Podeli

Nakon prvog, takoreći, probnog dela veteranskih priča, koje su na našem sajtu odlično prihvaćene i ispraćene, nastavićemo sa njima u narednom periodu! Iz pera nekadašnjeg vođe Zvezdinih Delija, Zorana Timića Time, mogli ste pročitati priče iz Drezdena iz slavne 1991. godine, a u nastavku ćete biti u prilici da čitate i doživljaje iz Barija i Minhena!

Za početak, ponovo ćemo, u jednom delu, objaviti priču iz Drezdena, a već sutra nastavljamo, novim pričama iz Nemačke!

Posle prve utakmice sa Drezdenom počela je da vlada euforija. Pobeda od 3:0 davala je realne šanse da se pobedi jedan relativno slab protivnik i posle dugo vremena (poslednji put 1971. godine) uđe u polufinale KEŠ-a. Pošto sam još uvek bio u nekoj vrsti mog ličnog bojkota svega što ima veze sa Delijama i organizovanom grupom pod Arkanovom kapom rešio sam da idem u Drezden o svom trošku i na svoj način. Nije mi padalo ni na kraj pameti da idem avionom dva sata pred utakmicu ne samo zbog mog bojkota, već i zbog mog stava koji imam i danas da me ne zanima da dođem u grad avionom par sati pre utakmice, da me odatle  transportuju do stadiona i posle nazad. Te fore dolaska i sprovođenja direktno sa aerodroma na stadion me nisu zanimale ni onda, a ni sada, jer sam smatrao da prava grupa mora da dođe do centra grada u grupi na gostovanju. Dogovorio sam se sa svojim drugovima da idemo vozom, i to prvo do Praga gde bi ostali 5,6 dana ukupno, s tim što bi tu sredu vozom otišli u Drezden. Kako dogovoreno – tako i učinjeno.

U nedelju uveče na železničkoj stanici u Beogradu smo se našli nas četvorica. Moj drug i pulen iz kraja Vlada Žuti, te Žika Sekirče i Džeri iz Kruševca bili su moji saputnici na putu za Drezden. Ja sam sredio neke ISEK kartice sa kojima je po tadašnjoj istočnoj Evropi putovanje vozom bilo 50% jeftinije. Hvatali smo prvo voz za Budimpeštu, a onda iz Pešte sa neke druge stanice od one na koju smo došli imali voz za Prag. Uspeli smo nekako da se prošvercujemo, jer  smo one karte za 50% popusta imali samo ja i Vlada, ali smo uz guranje u džep Češkom ridži 10 maraka prošli bez problema i Čehoslovačku. Stigli smo u Prag u jutarnjim časovima, otišli u neku agenciju preko koje smo našli prilično jeftin hotel u nekom studentskom domu. Dok smo išli prema hotelu video sam plakate da se tog dana igra njihov derbi Slavija – Sparta. Naravno da mi nije trebalo mnogo razmišljanja da bih nagovorio ostale da odemo na utakmicu.

Ostavili smo stvari u hotelu i seli u metro jer je stadion bio u potpuno drugom delu grada. Kada smo došli a bilo je oko sat pre početka videli smo slične scene kao i kod nas pred utakmicu. U manjim grupama navijači, uglavnom Sparte su stajali pored prodavnica ili kioska i cirkali pivo. Bilo je relativno mirno što je i logično jer nigde nismo videli navijače Slavije. Nije nam bilo jasno zašto ih nema. Kupili smo karte za zapadnu tribinu jer smo hteli da vidimo obe grupe i ušli na stadion. Slavijini su bili smešteni odmah levo od nas na severu prema zapadu. Bilo ih je ukupno možda 100-150 i nisu mi delovali nešto opasno. Stvarno su za nas u to vreme bili smešni. Spartini su i na stadionu, ali i pre i posle utakmice delovali kao mnogo ozbiljnija grupa. Bilo ih je na stadionu u kopu sigurno blizu 1000. Bilo je dosta skinsa među njima i izgledali su dosta ozbiljnije od Slavijinih. Obe grupe su veoma smešno navijale i mi smo kao navijači, bez obzira na naše unutrašnje  probleme, bili 17 galaksija ispred njih. No, bez obzira na sve, bilo je interesantno videti kako izgleda derbi u Pragu.

