Други део интервјуа са првим човеком нашег клуба у време најтрофејнијег периода. На наше задовољство, преносимо наставак веома занимљивог разговора и путовање кроз славне дане наше прошлости.
Какав је био однос са навијачима у то време, у том периоду?
ТМ: “ Одличан. Ми смо увек, управа, имали одличне односе са навијачима. Имали смо јако добру везу са навијачким групама и навијачким клубовима. Постојали су по целој Србији, великом броју градова, и Југославији клубови навијача Црвене звезде, а овде у Београду је била једна комисија, која је била веома, изузетно повезана и која се непосредно бавила са чланством и радила на тим питањима. Организовали смо велики број, такозваних вечери или сусрета са навијачким клубовима, широм Србије. То су били догађаји где су били фудбалери и чланови управе, руководство, друштвени радници. То су биле приредбе у којима се једноставно развијао Звездашки дух. Имали смо доста успеха, у том погледу. Увек је Црвена звезда имала респект према навијачима, јер то је она. Без навијача немате ништа. Никада нико није постигао нешто велико без навијача и пред празним трибина. Ако немате праве навијаче, немате ништа, немате успеха. Немате додатну снагу, ако вас нико не прати. Иначе, Звезда је позната по томе што су је навијачи широм Европе пратили, где год да игра. Како из Европе, тако и из Србије, Југославије. Просто смо неки пут имали утисак када играмо вани, у гостима, да играмо код куће. Правили су невероватне атмосфере, осећали смо се као код куће, као пред домаћом публиком. То је Звездашки дух. То је Црвена звезда. “
Навијачи су помагали и у волонтерском сервису и радили сјајан маркетинг. То је била добитна комбинација.
ТМ: “ Било је разних акција и трикова. Звезду је увек пратило нешто везано за њене присталице и навијаче. Па, изградња овог стадиона је позната по чувеним „Звездиним циглицама“. Сваки навијач је купио по једну циглу, симболично, за изградњу стадиона, иако стадион није изграђен само на циглама. То само говори о томе како је настајао, градио тај дух. “
То је омогућавало и мир у клубу.
ТМ: “ Јако битна ствар, која је била можда карактеристика Црвене звезде, је такозвани „Прљави веш“. Све што се догађа у клубу, остаје клубу, то је то. Од домаћинства до врха клуба. То се увек прало унутар клуба, а не пред очима јавности. Нажалост, многи више немају тај принцип и није добро. Јер, немате данас ниједан сегмент живота у коме нема проблема и неспоразума и који увек треба да се решавају унутар оне целине у којој су настали. Нико вам боље тај проблем не можете решити, него ви међусобно. Ако га изнесете у јавност и на други начин, онда тражите некога ко ће вам помоћи или одмоћи и то ретко кад да резултат. Увек смо решавали проблем унутар куће, не на уштрб некога. О свему можемо да разговарамо, у истој смо кући. Да ли био мали неспоразум или неразумевање или велики проблем. Нема под тепих, увек се у кући решавало, јер је ту и настало. Увек се разрешавало на одговарајући начин. Мислим да је то универзално правило за сваки колектив. Црвена звезда се тога раније, јако придржавала и мислим да је то један од веома битних сегмената који су утицали на њене успехе и рад.“
Да ли је тада било проблема са платама? Да ли су играчи исплаћивани редовно? Да ли је то можда доводило до незадовољства и проблема?
ТМ: “ Искрено, ја нисам никад био непосредно на позицији да примам или не примам плату, али према ономе што знам и према мојим сазнањима, тада није никад био проблем око исплата. Имали смо финансијских проблема и тешко се долазило до новца, ниједан посао није једноставан да се лако може решити, али нисмо имали проблем са исплатама и никад у том погледу нисмо имали озбиљне проблеме. Водило се рачуна о свему и на време, били су ту људи који су били задужени за то и они су одговарали за свој посао. “
У то време када је неки играч долазио у Црвену звезду, да ли му је било предочено где долази? Да ли је било неких правила за долазак у Звезду?
