Moja Crvena Zvezda
ИнтервјуиФудбал

Јован Станковић за МЦЗ: Треба младима пружити шансу

Беобанка дрес

Нови тренер омладинаца, некада сјајно лево крило и миљеник навијача, како Делија тако и оних на Балеарским Острвима. Играч који је увео Мајорку у шпанску Примеру и у Лигу Шампиона и човек који је проглашен најбољим играчем у историји клуба у којем је светску славу стекао и Самјуел Ето, као и члан наше репрезентације која је на ЕП 2000 у Белгији и Холандији играла четвртфинале. Наша редакција је имала ту част и задовољство да разговара са Звездином легендом – Јованом Локијем Станковићем који је љубазно, учтиво и опширно одговарао на сва наша питања. Надамо се да ћете уживати у овом интервјуу. Ми свакако јесмо.

МЦЗ: Како памтите своје фудбалске почетке у Радничком из Пирота? Да ли их се сећате уопште?

ЈС: Наравно. Почео сам да тренирам са 9 година у пионирима и увек сам играо за старије селекције а дебитовао сам за први тим Радничког већ са неких 15 ипо – 16 година. Био је то прелазни период за Раднички, веома тежак јер се растурала тадашња СФРЈ,  па нам се дешавало и да играмо у Гњилану пред 200 наоружаних полицајаца, а без навијача. И поред свега тога, био сам клинац који је имао циљ. Трудио сам се да гледам само зелену траву, лопту, противнике и да играм фудбал.

МЦЗ: А град Пирот? Је ли тешко доћи из мале средине и успети?

ЈС: Пирот је фудбалски град. Прошло је доста играча кроз Раднички. У, условно речено, скорије време, то су били Јестровић и Кежман, а нешто раније Свилар  и Мјалковић. Клуб има традицију, иако када сам ја играо услови су били доста тешки због ситуације у земљи. Ипак из Пирота сам дошао у Звезду као један од најталентованијих играча треће лиге, Раднички ми је то омогућио.

МЦЗ: Како је изгледао Ваш долазак у Звезду?

ЈС: Било је то ’92. године након освајања Светског купа и одласка малтене свих играча из те генерације, па је клуб био у таквој ситуацији да мора да прави нови тим. Земља је била под ембаргом, па је то био можда и најтежи период у историји Звезде.

МЦЗ: Мислите ли да је било теже него данас?

Јесте јер нисмо имали могућност играња интернационалних утакмица. За три ипо године, одиграо сам једну утакмицу у дресу Црвене звезде, и то је био пријатељски меч против Олимпијакоса. Нису нам дозвољавали да играмо ниједан европски куп.  И утакмица против Сампдорије је одиграна у Софији што довољно говори.

МЦЗ: И Дејан Рамбо Петковић је играо са Вама у генерацији. Како је изгледало играти са њим?

ЈС: Да, мислим да смо чак и истовремено дошли у Звезду. Он је дошао из Ниша, а ја из Пирота, међутим он је био готов играч јер је већ дебитовао у првој лиги, а ја сам дошао на пробу и морао сам да се доказујем.

МЦЗ: Јесте ли у контакту данас?

Не, нажалост живот нас је одвео различитим путевима. И он је играо у Шпанији као и ја, мада он нешто краће… Када се видимо, поздравимо се и испричамо, наравно.

МЦЗ: Каква је била  атмосфера тада у екипи?

ЈС: Дошли смо  у време када је Звезда била првак Европе и света. Да ми је неко рекао да дођем пешке из Пирота ја бих то и урадио. А то није само са мном био случај. Само име Црвене звезде је било, не само код нас већ и широм света, бренд . Мислим да су и остали играчи исто тако били задовољни самом чињеницом да играју за Црвену звезду  и и да могу да истрче пред навијаче, тако да је добра атмосфера дошла природно са тиме.

МЦЗ: Какав је осећај као бити самостални тренер први пут…?

ЈС:  Ја сам у овом послу већ 2-3 године. Био сам и у Беира – Мару и у  једном трећелигашу, али да, увек сам био други тренер. Ово ми је први пут да самостално водим екипу, али имам доста искуства јер имам и доста пријатеља у тренерском послу, тако да сам увек био крај терена и то ми је, такорећи, животно опредељење.

МЦЗ: Колико је било тешко донети такву одлуку и посветити се тренерском послу?

Након завршетка каријере сам одморио једно 4 – 5 година, тако да сам имао времена да разбистрим мисли.  Фудбалери, након окончања каријере , као млади људи морају да се пронађу у даљем животу. Понављам, мало сам одморио и пре 2 године сам почео да радим као тренер, тако да снаге имам довољно и сматрам да сам се пронашао у овом послу.

