Годинама уназад СД Црвена звезда није било у својих пет најпопуларнијих мушких колектива толико снажно као што је данас. За трофеје се боре ватерполисти, кошаркаши, фудбалери и одбојкаши, док рукометаши имају убедљиво најперспективнију и свакако најмлађу екипу у Србији а вероватно и шире, која стреми ка врху табеле.

А погледајмо стање од пре две-три године. Ватерполо клуба није било, кошаркашки је имао буџет десет пута мањи од садашњег и био пред гашењем, исто као и фудбалски.. Рукометаши и одбојкаши су се једини борили за трофеје, али са мноштвом проблема и без значајнијих спонзора. Рекло би се да смо у тим годинама досегли најниже „гране“ када је реч о пет поменутих спортова и пали најниже у вишедеценијској историји нашег, трофејима и успесима, пребогатог Спортског друштва.

Међутим, ништа не траје вечно. Један гигант као што је Црвена звезда не може да нестане тек тако. Не може нешто за шта живе милиони да нестане без трага и гласа, угаси се и падне у заборав. Многи који су нам то желели нису свесни да не може нестати оно са чиме се будимо и са чиме лежемо. Може да падне ниско, може да буде побеђено, савладано и правно непостојеће, али то не може дуго да траје, јер ако неки део и нестане, то може да буде само на кратко, док се поново не окупи група Звездаша и оформи оно чега нема. Јер другачије не може да буде. Док је нас, ту је и она, и увек ће бити.

И тако је управо и било. Данас ватерполисти у својим редовима имају сијасет репрезентативца, како сениорских, тако и јуниорских и играју успешно Лигу шампиона. Кошаркаши су окупили изузетно јаку екипу предвођену легендама клуба Игором Ракочевићем на терену и Миланом Гуровићем на клупи. Одбојкаши су задржали комплетан састав из претходне сезоне на челу са репрезентативцима Петковићем, Митићем и Вујићем. Фудбалери поново у својим редовима имају величину као што је Ненад Милијаш, прегршт младих репрезентативаца наше земље, али и неколико сениорских. Рукометаши имају тим који би можда већ и следеће сезоне могао да врати трофеје у наше богате витрине. Стање се драстично променило за свега неколико година.. Мало по мало, враћали смо се. Колико смо се успешно вратили показују и дербији, обзиром да је Црвена звезда била боља од Партизана у свих пет дербија ове јесени, а ту рачунам и рукомет где смо без неколико стартера, са углавном децом на терену, ремизирали.

Сва ова дешавања, и овај велики заокрет у нашем Спортском друштву у протеклих годину-две, односно успон наших најпопуларнијих клубова, веома тешко је пао навијачима „вечитог ривала“. Сви сте вероватно читали коментаре комшија (како навијача тако и функционера) на вести о доласцима Милијаша, Мудринског, Прлаиновића, Рађена, Ракочевића, Брауна, Катића… комшије су биле једногласне – „Одакле паре?!“ Некада је незамисливо како човек уме да буде дебелог образа и лицемеран без трунке срама. Није им сметало када су они доводили Клеа, Стојковића, Робертса, Вујанића.. и није био проблем одакле новац за њихово ангажовање. Али када Звезда доведе Прлаиновића, Рађена, Катића.. онда је ипак проблем?! Изузетно лицемерно и јадно.

Сетимо се времена од пре 10-так година. Наши клубови су били јаки у свим спортовима, али и комшијски. На смену су се узимале титуле у фудбалу, рукомету, кошарци, а потом, доласком на власт махом политичара који су уједно и навијачи Партизана, који су нескривено пружали подршку клубу за који навијају, један по један колектив Црвене звезде је пропадао, толико да су се поједини клубови гасили, а поједини били на корак пред гашењем.

