илија Ивић је био спортски директор и нас и Трилоса. Сада ту функцију обавља, један од наших љубимаца и љубимаца Трилоса – Дарко Ковачевић, који је на Ивићеву препоруку дошао у Атину. Сада се у Атинском црвено-белом дресу радује Марко Пантелић.

Славимо са нашом браћом њихову дуплу круну, а надамо се да ће они следеће године узвратити посети са истом намером. Све најбоље, браћо! Победници на Дан Победе!

Олимпијакос – Црвена Звезда, среда 9.мај 2012 18:30х пријатељска утакмица , стадион : „Јоргос Караискакис“, Атина.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Какво је Ваше мишљење о овој теми?