Od nastanka kluba, od prve utakmice, prvog šampionata, crveno-beli dres nosilo je na stotine fudbalera, na klupi je promenjeno nebrojano mnogo trenera. Neki su prikazali manje, neki više, ali samo oni najbolji pisali su istoriju Crvene zvezde. Samo zbog onih najboljih, naši očevi su uživali gledajući utakmice, smišljali im pesme i nas učili da volimo pravi klub. Zbog njih smo i mi, koji danas bodrimo naš klub, a koji nismo imali prilike da ih gledamo, još više ponosni na to što smo Zvezdaši. Samo oni najbolji mogu se nazvati Zvezdinim legendama. Zbog toga, zaslužuju da se njihovo ime sa ponosom pominje, da se o njima sa poštovanjem govori, da nikada ne padnu u zaborav. Zbog svega što su uradili za naš klub, zaslužuju da im i na ovim stranicama bude posvećena naša pažnja. Biće priča o Zvezdinim zvezdama, majstorima, golgeterima, koji su obeležili istoriju našeg kluba i koji su svima dobro poznati, ali i o onima koji su na terenu imali druge zadatke, koji nisu ostali toliko upamćeni po svom znanju sa loptom, ali su jednostavno zbog svega što su dali klubu i njihovog učinka zaslužili da budu smatrani legendama kluba. Biće priče o obnavljanju kluba sredinom 20. veka, koji će od 1945. godine zvanično nositi ime Crvena zvezda. Takođe, čitaćete i o prvim trofejima i načinima koji su osvojeni, nezaboravnim utakmicama koje su igrane u velikoj ligi SFRJ, Evropskim takmičenjima, akterima istih. Ovo je priča o njima. Ovo su strane posvećene legendama Crvene zvezde.
Evo priče o Tihomiru Ognjanovu.
Tihomir Ognjanov je rođen 2. marta 1927. godine u Subotici. Za Radnički iz Subotice zaigrao je 1942. godine. Iste godine prešao je u subotičku Bačku. 1947. godine, kao vojnik, četiri meseca igrao je za Partizan. Za Spartak je nastupao šest meseci u sezoni 1948/1949. Od 1949-1953. bio je igrač Crvene zvezde, sa kojom osvaja dve titule šampiona Jugoslavije i dva nacionalna kupa. Ponovo nosi dres Spartaka od 1953. do 1961. godine. Za Crvenu zvezdu je odigrao 196 utakmica, postigao 73 gola. Za reprezentaciju je nastupio 28 puta, postigao 7 golova, u periodu od 1950-1956. godine. Preminuo je u Subotici, 2.7.2006.godine.
Tihomir Bata Ognjanov je čuveno desno krilo onog olimpijskog tima iz 1952. godine. Dribler, strelac, paker – nepredvidivi napadač. Lopta u njegovim nogama bila je sakrivena za protivničke odbrane.
– Ove priče sa nezaboravnim asovima počinjemo uglavnom od njihovih prvih fudbalskih koraka. Dozvolite da sa vama načinimo izuzetak. Neka to bude od zenita slave i popularnosti, ili možda malo ranije, od prve reprezentativne utakmice koju ste odigrali. Podsetimo: Bio je to susret Jugoslavija-Danska u Beogradu 28. maja 1950. godine. Rezultat: 5-1 za nas. Svakako da se sećate tog susreta.
– U svakom slučaju, s obzirom da je to bila, kako rekoste, moja prva reprezentativna utakmica. Kao mlad želeo sam da stojim u stavu mirno dok se intonira himna. Mislim da je to veličanstven momenat, koji svaki čovek može da poželi. Sutradan, trener Broćić, koji je bio trener reprezentacije, ocenio me sa devet i po. Kod njega, ko dobije devet, izvršio je sve moguće zadatke. A meni je dao i pola ocene više, tako da sam tih dana bio presrećan mlad fudbaler.
– Put vas je te 1950. godine odveo na Svetsko prvenstvo, koje se igralo u Braziliji. Prvi reprezentativni gol ste postigli 25. juna protiv Švajcarske. Rezultat 3-0 za nas. Niste odigrali više nijednu utakmicu. Zašto?