ТМ: “ Увек су била правила у Црвеној звезди. Изграђена правила. Знало се када играч који поникне у омладинском погону, нашем, како напредује, који је програм и играч који долази са стране, из друге средине. То је било битно. Све се одвијало по прецизно изграђеним плановима и програмима. Не би било таквих резултата да није. Значи, знало се и то је писало у правилнику, да фудбалер који напушта клуб под каквим условима и какви су дефинисани у уговору који је потписан приликом приступа клубу. Доста су се изменили прописи данас и доста ствари из оног времена, данас уопште не би били применљиви. Сад су на снази други прописи и од стране УЕФЕ и од стране нашег Фудбалског савеза. “
Какав је ваш однос са Фудбалским савезом Србије и како видите предстојеће изборе?
ТМ: “ Нисам укључен у рад ФСС, тако да не знам, немам однос са савезом. Знам да је у оно време Црвена звезда имала изузетан утицај у фудбалској организацији, пре свега захваљујући здравом односу, који је проистицао из њеног положаја, њеног односа према фудбалској организацији. Трудила се и развијала пријатељске спортске односе, и са савезом и другим клубова. У том погледу се ништа није препуштало случају. Утицала је на рад савеза у смислу побољшања и поштовала сам савез. “
Ви сте у том тренутку били први човек клуба, де факто, кога бисте могли да издвојите као најзаслужнијег за све успехе и развој клуба? Неког ко је највише допринео клубу да буде то што јесте.
ТМ: “ Ту постоји јако велика заблуда. Видите, Звезда свој резултат који је постигла 1991. године не дугује само тој генерацији, јер на темељима онога што су претходници радили је то настало. Није то пало са неба, јер су неки волшебни људи дошли у клуб, који су измислили топлу воду и постигли тај резултат. Нема заслуге само та генерација у клубу. Та генерација је унапредила сегменте који су могли и морали да се унапреде у том времену на прави начин и то је донело велики резултат. Несумњиво, у саставу те екипе у том времену која је водила и радила у клубу, Драган Џајић је можда био најбитнији у целом том послу и процесу, и Владимир Цветковић, који је био организатор тог посла, професионално лице и део екипе. Ми, друштвени радници, смо били ти који су својим радом, знањем и ауторитетом омогућили да се клуб развија и да струка несметано ради. Дакле, било би погрешно истакнути било кога и рећи то је баш тај. Истакао сам два човека, који су објективно најодговорнији били, уз тим и тренера који су постигли те велике резултате. Али, тај резултат који је тада постигнут јесте снага са којом и данашња Звезда живи. Неки кажу да ми, Звездаши живимо у архиву и историји прошлости. Тачно, али без те и такве прошлости, ни данашња ни ондашња Звезда не би била то што јесте. Инсистирам све време на томе, да морате створити институцију, клуб из којег ће изаћи велики спортски резултати. Ако немате клуб, не можете постићи ништа и не можете направити тим који може да постигне било шта. Суштина је у томе, да имате клуб који ће стварати тим, тим који ће постизати резултате. Да имате план.“
Да ли мислите да је Црвена звезда сама крива за ову петогодишњу агонију и стање у којем је?
ТМ: “ Углавном, јесте. Сама је крива, али постоје и околности које су се десиле у том периоду које су довеле до овог стања. Постоје разни проблеми који могу да доведу до нечега што је тешко после извести на прави пут. Када човек посматра те проблеме који су настали око финансија, види да јурите свој реп. Задужили сте се због нечега, немате резултате да би враћали те обавезе, а како су биле тада конструисане идеје, мислили су да могу да врате резултатима и показало се супротно. Велика је економска криза у свету, не могу се наћи адекватна средства да би се проблем решио и нађеш се у новом проблему. Зато је и актуелној управи, руководству веома тешко да реши проблем, није једноставно, не може се решити једноставним методама, али боре се. Зато је потребно груписати све снаге, да се превазиђе ово стање и изађе на прави пут.“
Да ли је Црвена звезда у време док сте ви били на челу имала дугове и нерешене обавезе према неким играчима и клубовима?