Sutradan, u utorak, dan pred utakmicu u Drezdenu počeli smo da viđamo u Pragu pojedine grupe Zvezdinih navijača. Iznenadili smo se, ali smo shvatili da se nismo samo mi setili da povežemo malo turizma u Pragu sa utakmicom u Drezdenu. Agencija „Putnik“ organizovala je aranžmane slične onom koji smo mi organizovali sami za sebe, samo što je prevoz bio autobusima. Videli smo u Pragu dosta naših i sa nekim likovima koje smo poznavali dogovorili se da idemo sa njima autobusom sutradan za Drezden. To putovanje busevima iz Praga bi nam uštedelo novac koji bi inače trebalo da damo za voz do Drezdena i nazad. Ujutro smo seli u bus i polako krenuli u Nemačku.

Kada smo ušli u, tada već ujedinjenu Nemačku videli smo da tamo još uvek vladaju prizori iz socrealističkog društva. Prvo po voznom parku (jedan folksvagen ili BMV pa 4,5 Trabanta ili Vartburga), a onda i po šmeku koji se osećao. Daleko je to bilo još od onih prizora uređene i bogate zemlje koju smo viđali ranije u zapadnoj Nemačkoj. Relativno brzo smo stigli u Drezden i autobusi su se parkirali ispod mosta, pored neke reke. Reka se zvala Laba (ili Elba kako su je Nemci zvali). Mi smo se iskrcali i krenuli malo da se prošetamo kroz grad.

Puno je priča bilo tih nedelja pre utakmice o istočno-nemačkim skinsima i o vatrenom dočeku koji ćemo imati u Drezdenu. Mi smo se zbog toga naoružali i svako od nas je imao bar baklju ili raketu. To su one rakete koje su jako opasne i koje su u to vreme u Grčkoj redovno odnosile živote. Krenulo je nas 5-6 u šetnju kroz centar. Nije u Drezdenu u to vreme bilo ama baš ništa da se vidi. Drezden je bio totalno uništen u savezničkom bombardovanju 1945. godine i bio je potpuno nov grad, građen u socrealističkom stilu. Kažu da su 1945. godine padali tepisi bombi i da je vazduh toliko užaren bio da su ljudi pokušavali da spas od vrućine potraže u reci. Kad su došli do reke videli su da ona ključa koliko je bila vruća. Dresden je bio totalno srušen i ceo ponovo izgrađen. Od starog grada ostala je samo jedna srušena crkva koju su ostavili takvu kao uspomenu na te dane.

Prošetali smo se jedno sat vremena po centru i s vremena na vreme viđali skinse kako nas snimaju i merkaju, ali se nismo bojali, jer smo stvarno dobro bili naoružani. Mogla bi za nas da bude opasna jedino neka poveća grupa. Dosta smo se drsko, glasno i bezobrazno ponašali i videlo se da jako nerviramo Nemce, koji nisu stisli muda da nas napadnu. Posle jedno sat vremena smo se vratili do buseva da uzmemo karte za utakmicu i tamo čuli od nekih naših da su imali problema sa Nemcima koji su ih cimali. Verovatno su to bili oni isti koji su i nas videli. Došli su neki momci koji su videli veće grupe skinsa u centru. Takođe, jedan je rekao da je čuo da je u centar došla i naša glavna grupa. Mi nismo hteli da se odvojimo od tog mesta jer smo okolo već videli da smo snimljeni i da samo čekaju da se odvojimo od zaštite policije koja je tu bila i da nas onda verovatno napadnu. Trebalo je nekako doći do naše grupe i spojiti se sa njom.