МЦЗ:   Проглашени сте најбољим странцем у историји Мајорке…

 

У дресу Мајорке

ЈС:  Па добро, то је велико признање, с’ обзиром да су у клубу били и Семјуел Ето и Лео Франко и многа друга велика имена, заиста. Прве две – три године,  када, додуше, није играо Сами Ето, направили смо велики успех ушавши у три велика финала и успевши да освојимо Суперкуп. Ја сам, у тим мечевима, био један од протагониста при постизању голова па сам био и омиљен међунавијачима и то је, свакако, допринело томе. Играли смо финале Купа Купова са Лациом као и финале купа Краља против Барселоне, а Суперкуп смо освојили. Сада је већ шеснаеста година за редом како је Мајорка прволигаш, и то је први пут у историји клуба да се направи такав резултат.

МЦЗ: Много великих утакмица, да ли бисте могли да издвојите међу њима неку која вам је остала у сећању?

Од тимских мечева издвојио бих  баш та финала против Барселоне и против Лација, док ми је у сећању и репрезентативна утакмица против Хрватске овде на Маракани јер је била доста емотивна. То је уједно и био први дуел две селекције након распада Југославије.

МЦЗ: Када смо већ код репрезентације, да ли мислите да је Ваша генерација могла да направи можда неки већи резултат?

ЈС:  Лично мислим да је био велики успех играти са именима каква су Савићевић, Мијатовић, Михајловић, Стојковић, Деки Станковић, Ђукић, Саво Милошевић, Ђукиђ и остали. Сам позив у такву репрезентацију и бити у стартних 11 играча за мене је заиста био велики успех. Имали смо ту несрећу да у четвртфиналу налетимо на страшну Холандију против које смо играли у Ротердаму и изгубили са 6:1. Мало смо и подлегли притиску јер је атмосфера била паклена, било је 70.000 људи и, буквално, нисмо међусобно могли да разговарамо од бубњева, па је и резултат мало нереалан, али добро… Можда би прошли да нам се пала нека друга репрезентација.

МЦЗ: Шта је по Вама потребно да Звездина школа поново почне да избацује талентоване клинце?

ЈС:  Добро, ја сам годину дана овде и то је релативно мало, али знам како се то ради у иностранству.  Мора, као и у сваком послу, да постоји план рада. И то не на шест и месеци или годину дана, већ дугорочно. То је, по мени, потребно сваком клубу, а тако нешто код нас у Србији не постоји. Можда је то и разлог што у последње време не излази толико талената и немамо толико нападача и везних играча као раније, већ највише избацујемо   бекове и центархалфове и задње везне, док то није била карактеристика раније у репрезентацији.

МЦЗ: Играли сте против много великих играча. Против ког од њих је било најтеже играти и да ли је уопште могуће издвојити неког?

ЈС: Уф, има их много. Играо сам и против Салгада и против Резингера и против Пужола док је још био клинац и играо десног бека… Заиста много квалитетних играча, али је интересантно да ми није било тешко против таквих играча, већ против неких ,,непознатих“ да тако кажем. На пример, када смо играли против Рекреатива имали су Манола у саставу који је био брз као метак, јак и баш је било тешко играти против њега. Такође, памтим и Искиерда из Осасуне. Паклен играч. Када би се залепио било га је немогуће отрести. Ето, мало звучи контрадикторно, али било ми је незгодније против њих него против звезда попут Салгада и осталих. Маноло и Искиердо су били млади и жељни доказивања, док си против нешто познатијих играча могао боље да се припремиш јер си знао све о њима.

МЦЗ: Не могу да не питам. Какав је био Роналдо Луис Назарио да Лима?

(Смех) Играч какав се рађа једном у 100 година. Био је квалитетан и кад прими лопту у игри 1:1 а и умео је да тражи лопту у простору. Умео је да игра и главом.  Све је могао. Мислим да је мало погрешио када је отишао у Италију  јер му је тамошњи фудбал мање одговарао него онај који се игра у Шпанији где је постизао по тридесетак голова у сезони, док се у Италији играо нешто затворенији и дефанзивнији, дакле чвршћи фудбал.

МЦЗ: Одакле Вам надимак Локи?

ЈС: По куму из Пирота. Звао се исто Јован, а надимак му је био Лола па одатле Локи. Носим његово име и надимак.

МЦЗ: Да ли је тачно да је у Шпанији постојало вино са Вашим ликом?

ЈС: Ма не… Смех. То је било у Мајорци у клубу. Они су тамо имали продавницу сувенира где су продавали све и свашта, па је постојало и вино са сликама играча на етикети.