ТМ: “ Не, не, није. Нисмо имали дугова према другима, никада. Дугови које смо ми правили у то време су се односили само на неке ствари, када смо финансирали изградњу стадиона, када се радило на неким просторима и питањима, који су везани за материјални положај клуба, у том смислу. Никада нисмо имали проблеме везане за текуће пословање. Али, морали сте одржавати и градити стадион, па погледајте музеј који је грађен и цела та прича око тога. Али, то се све могло из сопствених извора и јаких спонзорских уговора, у то време. Нико Звезди није поклањао паре са стране, нити је пало са неба. Радили смо.“
Да ли је потребна приватизација? Које би биле добре а које лоше одлике приватизације? Шта ви мислите у вези свега тога?
ТМ: “ По статуту садашњем, Црвена звезда је власништво њених чланова. Има власника, фактички. Власник стадиона, фактички по статуту, је удружење грађана које представља клуб. Е сад пазите, шта би се добило приватизацијом. Приватизација подразумева да одредите некога ко ће сутра бити власник. Црвена звезда, номинално, има власника. Ствар је у томе да је могуће, постоје разне модели, да неко хоће да изврши докапитализацију и на тај начин узме учешће у раду клуба. Али, приватизовање клуба са станишта као приватизовање друштвене имовине, мислим да никада не би дало позитиван резултат. Тако да, ако сте приметили у закону о спорту, та тема је остала са стране. Није регулисана на начин како се првобитно планирало, него једноставно је остала са стране, да се види начин како да се реши. Звезда је покушала да на онакав начин то реши, а постоје разни моделитети како може капитал да узме учешћа у развоју Црвене звезде. То су већ неки модели, који су испробани у свету, али мислим да треба направити наш модел који одговара нашим потребама и који може на нашим просторима да успе, да се не би оно због чега клуб постоји гурнуло у страну. Не треба основна поента бити стварање профита од кога ће неко други имати користи.“
Да ли можда мислите да је један од начина да неки нови Роман Абрамович купи клуб, узме га под своје и онда постепено улаже у њега и тиме допринесе бољем функционисању и мирном животу?
ТМ: “ Различити су ту модели, нисам ја стручњак за ту врсту, да бих могао да вам дам конкретан одговор и рецепт. Нека искуства говоре, да ипак спорт мора остати друштвено спортска организација, преко које се могу инсталирати други сегменти који ће моћи да обезбеде услове да спортски део постиже оне резултате, који су потребни. Такви модели постоје, нешто слично је урадио Бајерн из Минхена, који има спортски део који функционише а други део који је у функцији њега, неки га називају „ћерка фирма“, ради оно што се зове стварање профита за неометано финансирање спортског дела и који постижу одличне резултате. Али, зато нам треба више времена да би испричали и дошли до потребног одговора и система како и на који начин треба радити. Овај модел, који смо ми сада покушали да регулишемо, јесте да је Звезда власништво њених чланова и ови избори јесу покушај да људи који сматрају да могу остваре утицај и помогну. “
Да ли мислите да омладинска школа, што се тиче спортског дела, мора имати примарну улогу да би остварили резултате и имали залихе из сопственог погона, односно, да би нормално функционисали и имали сопствене изворе и профит?
ТМ: “ Апсолутно, то је пресудно. Мислим да је то пресудна ствар. Ако немате своју школу, ако немате сопствене производе, немате перспективу. Допунске селекције су само нешто, што немате у сопственом погону, што не произведете у својој школи. “
То је модел потребан за успешно функционисање?
ТМ: “ Апсолутно. И тај модел је постојао у Звезди и постоји. Главнина Звездиних тимова је била из сопствене школе, у прошлости. Јер, та селекција коју урадите у омладинској школи даје резултат.“
Како је функционисала омладинска школа у ваше време?