Dogovorili smo se da pošaljemo Žiku taksijem da ih nađe i dovede. Rečeno – učinjeno. Otišao je Trabantom koji je bio taksi i vratio se posle 15-ak minuta. Video je naše i rekao im u kakvoj smo situaciji, a oni su rekli da dolaze. Rekao je da je tamo u centru totalni haos i da naši lome šta stignu i biju koga stignu. Kazao je da ih ima oko 100, da su žestoko naoružani i da su napravili totalni haos. Rekao je da je sve vreme dok je bio sa njima trajala tuča sa policijom kojoj se izgleda nije dopalo što oni razbijaju šta stignu. Dok nam je on sve to pričao, na jedno 300 metara odatle je huknulo nešto i video se totalni haos. Mislili smo da je možda veća grupa Nemaca krenula na nas jer je između nas i te grupe bila policija, koja im nije dozvoljavala da dođu prema nama. U stvari, samo pokušavala da im ne da, jer je grupa koju smo videli u daljini bila dobro naoružana i napredovala je prema nama. Mi smo momentalno počeli da hvatamo kamenje i štangle koje smo mogli da nađemo tu. Kada se grupa približila na pedesetak metara od nas, ukapirali smo da su to u stvari naši koji se tuku sa policijom da bi došli do nas.

Kada smo to videli mi smo krenuli tim pandurima sa leđa i počeli da ih gađamo kamenjem. Panduri su bili iznenađeni odakle sada kamenje na njih sa leđa i počeli da beže u stranu, a policija koja je bila oko nas je htela da nas spreči u tome tako da je nastao totalni haos. Bila su 4 reda navijača i policije. Prvo naša veća grupa koja napada policiju, iza koje se nalazimo mi, a iza nas još jedna grupa policije. Nikad u životu se takve slike nisu ponovile. Stotinak naših, svi sa letvama i metalnim štanglama, a panduri u punoj opremi. Naizmenični juriši i uzmicanje. Jedan naš je čak i skočio u reku kad su ga pubovi pojurili. Tukli su Turci, ali su tukli i Srbi. Bilo je dosta povređenih i među nama, ali i još teže među policijom. U jednom trenutku smo se spojili sa našima i dalje nastavili sa njima. Opšta makljaža je bila baš pored autobusa i kad smo krenuli dalje, policija je ostala pored buseva, a mi nastavili jednom ulicom dalje sami.

Ne znam zašto su stali, tek u jednom trenutku smo se našli bez pratnje policije. Išli smo ulicama i pravili pravi haos. Desetine razbijenih automobila, prebijenih ljudi (čak i jahanih), razbijenih lokala i svega na šta smo stigli. Kako smo se približavali stadionu sve je bilo više policije, a mi, valjda zadovoljeni, polako se smirivali. Nigde, bukvalno celog dana, nismo videli ni jednu veću grupu nacista ili skinsa o kojima se toliko pričalo. Ali je zato bila mnogoooooo dobra šorka sa pubovima. Stigli smo pred stadion i krenuli da polako ulazimo na stadion.

Nigde bukvalno celog dana nismo videli ni jednu veću grupu nacista ili skinsa o kojima se toliko pričalo. Ali je zato bila mnogoooooo dobra šorka sa pubovima. Stigli smo pred stadion i krenuli da polako ulazimo na stadion.

Nikad u životu do tada nisam video takav pretres na ulazu. Ulazio je jedan po jedan navijač i pretresalo ga je bukvalno trojica redara uz prisustvo pubova. Sporo je sve to išlo ali smo nekako ušli. Na tribini nas je bilo oko 2000. Na početku utakmice smo napravili bakljadu. Kasnije kad je počela utakmica nije nam svejedno bilo kada je Dinamo poveo na samom početku. Međutim mašina je vrlo brzo preuzela stvari u svoje ruke i sredinom drugog poluvremena smo vodili sa 2:1 i raspršili sve nade navijača i igrača Dinama da mogu da naprave iznenađenje. Kad su videli da je sve gotovo verovatno iz očaja domaći huligani su počeli sa neredima bacajući sve i svašta na teren tako da su posle par kraćih prekida na kraju i uspeli da prekinu utakmicu. Mi smo još neko vreme ostali na stadionu, a onda smo polako nas četvorica krenuli prema busevima.