МЦЗ: Да ли су слике свих играча биле на тим етикетама?

ЈС:  Не. Само 2-3 одређена играча. Али они су имали баш свашта у тој продавници сувенира, па су тако постојали и телефони играчке са ликовима играча и разне друге ситнице.

МЦЗ: Може ли Звездин маркетинг да научи нешто од шпанског? Да препоручимо Броћићу…

Ја се у то не разумем, али сигурно да може. Они су за то мајстори. Тамо нема особе на стадиону да нема неку ситницу, обележје или шал.

МЦЗ: Јесте ли гледали утакмицу против Нафтана и какав је Ваш утисак?

ЈС: Јесам, наравно. Па добро, млади играчи су у екипи и нормално је да има осцилација у игри. Ниједна грешка није страшна ако извучеш поуку. Момци су повели 3:0 и играли добро, изашли у другом полувремену са ставом да ће им дати још 3-4 комада, али једна грешка, једно опуштање, само мало, је преокренуло ток утакмице. Тако то иде. Противник је добио крила и уместо да буде 5 или 6 нула, било је шта је било. Али добро, битна је победа иако смо мало платили данак неискуству. Ипак, мени се свиђа чињеница да је Звезда дала шансу младим играчима. Мислим да сваки омладински погон може да да једног или два играча. Сваки. Само им треба пружити шансу.

МЦЗ: За крај шта можете да поручите нашим читаоцима и навијачима?

ЈС: Да остану најбољи и верни клубу. Навијачи су оно што највише значи и вреди једној екипи, а клуб без навијача није ништа. Као што каже Љуба Тадић ,,Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“

 

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

 

Повезане вести

12 comments

MILAN KG јул 22, 2012 at 03:06 Reply
Branimir јул 22, 2012 at 12:57

Ружни су.

Reply
Mladjen јул 22, 2012 at 14:03

Plasi me to sto su puni stranaca.. kao APOEL!

Reply
ShoNara јул 22, 2012 at 02:49

Dogovoren je ostanak i Marka Dmitrovica.

Reply
Jovan јул 21, 2012 at 21:32

Dal je moguce da je Eto igrao u Zvezdi devedesetih? 😀 Nisam znao za to stvarno!!!

Reply
Dule јул 21, 2012 at 20:24

Ah ta secanja….Nisi mogao da odlucis ko ih je sladje trpao…Igrali Jovan, Dejan ili moj favorit na koksu Stankovic Predrag 🙂 Crtica iz sezone u kojoj su svi igrali zajedno.

http://www.youtube.com/watch?v=MANeJ1X2oa8

Reply
Dragan Kg јул 21, 2012 at 20:46

Secam se ovoga kao da je juce bilo. Coveku se place kada vidi kakve smo igrace imali i kako smo nekada igrali i kada vidi sadasnje stanje. Pogledajte prvi nas gol, Perovic je dodao Rambu loptu na centru i stigao da postigne gol, to je ta igra i trcanje bez lopte o kojoj svi pricamo, ali to za ove danas deluje kao naucna fantastika. A tek ono sto je Rambo uradio kod treceg gola to je za pricu. Trebalo bi malo ovaj nas lani maestro da pogleda ove snimke neki put, jer ono sto je tada Rambo igrao to bi trebalo on danas da igra, ali tesko da on moze nesto tako!

Reply
Zoran јул 21, 2012 at 21:26

E zbog takve igre smo nekad bili najbolji, nazalos vise nemamo igraca koji moze da da loptu sa sredine terena bez razmisljanja i vracanja lopte nazad,nema vise tih profila igraca da imaju osecaj i dusu za igru dok prima loptu da vec vidi gde mu ko od igraca utrcava, sada dok on primi loptu pa dok pogleda pa vrati je nazad prodje voz… A Bratislav Zivkovic je bio makina od igraca taj sto je trcao i probija sa svih stana ludilo..

Reply
MarkoDS јул 21, 2012 at 21:34

Imamo mi igrace koji mogu to da izvedu, samo Robi treba da batali ovu ruznu taktiku!!! Vise trcanja, manje razmisljanja i manje vracanja lopte nazad i eto ti uspeha! Naravno, treba razmisljati, ali ne u smislu kao Dimitrijevic koji je uveren da je Inijesta ili Cavi!

Reply
era јул 21, 2012 at 19:20

Na na na na na na na na na na
Na na na na Zvezda Sampion Hej!

Reply
Dragan Kg јул 21, 2012 at 19:06

Da, a oni su i Ozegovica i Djurickovica poslali na pozajmice, jbg imamo strasan tim pa oni nemaju mesta ni za 15-20 min po utakmici!!!

Reply

Leave a Comment