ТМ: “ Одлично. Одлично смо радили. Имали смо одличну школу. Звездина омладинска школа, по традицији, је увек добра. Цела прича је била усмерена ка нашој школи и ка стварању играча за први тим. И била је јако битна. У то време, сећам се, тренери млађих категорија су били директно стимулисани ако припреме играче за први тим. Кроз такав рад смо постигли да смо имали много играча који су били за први тим. Шта је битно за тог младог играча? Да игра. Пошто нису сви могли у датом тренутку да играју за први тим, прослеђивали смо их и позајмљивали клубовима у којима су могли да играју и стекну искуство. Сетите се само Југовића. Он је најбољи пример, јер је један од најтрофејнијих, најуспешнијих Звездиних играча, зато сам узео његов пример. Био је на позајмици у Раду, а после међу најбољима у Европи. Сетите се његовог повратка у Звезду.“
Какав је био систем омладинске школе тада? Какав је био план?
ТМ: “ Имали смо јасан план. Играчи су кроз омладинску школу припремљивани за први тим. Имали смо јасан програм и план прилагођавања кроз омладинску школу, да се то не би дешавало у првом тиму, већ да играч тада буде припремљен и спреман за први тим. И да буде прилагођен на систем и игру и на то што се њега тражи и шта треба да пружи. Све се јасно унапред знало како и шта треба да функционише. То је струка, то је део струке.“
Ко је био тада на челу омладинске школе?
ТМ: “ У моје време омладинску школу је водио Мирослав Павловић, Павика наш. Мада су се мењали. Био је ту и Пижон Петровић. У школи смо имали и доста друштвених радника. У том узрасту је незаменљива њихова улога, како би рекли људи из струке. Сада ћу да вам објаснити како је то код нас функционисало. Имали смо људе из струке који су утицали да се не гради само играч, већ да се гради човек, личност. Црвена звезда је том младом играчу била и школа и родитељ и кућа и мајка. Можда ће се старији сетити, у то време је било обавезно да тренер иде на родитељске састанке играча. Да прати како иде у школи, да прати развој тог младића. Правили смо разне курсеве помоћи онима који нису могли да постигну боље резултате, захтеване. Да се види како и зашто, па да нађемо решење. Да заједно покушамо.“
Да ли мислите да је то и данас могуће? Да ли можемо то и данас да покушамо?
ТМ: “ Хаххах, не знам. Друго је време. Може, све се може. Ако желите комплетног спортисту, мора бити образован и васпитан, пре свега, јер данашњи спорт то захтева од њега. Да буде свестран. Спорт треба да развије код људи једну дивну особину – одговорност. И осећај обавезе према задацима и осећај социјализације. И онда је недопустиво да се то опредељење човека не искористи. Спорт има ограничено време бављења и после, ако се не оспособи за нешто друго, не може да функционише. После активног бављења спортом, сам себи није довољан. Многи не зараде за време професионалног бављења спортом довољно да би могли себи обезбедити егзистенцију. Морамо бити способни за још нешто, да би могли бити активни и сигурни. Ми смо тада, у то време, мислили на све то.“
Да ли је најдговорнији за цео тај спортски део био Драган Џајић? Да ли је он имао одрешене руке и давао завршну реч?
ТМ: “ Да, јесте. Али, Драган Џајић није никад сам радио. Имао је консултације са тимом људи који су пратили све то. Имали смо скауте, а на основу свега он је одлучивао и био одговоран.“
Какав је био скаутинг тада?
ТМ: “ Имали смо низ, низ људи по целој Србији и Југославији. Од школа, до градова, од најмањег до највећег ступња, који су пратили све. Имали смо и пријатеље, који су нам указивали кога у најмлађим узрастима треба довести и школовати у Звезди. Имали смо сјајан програм.“
Дакле, када се све одради, када скаути и тренери кажу и одраде своје, Драган Џајић је имао завршну реч и одлучивао о свему?
ТМ: “ Тако је. Само треба знати да је то одавно постојало и да је неко и Драгана Џајића довео у Звезду. То је систем о којем причам. Било је људи који су то радили и установили. Зато инсистирам на континуитету. Ништа није пало са неба, него сви су радили и давали себе. То се годинама градило. То што се данас зове и то што јесте Црвена звезда. Сви су давали себе.“
Ко је по вашем укусу, најбољи играч Црвене звезде? Кога сте ви највише волели да гледате?