Да ли заиста ико хладне главе и разума може да каже како је тај велики преокрет и деценијска „владавина“ комшија само сплет околности или бољег рада у комшијским клубовима..? Можда случајност? Да ли неко заиста може да каже да Звезда нема и није имала спортске величине.. које нису могле или знале да воде клубове? Да нема Панчева, Савићевића, Југовића, Стојаковића, Гуровића, Јеленића, Васовића, Перуничића, Милосављевића, Брђовића, Јокановића…? Да нема навијаче..? Да нема спонзора који желе да инвестирају у њу..? Време је показало да није тако, да Звезда има и навијаче, и спортске величине и заинтересоване спонзоре. А ко је онда крив за деценију мрака..? „Случајност“, зар не? Сплет околности..? Стручнији кадар комшија..? Мислим да вам је све јасно.

Звезда је, свесна дешавања око себе, покушавала да учини максимум не би ли дошла до трофеја, повратила примат. И у томе, у појединим спортовима, само повремено успевала. Међутим, како нам не би било толико лако и довољно „само“ да будемо бољи од ривала, када ти наши ривали нису били јачи на терену користили су се свим могућим средствима не би ли ипак некако стизали до трофеја. Зашто? Јер им се могло. Јер су имали максималну подршку судијских организација и савеза, других клубова, тзв. филијала, медија, па и појединаца из државних органа. У ватерполу су играче уцењивали играњем у репрезентацији и тако стварали јаке екипе, у кошарци су гепековали и тукли судије, у фудбалу су уз несебичну помоћ судија отимали трофеје, како нашем клубу, тако и Војводини.  У рукомету су нам одузимали бодове иако је цела лига дужна. Није их било срамота и није их било брига.

Ишли су чак толико далеко да су у овој апсолутно нерегуларној лиги, где функционери шаком и капом узимају од клубова, нашли да су једини који су крали били људи који су Звезду одвели на кров Европе и света. Замислите тај апсурд! Замислите каква је мржња црно-бело обојених појединаца, када су организовали тај бедни чин пред камерама хапшења највеће фудбалске величине на овим просторима, Драгана Џајића. Замислите колико су га мрзели и колико га мрзе, колико су му завидели! Пробајте да претпоставите који појединци су га највише мрзели, лако ћете доћи и до особа које су учиниле све не би ли до тог јавног хапшења и дошло, и ко стоји иза тог покушаја срозавања угледа такве величине и Црвене звезде. На срећу, Џаја је ослобођен, и враћен на чело свог клуба, где и припада. А што се гробара тиче, једино што им је било битно јесте – победити Звезду, узети трофеје и угасити све црвено-бело.

За то време, Спортско друштво црно-белих је цветало као никада у својој историји. Доводили су се скупи и домаћи и страни играчи, и у кошарци, и у ватерполу, и у фудбалу, рукомету, па су тако чак и у одбојци формирали јаку екипу, где су комшије после ко зна колико деценија освојиле титулу. Чак и поједини њихови колективи који никада нису ни били успешни или постојали су се издигли изнад свих. Можда су се многи од нас тада питали.. како, зашто, да ли је могуће, куда ово иде, има ли свему краја..? Све има своје зашто. Сећам се прича последње деценије многих наших спортских радника, који су куцали на многа врата, тражећи спонзоре.. одговор је свуда био исти.. „штета што нисте друге боје“. Све вам је том реченицом јасно, и одакле њима новац, и откуд наше касне празне. Одакле њима новац за скупе играче док наши клубови нису могли да плате рачуне за струју и воду.

Тако су наши клубови због односа према њима, пропадали, за то време други су се уздизали. Навијачи комшија су се смејали нашим због звецкања катанца који се чуо испред врата готово сваког нашег клуба, и уједно уживали у победама својих које су доносили скупо плаћени играчи. Од чијег и којег новца, то их тада апсолутно није било брига. Нико није размишљао о томе, размишљало се само о победама над екипом коју мрзе, и радовало њеним проблемима. Поједини дубоко искомплексирани навијачи комшија, као њихов спортски директор кошаркашког колектива, једва су дочекали да кажу како Звезда њима више није ривал, него је адекватнији ривал за Звезду Задар (јеси ли и даље сигуран у то, Тодорићу?). Утркивали су се челници њихових клубова и спортисти како би дали што беднију изјаву и понизили ривала коме успехе никада нису могли да опросте. Утркивали су се, користећи својих пет минута, заборављајући да све може једнога дана да се окрене и крене другим током.. и окренуло се.

