Здравко Боровница слави 58. рођендан

Данас, 17. августа, некадашњи прослављени фудбалер Црвене звезде, Здравко Боровница слави 58. рођендан.

Здравко Боровница рођен је 1954. године у малом банатском месту Наково у које су се његови родитељи доселили из Тишковца.

По одслужењу војног рока, у лето 1976. одважни младић је отишао на пробу у Црвену звезду и одмах запао за око искусном стручњаку Гојку Зецу. Међутим, на његовој позицији је владала велика гужва, а простора за експериментисање није било. Црвено-бели су зацртали само један циљ –  освајање шампионске титуле, после три сушне сезоне, па је Здравку Боровници преостало да вредно тренира и чека свој тренутак.

Здравко Боровница није добио шансу ни следеће сезоне, иако је Црвена звезда испунила зацртани циљ. Вратио се Драган Џајић, у нападу су, поред Савића и Филиповића, били и Владимир Петровић, Сушић и Шестић. Уследила је још једна сезона упорног вежбања и неизвесности, све до доласка чувеног тренера Бранка Станковића, популарног Амбасадора, који је код играча, више од талента, ценио одговорност и дисциплину у игри.

     У сезони 1978/79 Црвена звезда је стартовала у Купу УЕФА и већ у првом колу намерила се на веома неугодни састав берлинског Динама. Београђани су у првом мечу поражени са 5:2, а у реваншу, на Маракани гости су повели са 1:0. Чинило се тада да ће црвено-бели доживети прави резултатски фијаско, а онда је тренер Београђана са клупе позвао стаситог, косчатог момка, чије су усне красили бркови динарског типа, Здравка Боровницу. високи центарфор, необично одважан, жељан доказивања и испуњен самопоуздањем, довео је свој тим у вођство и наговестио невероватан резултатски преокрет. Чета Бранка Станковића је на крају уздигнутих руку напустила Маракану, у правом делиријуму, који је уследио после гола Милоша Шестића, непосредно пре последњег судијског звиждука.

Од тог тренутка Здравко боровница је постао „џокер“ којег би искусни тренер Бранко Станковић извлачио из рукава у најтежим тренуцима утакмице. У Звездиној навали и даље је владала незапамћена гужва, али је зато у одбрамбеној линији повремено дувала страшна промаја. Зато је Амбасадор Здравка Боровницу померио у одбрамбени ред, раме уз раме великим, али још недовољно искусним борцима Милетовићу, Јуришићу, Јовину и Крмпотићу. У тој фази игре до пуног изражаја дошли су сјајни Здравкови квалитети –  скочност, хладнокрвност, игра главом, борбеност и рационалност. Знао је Здравко и да пренесе лопту са своје на противничку половину терена, одигра дупли пас, а онда се пробије у шеснаестерац и унесе панику у противничке редове. После центрашутева Шестића и Пижона, лопта се просто лепила за „челенку“ Здравка Боровнице. Тренери најпознатијих европских екипа трошили су „бенседине“ када би овај момак почео да се загрева поред аут линије. Црвена звезда је те сезоне заиграла у финалу Купа УЕФА. После две незаборавне

утакмице, и велике судијске неправде у београдском реваншу, морали су да се задовоље титулом вицешампиона.

Здравко Боровница је остао упамћен као један од најборбенијих фудбалера у богатој историји Црвене звезде. На утакмици са загребачким Динамом, у јесен 1979. у дуелу са робусним Рајком Вујадиновићем, доживео је тежак прелом вилице, после којег се скоро годину дана хранио на цевчицу. Ни то га није омело да се врати на терен и поново заигра у најдражем дресу. Постао је стандардни првотимац, играч којег су тренери волели, а публика поштовала. Пуних шест сезона наступао је у дресу Црвене звезде, одиграо 161 званичну утакмицу и постигао 24 гола. Једно време је био кандидат и за састав репрезентације, али у држави, у којој се све радило по кључу, није било могућности да још један Звездин играч постане репрезентативац.

Са црвено.белима је освојио три титуле државног првака и један Куп Југославије.

Играчка каријера:

– Полет Наково (млађе категорије)

– Пролетер Зрењанин (1975 – 1976)

– Црвена звезда (1976 – 1982)

– Бастија (1982 – 1983)

– Олимпија Љубљана (1983 – 1984)

– Динамо Винковци (1984 – 1986)

– Сутјеска Никшић (1987 – 1988)

– Аданаспор (1988 – 1989)