– Ja bih malo proširio ovo pitanje. Naime, bio sam standardni reprezentativac od 1950. Do 1954/55. godine. Učesnik sam dva svetska prvenstva, a na njima sam odigrao samo jednu utakmicu za državni tim. Imao sam nesreću i slobodno mogu reći da zbog toga nisam odigrao 50, već samo 29 utakmica za nacionalni tim. Prvo svetsko prvenstvo koje se igralo u Braziliji… U stvari, na prvoj utakmici švajcarski levi bek, umesto da pogodi loptu, pogodio je moje koleno. Čašica mi se razmrskala, stavili su mi gips i za mene je to svetsko prvenstvo bilo završeno.
– Međutim, tu utakmicu ste odgirali do kraja?
– Da, odigrao sam je do kraja. U to vreme, igrač se nije mogao zameniti, a doktor Obradović mi je bandažirao nogu i poslao me ponovo da igram. Ja sam sa tom slomljenom nogom ipak postigao jedan gol. Iz tih razloga sam pohvaljen i nagrađen od Fudbalskog saveza Jugoslavije. I nadalje… 1954. godine sam postao standardni reprezentativac, otišao na Svetsko prvenstvo, a tamo mi pukne prepona, pa je i to svetsko prvenstvo bilo završeno za mene.
– Samo jedna utakmica na dva svetska prvenstva?
– Da, samo jedna utakmica. To je bila velika nesreća za mladog čoveka, koji je tek ulazio u fudbalski svet.
– I tek sada dolazimo do onog zenita popularnosti, do Olimpijskog turnira u Finskoj 1952. godine, do čuvenog našeg tima. Da se podsetimo: igrali ste protiv Indije 10-1, dve utakmice protiv Sovjetskog saveza 5-5 i 3-1, Danske 5-3, Savezne Nemačke 3-1 i izgubili od Mađara u finalu 2-0. Izaberite utakmicu od ovih šest, koju nikada nećete zaboraviti.
– Pa u svakom slučaju to su dve utakmice protiv Sovjetskog Saveza, pre svega, moram da krenem od druge. Sovjetski Savez nije mogao da shvati da jedna tako mala Jugoslavija sa 20 miliona stanovnika pobedi veliku Rusiju, to je za njih bio pokolj, kako se to kaže.Pokušavali su svim sredstvima da nas onemoguće da ih pobedimo. Međutim, s obzirom da je ta reprezentacija Jugoslavije bila zlatna, tako je nazivana, imala je visoke kvalitete, i mi smo ih pobedili sasvim zasluženo. Ali prva utakmica zaslužuje mnogo više pažnje. Dvadeset minuta pre završetka, jugoslovenska reprezentacija vodi sa 5-1. Tri minuta pred kraj, vodimo 5-3. Ali dolazi katastrofa i u 90-om minutu primamo peti gol. Samim tim je utakmica ušla u istoriju jugoslovenskog fudbala i Olimpijade. Igrali smo produžetak i više nije bilo golova. Zato je igrana ta druga utakmica. Ja bih još nešto dodao: te se utakmice sećam i toga dana, zato što sam odigrao jednu briljantnu utakmicu, dao sam dva gola, i ne mogu zaboraviti reči novinara Trailovića, dopisnika Borbe u to vreme, koji je napisao da nije u životu video da desno krilo tako igra, kako je Bata igrao. Prema tome, postoji mnogo razloga da se setno sećam tih utakmica.
– Za državni tim rekosmo, odigrali ste 29 utakmica. Na kojoj je to bilo poslednji put?
– Poslednji put sam igrao protiv Škotske u Glazgovu, 21.11.1956. godine, kada smo izgubili sa 2-0. I dodao bih da nisam igrao kao krilo, već na mestu centarfora. Nisam igrao dobro i već na sledećem meču, protiv Engleske u Londonu me nije bilo u timu. To je bila turneja po Irskoj, Škotskoj i Engleskoj.
– Da li je taj olimpijski tim: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec najbolji naš tim svih vremena?