Išli smo lagano i oprezno, ali nikakvih problema nismo imakli do dolaska kod autobusa. Kad smo došli kod buseva imali smo neprijatno iznenađenje. Svi busevi su bili razbijeni. U prvom trenutku smo mislili da su ih razbili domaći navijači ali smo kasnije saznali da su oni u stvari stradali u našoj tuči sa policijom pre utakmice i to najverovatnije od našeg kamenja. Posle dužeg vremena čekanja da se svi okupimo polako smo krenuli prema Pragu. Zbog razbijenih šoferki autobusi su toliko polako išli, otprilike 30 na sat, tako da smo u Prag stigli u 7 ujutro. trebalo nam celih 8 sati za 150 km. U Pragu smo izašli iz busa kod jedne metro stanice i otišli u naš hotel. Izvanredno gostovanje. Nezapamćena tuča sa nemačkom policijom. Epilog je bio uhapšeni Mile Antić koga su uhapsili dok je slikao tuču. Proveo je mesec dana u zatvoru u Drezdenu. Optužili su ga da je slikao, u jednoj ruci držao motku a u drugoj kamen. Optužba je bila toliko besmislena da se sudija na suđenju smejao i proglasio ga nevinim.

Velika šteta je bila najviše zbog slika odnosno negativa koji su mu oduzeli. Mile je rekao da je video slike na suđenju i da su neverovatno dobre bile. Pored toga su ga i dobro prebili odmah prilikom hapšenja.

Pustio bih i mog druga Ćiru da kaže nešto malo o tom Drezdenu, jer je on išao sa glavnom grupom iz Beograda i priču iz Dredena video iz drugog ugla. Ćira kaže: „Evo, braćo, da vam opišem događaje iz tog Drezdena. Utakmica je igrana na stadionu Rudolf Harbig. Sudio je španski sudija Aladren pred 10.761 gledaocem. Na tribinama stadiona u Drezdenu bilo nas je od 4 000 do 4 500, po zaključcima svih novinara i TV ekipa. Strelci su bili: 1-0 Gičov, 2. minut, iz penala, 1-1 Savićević u 52. i 1-2 Pančev – 68. minut. Utakmica je prekinuta u 79. minutu, pošto Prosinečki posle nekoliko minuta nije mogao da izvede korner zbog raznih predmeta koje su bacali neonacisti. A sada idemo na sam početak priče.

Posle veličanstvene pobede C.Zvezde u Beogradu od 3-0 pred sigurno 100.000 Delija, a što se ove utakmice u Beogradu tiče samo još dve stvari. Kada je utakmica počela i bila u toku masa Delija se probila na krov između zapada i juga i krenula ka severu. Stigli su do polovine istoka kada ih je murija potisla i vratila na mesto gde su i ušli na krov. Znači, pred sam početak utakmice ljudi koji nisu imali karte davali su koliko poželiš da bi došli do nje, ali na žalost svih nije ih bilo tako da je nekoliko hiljada Delija ostalo van stadiona. Kako je njima bilo to samo oni znaju. Odmah posle ove utakmice su počele opsežne pripreme za naš put u Drezden. Neonacisti su već najavili dolazak iz Berlina, Lajpciga, Magdeburga, Roštoka… Da ne zaboravimo ni domaći Drezden gde je isto tako bilo jako uporiste nacista. Da nismo bili toliko jaki,  ne bi bilo potrebe da se skupljaju neonacisti iz cele tadašnje istočne Nemačke. Dan-dva pre utakmice iz Srbije kreće veliki broj autobusa na daleki put ka Drezdenu. Mi iz prve ekipe smo otišli na dan utakmice avionom. Do Drezdena smo putovali sat i četrdeset minuta. Kada smo izašli iz aviona murija nas odmah pretresala u aerodromskoj zgradi. Kada smo izašli ispred zgrade dok smo čekali autobuse za naš prevoz pobiše se dve iznenadno zaraćene strane podeljene po kvartu.

Da ih ne imenujem sada ovde pošto nisam sto posto siguran o koja se dva kvarta radi, dok je obračun bio banalne prirode. Palo je tu malo i krvi, dok smo ih jedva nekako razvadili. Da ne zaboravim da je sa nama išao i jedan od vođa Grobara, Belgija. Ko je i kako njega uvalio na spisak ne ulazim u to, samo znam da je neki iskreni Delija izgubio mesto i možda ostao u Beogradu. Stigli su neki žuti autobusi (a ono, kao narodski rečeno da su rumunski). Ulazimo u njih i pravac stadion. Dok smo išli ka stadionu odmah smo uvideli koliko je narod siromašan i bedan pod tom diktaturom. Pripremao se teren za ujedinjenje tako da su se Rusi polako povlačili iz istočne Nemačke. Eto na primer pored svake zgrade ili kuće pa bile one i u centru umetrena drva za grejanje ili onako samo prosuta sa kola.