ТМ: “ Звездина јавност се ту определила са ових пет Звездиних звезда. Свако има неко своје мишљење, субјективно. За мене су најбољи, некако сам у то време највише пратио све и гледао, били, пре свега, Пикси, Драган Стојковић. Један мађионичар, мотор. Он је волео фудбал. Ништа му није било тешко да уради. Нажалост, није се окитио трофејем којим је требао, био је на другој страни. И Дејан Савићевић, генијалац. У то време, који је био човек, који је могао све. Ау, какав играч. Сад сам се сетио једног детаља са тренинга. Најдоски га чува на тренингу, и сада какав је био стамен Најдоски, изнервирао се шта му Дејо ради, како га варком тела баца на једну, па на другу страну, излуђује га дриблинзима. И стане Илија изнервиран и каже – „Ја покушавам да га ударим, али не могу ни да га ударим. Шта ради овај…!!!“ -. Био је невероватан, нема таквих играча данас. Сваки играч је имао неке своје особине. Хоћу да ти кажем да су у то време, чега данас нема, због неких играча и потеза на утакмици, људи долазили и једва чекали утакмице. Када Пикси да гол из корнера или са пола терена. А Дејо луди противнике од дриблинга. Синиша Михајловић изводи слободне ударце, сви чекају на то. Тога данас нема. Ако тога нема, нешто што је вансеријски, што те издваја од других, онда је то проблем. Иако сви кажу да је фудбал колективна игра. И јесте колективна, али ако немате мајсторе који умеју да зачине игру колектива и подигну то на већи ниво, тешко да можете да будете интересантни и вредни пажње. Битно је да имате догађаје који ће се препричавати данима после утакмице, годинама, који се памте. Као што смо ми имали.“
Какав је тада био однос управе и играча? Управо Дејо, стално истиче да је била изванредна, да су радили сјајни људи у Звезди и да се радо сећа.
ТМ: “ Јако конкретна, врло конкретна. Јако професионалан однос. Управа је знала свој задатак и посао, играчи су знали свој задатак и посао. Ако је неко имао било какав проблем, који је требала да реши управа, он га изложи струци, преко Драгана Џајића и Владимира Цветковића, који то управи изнесу и тражимо решење. Нисмо морали да будемо блиски и излазимо на вечере, да би имали добре односе. Знало се ко шта ради. Пре свега, мислим да је то било најбитније и предуслов, имали смо међусобно поштовање и уважали смо се као личности. Када знате ваше надлежности, када се зна и поштује надлежност, ко шта ради и ко за шта одговара, нема проблема. Нити је могао неко из управе да гура некога и да нареди тренеру да игра или не игра, нити обрнуто.“
Значи да није било притисака из управе на тренера или на играче?
ТМ: “ Ма какви. Пазите, тренери који кажу да је неко вршио притисак на њих, онда они нису били сигурни у себе и свој посао и то шта су хтели. Можеш ти некога да замолиш да му се пружи шанса, али ако он то пред гледаоцима на терену не оправда, не покаже, ма џаба све. Тако је у то време било, тако се радило. Нема ту протежирања, то је била ствар струке. Међутим, било је неразумевања, у виду да вам се не свиђа што неко игра, али је тренер тако мислио и тај играч је играо. Ево још једног детаља из наше прошлости. Нећу да помињем имена. И навијачи и управа су се сложили око једног играча, звиждали су редовно и тренеру и играчу, да не треба игра. Међутим, тадашњи тренер ни да чује. Он је мислио да треба да игра и то је то. Прва утакмица ништа, друга утакмица, трећа, пет, шест утакмица је прошло, навијачи лудели, чим тај играч пипне лопту, они звижде, све јаче и јаче. И сада кажемо ми тренеру, па видиш љуте се сви, не показује ништа, сви се окрећу против тебе. Одговори он, ваљда ја знам што он игра, он игра што ја тражим и пустите ви. На следећој утакмици, овде на нашој „Маракани“, он постигне пет голова и сви промене мишљење. Тренер је знао и издржао све.“
Да ли има још неких занимљивости из славне прошлости?