– Malo je nezgodno što ste mi to pitanje postavili, jer izbegavam razgovore o tom timu, ali kad ste već pitali, reći ću vam da je to jedna od najboljih posleratnih reprezentacija. Moramo reći da smo imali reprezentaciju koja je bila četvrta na Svetskom prvenstvu, a da se ona uopšte ne spominje. Prema tome, ovo što se jugoslovenska reprezentacija iz 50-ih godina pominje, verovatno je izbacilo na površinu zbog visokih kvaliteta koje su njeni igrači imali.
– Pre nego što ste došli u Crvenu zvezdu, igrali ste za subotički Spartak. Ako se ne varamo, ni tu nije bio početak, nego u Bačkoj Palanci. Kada i kako?
– Ja bih Vas ispravio. Jeste da je Bačka, ali nije Palanka, već subotička Bačka.To je jedan od najstarijih naših klubova, osnovan još 1901. godine. Ja sam 1942. godine počeo kao prvotimac Fudbalskog kluba Radnički. Odatle sam prešao u Bačku, gde sam igrao do odlaska u Armiju. Tu nastupa pauza, s obzirom da sam nosio uniformu. Podatak koji se ne zna: ja sam sa Armijskog takmičenja 1947. godine, bio povučen u Partizan i nosio sam Partizanov dres četiri meseca.To mnogi ne znaju, pa sam i to želeo da naglasim.Po dolasku kući ponovo sam se vratio u subotičku Bačku, s tim što sam jedan kratak period od šest meseci oblačio Spartakov dres, a avgusta 1949. pristupio Crvenoj zvezdi.
– Spartak je bio prvoligaš od samog početka, od sezone 1946/47. Na kraju je zauzeo šesto mesto. Šta nam možete reći o tim posleratnim počecima Spartaka?
– Ne bih mogao tu nešto naročito reći, s obzirom da nisam bio član Spartaka u to vreme. Ali mogu reći nešto o Spartaku koji je bio šesti u sezoni 1954/1955. To je bila jedna zlatna generacija. Ni manje ni više, u Spartakovim redovima je bilo šest reprezentativaca: Glončak, Kopilović, Jakovetić, Palfi, Takač i ja. Ta generacija je postigla i najveći uspeh, zauzeli smo šesto mesto u našem prvenstvu.
– Rekoste da ste iz Spartaka prešli u Crvenu zvezdu. Zašto baš izabraste Zvezdu, kada ste nekoliko meseci bili u Partizanu?
– Ovo je duža priča. Naime, kao mali zanesenjak fudbalom, posećivao sam sve utakmice. I 1939. ili 1940. godine, ne mogu sada reći tačno, gostovala je Jugoslavija iz Beograda u Subotici. Gol je branio Ljuba Lovrić, tada već reprezentativac. Proslavio se na utakmici sa Englezima u Beogradu. On je bio moj ljubimac. Iz razloga što je držao loptu u jednoj šaci, ali kao što je drže rukometaši, na dole, znate. I samim tim, on mi je postao simpatičan i posle oslobođenja, čim se formirala Crvena zvezda, počeo sam da navijanjam za nju, jer je njen član bio Ljuba. To me opredelilo, a imao sam još jednu srećnu okolnost, da je 1949. igrala reprezentacija Vojvodine, a meni su pozajmili, odnosno postavili me u tu reprezentaciju. Igrali smo protiv Crvene zvezde, i tu me izgleda Kika Popović primetio i za pet do šest meseci sam postao član crveno-belih.
– Prvu šampionsku titulu sa Crvenom zvezdom ste osvojili 1951. godine. To je uostalom i prva titula Zvezde. Da podsetimo, odlučila je bolja gol razlika, jer je Dinamo imao isti broj bodova, kao i Zvezda.
– Pa to je opet, kako se kaže, istorija. Interesantna istorija. Ja ću sada potanko da Vam ispričam. Tri kola pre završetka prvenstva, 1951. godine, Dinamo sa pozitivnom gol-razlikom i sa pet bodova bio je ispred Zvezde(tada je svaka pobeda vredela 2, a remi 1 bod, prim. aut.). Da bude veća nesreća, Zvezda u ta tri kola ima za protivnike Partizan, Hajduk i sam Dinamo, usred Zagreba. I šta se događa. Događa se da Sarajevo pobeđuje Dinamo usred Zagreba sa 3-1, a Zvezda pobedjuje Hajduka sa 1-0. Sledeće nedelje igraju Zvezda i Dinamo u Zagrebu. Zvezda pobeđuje sa 2-1. Naredna utakmica: Dinamo igra u subotu u Beogradu sa BSK-om 2-2. Znači, Zvezda je trebalo u sutrašnjoj utakmici da pobedi Partizan sa 2-0 i u tom slučaju je gol-razlika je 0,013 celih. Možete zamisliti u kakvoj situaciji smo se nalazili. A slučajno da primimo gol, rezultat je morao biti 4-1, a znali smo da je veoma teško Partizana pobediti sa 4-1. Dogodilo se ono što nam je najviše odgovaralo, pobedili smo sa 2-0 i po prvi put osvojili prvenstvo – 1951. godine.