Stigli smo na stadion i odmah prve čarke. Jedan momak se zaleteo na neka tri Nemca što su bili tu blizu i koji su nas odmah provocirali. Počeli su da beže, a on je već bio blizu njih. Krenuo sam i ja za njima. Jedan od trojice Nemača se naglo okrenuo ka njemu pošto je već bio skroz blizu njih i drmnu mu u oči sprej za trenutnu paralizu. Ovaj naš pade kao sveća u trenu. Stigao sam i ja pošto sam bio odmah za njim. Potrčao sam malo za njima i u obližnjem parkiću uvalio celu patiku u bistru vodu. Pritrčaše i ostali i počesmo mu vaditi jezik da se ne bi ugušio. Detalja kada se osvestio se ne sećam, pa neću o tome ni pisati. Nekoliko njih se tu baktalo oko njega dok smo mi odmah krenuli u akciju pod nazivom oko za oko, zub za zub.

Isprašili smo odmah tu neke Nemce ispred stadiona. Bili su krvavi a jedan ili dvojica su ostala da leže na pločniku. U tom ti zazujaše sirene i dođe murija. Došlo nas je to gro sa severa avionom, meni se čini oko 250. Tu ispred stadiona dobijamo informaciju od nekih naših da su ovi nacisti napali u gradu ove naše što su došli autobusima. Ne čekasmo ni časa, krenusmo našoj braći u pomoć. Evo, pišem ovo i kada pomislim na to kada smo krenuli da pomognemo našoj braći, sav se naježim od glave do pete. Odmah smo se naoružali do zuba sa toljagama (velikim i malim), što su stajale ispred kuća i zgrada. Bilo nas je 250-300, dok smo sa onim toljagama izgledali zastrašujuće. Krenusmo ulicama Drezdena uz pesmu ne dajući ni pet para na koliko ćemo nacista naići. Mi smo krenuli ka našoj braći, ali smo u principu krenuli da tražimo naciste. Stižemo tu do nekog hotela odakle nam mašu neki naši Srbi sa balkona.

U istom momentu je započela zastrašujuća tuča nas i strašno dobro opremljenih murijaša kojih je bilo dosta i koji su nam tu napravili čekalicu. Padaju im od zastrašujućih udarača toljagama kacige, štitovi… Krećemo ka jednom prolazu između tog lepog hotela i zidina neke napuštene fabrike i rokamo se sa pandurima, ali šta ti bi. Upadosmo u pandursku zasedu. Ispred nas panduri iza nas panduri, sa desne strane velika ograda napuštene fabrike, a sa leve strane velika reka koja protiče kroz Drezden (zaboravio sam joj ime). Sve to u velikom tesnacu. Panduri počeše da nas sabijaju opremljeni najsavremenijom opremom i sa besom u očima jer su malo pre dobili po tintari. Brzo smo se sabrali i počela je opet neviđena makljaža. Šta je samo štitova i kaciga bilo na zemlji. Nekoliko naših je upalo u reku, kao i koji pandur. Tuča se nije baš brzo završila, trajala je. Murijaši nisu više mogli da izdrže naš strahovit nalet, tako da probijamo tri bliža kordona murije i u trku krećemo u pravcu u kojem smo prethodno i namerili. Trčimo, a sva brojna murija trči za nama, samo što nas ne stigne. Malo nas tu Bog pogleda, pa natrčasmo na veliku kupu kamenica kao kada ih kamion istovari. Kakvo je zasipanje to bilo možete i zamisliti, a murija se tada dala u konačno povlačenje(baš su bežali).