ТМ: “ Има, има. Ево на пример, Јовица Николић, када је долазио из друге лиге. Из Јагодине је дошао, био голгетер, крупан, висок. Играмо ми у Загребу, против Динама. „Максимир“ ври, пун као око, крцат. Тренер је био Велибор Васовић. И тако негде 20-так минута пре краја, убаци Васовић, Јовицу у игру. Кад је ушао, крене да трчи, не зна где је, изгубио се, гледају људи. И после много година, била прослава, обележавање Барија, окупили смо се сви. Причамо Васовић и ја, прилази нам Јовица и каже – “ Шефе, морам да вам признам нешто. – Шта, Јовице? – каже, „оно кад сте ме убацили у Загребу, против Динама..“ – Васовић каже, „знам, желудац ми се преврнуо“ – “ Ја нисам знао на којој страни је наш, а на којој Динамов гол. Нисам знао где да трчим!“. – Први пут је тада заиграо пред пуним стадионом, у другој лиги није била ни трећина стадиона пуна, као тада „Максимир“. Није могао да замисли. Причам вам сад шта значи адаптирање на услове играња у великом клубу, у Црвеној звезди. Не признаје се ништа осим победе.“
Јел се давало до знања, играчима када су долазили?
ТМ: “ Како није. То се учи у омладинској школи, од малена. Увртиш у главу, нема даље. Морало је да се зна, да науче шта је, где су дошли, ко је су обавезе, шта значи доћи у велику клуб. Зато је била битна наша школа.“
Тада је „Маракана“ била „Неосвојива тврђава“, за све од Арсенала и Ливерпула до Барселоне и Реала. Ни Напоелон, ни Цезар не би могли ништа. Знало се ко је победник, дрхтало се пред именом Црвена звезда.
ТМ: “ Знало се, јесте. Ево једна анегдота из Барија, која говори о томе. Приређена је прослава, фешта поводом финала. Приредила је Уефа, уочи утакмице. Национални савези, освајачи Купа Шампиона, представници клубова, представници италијанског, француског и нашег савеза. званичници Уефа. За централним столом, седели смо председник Уефа Јохансон, генерални секретар Уефа, председник фудбалског савеза Италије, председник Марсеља Бернар Тапи, ја и делегат Уефе за финале. Држе сви говоре, и Италијан подигне чашу и каже – „Ја ћу навијати за Црвену звезду, за разлику од препотентног Тапија!“. Тапи је био такав тип, давао такве изјаве. И у једном тренутку обраћа се Тапи, окрене се ка мени и каже – “ Слушај, пусти ти мене да ја сутра узмем трофеј. Ти си још млад, имаш времена да чекаш.“. Када је дошло до пенала, није могао да гледа. Спустио се до краја ложе стадиона „Свети Никола“ и стално нешто добацивао свом руководству. На крају ми је честитао на победи. Говорим вам, које је богаство што водиш један такав клуб, највећи. Ја, просечан човек, са Тапијем који нема шта нема, један од највећих богаташа тада, седим потпуно равноправно и он мене моли. Али, ја сам био на челу једне Црвене звезде. То је невероватан осећај, никад нећу заборавити. Када то доживиш, то се не може мерити никаквим парама, никаквим богатством. Црвена звезда је највеће богатство.“
Имао је све, али није имао Црвену звезду.
ТМ: “ Он је већ имао организован дочек у Паризу. Очекивао је да ће освојити титулу. У то време Марсељ је био јак тим, али изгледа да ми смо ми били јачи.“
Како је то све изгледало, славни дани наше прошлости? Да почнемо од почетка, прво Минхен кроз вашу призму.