– Da li se sećate ko je dao golove?
– Dali su Tomašević i Živanović. Obojica su već pokojni.
– Koliko ste odigrali zvaničnih utakmica u dresu Zvezde?
– Po mojoj dokumentaciji, a ja verujem da je ona tačna, odigrao sam 196 utakmica.
– Svaki fudbaler ima utakmicu karijere. Koja je to bila Vaša utakmica u crveno-belom dresu?
– Bilo ih je više koje bih mogao spomenuti. Međutim, ja ću se opredeliti za jednu utakmicu iz 1949. godine. Igrati u finalu Kupa za mene je bila velika čast. Da bude još veća čast i uspomena, ja sam postigao i jedan gol. Crvena zvezda je pobedila Naša krila sa 3-2 i ne mogu nikada zaboraviti taj trenutak kada sam uzeo u ruke Kup Maršala Tita i nosio ga atletskom stazom stadiona JNA.
– Tihomir Bata Ognjanov se seća utakmica iz perioda kada je bio aktivan igrač. Da nastavimo razgovor od trenutka kada ste se ponovo iz Beograda vratili u Suboticu i zaigrali za Spartak još jednom. Zašto?
– To je bilo 1953. godine. Ja sam u prolećnoj sezoni, aprila meseca, teško povređen u Novom Sadu. I ležeći tako u svom stanu, pojavili su se Spartakovi predstavnici i pokušali da me vrbuju, da dođem u Suboticu. Ja sam bio kategoričan, rekao da ne želim da dođem, jer mi je u Crvenoj zvezdi odlično i da nema potrebe da menjam klub, ne znajući da ću kroz pola sata promeniti svoju odluku. Naime, doktor Aca Obradović, kao lekar, a ujedno i stručni rukovodilac Crvene zvezde, posetio me u mom stanu. Između ostalog, kažem da su me pre njega posetili subotički rukovodioci i pokušali da me vrbuju za Spartak. One je na to meni rekao: „Pa ja bih razmislio o tome.“ A ja njemu kažem: „Šta da razmišljam?“ Kaže: „Zvezda dovodi dva velika krila.“ Pitam ga: „Koja su ta dva krila?“ On je odgovorio: „Rudinski iz Spartaka i Veselinov iz Kikinde“. Ja sam mu na to kazao: „Ako si ti mene sa njima uporedio, ja od ovog momenta više nisam član Fudbalskog kluba Crvena zvezda.”
I odmah sam poručio ljudima iz Spartaka da dodju da okončamo pregovore, i ja sam se vratio u Suboticu. Moram tu još da naglasim da je Zvezda pokušavala da me smiri i da me odvrati od takve odluke, medjutim, ja sam malo po prirodi tvrdoglav – pa sam i u tom slucaju bio tvrdoglav i došao kuci. To je bio razlog.
– Da vas iz tog perioda podsetimo na jedan susret protiv Partizana na stadionu JNA, na čudan gol koji ste postigli. Uostalom, ispričajte to sami.