Чекали смо дуго, али смо дочекали. Времена су се променила, те „ветрови“ који сада дувају Србијом, све мање одговарају комшијама. Одједном се новац државних предузећа кроз спонзорства не слива само у касе „вечитог ривала“, него су део тог новца добили и наши клубови. Један по један колектив кренуо је да враћа стари сјај, да доводи квалитетна појачања, да се јача организационо, тренерски и играчки. И што је најважније, да разбија поново комшије из Хумске у свим спортовима.

Замислите сада, како је навијачима и функционерима нашег „вечитог ривала“? Таман су се толико обрадовали што имамо слабе екипе и што могу да нас победе у сваком спорту, па им ни то није било довољно, него су са осмехом на лицу читали вести о могућим гашењима наших клубова. Кад одједном, у финалу ватерполо и кошаркашког плеј-офа, Партизан, апсолутни фаворит у оба спорта, тешком муком успева да одбрани титуле против, до пре коју годину, практично непостојећег клуба. У фудбалу смо током пролећа уписали три узастопне победе без примљеног гола, избацили црно-беле из полуфинала Купа и узели трофеј. У одбојци смо избацили комшије из борбе за титулу и убедљиво је освојили, узевши трофеј из витрина црно-белих.

И ту нисмо стали, никако. У готово свим спортовима смо играчки толико ојачали током лета, да је бес и гнев међу нашим ривалима толико снажан, да би пара могла да им изађе на уши. Таман се Тодорић обрадовао да може да каже да Звезда није ривал Партозану, кад оно међутим – Звезда узима комшијама два играча у сениорској конкуренцији (Катић и Браун) и једног од најталентованијих јуниора, и саставља екипу која је, реално, квалитетнија од њихове, што је доказала и на терену убедљивом победом.

У ватерполу, у којем су се максимално потрудили да нас затворе (индиректно и директно), саставили смо екипу од искусних репрезентативаца и младих талената која има веће шансе за титулу од њих, а не треба заборавити ни прошлонедељну победу од 8:5 када смо им то и доказали. У фудбалу, иако смо притиснути дешавањима у клубу изгубили неколико утакмица, славили смо у дербију, преокренули, и показали комшијама колико смо бољи.

До пре годину-две су нас понижавали како су стигли, смејали нам се и радовали нашим проблемима, газили нас без милости док смо били на дну. Сада у медијима можете да прочитате како их играчи напуштају због неисплаћених зарада. Можете да прочитате како играчи уместо њих, бирају нас. Можете да прочитате како у готово свим спортовима имају нека дуговања.  Можете да прочитате како председник њиховог СД иде код премијера и моли за динар. Сетимо се старе изреке –  „не пожели другоме оно што не желиш себи, може лако да ти се врати“.. а сви знамо шта су они нама пожелели и чему су се надали, зар не..?

Ми им, ипак, нећемо пожелети исто као они нама што су. Ни сада, ни икада. Не мрзимо их нити патимо због њиховог постојања, победа у дербијима или трофеја које су освојили да бисмо желели да их нема. Да пожелимо да их нема, то би значило да их се плашимо, као они нас што су се, и као и сада што се плаше. И с пуним правом. Али не. Ми их се не плашимо, те ћемо  само пожелети да наши играчи и тренери имају довољно храбрости, знања и спортске среће да буду испред њих. Нама довољно.

Желим на крају једно да поручим комшијама да су се рано понадали. Вратили смо се, у пуном сјају. Падаћемо можда поново у годинама испред нас, али будите сигурни – сваки пут ћемо се вратити, хтели то ви или не.

„Звезда ми је све…“

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.