Počesmo da trčimo prema velikoj gomili ljudi, a ispostavilo se da su to naši koji su bili napadnuti. Oni su sve to posmatrali iz daljine ali nisu znali o čemu se radi. Mislili su da se nacisti makljaju, a nisu ni sanjali da su to njihova braća bila. Šta bi sa murijom bilo da su oni znali i kada bi im zakucali iza leđa. Neka, i ovako je ispalo fantastično. Ovim našima su nacisti izlupali stakla na autobusima dok su im pružali jak otpor i prošli su sa par sitnih povreda.

Onda smo krenuli onako u impozantnom broju svi zajedno ka stadionu. Orgijali smo po gradu, a sada se prisetih da sam i neku biciklu (poštarsku) uzeo od Nemca malo je vozio i ostavio na tramvajskim šinama. Pesma se ulicama razlegla, krv da ti se sledi.

Približili smo se stadionu. Očerupali smo neke Nemce, ali je teško bilo više šta uraditi jer se približavala utakmica, pa ih je bilo sačuvaj Bože. Stigli smo tačno ispred naše tribine, gde je bilo prepuno naših ljudi iz zemlje i dijaspore. Kao što smo se sa ovima kod reke izgrlili, izpozdravljali, tako smo isto to uradili i sa masom ispred stadiona. Da naglasim samo da je za ovu utakmicu muriji iz Drezdena stigla i pomoć od specijalno obučene murije iz Minhena. Još jedan zanimljiv detalj da kažem. Pošto su Rusi bili u povlačenju iz istočne Nemačke, prilikom susretanja sa njihovim kamionima sa vojskom u šubarama i kalašnjikovima na naše povike Rusija i Srbija su otpozdravljali sa podignutim rukama, šubarama i kalašnjikovima. Ulazimo na stadion, gde smo napravili fantastičan ambijent, uz zvuke trubača koji su bili prisutni. Na poluvremenu se par puta zalećemo na Švabe onako fore radi da vidimo kako će da reaguju. To je bilo iza tribine, a u krugu stadiona tamo im se prodaje roštilj, sendviči, itd… Tu što smo se zatrčavali na njih, tu je bila velika čelična ograda i dva,tri kordona murije ispred ograde koja nas je delila. U daljim dešavanjima je utakmica prekinuta, a mi smo slavili do neba naš proboj u polufinale. Posle utakmice ogromno obezbeđenje nije dozvoljavalo ni najsitniji kontakt među navijačima, tako da smo uz pesmu gradskim autobusima krenuli svako na svoju stranu(mislim što se nas Delija tiče).

Joz priča: Kada smo došli u Dresden, još na aerodromu je Ječa udario nekog taksistu pa su ga tu odmah uhapsili. U grad su nas doveli i ostavili kod stadiona. Krenuli smo prema centru i tu je odmah nastao haos. Počela je jurnjava po nekim poljanama sa Nemcima (ne navijačima već su naši počeli da biju sve živo na šta su stigli). Ja sam se tu izgubio od glavnine. Jedan naš je bio mnogo pijan. Dok smo ga nosili neki Švaba nam je nešto prigovorio, jedan od naših hteo da ga bije i Švaba izvadi nož. Uplašio sam se, jer mi se tada prvi put desilo da neko na mene izvadi nož. Međutim, očigledno se uplašio i on, pa se i on sa nožem u ruci povlačio. Onda sam ponovo video našu glavnu grupu. Tu je već bilo totalno divljaštvo. Razbijali su automobile, tukli ljude, sećam se čak da su i jahali nekog Nemca. Nastao je opšti haos sa policijom i velika tuča sa nekim nemačkim specijalcima. Ja sam se ponovo odvojio od grupe prilikom tuče ispod mosta. Sam sam došao do stadiona.

Da li vam se dopadaju veteranske priče?

Komentari

2 Komentara na "Nastavak priča sa tribine na MCZ-u!"


Gost
CIGANIN
jul 17, 2012

SUPER SU VAM PRICE SAMO NASTAVITE…UZIVAMO!

Ocenite komentar: Thumb up 0 Thumb down 0

Gost
Gile delija
jul 17, 2012

E kako smo nakad bili VELIKI i mocni.

Ocenite komentar: Thumb up 0 Thumb down 0