Ljubav na zvezdaški način

U godinama u kojima je jako teško biti Zvezdaš, što zbog slabih rezultata na terenu, što zbog nesportskih stvari koje se dešavaju izvan njega, pristalice Crvene zvezde pokazuju nešto što je svojstveno samo pravim Zvezdašima. Naša ljubav sve je veća iz dana u dan, širi se sve više i više.

Iako brojimo već četvrtu godinu bez titule osvojene na fudbalskom terenu, iako gledamo neku drugu Zvezdu, koja nije ni bleda senka slavnih sastava našeg kluba koji su harali bivšom Jugoslavijom i Evropom, Marakana je već više od godinu dana puna iz nedelje u nedelju. Delije pomeraju standarde svakim novim mečom, svakom novom koreografijom, svakom novom pesmom. Iako košarkaški klub igra najlošiju sezonu u istoriji kluba, a navijači zvanično bojkotuju košarkaške mečeve, nešto ipak vuče ljude sa crveno-belim šalovima oko vrata u Pionir svaki put kada naš klub igra. Otuda na svakoj našoj utakmici pet, šest hiljada gledalaca, koji i nakon, često teških poraza od klubova koji nam po renomeu nisu ni do kolena, aplauzima ispraćaju naše momke u svlačionicu. Iako je vaterpolo klub bio praktično ugašen, pa obnovljen tek ove godine, potpuno neočekivno, novi početak ove sekcije našeg sportskog društva prati sasvim solidan broj ljudi na utakmicama na Tašmajdanu. U čemu je stvar?

To znamo samo mi kojima nije bitno ime protivnika da bi otišli na utakmicu. To znamo samo mi koji na prijateljskim utakmicama protiv osrednjih protivnika, u sred februarske zime  punimo stadion. To znamo samo mi koji na stadionima trpimo mučenja protiv raznih lokalnih ekipa, a devedeset minuta ne prestajemo da pevamo. To znamo samo mi koji volimo Crvenu zvezdu. Samo mi kojima je crveno-belo u srcu. Samo mi koji se radujemo golovima protiv drugoligaša i trećeligaša u nadoknadi vremena sa istim onim žarom sa kojim su se naši roditelji radovali golovima Deja, Robija i Darka onih slavnih godina.

Sećam se onih dana, kada sam od oca slušao zašto treba da volim Zvezdu. Uvek mi je govorio: „Ne znam zbog čega je volim, ali  je jednostavno volim, Zvezda mi je u srcu.“ Zavoleo sam je i ja, pratio je kao mali na televiziji, radiju, sve dok nisam stekao uslove da krenem na stadione, hale, bazene. A sada je volim sve više i više. Svakim danom radjaju se novi razlozi za to. Za to nisu bitni rezultati. Posle svakog poraza sledi razočarenje, ali isto tako se odmah vrati vera i nestrpljivo iščekivanje novog duela, novog okupljanja na Slaviji i kretanje u crveno-belom na Marakanu sa novom dozom optimizma.

Danas već mene pitaju otkud tako fanatična ljubav prema Zvezdi. Otkud takva euforija pred svaki novi meč, kao da je prvi. Otkud takav optimizam i pored svega što nam se dešava prethodnih godina. Kao što je meni ćale nekad odgovarao, tako i ja danas odgovarama onima koji me pitaju: „Ne znam.“

Ali ubrzo dodam još nešto. „Volim je zbog šezdeset šest godina istorije, zbog crveno-belih šara na dresu, zbog prelepog grba. Volim je zbog pet Zvezdinih zvezda, zbog Marakane, zbog pesme na severnoj tribini. Volim je zbog Barija i Tokija, zbog muzeja prepunog trofeja. Volim je zbog Piksijevih golova iz kornera, zbog Robijevih lob-udaraca, zbog Dejovih majstorija, zbog onih Krupnikovićevih makazica.“ A onda završim sa onim rečima koje je meni ćale rekao jednom davno: „Jednostavno je volim.“ A onaj ko Zvezdu ne voli onoliko koliko je ja volim to ne može da shvati!