Прича свих нас у црвено-белом

Била је то ратна, деведесет и нека. Као и сва друга деца, трчали смо за лоптом на пољани код Великог парка. У свом веровању да када рат буде готов,неће више бити ни Дневника 2, једно вече сам претурао по видео касетама, које је мој тата,уредно слагао, и обележавао. Дошла је на ред и она. Касета са натписом Црвена звезда – Бајерн(КЕШ). Тако је писало. Тада сам је први пут угледао.

Био је то природан процес. Као када угледаш девојку која ти се допадне, и осетиш потребу да приђеш, нешто кажеш, ослободиш се енергије у себи, и даш јој до знања….За мене из Шапца, са осам година, тих година Маракана је била једнако недостижна, као Токио, Бари, и сви остали градови, за које сам тада први пут чуо. Изнова сам премотавао тренутак….’’Југовић, Југовић до Панчева, Југовић……Просинечки је ту, Просинечки….’’ Остало је историја.

Санкције су скинуте, а ја је нисам заборавио. Патио сам кад изгуби, шепурио се кад победи, али сам увек био уз њу. Неке слике данас враћам, и толико година касније ми је јасно, зашто све ово данас зовемо Дух Звездаштва и Општа мобилизација. Тако су се природно наметнули. За мене као десетогодишњака, није било чудно што мој комшија жури да купи празну видео касету да сними дерби. Општа пометња се није видела, али се осетила. Како другачије објаснити празне улице лепог пролећног дана….

Нисмо сви ни хватали све канале или нам Џаја није дао пренос, па сам ја многе Звездине утакмице провео на седишту аутомобила за возача, хватајући радио Београд и замишљајући, како све то изгледа тамо, како коментатор са радија, који веома брзо прича, описује. Кад Звезда погодак да, по повицима и овацијама из комшилука схватите да је и тада, кад је било јако тешко живети, све било црвено и бело. И због тога данас певамо да нас нису сломиле тешке године, и да нас има све више и више, због тебе.

Године су прошле, а Београд ми се приближио, заволео сам га, постао део њега. Остаће незаборавна слика два студента прве године београдског универзитета. Мој другар и ја двоумили смо се, да ли да идемо. Шетајући кроз Кнез Михаилову, и нама, новима у Београду, било је јасно. Никада нећу заборавити када смо се као по команди погледали, у исто време и рекли: ’’Ма идемо, бре’’. Е тада сам први пут дао задње паре из џепа, и за мене и за другара. Дао сам за Црвену звезду. Трчали смо до изнајмљеног стана на Дорћолу, па ухватили трамвај два до Славије, а одатле, пешака. Слили се у црвено-белу реку, која је извирала још из Кнез Михаилове, и тако ме је Звезда позвала к себи. Слика два студента који не верујући сами себи у то што су одлучили, одлазе да гледају Звезда – Одензе, и бацају последњи поглед на главну београдску улицу и виде да је у њој свако ко је прошао, имао Звездино обележје, да је свако ишао на исто место. И старо и младо. За мене антологијска слика, коју на жалост не могу да поделим са Вама, али слика која ме је одвела на стадион, тог дана, и свих осталих дана, који ће тек доћи.

Много смо претурили преко главе од тада, ви и ја. Много тога се променило. А свака промена је остављала своје трагове, ожиљке. Ствари се одвијају јако брзо. Понекад заборавимо да застанемо, да сагледамо сами себе. Да видимо, одакле смо пошли и где смо дошли. Застанимо баш данас, и погледајмо. Застаните у суботу, у нашој другој кући и погледајте лево од себе. Затим погледајте десно од себе. То су наша браћа. То смо ми, у црвено-белом. Време нас није променило, није нас сломило .

Од реакције до мобилизације,имали смо и своје успоне и падове, али смо увек били ту, на истом месту, где ће се у суботу скупити сви они који те воле, потомци и наследници оних који су те генерацијама стварали, градили, и били поносни на тебе и у добру и у злу. Од реакције до мобилизације, остали смо исти. Остали смо верни. Срећан рођендан, Звездо црвена.