– Pa koliko je čudan… Ali mislim da je jos lepši gest učinio Stjepan Bobek. Naime, o čemu se radi. Spartak je postigao gol i vodili smo sa 1:0. Normalno Partizan je bio favorit, imao je rasne fudbalere, vršili su atak na naš gol, tako da smo svi bili zbunjeni u šesnaestercu. Video sam da se golman Stojanović opustio i da je izašao negde na oko 20 metara ispred svog gola. Ja sam čekao momenat da naš golman Glončak deganžira loptu, da je meni doturi. Imao sam sreću. Iz poluokreta ne gledajući gde se nalazi golman Stojanović sa 50 metara sam ga lobovao i uspeo da pogodim gol. Svi Partizanovi fudbaleri su dotrčali do sudije i tražili da poništi gol, smatrajući da sam bio na njihovoj polovini, u ofsajd poziciji. Na to je došao Bobek do sudije i rekao mu : „Bata nije u ofsajdu, gol je regularan“. Tako je Spartak poveo sa 2:0. No to nije bio konačan rezultat, Partizan je uspeo da izjednači pa je na kraju bilo 2:2.
– Kada i kako ste završili fudbalsku karijeru?
– Mogu reći da sam je lepo završio. Oproštajna utakmica je odigrana 5-og marta 1961. godine izmedju Spartaka i Crvene zvezde. To je bio kraj moje fudbalske karijere i to u 35-oj godini. Mislim da sam mogao još nešto malo da igram, ali stanje u subotičkom Spartaku bilo je vrlo nezdravo, tako da sam se povukao i mislim da je dobro što sam to uradio.
– Po vama ko je igrač generacije kojoj ste pripadali i zbog čega?
– Pa mislim da je na ovo pitanje vrlo teško odgovoriti – s obzirom da je ta generacija imala rasne fudbalere, pa nismo mogli izdvojiti jednog da kažemo da je baš on bio najbolji. Jer, setimo se recimo: Čajkovskog, Beare, Bobeka, Mitića, Zebeca. To su po mom shvatanju bili rasni i klasni fudbaleri. Medjutim, u anketi koju je Sport svojevremeno sproveo, ja sam ipak dao glas za Rajka Mitića. Imao je nešto što mnogi fudbaleri nisu imali, a ni danas nemaju. Veliki radijus kretanja, divne udarce desnom nogom, požrtvovanje, odličan udarac glavom. Dao sam mu prednost ispred Bobeka, iako to nije velika prednost.
– Jugoslovenska škola fudbala u vaše vreme odlikovala se i igrom preko krila. Tvorci te škole, ako se slažete, bili ste vi i Branko Zebec. U čemu se to sastojalo?
– Ne bih mogao reći da je to bila neka posebna škola. To bi se moglo pripisati sistemu koji smo u to vreme igrali. Bio je to takozvani četvorougao: dve polutke i dva halfa. Takozvani „dublve“ sistem. Automatski su oni stvarali mogućnost da krilo ima prostor za igru. Jer u to vreme smo imali samo beka za protivnika. Ko je bio brz, tehničar, dribler, on je za tili čas pobegao svom protivniku, stvorio se ispred gola, stvarao gužve, davao golove i tako dalje. Medjutim, danas je nešto sasvim drugo, danas kada trener postavi 4-4-2, tu je opšti krkljanac i nemoguće je da krilo igra kao što je igralo nekada. Smatram da zato i nema lepote u sadašnjem fudbalu, zbog toga što su treneri na odredjeni način ugušili svakog talentovanog fudbalera, jer kažu: „Lopta može da prodje, ali igrač ne“. Znači danas je vrlo teško biti atraktivan fudbaler.
– Bilo bi zanimljivo da čujemo neku vašu interesantnu priču sa ili van fudbalskog terena koja je vezana za ovu igru. Možda neku anegdotu.
– Pa, ja nisam neki Bog zna šta kakav štoser, da se tako izrazim. Ali ispičaću vam nešto. Vraćali smo se sa Svetskog prvenstva iz Brazilije. Ja sam imao gips na nozi i nisam mogao da vučem svoje tašne i torbe, pa su mi ostale u avionu. U stvari, ostala mi je samo jedna aktn-tašna. Doviknem Mindi Jovanoviću: „Minda. ‘leba Ti donesi mi tašku iz aviona“. Posle toga skoro godinu dana kada bi se našli u sastavu reprezentacije ili na ulici i slično, većina fudbalera državnog tima me pozdravljala: „Zdravo tašno, kako si taška?“
Razgovor sa Tihomirom Ognjanovim je preuzet iz knjige Svetislava Vukovića „Asovi YU fudbala“, u izdanju Naučne knjige, Beograd, 1990. godine.
5 comments