ТМ: “ Непоновљиво. Феноменални доживљаји, феноменално време. Наша снага је проистицала из снаге тима, који смо имали. Искрено, нас су се сви плашили тад. Тад се играло само на елиминације, елиминациони систем, сви су се плашили да не извуку Звезду. Страшан тим смо имали. То осећање никада нисмо имали. Данас је обрнуто, ми се плашимо да не извучемо неког. Пут у Минхен, то је било нашег света, небројено. Као код куће да смо играли. А Звезда је играла изванредно, феноменално. Утакмица се завршила касно, чекали смо и због допинг контроле, два наша играча су давали узорке. И навијачи сазнају где смо ми смештени и крену тамо, ка хотелу. То је већ била ноћ. Стижемо ми испред, а тамо већ трубачи испред хотела, довели их навијачи. А навијача за два стадиона да се напуне. Искористе они прилику и уђу са нама у хол хотела и креће невероватно славље. Све грми, али било је све величанствено, незаборавно и у границама нормале, пристојно. Хотел „Шератон“ у Минхену, А класа, музика, Звездине песме, славље, незаборавно. Али верујте, не могу да вам опишем колико је света било, наших навијача. У оно време, један навијач из Минхена је пред утакмицу обећао нашим играчима да ће свима дати по две хиљаде марака, ако победимо Бајерн. Сачекао нас је на аеродрому и сваком играчу дао обећани новац.“
Реванш у Београду?
ТМ: “ То је посебна прича. Карте су расподате пре прве утакмице у Минхену. Пре утакмице у Минхену! Много пријатеља сам изгубио, јер нисам могао да им обезбедим карте. Била су и требовања. Немогуће је било доћи до карте. Незапамћено, два, три стадиона смо могли да напунимо. Сама утакмица, кретање резултата. Тај стрес који смо доживели, не могу да препричам. Све ми се врзмало по глави. Не могу да заборавим ударац Ефенберга и данас ми је у глави. Лопта иде у гол, видиш је у голу, готово. Она заобилази и иде поред, изашла је ван. Срце ми је стало. Онда Михајловићев шут, уф. Када смо гледали како лопта иде ка голу. Делиријум! Онај делиријум када је судија свирао крај, када је завршена утакмица. Пола травњака је покупљено са терена, стативе, мреже. То је требало видети и доживети. Од плача до делиријума, рапсодије. Не може се то описати.
Бари?
ТМ: “ Посебан интервју би могли да урадимо. Невероватна организација пута. Отишли смо шест, седам дана раније у базу. База нам је била смештена у, не бих назвао дворац, али вили близу Барија. Издвојена вила усред винограда, која је унапред била одређена за нашу базу, 20-так км од Барија. Цела екипа је била. Изабрали смо право место. Припреме смо обављали на мањим местима, где смо тренирали. На стадиону смо били само једном. Екипа цела, а поготово тим, играчи су били потпуно и комплетно изоловани. Врхунска организација је била. Били смо изложени невероватном притиску, нисмо хтели ни да помишљамо на било шта друго. Играчи су апсолутно морали да мисле само и искључиво на утакмицу. Другачије нисмо могли да урадимо. Нисмо хтели да размишљамо ко ће и как0, неки враг да нам поремети све. Имали смо само један телефон, у то време нису постојали мобилни телефони. Само један телефон, преко кога је све ишло. Била је особа задужена за то. Нисмо хтели да оставимо ни најмању могућност да неко ступи у контакт са играчима од медија и других. Имало је хиљаду разлога зашто се тако радило. Све је било на високом нивоу, највишем и од стране домаћина. Од протокола, пријема и тако даље. И од стране Уефе је било врхунски организовано, све. Све је било у циљу да играчи буду растерећени и мисле само о једној ствари. Јер, враг никад не спава, тренутак је довољан за немир, никад не знаш ко са каквим намерама долази и ко шта планира и хоће, а ми смо били на корак од циља и историје. У Бари смо повели све који су били заслужни за успех и бивше руководство, сви су били укључени. Само онај ко није хтео да иде, није ишао. Сви смо били једна делегација са циљем. Четири, пет нивоа разних су били, а једна екипа. “
Како су тада додељивале премије?
ТМ: “ Унапред договорене. Све је унапред било договорено и спремљено, све се тачно знало. На пример, имаш пет утакмица у Европи. Имаш премије за прву, другу, трећу, четврту, пету утакмицу и трофејну премију. Онај ко одигра све, он добија целокупну премију. Онај ко одигра три утакмице, добија срачунато за три утакмице у односу на оног који одигра све, и трофејну награду. Сваки степен, свака утакмица је била вреднована. Прво коло толико, друго, треће толико и трофејна награда толико. И сваки играч који је све прошао има све те награде и трофејну награду. Добијало се у одређеном термину, унапред планираном. Плата је била нека основна плата, у то време. И на пример, направиш у то време четири победе у месецу и имаш премије за те победе и плату. Такав систем смо направили.“
Да ли је било можда, посебних или додатних премија за победу на дербију, у Загребу, Сплиту или Сарајеву?
ТМ: “ Ако одлучимо, ако струка одлучи да је потребно и стимулативно у том тренутку, онда да. Могли смо да имамо додатне премије, ако направимо договор. У редовном такмичењу, све су утакмице биле потпуно исто рангиране у погледу премија. А ако се договоримо и мислимо да треба нешто додатно премирати, сходно ситуацији, онда седнемо и разговарамо.“
Токио?
ТМ: “ То је сјајно и невероватно искуство. Посебно искуство, посебна прича, Јапан. Рећићу вам једну интересантну ствар. То се у пракси показало. Они су тада, у то време, организовали „Тојота Куп“, за првака света у клупској категорији, а нису имали лигу, нису имали ништа. Тачније имали су, али то је било на аматерском нивоу, у то време. Када сам разговарао са њиховим челницима, тадашњег савеза и руководства, рекли су да имају план, стратегију и намеру да направе јаку лигу и да организују велико такмичење у наредних 10 година. То је била 1991. година. 2002. године су били домаћини Светског првенства и гледајте где су данас, какву лигу имају. А нису имали ништа, ништа. Ето шта значи када имате изграђен план и стратегију. Формирају лигу, јаку лигу, направе инфраструктуру, ураде то што ураде и буду домаћини највећег такмичења, Светског првенства. Ишли су циљано и по плану. Што се нас тиче, играли смо јако добро ту утакмицу. Јозић је у то време био тренер екипе Коло-Коло, а био је и селектор у Чилеу 1987. нашој чувеној репрезентацији, омладинској. Познавао је и нас и наш фудбал. И није могао ништа на тој утакмици, иако је Дејо добио црвени картон, искључен је био. И после искључења, потпуна доминација. Југа, Владимир Југовић је био маестралан. Добио је ауто, као играч утакмице.“
Супер Куп, Манчестер Јунајтед?
ТМ: “ Ми смо прихватили да играмо само једну утакмицу, због санкција. Две утакмице су требале да се играју. Били смо приморани, јер нисмо могли код куће да играмо, нисмо имали где. Играли би на неком терену, на ком нам они одреде, то није то. И ето, кад те нешто неће, неће. Манчестер Јунајтед и Црвена звезда имају заиста посебне односе и они су дочекали и угостили заиста пријатељски тада. Одиграли смо ту једну утакмицу, Милојевић одбрани пенал Палистеру, будемо бољи, Дејо феноменалан. Да смо играли у Београду другу утакмицу, као што је требало, ко зна. Питање је шта би било.“
Мислите, шта би се десило Манчестер Јунајтеду?
ТМ: “ Хахаха, па да.“
За крај да ли имате неку поруку за наш сајт, навијаче?
ТМ: “ Држите се, на правом смо путу.“
Чика Тозо, искрено вам хвала на издвојеном времену, сјајном интервјуу, разговору, пуно детаља и информација које су нас вратиле на стазе успеха и измамиле осмех на лице, онај Звездашки. Нек нас се Европа поново плаши, нека загрме сви Звездаши!
Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.
